Олга Луковић-Пјановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Олга Луковић-Пјановић
Olga Lukovic.jpg
Пуно име Олга Луковић-Пјановић
Датум рођења 1920.
Место рођења Гуча
  Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Датум смрти (1998-04-01)1. април 1998.
Место смрти Београд
 СР Југославија

Олга Луковић-Пјановић (Гуча, 1920Београд, 1. април 1998) је била српски и француски лингвиста.

Биографија[уреди]

Завршила је гимназију у Чачку, а затим је била примљена у Дом краљице Марије у Београду.

Током Другог светског рата била је у логору у Немачкој. Након рата је радила као спикер на Радио Загребу. Убрзо је дипломирала на Филолошком факултету Универзитета у Београду на одсеку за класичне језике.

У Паризу је докторирала на Сорбони 1969. године, са дисертацијом „Правда код Есхила и Софокла“.

Поред матерњег српског језика, познавала је још девет језика: старогрчки, латински, француски, немачки, руски, енглески, пољски, италијански и шпански језик.

Постала је позната након објављивања књиге Срби... народ најстарији у којој је довела у везу српски са страним и античким језицима. За присталице српске аутохтонистичке историјске школе ради се о капиталном делу, док га званична историографија потпуно одбацује као ненаучно и псеудоисториографско дело.

Доживела је мождани удар током турнеје по српској дијаспори у Сједињеним Америчким Државама, након чега се вратила у Париз где је наставила са истраживањима, али није више могла да говори.

Удавала се два пута.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]