Октавијан Август

Из Википедије, слободне енциклопедије
Октавијан Август

Статуа позната као Август из Примапорте, први век
Статуа позната као Август из Примапорте, први век

Пуно име Гај Јулије Цезар Октавијан
Датум рођења 23. септембар 63. п. н. е.
Место рођења Рим (Римска република)
Датум смрти 19. август 14.
Место смрти Нола (Римско царство)
Гроб Августов маузолеј
Титула Римски цар
Период 16. јануар 27. п. н. е.-19. август 14.
Претходник/ци нико, први римски цар
Наследник/ци Тиберије
Порекло и породица
Династија Јулијевци-Клаудијевци
Отац Гај Октавије
Мајка Ација Балба Цезонија
Супружник/ци Клодија Пулхра (42. п. н. е. - 40. п. н. е.)
Скрибонија (40. п. н. е. - 38. п. н. е.)
Ливија Друзила (37. п. н. е. - 14. н. е.)
Потомство Јулија Старија
Гај Цезар (усвојен)
Луције Цезар (усвојен)
Агрипа Постум (усвојен)
Тиберије (усвојен)

Октавијан Август (лат. Gaius Julius Caesar Octavianus Augustus; [note 1] Рим, 23. септембар 63. п. н. е.Нола, 19. август 14.) оснивач је Римског царства и био је први римски цар, који је владао од 27. године. п. н. е. до своје смрти 14. године н. е.[note 2]

Рођен у старој, богатој коњичкој породици Плебејаца из рода Октавија, Август је 44. п. н. е. постхумно усвојен од стране својег ујака по мајци Гаја Јулија Цезара после Цезарове смрти. Заједно са Марком Антонијом и Марком Лепидом формирао је Други тријумвират да победи убице Цезара. Након њихове победе код Филипа, тријумвири су међу собом поделили Римску републику и владали као војни диктатори.[note 3] Тријумвират се на крају распао због конкурентних амбиција његових чланова: Лепид је прогнан и одузет му је положај, а Антоније је извршио самоубиство након пораза од Октавијана у бици код Акцијума 31. п. н. е.

Иако је био први цар, у његово време су углавном сачуване све институције Републике, па се механизам Августове владавине ослањао на његов лични престиж (како сам каже у Делима божанског Августа), а не на аутократски или диктаторски лични режим. „Август“ је почасна титула коју је он добио у часу ступања на власт, 27. године п. н. е. Augustus на латинском значи узвишени (мисли се у религиозном смислу). Касније је то постала титула свих римских царева који су владали након њега. Октавијан Август је вероватно најважнија личност у римској историји. Током свог дугог живота и спектакуларне каријере, он је зауставио осипање Римске републике и на новој, чвршћој основи успоставио нови облик власти који се одржао следећих три стотине година. Овај нови поредак, принципат, обезбедио је Риму низ царева који су владали у снажној држави, која није имала праву конкуренцију у тадашњем свету.

Други тријумвират[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Други тријумвират

Након Цезаровог убиства његови атентатори Брут и Касије су напустили Рим и отишли на Исток. Сенат се понадао да ће државу ослободити утицаја цезароваца, међу којима су најутицајнији били Цезаров војсковођа и конзул из 44. године п. н. е. Марко Антоније и Марко Емилије Лепид, заповедник коњице. Трећи је био Гај Октавије, тада деветнестогодишњак, којега је Цезар својим тестаментом усинио и одредио за главног наследника и који је тада узео име Гај Јулије Цезар Октавијан. Сваки од њих је заповедао извесним војним јединицама састављеним од Цезарових ветерана. Упркос мањим антагонизмима међу њима, слични су их интереси приближили један другоме. Близу Бононије (данашње Болоње) 43. п. н. е. јавно су склопили савез, познат као Други тријумвират, с циљем да се боре против цезароубица и освоје власт. У Риму су испословали званично признање своје власти као тријумвири за уређење државе (tresvĭri reipublĭcae constituendae), а затим су прогласили проскрипције и кренули у обрачун са својим противницима. Убијено је око 300 сенатора и 2.000 витезова, међу њима и Цицерон. Страдало је много невиних људи, јер су ради награде и из личне мржње робови пријављивали своје господаре, а деца своје очеве. За то време Брут и Касије су организовали у Грчкој знатну војску. Антоније и Октавијан пребацили су се у Грчку и 42. п. н. е. код Филипа у Македонији извојевали победу над републиканском војском. Брут и Касије извршили су самоубиство и тиме су тријумвири сломили републиканску опозицију.

Тријумвири су поделили провинције, тако да је Октавијан добио западне покрајине с Илириком, Антоније источне с Египтом, а Лепид Африку. Али грађански рат тиме није био завршен. Помпејев син Секст успео је да се након битке код Мунде склони у северну Хиспанију, где је сакупио велике поморске снаге од присталица републике и одбеглих робова, те је с помоћу тих снага стално ометао довоз хране у Италију. Под заповедништвом Марка Випсанија Агрипе новоизграђена Октавијанова флота је 36. п. н. е. поразила Помпејеву морнарицу, а он је побегао у Азију, где су га убиле присталице Марка Антонија. Тада је Лепид покушао заузети Сицилију, али је Октавијан придобио за себе његове војне јединице. Лепид се након тога потпуно повукао из политичког живота, али је до краја живота остао на положају врховног свештеника. Тако су Октавијан и Антоније остали једини владари у држави.

Грађански рат Октавијана и Антонија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Грађански рат између Октавијана и Антонија
Битка код Акцијума, дело Лоренца Кастра, 1672, Национални музеј у Лондону

Антоније је 34. п. н. е. упознао египатску краљицу Клеопатру VII и узео је за жену, премда је већ био ожењен Октавијановом сестром Октавијом. Осим тога, предао је Клеопатри неке земље које су се сматрале римском територијом. У Риму је расло незадовољство тим Антонијевим потезима. То је искористио Октавијан, који је испословао код сената да се Клеопатри објави рат. До раскида између Антонија и Октавијана дошло је 32. п. н. е.. Антонијевим присталицама било је допуштено да напусте Рим, после чега је Рим оставило око 300 сенатора, међу којима и оба конзула. Октавијан је објавио Антонијев тестамент, чуван у храму Весте. У том је тестаменту Антоније молио да се Клеопатром буде покопан у Египту, признавао је Цезариона (сина Клеопатре и Цезара) за правог Цезаровог сина те својој деци рођеној од Клеопатре додјељивао огромне дарове. До сукоба између две противничке стране дошло је 31. п. н. е. близу обала западне Грчке, код рта Акцијум. Већ на почетку битке Клеопатра је напустила поприште битке и кренула својом лађом натраг. За њом је кренуо и Антоније. Неко време његова се војска борила без заповедника, а затим је прешла на Октавијанову страну. Напад на Египат Октавијан је предузео 30. п. н. е. Отпор Антонија и Клеопатре угушен је без тешкоћа. Антоније је извршио самоубиство, а његов пример убрзо је следила и Клеопатра. Освајање Египта и његов претварање у римску провинцију донело је Октавијану огроман плен, који му је омогућио да исплати војнике и све дугове. У Рим се вратио 29. п. н. е. као потпуни господар читаве римске државе. Он ће под именом Августус (»Узвишени«) организовати нов облик државног уређења ― царство.

Принципат[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Принципат
Кип Августа у својству државног владара. Глава кипа је из периода 30-20 г. пре н.е., док је тело из другог века

Италско је друштво након дугог периода грађанских ратова тежило миру, па је pax Romāna била парола под којом је Октавијан ујединио различите слојеве друштва. Најактивнији Октавијанови противници изгинули су у ратовима, а они преживели били су политички ослабљени и деморализовани. Немири и ратови придониели су популаризацији идеје о прошлим срећним временима и о једноставном животу побожних предака. У складу с таквим тенденцијама понаша се и Октавијан, па је једна од његових првих мера по повратку у Рим (29. п. н. е.) била рестаурација храмова.

Иако је једини у држави поседовао војну моћ, Октавијан није желео да буде просто војни деспот, него владар који је успоставио најбољу могућу цивилну власт, али тако да не отвори простор за нове грађанске сукобе. Октавијан је наредио масовну демобилизацију, а затим је реформирасао састав сената. У новом списку сенатора Октавијаново је име стављено на почетак, па одатле његова титула принцепс сенатус. У доба републике принцепси сената нису имали никаквих посебних овлаштења, осим што су у сенату први гласали. Октавијанова титула принцепса, међутим, не означава више само првог у сенату, него и првог у држави, па је и облик владавине који је завео у историји познат као принципат.

Октавијан је 27. п. н. е. прогласио успостављање републике и одрекао се власти, али му је сенат изгласао нова овлашћења и доделио му назив Augustus (»Узвишени«), по којем ће отада бити познат. Успостављање републике било је само привид: 23. п. н. е. додељује му се доживотно врховно војно заповједништво (империјум мајус). Он ставља назив император у своју титулу на првом месту, и отада се сви каснији римски цареви називају императорима. Друга важна функција коју је Август узео доживотно била је трибунска власт (трибунциа потестас), чиме је желео да покаже како његова власт има демократско порекло. Такође, трибунска овлашћења су му омогућила да се представи као заштитник римских грађана. Када је умро Лепид, постао је понтифекс максимус; 8. године п. н. е. осми мјесец у години назван је по њему Август; 2. п. н. е. додељен му је назив pater patriae (»отац домовине«).

Август је задржао републиканске државне установе, али се њихова улога значајно промиенила. Највиши орган римске државе ― сенат, који је у републици одлучивао о унутрашњој и спољној политици као и о питањима култа и финансија, добио је сада законодавне и судске функције. Његове одлуке имају снагу закона и, премда је формално сматран највишим државним органом, он је послушно примао Августове предлоге и радио према његовим упутствима. Године 27. п. н. е. провинције су подељене на сенатске и царске. Приходи из првих стизали су у сенатску благајну (аерариум) и њима је располагао сенат, али уз царев надзор. Приходи из царских провинција притицали су у царску благајну (фискус) и њима је располагао сам цар.

Народне скупштине су се и даље састајале и на њима су се доносили закони које би предлагао сам цар или други магистрати. Оне су бирале и магистрате, али избори нису били слободни, него се гласало само за оне кандидате које је предлагао сам Август по праву препоруке (јус комендационис).

Магистратуре су такође формално задржане, али су изгубиле свој ранији значај. Осим два редовна конзула (конзулес ординарији), бирани су и други парови који су се током године смењивали по одређеном редоследу и звали се суфектни конзули (конзулес суфекти). Цензура је изгубила значај, јер је ценз и спискове сената вршио сам Август. Судски послови претора такође су прешли у надлежност цара и његових сталних судских комисија (quaestiōнес перпетуае). Август је судио кривична дјела, најпосле тамо где је била предвиђена смртна казна. Уз већ постојеће магистратуре у Августово се доба почиње снажно развијати државни чиновнички апарат. Из редова сенатора биран је префект Рима (префект урбис), који је био задужен за очување мира и реда у граду. Управници царских провинција (легāти) такође су бирани из сенаторских редова. Најважнија функција на коју су бирани припадници витешког сталежа био је положај заповедника преторијанске гарде (префект преторија). Преторијанци су били лична царева гарда, нека врста полиције која је чувала самог цара и надзирала ред у Риму и Италији. Важна је била и функција префекта Египта који је овом провинцијом управљао као личном царевом имовином. Прокуратори су се старали за убирање пореза и управљали су мањим провинцијама.

Царска породица и култ цара[уреди]

Августов маузолеј

Почевши од Августа уведена је још једна новина, која је раније била незамислива и потпуно страна републиканском уређењу, наиме прелаз на наследни облик власти. Август је победу извојевао делом и зато што је био Цезаров наследник, па је и сам показивао знатну бригу око властитога наследника. Чланови царске породице су били у привилегованом положају и додељиване су им разноврсне политичке и војне дужности. Август није имао мушких потомака, а унутрашње интриге, нарочито око његовог наследника, у којима је главну улогу имала његова трећа жена Ливија, биле су далеко од службено прокламованих етичких вредности.

За непроцењиви дар мира многи појединци, па чак и целе заједнице, у Италији и другде, спонтано су изражавали своју захвалност обожавајући Августа и његову породицу као божанства. Међутим, и званично је подстицан култ цара као фокуса заједничке лојалности у шароликом царству. Да би се нагласила превласт Италије, у провинцијама је званични култ био посвећен Риму и Августу (Roma et Avgustus). Када је требало славити тај култ, представници провинцијских заједница састајали би се на скупштини (конзилијум провинције) и оданде понекад, поред порука захвалности, цару упућивали и жалбе. Овај је систем настао у источним областима, где је одавно постојао обичај да се владари обасипају божанским почастима. На запад се ширио веома споро, али је 12. п. н. е. у галском граду Лугдуну постојала скупштина за три царске провинције у Галији. У Италији је званични култ био посвећен Августовом генију (genius Avgusti), а у самом је Риму био спојен са култом духа предака (Ларес компиталес). Његови главни свештеници (sevĭri Augustāles) били су обично ослобођеници. И сенат и цар имали су врховну контролу над том установом: сенат је могао одбити постхумну деификацију цара (његово проглашење за божанство), а цар је могао прихватити или одбити приједлог из неке провинције да се установи култ цара или да се изгради храм за тај култ, те предлоге око обредних детаља.

Процват културе и умјетности[уреди]

Дуготрајно раздобље мира у доба Августове владавине веома се повољно одразило на развој културе и уметности. У то доба свој највећи процват доживљава римска књижевност, посебно поезија. Један од блиских Августових пријатеља био је богати витез Гај Килније Мецена, који је као велики љубитељ уметности увиђао и њену пропагандну снагу у слављењу цареве политике. Он је око себе окупио и материјално помагао круг песника, међу којима су била имена из самог врха целе римске књижевности: Вергилије, Хорације и др. У то вријеме стварају Тибул, Проперције и Овидије, као и историчар Тит Ливије. Настављајући се с једне стране на сопствену традицију, а с друге стране прихватајући утицаје грчке умјетности, књижевност тога доба се у спокоју »Августовскога мира« (пакс Августа) развила до свога врхунца, па се то раздобље обично и назива »златним веком« римске књижевности. Аутори у својим делима често величају Августа и његову владавину славећи старе идеале које је Август желео да обнови својим политичким програмом.

Августов и Ливијин храм и у Вијени, крајем 1. века пре нове ере

Осим књижевности велики процват у Августово доба доживљавају архитектура и ликовне уметности. Према речима старих писаца, Рим је из града од опеке прерастао у град од мермера. Подижу се позоришта, водоводи, терме, храмови. Многе грађевине финансирао је Августов војсковођа и зет Марко Випсаније Агрипа, који је наредио да се сагради и велелепни храм свих богова ― Пантеон. И Форум је обновљен и украшен новим зградама. Посебно је место заузео »Жртвеник мира« (Ара Пацис), богато украшен орнаментима и барељефима. На њему је благостање и плодност италског тла приказивала је персонификација Италије као жене-хранитељке. Други сачувани рељеф приказује Августову породицу у верској поворци. Сва ова дела требало је да одражавају снагу Рима и узвисе јулијевску породицу и самог Августа.

Res gestae divi Augusti[уреди]

Август се окушао и у књижевности: према античким сведочанствима, написао је једну мању песму, збирку епиграма и друга мања дела, али нам се ништа од тога није сачувало. За историју римске књижевности од велике је важности његов аутобиографски спис у којем је описао своја политичка и војна дела. Тај је спис био уклесан пред царевим маузолејем у Риму, одакле је преписиван и постављан по многим градовима Царства. Један такав препис откривен је 1555. године у Анкари, па му одатле и назив Споменик из Анкаре (лат. Momentum Ankuranum). За његово је откриће био заслужан и хрватски хуманист Антун Вранчић који је као члан посланства које су упутили Хабзбурзи путовао кроз Малу Азију османском султану. Други му је назив, по самој садржини, Дела божанског Августа (лат. Res gestae divi Augusti).

Напомене[уреди]

  1. ^ У класичном латинском језику: IMPERATOR CAESAR DIVI F AVGVSTVS.
  2. ^ Датуми његове владавине су савремени датуми; Август је живео за време два календара, римски републикански до 45. п. Н. е, а јулијански после 45. године п. н. е. Због одступања од Цезарових намера, Август је обновио јулијански календар у 8. г. п. н. е, а преписка између та два календара која је примећена у Риму и била је спорна до 8. п. н. е.(Blackburn & Holford-Strevens 2003: 670–1)
  3. ^ Као део Тријумвирата, Октавијан је владао источним провинцијама, Антоније западним провинцијама, а Лепид Африком.

Извори[уреди]

Knjige[уреди]

  • Bourne, Ella. "Augustus as a Letter-Writer," (Књига 49, 1918.): 53-66.
  • Bowersock, G. W. (1990). Kurt A. Raaflaub and Mark Toher (urd.). ed. Between Republic and Empire: Interpretations of Augustus and his Principate. Berkeley. стр. 380-394. ISBN 0-520-08447-0. 
  • Bunson, Matthew (1994). Encyclopedia of the Roman Empire. New York: Facts on File Inc. ISBN 0-8160-3182-7. 
  • Chisholm, Kitty and John Ferguson. (1981.). Rome: The Augustan Age; A Source Book. Oxford. ISBN 0-19-872108-0.
  • Kasije Dio, The Roman History: The Reign of Augustus, London, Penguin Books, 1987., ISBN 0-14-044448-3.
  • Eck, Werner (2003.) The Age of Augustus. Oxford. (тврди повез, ISBN 0-631-22957-4; меки повез, ISBN 0-631-22958-2).
  • Eder, Walter. (2005.). "Augustus and the Power of Tradition," ur. Karl Galinsky, 13-32. Cambridge, New York (тврди повез, ISBN 0-521-80796-4; меки повез, ISBN 0-521-00393-8).
  • Everitt, Anthony (2006.) Augustus: The Life of Rome's First Emperor. ISBN-10: 1400061288.
  • Green, Peter (1990). Alexander to Actium: The Historical Evolution of the Hellenistic Age. Hellenistic Culture and Society. Berkeley, CA; Los Angeles; London. ISBN 0-520-05611-6 (тврди повез); ISBN 0-520-08349-0 (меки повез). 
  • Gruen, Erich S. (2005). "Augustus and the Making of the Principate,", ur. Karl Galinsky, 33-51. Cambridge, MA; New York; (tvrdi uvez, ISBN 0-521-80796-4; meki uvez, ISBN 0-521-00393-8).
  • Kelsall, Malcolm. "Augustus and Pope," (Књига 39, бр. 2, 1976.): 117-131.
  • Rowell, Henry Thompson. (1962.). The Centers of Civilization Series: Volume 5; Rome in the Augustan Age. Norman. ISBN 0-8061-0956-4

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :


Претходник:
нико
Римски цар
27. п. н. е. - 14.
Наследник:
Тиберије
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}