Октавијан Август

Из Википедије, слободне енциклопедије
Октавијан Август
Augustus Prima Porta Louvre Ma1247 n2.jpg
Мермерна Августова биста, музеј Лувр, Париз
Пуно име Гај Јулије Цезар Октавијан
Датум рођења 23. септембар 63. п. н. е.
Место рођења Рим
Римска република
Датум смрти 19. август 14. н. е. (76 год.)
Место смрти Нола
Римско царство
Гроб Августов маузолеј
Династија Јулијевци-Клаудијевци
Отац Гај Октавије
Мајка Атија Балба Цезонија
Супружник Клодија Пулхра (42. п. н. е. – 40. п. н. е.)
Скрибонија (40. п. н. е. – 38. п. н. е.)
Ливија Друзила (37. п. н. е. – 14. н. е.)
Потомство Јулија Старија
Гај Цезар (усвојен)
Луције Цезар (усвојен)
Агрипа Постум (усвојен)
Тиберије (усвојен)
Римски цар
Период 16. јануар 27. п. н. е.19. август 14. н. е. (40 год.)
Претходник
Наследник Тиберије

Октавијан Август (лат. Gaius Julius Caesar Octavianus Augustus; [note 1] Рим, 23. септембар 63. п. н. е.Нола, 19. август 14.) оснивач је Римског царства и био је први римски цар, који је владао од 27. године. п. н. е. до своје смрти 14. године н. е.[note 2]

Рођен у старој, богатој коњичкој породици плебејаца из рода Октавија, Август је 44. п. н. е. постхумно усвојен од стране својег ујака Гаја Јулија Цезара после Цезарове смрти. Заједно са Марком Антонијем и Марком Лепидом формирао је Други тријумвират да победи убице Цезара. Након њихове победе код Филипа, тријумвири су међу собом поделили Римску републику и владали као војни диктатори.[note 3] Тријумвират се на крају распао због конкурентних амбиција његових чланова: Лепид је прогнан и одузет му је положај, а Антоније је извршио самоубиство након пораза од Октавијана у бици код Акцијума 31. п. н. е.

Иако је био први цар, у његово време су углавном сачуване све институције Републике, па се механизам Августове владавине ослањао на његов лични престиж (како сам каже у Делима божанског Августа), а не на аутократски или диктаторски лични режим. „Август“ је почасна титула коју је он добио у часу ступања на власт, 27. године п. н. е. Augustus на латинском значи узвишени (мисли се у религиозном смислу). Касније је то постала титула свих римских царева који су владали након њега. Октавијан Август је вероватно најважнија личност у римској историји. Током свог дугог живота и спектакуларне каријере, он је зауставио осипање Римске републике и на новој, чвршћој основи успоставио нови облик власти који се одржао следећих три стотине година. Овај нови поредак, принципат, обезбедио је Риму низ царева који су владали у снажној држави, која није имала праву конкуренцију у тадашњем свету.

Биографија[уреди]

Имена[уреди]

Август је током свог живота био познат под разним именима:

  • На рођењу, именован је Гај Октавијан (лат. Gaius Octavius) по свом оцу који је носио исто име. Од свог рођења, до тренутка када га је усвојио Гај Јулије Цезар, био је познат само као Октавијан или Октавије.
  • Цезар је тестаментом усвојио Октавијана за свог сина и наследника, па је Октавијан преузео његово име, које је потом гласило: Гај Јулије Цезар Октавијан (лат. Gaius Julius Caesar Octavianus) у складу са римским начином именовања. Убрзо је име Октавијан изостављено, па су га његови савременици најчешће називали именом Цезар у току овог периода. Историчари, међутим, користе име Октавијан за период од 44. п.н.е до 27. п.н.е.
  • 42. п.н.е. Октавијан је отпочео изградњу храма посвећеном деификованом Јулију Цезару (храм Божанског Јулија, лат. Templum Divi Iuli) када је додао име Син Божанског (лат. Divi Filius) свом имену, у циљу јачања своје политичке позиције. Од тада, Октавијаново име гласило је: Гај Јулије Цезар Син Божанског (лат. Gaius Julius Caesar Divi Filius)
  • 38. п.н.е. Октавијан је заменио свој преномен (лат. praenomen) видети Римска имена, Гај (лат. Gaius), и номен Јулије (лат. Julius) именом Император, што је била титула коју су војници победничке војске додељивали свом генералу а која потиче из доба Републике. Октавијаново званично име од тада је гласило: Император Цезар Син Божанског (Јулија) (лат. Imperator Caesar Divi Filius)
  • 27. п.н.е. Неколико година након победе над Марком Антонијем и Клеопатром у бици код Акција, Сенат је изгласао нове почасне титуле, па је тако ново Октавијаново име гласило: Император Цезар Син Божанског Август (лат. Imperator Caesar Divi Filius Augustus). Овом приликом, додељено му је почасно име Август, које се користило током остатка његовог живота, и које се најчешће користи и данас.

Младост[уреди]

Иако је породица Октавијановог оца потицала из места Велетри (лат. Velitrae), Октавијан је рођен у Риму, 23. септембра 63. године пре Христа. Рођен је у Воловској Улици на Палатину, близу римског форума. Добио је име Гај Октавијан Турин (лат. Gaius Octavius Thurinus). Когномен Турин вероватно је дат у част победе његовог оца над Туријима, групе побуњених робова, названих по месту Туриј и јужној Италији.

Статуа Августа која га приказује у младости. Око 30. п. н. е.

Како је Рим у то време био пренасељен, Октавијан је послат на одгајање у кући свог оца у Велетрију. Породица Октавијаног оца била је витешког сталежа (лат. equites), а Октавијан их помиње веома кратко у својим мемоарима. Његов прадеда по оцу, такође Гај Октавије, био је војнички трибун на Сицилији током Другог пунског рата. Његов деда заузимао је неколико локалних политичких функција. Његов отац, Гај Октавије, био је гувернер Македоније, његова мајка, Атиjа, била је нећака Јулија Цезара.

59. п. н. е. године пре Христа, када је Октавијану било четири година, његов отац је умро. Октавијанова мајка преудала се за бившег гувернера Сирије, Луција Марција Филипа који је тврдио да потиче од Александра Великог и који је постао конзул 56. п. н. е. Пошто се Филип није интересовао за младог Октавијана, одгајала га је његова бака, сестра Јулија Цезара, Јулија Цезарис. 52. или 51. п. н. е. она је умрла, а млади Октавијан одржао је њен посмртни говор. Убрзо након тога, Октавијанова мајка и очух преузимају активнију улогу у његовом одгајању. Четири године касније, Октавијан је постао званично пунолетан (обично између 14. и 18. године) а 47. п. н. е. изабран је у Колегијум понтифика. Отприлике у ово време, Октавијан је намеравао да се придружи Цезаровог пратњи у његовој кампањи у Африци али је морао да одустане због противљења своје мајке, Атије.

46. п. н. е. уз мајчнину сагласност, Октавијан је требало да се придружи Цезару у Хиспанији у склопу Цезарових борби против преосталих Помпејевих присталица, али се разболео и није могао да путује. Након опоравка, Октавијан је отпловио за Шпанију, али је доживео бродолом. Након искрцавања на обалу у пратњи неколико сапутника, прошао је кроз непријатељску територију до Цезаровог логора што је импресионирало самог Цезара. Римски историчар, Марко Велеј Петеркул, пише како је због исказане храбрости, Цезар дозволио Октавију да путује заједно са њим у истим кочијама. По повратку у Рим, Цезар је сачинио нови тестамент у Вестином храму у коме је именовао Октавијана за свог главног наследника.

Рана политичка каријера и долазак на власт[уреди]

Цезаров наследник[уреди]

Октавијан се налазио у Аполонији[1], у Илирији где је пролазио кроз војничку обуку, када је Цезар убијен, на Мартовске иде (15. март) 44. п. н. е. Октавијан је одбацио савете официра да нађе уточиште са војском у Македонији, и одмах је отпловио за Италију да би сазнао какав је његов положај. Цезар није имао преживеле деце, те је Октавијан по римском закону био његов једини преостали наследник и усвојени син. Марко Антоније је касније тврдио да је Октавијан задобио положај Цезаровог наследника путем сексуалних односа али Светоније описује Антонијеве оптужбе као политички мотивисану клевету. Након искрцавања близу Бриндизија, Октавијан је сазнао за садржај Цезаровог тестамента, и тек тада одлучио да његов политички наследник, али и наследник две трећине Цезарове имовине. Октавијан је почео да користи име Гај Јулије Цезар, на које је, као Цезаров наследник, имао права по римском закону.

Августова биста. Капитолински музеј, Рим.

Будући да је располагао скромним новчаним средствима, Октавијан није могао да се ослони на богатсво да би се пробио у највише кругове римске политичке хијерархије. Пошто су га Цезарови војници топло дочекали у Бриндизију, Октавијан је захтевао део новца намењеног за војни поход који је Цезар планирао да предузме против Парћана, што је износило 700 милиона сестерција чуваних у Бриндизију, поморској луци која је коришћена као почетка тачка за римске војне походе на истоку. Каснија сенатска истрага о нестанку јавних средстава није предузела никакве акције против Октавијана, пошто је касније он искористио исти новац да сакупи војнике у рату против заклетог непријатеља сената, Марка Антонија. 44. године п. н. е. Октавијан је повукао још један смео потез, присвојивши без званичке дозволе годишњи данак који је у Рим послала једна од његових провинција на истоку.

Октавијан је ојачао сопствене војне снаге ветеранима из Цезарових легија и војника подигнутих за планирани рат против Парћана. Октавијан је сакупљао подршку међу бројним Цезаревим присталицама истицавши свој статус као Цезаровог наследника. На свом путу ка Риму, идући кроз Италију, Октавијан је прикупио бројне присталице, а његово новостечено богатство привукло је многе бивше војнике Цезаревих легија стациониране у Кампанији. До јуна 44. Октавијан је окупио 3.000 лојалних ветерана, а сваки је добијао плату од 500 денарија.

Растуће тензије[уреди]

Стигавши у Рим 6. маја 44. п. н. е. Октавијан је затекао конзула Марка Антонија, Цезаревог бившег колегу и саборца, у крхком примирју са диктаторовом убицама. Њима је додељена општа амнестија, 17. марта, али Антоније је убрзо успео да већину њих отера из Рима, ослањајући се на подршку руље, разјарене након Цезаревог убиства. Антонијев ватрени говор на Цезаревој сахрани, окренуо је највећи део римских маса против диктаторових убица.

Подршка Марку Антонију брзо је расла, али Октавијан је и даље имао шансу да буде његов ривал за позицију главног предводника факције Цезаревих присталица. Марко Антоније је изгубио подршку многих римљана и Цезаревих присталица након што се убрзо након његовог убиства успротивио предлогу да се Цезару додели божански статус. Октавијан није успео да убеди Антонија да му преда новац коју му је Цезар оставио тестаментом. Током лета 44. Октавијан је, међутим, успешно задобио подршку Цезарових симпатизера који су видели младог наследника као мање зло, надајући се да ће моћи да манипулишу њим, или га једноставно отрпе све док се не реше Марка Антонија.

Римски ауреус са портретима Марка Антонија (лево) и Октавијана (десно) искован 41. п. н. е. у част успостављања Другог тријумвирата од стране Октавијана, Марка Антонија и Марка Емилија Лепида. Обе стране приказују натпис: "III VIR R P C" у преводу: "Један од тројице за управљање републиком".

Октавијан се све више приближавао Оптиматима, бившим непријатељима Цезара. У септембру, водећа фигура оптиматске фракције, чувени оратор, Марко Тулије Цицерон почео је са нападима на Марка Антонија у серији говора познатих као Филипике у којима је Антоније представљен као претња по Републику. Како се јавност у Риму окретала против њега а конзулски мандат ближио крају, Антоније је покушао да усвоји законе који бу му дали контролу над Цисалпском Галијом која је била предвиђена као део његове провинције, договором са Децимом Јунијем Брутом Албином, једним од Цезарових убица.

У међувремену, Октавијан је окупио приватну војску у Италији, регрутујући Цезарове ветеране, и 28. новембра прибодио је и две Антонијеве легије путем новчаних обећања. Суочен са Октавијановим великим и искусним војним снагама, Марко Антоније је препознао опасност останка у Риму, и на олакшање Сената, побегао у Цисалпску Галију, која је требало да му буде предата на управљање 1. јануара.

Први сукоб са Антонијем[уреди]

Статуа позната као Август из Прима-порте, први век.

Децим Јуније Брут Албин одбио је да преда провинцију Антонију, па је дошло до сукоба. Снаге Марка Антонија опселе су Албина у Мутини (данашња Модена, Италија). Антоније је одбио резолуције усвојене у сенату које су га позивале да оконча сукоб, будући да Сенат није имао сопствену војску која би могла да стане иза његових одлука. Тако је Октавијан добио шансу, пошто је тада био једини осим Марка Антонија који је располагао личним војним снагама. Октавијан се нашао у савезу са сенатском аристократијом, па га је сам Цицерон бранио од Антонијевих подругљивих опаски које су истицале недостатак Октавијановог племенитог порекла и његово коришћење Цезаровог имена. Између осталог, Цицерон је о Октавијану говорио: "Немамо бољи пример традиционалне честитости међу нашом омладином."

На Цицероново инсистирање, Сенат је увео Октавијана у своје редове, 1. јануара 43. п. н. е. и дато му је право да гласа заједно са бившим конзулима. Као најбитније, Октавијану је додељен пропреторски империјум (право да врши цивилну у војну власт у провинцијама, посебно да командује војним трупама) којиме је легализован његов статус, који је претходно био потпуно нелегалан. Пошто је сада имао и званично овлашћење да командује легијама, Октавијан је послат да разбије опсаду Мутине, заједно са конзулима за 43., Хирцијем и Пансом. У априлу исте године, Антонијеве снаге поражене су у биткама за Галски Форум и Мутине, приморавши Антоније да се повуче у Нарбонску Галију са остацима своје војске. Оба конзула су погинула, у бици или од последица задобијених рана, чиме је Октавијан остао једини заповедник војске.

Ипак, Сенат је доделио много више награда за победу над Антонијем Дециму Бруту него Октавијану. Бруту је дата и команда над конзуларним легијама, међутим, Октавијан се није повиновао налозима сената да препусти команду, будући да би тако остао на милост сената и његових присталица. Октавијан је остао у долини реке По, обдивши да настави са операцијама против Антонијевих снага. Са осам легија под својом контролом, Октавијана су војници прогласили за императора и он је затражио тријумф. Сенат је одбио овај захтев, уз наводе да је победа постигнута над Римљанима, а не страним народима. У међувремену, Марко Антоније је проглашен за државног непријатеља, али је он брзо консолидовао свој положај и обезбедио подршку Марка Лепида. Октавијан је послао гласнике у Рим, захтевајући да буде проглашен за конзула, као и да декрет којим је Марко Антоније проглашен за државног непријатеља буде укинут. Сенат је одбио оба захтева,

Са осам легија, Октавијан је ушао у Рим. Не наишавши на отпор у граду, Октавијан се наметнуо као конзул, заједно са рођаком Квинтом Педијем као колегом. Октавијан је иницирао помирење са Антонијем, кога је, као и Лепида, аболирао, али и осудио Цезарове убице in absentia.

Други тријумвират[уреди]

За више информација погледајте: Други тријумвират

Проскрипције[уреди]

На састанку близу Бононије, (данашња Болоња) у октобру 43. п. н. е. Октавијан, Антоније и Лепид формирају хунту названу Други тријумвират. Члановима тријумвирате додељена су специјална овлашћења на период од пет година која су изгласана путем народних скупштина плебејаца. Други тријумвират тако је, за разлику од Првог (који су формирали Помпеј, Цезар и Марко Крас), имао и званичан, легалан карактер. Један од првих потеза тријумвира је серија проскрипција у којима су више од 300 сенатора и преко 2000 чланова реда витезова означени као одметници. Одузета им је имовина, а они који нису побегли изгубили су животе. Бројка од 300 сенатора захваћених проскрипцијама потиче од историчара Апијана, док његов старији савременик, Тит Ливије помиње "само" 130 проскрибованих сенатора. Овакав потез тријумвира вероватно је био мотивисан потребом за новцем којим ће се плаћати војне трупе у предстојећем рату са цезароубицама, који су побегли на исток и тамо сакупили 19 легија, припремајући се за рат са Цезаровим присталицама. Најистакнутији међу цезароубицама, Марко Јуније Брут и Гај Касије Лонгин налазили су се у Грчкој одакле су прикупљали присталице широм источних провинција.

Битка код Филипа и победа у рату против Цезарових убица[уреди]

За више информација погледајте: Рат против Цезарових убица

1. јануара 42. п. н. е. Сенат је постхумно признао Јулија Цезара за божанство римске државе, као Божанског Јулија (лат. Divus Iulius). Октавијан је то искористио у своју корист, додатно повезујући себе са Цезаром и његовим наслеђем, па је усвојио име Divi filius - Син Божји (или Божанског). Сада помирени, Марко Антоније и Октавијан послали су 28 легија морем у Грчку, која је служила као база Бруту и Касију. Након две битке код Филипа у Македонији (данашња северна Грчка) у октобру 42. п. н. е. тријумвири су изашли као победници, а Брут и Касије извршили су самоубиство. Антоније је касније користио обе ове битке да би понизио Октавијана, будући да је рат добијен Антонијевим снагама. Поред тога што је полагао право на обе победе, Антоније је означио Октавијана као кукавицу због тога што је предао директну команду на бојишту генералу Марку Випсанију Агрипи.

Подела територије[уреди]

Након победе над цезароубицама тријумвири су поделили провинције међусобом, тако да је Октавијан добио запад, Галију, Хиспанију и Италију са Илириком, Антоније исток са базом у Александрији у Египту где је склопио савез за Клеопатром, краљицом Птолемејског Египта, док је Лепид добио Африку. Али грађански рат тиме није био завршен. Помпејев син Секст успео је да се након битке код Мунде склони у северну Хиспанију, где је сакупио велике поморске снаге од присталица републике и одбеглих робова, те је с помоћу тих снага стално ометао довоз хране у Италију. Под заповедништвом Марко Випсаније Агрипе, новоизграђена Октавијанова флота је 36. п. н. е. поразила Помпејеву морнарицу, а он је побегао у Азију, где су га убиле присталице Марка Антонија. Тада је Лепид покушао заузети Сицилију, али је Октавијан придобио за себе његове војне јединице. Лепид се након тога потпуно повукао из политичког живота, али је до краја живота остао на положају врховног свештеника. Тако су Октавијан и Антоније остали једини владари у држави.

Октавијану је остала одговорност насељавања десетина хиљада ветерана из рата у Македонији, којима су тријумвири обећали земљишне поседе у Италији након кампање. Такође, многобројни војници који су се борили на страни републиканаца и сами су захтевали земљу, а да би избегао опасност да склопе савез са његовим непријатељима, Октавијан је морао да задовољи и њихове захтеве. Више није било довољно државн земље за давање војницима, па је Октавијан био суочен са две опције: изазвати незадовољство многих римских грађана конфисковањем њихове земље или изазвати незадовољство многих римских војника који би могли да представљају озбиљну претњу по Октавијана унутар његове зоне контроле. Тако је Октавијан изабрао прво.

Побуне и склапање брачних савеза[уреди]

Насељавање војника и конфискација земљишних поседа изазвали су раширено незадовољство Октавијановом управом, што је охрабрило многе да се окупе око Луција Антонија, брата Марка Антонија, који је уживао већинску подршку у сенату. У исто време, Октавијан је затражио развод од Клодије Пулхре, ћерке Фулвије, супруге Марка Антонија. Вратио је Клодију њеној мајци, тврдећи да њихов брак никада није конзумиран. Фулвија је одбила да предузме било шта. Заједно са Луцијем Антонијем, Фулвија је сакупила војску у Италији, да би се борила за права Марка Антонија против Октавијана. Луције и Фулвија преузели су велики ризик супротставишви се Октавијану, будући да је римска војска плате добијала од тријумвира. Луције и његови савезници на крају су опседнути близу Перузије (модерна Перуђа) где их је Октавијан приморао на предају, 40. п. н. е. Луција и његова војска поштеђени су, због његових породичних веза са Антонијем, док је Фулвија прогнана на једно од грчких острва. Међутим, Октавијан није имао милости за већину Луцијевих савезника. 15. марта, на годишњицу Цезаровог убиства, наредио је погубљење 300 римских сенатора и витезова због њиховог учешћа у Луцијевој побуни. Перуђа је спаљена и опљачкана у знак упозорења осталима. Догађај је укаљао Октавијанову репутацију и изазвао критике многих савременика.

40. п. н. е. Октавијан се оженио Скрибонијом, ћерком Луција Скрибонија Либа, присталицом Секста Помпеја, са којим је у то време склопио привремени савез. Скрибонија је родила Октавијаново једино биолошко дете, ћерку Јулију. На сам дан њеног рођења, Октавијан се развео од Скрибоније и ступио у брак са Ливијом Друзилом, ћерком једних од присталица Цезарових убица.

У међувремену, Марко Антоније је у Египту добио троје деце из везе са Клеопатром. Свестан све лошијих односа са Октавијаном, Антоније је кренуо за Рим, 40. п. н. е. са јаком војском против Октавијана. Антоније је опсео Бриндизи. Овај конфликт се показао неодрживим, пошто су обе војске одбиле да се боре једна против друге. У међувремену, Фулвија је изненада умрла у изгнанству па је помирење између Октавијана и Антонија постало могуће. Новим споразумом, потврђена је подела територија између тријумвира. Да би додатно осигурао савез са Антонијем, Октавијан је удао своју сестру Октавију за Марка Антонија. Из брака са Марком Антонијем, Октавија је родила две ћерке, Антонију Старију и Антонију Млађу.

Грађански рат против Антонија[уреди]

За више информација погледајте: Грађански рат између Октавијана и Антонија
Битка код Акцијума, дело Лоренца Кастра, 1672, Национални музеј у Лондону

Односи између Антонија и Октавијана стално су се погоршавали. Антонијева војна кампања против Парћана на истоку доживела је потпуни неуспех, и сама Антонијева репутација као војног заповедника због тога је била укаљана. Октавијан је послао тек симболичних 2000 легионара Антонију као појачање, али то је тешко могло довести до битних промена. Антоније, који се већ налазио у вези са Клеопатром, послао је Октавију назад у Рим. Октавијан је то користио у пропагандне сврхе, наводећи како је Антоније све мањи римљанин, будући да се одрекао своје законите римске супруге у корист оријенталне љубавнице. 36. п. н. е. Октавијан се послужио политичким триком против Антонија, па је, да би себе представио као неког ко поштује институције републике, а Антонија представи као тиранина и аутократу, понудио да се повуче са места тријумвира, под условом да и Антоније учини исто. Антоније је то одбио.

У међувремену, римски војници заузели су Јерменију 34. п. н. е., Антоније поставио свог сина са Клеопатром, Александра Хелија, као краља Јерменије. Такође је окитио Клеопатру источњачком титулом "Краљице над краљевима", што је Октавијан користио као аргумент да Антоније намерава да подреди Рим својем источном краљевству. У Риму, Октавијан је још једном изабран за конзула, 33. п. н. е. и отворио је седницу сената жестоким нападима на Антонијево даривање титула и територија својим рођацима и љубавници Клеопатри.

Сукоб између Антонија и Октавијана узроковао је да се велики број сенатора, заједно са оба конзула за ту годину, напусти Рим и пребегне у Антонијев камп.

Октавијан је насилно ушао у храм весталки, у коме су се чували тестаменти римских грађана, па је јавно открио садржај Антонијевог тестамента, у коме овај оставља Римске територије на истоку својим синовима са Клеопатром и наводи своју жељу да буде сахрањен заједно са Клеопатром у Александрији. 32. п. н. е. сенат је званично одузео Антонију конзулске моћи и објавио рат Клеопатри. Ране 31. п. н. е. док су Антоније и Клеопатра боравили у Грчкој, Октавијан је постигао прву победу, пребацивши војску преко Јадрана под командом генерала Агрипе. Агрипа је одсекао Антонијеве и Клеопатрине снаге од њихове линије снабдевања путем мора, док је Октавијан искрцао трупе на копну преко пута острва Керкира[2] и отпочео марш према југу. Одсечени и са копна и са мора, дезертери из Антонијеве војске пребегли су Октавијану. Пошто је Октавијан сада располагао значајним снагама, и налазио се у добром стратешком положају, отпочеле су припреме за одлучујући сукоб са Антонијем.

Антонијева флота, у очајничком покушају да пробије Агрипину блокаду, запловила је кроз залиц Акциј, на обалама западне Грчке. Ту се Антонијева флота суочила са значајно већом флотом мањих, покретљивијих бродова под командом Агрипе и Гаја Сосија, у бици код Акција, 2. септембра 31. п. н. е.. Тамо је Антоније доживео потпун пораз, а остаци његових снага спашени су само интервенцијом Клеопатрине флоте.

Напад на Египат Октавијан је предузео 30. п. н. е. Отпор Антонија и Клеопатре угушен је без тешкоћа. Антоније је извршио самоубиство, а његов пример убрзо је следила и Клеопатра. Освајање Египта и његов претварање у римску провинцију донело је Октавијану огроман плен, који му је омогућио да исплати војнике и све дугове. У Рим се вратио 29. п. н. е. као потпуни господар читаве римске државе. Он ће под именом Августус (»Узвишени«) организовати нов облик државног уређења ― царство.

За разлику од неких претходних ситуација када се немилосрдно обрачунао са својим побећеним непријатљима што је изазвало критике и показало се веома непопуларним међу народом, Октавијан је овог пута показао милост према многим својим противницима након победе код Анција, и многима је опроштено. Октавијан је поштедео Антонијеву децу са Клеопатром, али је наредио погубљење његовог најстаријег сина, Антилија, као и убиство Цезариона, сина Клеопатре и Јулија Цезара. Будући да је Октавијан темељио своју политичку каријеру и подршку на чињеници да је једини и неоспорни Цезаров наследник, он није могао оставити Цезариона у животу.

Принципат[уреди]

За више информација погледајте: Принципат
Кип Августа у својству државног владара. Глава кипа је из периода 30-20 г. п. н. е., док је тело из другог века

Италско је друштво након дугог периода грађанских ратова тежило миру, па је pax Romāna била парола под којом је Октавијан ујединио различите слојеве друштва. Најактивнији Октавијанови противници изгинули су у ратовима, а они преживели били су политички ослабљени и деморализовани. Немири и ратови допринели су популаризацији идеје о прошлим срећним временима и о једноставном животу побожних предака. У складу с таквим тенденцијама понаша се и Октавијан, па је једна од његових првих мера по повратку у Рим (29. п. н. е.) била рестаурација храмова.

Иако је једини у држави поседовао војну моћ, Октавијан није желео да буде просто војни деспот, него владар који је успоставио најбољу могућу цивилну власт, али тако да не отвори простор за нове грађанске сукобе. Октавијан је наредио масовну демобилизацију, а затим је реформирасао састав сената. У новом списку сенатора Октавијаново је име стављено на почетак, па одатле његова титула принцепс сенатус. У доба републике принцепси сената нису имали никаквих посебних овлаштења, осим што су у сенату први гласали. Октавијанова титула принцепса, међутим, не означава више само првог у сенату, него и првог у држави, па је и облик владавине који је завео у историји познат као принципат.

Октавијан је 27. п. н. е. прогласио успостављање републике и одрекао се власти, али му је сенат изгласао нова овлашћења и доделио му назив Augustus (»Узвишени«), по којем ће отада бити познат. Успостављање републике било је само привид: 23. п. н. е. додељује му се доживотно врховно војно заповједништво (империјум мајус). Он ставља назив император у своју титулу на првом месту, и отада се сви каснији римски цареви називају императорима. Друга важна функција коју је Август узео доживотно била је трибунска власт (трибунциа потестас), чиме је желео да покаже како његова власт има демократско порекло. Такође, трибунска овлашћења су му омогућила да се представи као заштитник римских грађана. Када је умро Лепид, постао је понтифекс максимус; 8. п. н. е. осми мјесец у години назван је по њему Август; 2. п. н. е. додељен му је назив pater patriae (»отац домовине«).

Август је задржао републиканске државне установе, али се њихова улога значајно промиенила. Највиши орган римске државе ― сенат, који је у републици одлучивао о унутрашњој и спољној политици као и о питањима култа и финансија, добио је сада законодавне и судске функције. Његове одлуке имају снагу закона и, премда је формално сматран највишим државним органом, он је послушно примао Августове предлоге и радио према његовим упутствима. Године 27. п. н. е. провинције су подељене на сенатске и царске. Приходи из првих стизали су у сенатску благајну (аерариум) и њима је располагао сенат, али уз царев надзор. Приходи из царских провинција притицали су у царску благајну (фискус) и њима је располагао сам цар.

Народне скупштине су се и даље састајале и на њима су се доносили закони које би предлагао сам цар или други магистрати. Оне су бирале и магистрате, али избори нису били слободни, него се гласало само за оне кандидате које је предлагао сам Август по праву препоруке (јус комендационис).

Магистратуре су такође формално задржане, али су изгубиле свој ранији значај. Осим два редовна конзула (конзулес ординарији), бирани су и други парови који су се током године смењивали по одређеном редоследу и звали се суфектни конзули (конзулес суфекти). Цензура је изгубила значај, јер је ценз и спискове сената вршио сам Август. Судски послови претора такође су прешли у надлежност цара и његових сталних судских комисија (quaestiōнес перпетуае). Август је судио кривична дјела, најпосле тамо где је била предвиђена смртна казна. Уз већ постојеће магистратуре у Августово се доба почиње снажно развијати државни чиновнички апарат. Из редова сенатора биран је префект Рима (префект урбис), који је био задужен за очување мира и реда у граду. Управници царских провинција (легāти) такође су бирани из сенаторских редова. Најважнија функција на коју су бирани припадници витешког сталежа био је положај заповедника преторијанске гарде (префект преторија). Преторијанци су били лична царева гарда, нека врста полиције која је чувала самог цара и надзирала ред у Риму и Италији. Важна је била и функција префекта Египта који је овом провинцијом управљао као личном царевом имовином. Прокуратори су се старали за убирање пореза и управљали су мањим провинцијама.

Уставне и политичке реформе[уреди]

После своје победе у бици код Акција, Октавијан се налазио у позицији да о свему одлучује, и већ је де-факто био једини господар државе. Деценије грађанских ратова гурнуле су Републику у стање безакоња, али, то није значило спремност да Октавијан буде прихваћен као деспотски владар. Иако Октавијан није намеравао да се одрекне својих моћи, од тог тренутка па надање, његов главни циљ биће да врати Рим у стање стабилности, а моћ у легалне оквире.

Први договор са сенатом[уреди]

27. п. н. е. Октавијан се јавно одрекао својих овлашћења које је вратио сенату. Чак се одрекао контроле над провинцијама и њиховим војскама. Ипак, како је он и даље био конзул, сенат није могао да сам иницира законску процедуру и предлаже законе на расправу. Октавијан више није имао директну контролу над провинцијама и војском, али је свакако још увек уживао лојалност војника и ветерана. Штавише, Октавијан је имао разгранату мрежу својих клијената којима је служио као патрон и поседовао је огромно лично богатство, вероватно највеће у римској држави.

Велики део овог новца, Октавијан је користио за јавне пројекте, а донирао је и велику своту државној ризници.

Ускоро је сенат поново понудио Октавијану да преузме контролу над провинцијама, чије је практично ратификована његова моћ која је превазилазила традиционални римски устав. Услед свог договора са сенатом, Август је омогућио да се његова лична власт врши кроз конститутивне оквире републике, поштујући већ успостављена правила и законе. Иако је јавно себе приказивао као невољног јавног слугу, Август је прихватио понуду сената, и на десет година преузео управљање провинцијама, под изговором да то ради ради смиривања хаотичног стања у појединим провинцијама које су трпеле у серији грађанских ратова у првом веку пре Христа. Сенат је тако дао контролу Августу над већином провинција, укључујући целу Хиспанију, Галију, Сирију, Киликију, Кипар и Египат. Контрола над овим провинцијама, обезбедила је Августу и контролу над већим делом војске.

Ипак, Август није имао потпуни монопол над политичког и војном влашћу, иако је очигледно био водећа личност у римској држави која је уживала огромно поштовање и ауторитет и међу елитом, и међу нижим друштвеним класама.

16. јануара 27. п. н. е., сенат је Октавијану доделио титуле августа и принципса. Његове нове титуле и почасти јасно су га издигле као сакралну фигуру, па је Октавијан сматран и другим оснивачем Рима.

Без обзира на све почасти, увек опрезни Октавијан одбио је да носи скиптар и дијадему као и златни венац и пурпурну тогу, на које је као Цезаров наследник имао право. Напослетку га је сенат наградио постављањем златног штита на месту где се сенат састајао. На штиту су стајали натписи: virtus, pietas, clementia, iustitia"храброст, честитост, благост и правдољубље."

Други договор са сенатом[уреди]

Царска породица и култ цара[уреди]

Августов маузолеј

Почевши од Августа уведена је још једна новина, која је раније била незамислива и потпуно страна републиканском уређењу, наиме прелаз на наследни облик власти. Август је победу извојевао делом и зато што је био Цезаров наследник, па је и сам показивао знатну бригу око властитога наследника. Чланови царске породице су били у привилегованом положају и додељиване су им разноврсне политичке и војне дужности. Август није имао мушких потомака, а унутрашње интриге, нарочито око његовог наследника, у којима је главну улогу имала његова трећа жена Ливија, биле су далеко од службено прокламованих етичких вредности.

За непроцењиви дар мира многи појединци, па чак и целе заједнице, у Италији и другде, спонтано су изражавали своју захвалност обожавајући Августа и његову породицу као божанства. Међутим, и званично је подстицан култ цара као фокуса заједничке лојалности у шароликом царству. Да би се нагласила превласт Италије, у провинцијама је званични култ био посвећен Риму и Августу (Roma et Avgustus). Када је требало славити тај култ, представници провинцијских заједница састајали би се на скупштини (конзилијум провинције) и оданде понекад, поред порука захвалности, цару упућивали и жалбе. Овај је систем настао у источним областима, где је одавно постојао обичај да се владари обасипају божанским почастима. На запад се ширио веома споро, али је 12. п. н. е. у галском граду Лугдуну постојала скупштина за три царске провинције у Галији. У Италији је званични култ био посвећен Августовом генију (genius Avgusti), а у самом је Риму био спојен са култом духа предака (Ларес компиталес). Његови главни свештеници (sevĭri Augustāles) били су обично ослобођеници. И сенат и цар имали су врховну контролу над том установом: сенат је могао одбити постхумну деификацију цара (његово проглашење за божанство), а цар је могао прихватити или одбити приједлог из неке провинције да се установи култ цара или да се изгради храм за тај култ, те предлоге око обредних детаља.

Процват културе и умјетности[уреди]

Дуготрајно раздобље мира у доба Августове владавине веома се повољно одразило на развој културе и уметности. У то доба свој највећи процват доживљава римска књижевност, посебно поезија. Један од блиских Августових пријатеља био је богати витез Гај Килније Мецена, који је као велики љубитељ уметности увиђао и њену пропагандну снагу у слављењу цареве политике. Он је око себе окупио и материјално помагао круг песника, међу којима су била имена из самог врха целе римске књижевности: Вергилије, Хорације и др. У то вријеме стварају Тибул, Проперције и Овидије, као и историчар Тит Ливије. Настављајући се с једне стране на сопствену традицију, а с друге стране прихватајући утицаје грчке умјетности, књижевност тога доба се у спокоју »Августовскога мира« (пакс Августа) развила до свога врхунца, па се то раздобље обично и назива »златним веком« римске књижевности. Аутори у својим делима често величају Августа и његову владавину славећи старе идеале које је Август желео да обнови својим политичким програмом.

Августов и Ливијин храм и у Вијени, крајем 1. века пре нове ере

Осим књижевности велики процват у Августово доба доживљавају архитектура и ликовне уметности. Према речима старих писаца, Рим је из града од опеке прерастао у град од мермера. Подижу се позоришта, водоводи, терме, храмови. Многе грађевине финансирао је Августов војсковођа и зет Марко Випсаније Агрипа, који је наредио да се сагради и велелепни храм свих богова ― Пантеон. И Форум је обновљен и украшен новим зградама. Посебно је место заузео »Жртвеник мира« (Ара Пацис), богато украшен орнаментима и барељефима. На њему је благостање и плодност италског тла приказивала је персонификација Италије као жене-хранитељке. Други сачувани рељеф приказује Августову породицу у верској поворци. Сва ова дела требало је да одражавају снагу Рима и узвисе јулијевску породицу и самог Августа.

Res gestae divi Augusti[уреди]

Август се окушао и у књижевности: према античким сведочанствима, написао је једну мању песму, збирку епиграма и друга мања дела, али нам се ништа од тога није сачувало. За историју римске књижевности од велике је важности његов аутобиографски спис у којем је описао своја политичка и војна дела. Тај је спис био уклесан пред царевим маузолејем у Риму, одакле је преписиван и постављан по многим градовима Царства. Један такав препис откривен је 1555. године у Анкари, па му одатле и назив Споменик из Анкаре (лат. Momentum Ankuranum). За његово је откриће био заслужан и хрватски хуманист Антун Вранчић који је као члан посланства које су упутили Хабзбурзи путовао кроз Малу Азију османском султану. Други му је назив, по самој садржини, Дела божанског Августа (лат. Res gestae divi Augusti).

Преци[уреди]

Напомене[уреди]

  1. У класичном латинском језику: IMPERATOR CAESAR DIVI F AVGVSTVS.
  2. Датуми његове владавине су савремени датуми; Август је живео за време два календара, римски републикански до 45. п. н. е, а јулијански после 45. п. н. е. Због одступања од Цезарових намера, Август је обновио јулијански календар у 8. п. н. е., а преписка између та два календара која је примећена у Риму и била је спорна до 8. п. н. е.(Blackburn & Holford-Strevens 2003: 670–1)
  3. Као део Тријумвирата, Октавијан је владао западним провинцијама, Антоније источним, а Лепид Африком.

Извори[уреди]

Књиге[уреди]

  • Bourne, Ella. "Augustus as a Letter-Writer," (Књига 49, 1918.): 53-66.
  • Bowersock, G. W. (1990). Kurt A. Raaflaub and Mark Toher (urd.), ур. Between Republic and Empire: Interpretations of Augustus and his Principate. Berkeley. стр. 380—394. ISBN 978-0-520-08447-6. 
  • Bunson, Matthew (1994). Encyclopedia of the Roman Empire. New York: Facts on File Inc. ISBN 978-0-8160-3182-5. 
  • Chisholm, Kitty and John Ferguson (1981). Rome: The Augustan Age; A Source Book. Oxford. ISBN 978-0-19-872108-6. 
  • Kasije Dio, The Roman History: The Reign of Augustus, London, Penguin Books. 1987. ISBN 978-0-14-044448-3..
  • Eck, Werner (2003) The Age of Augustus. Oxford.}- (тврди повез, ISBN 978-0-631-22957-5; меки повез, ISBN 978-0-631-22958-2).
  • Eder, Walter. (2005). "Augustus and the Power of Tradition," ur. Karl Galinsky, 13-32. Cambridge, New York (тврди повез, ISBN 978-0-521-80796-8; меки повез, ISBN 978-0-521-00393-3).
  • Everitt, Anthony (2006). Augustus: The Life of Rome's First Emperor. ISBN 978-1-4000-6128-0. 
  • Green, Peter (1990). Alexander to Actium: The Historical Evolution of the Hellenistic Age. Hellenistic Culture and Society. Berkeley, CA; Los Angeles; London. ISBN 978-0-520-05611-4. 
  • Gruen, Erich S. (2005). "Augustus and the Making of the Principate,", ur. Karl Galinsky, 33-51. Cambridge, MA; New York; (tvrdi uvez, ISBN 978-0-521-80796-8; meki uvez, ISBN 978-0-521-00393-3).
  • Kelsall, Malcolm. "Augustus and Pope," (Књига 39, бр. 2, 1976.): 117-131.
  • Rowell, Henry Thompson (1962). The Centers of Civilization Series: Volume 5; Rome in the Augustan Age. Norman. ISBN 978-0-8061-0956-5. 

Спољашње везе[уреди]

Претходник:
нико
Римски цар
27. п. н. е. - 14.

Наследник:
Тиберије
  1. антички град који се данас налази у јужној Албанији
  2. Данас острво Крф, Грчка.