Олга Токарчук

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Олга Токарчук
Olga Tokarczuk (2018).jpg
Датум рођења(1962-01-29)29. јануар 1962.
Место рођењаСулехов,  Пољска
ШколаУниверзитет у Варшави
Занимањепсихолог, књижевник
Најважнија дела
Бегуни
НаградеНобелова награда за књижевност, Међународна Букер награда

Потпис

Олга Навоја Токарчук (пољ. Olga Nawoja Tokarczuk,[1] 21. јануар 1962. Сулехов, Пољска) је пољска књижевница и психолог. Добитница бројних књижевних признања и награда. Њене књиге су преведене на двадесет светских језика. На српском језичком подручју, (укључујући и ијекавизовану верзију књиге „Бегуни” објављену у Босни и Херцеговини) све њене књиге превела је Милица Маркић.

Добила је Нобелову награду за књижевност званично за 2018. годину, иако су је добитницом прогласили 2019. године.

Биографија[уреди]

Олга Токарчук је рођена 21. јануара 1962. године у Сулехову, граду у ком је провела најраније детињство. Заједно са својом породицом преселила се у Кјетш, где је похађала школу. Дипломирала је психологију на Универзитету у Варшави. Још за време студија је волонтирала водећи бригу о психички болесним људима. По дипломирању, радила је као психотерапеут у клиници за ментално здравље у Валбжиху. Себе сматра учеником Карла Јунга, и његова психологија се осећа кроз њено књижевно стваралаштво. Од 1989. године се потпуно посветила књижевном раду, напустила је рад у клиници и преселила се у Крајанову, селу код Нове Руде.[2]

Књижевну каријеру је почела 1979. године објављујући своје приче у омладинском часопису Na przełaj, под псеудонимом Наташа Боровин (Natasza Borowin). Наставила је да објављује приче и песме по разним књижевним часописима.[2]

Први роман У потрази за књигом објавила је 1993. године. Критичари су га одлично прихватили, као и роман E. E. објављен две године касније. Трећи роман Памтивек и друга доба је њен највећи успех до тад. Књига је освојила велики број награда, и уврштена је у средњошколску лектиру.[3] После овог романа кратки облици очигледно постају њен омиљени жанр, јер објављује неколико збирки кратких прича, као и есеј о роману Лутка Болеслава Пруса. Следећи роман Дневна кућа, ноћна кућа објавила је 1998. године. То је нетипичан роман, препун есејских запажања, очигледно инспирисаним местом у коме живи. Ана у гробницама света , роман из 2006. године, је поново испричан мит о сумерској богињи Инани. Следи роман Бегуни , роман о феномену путовања у 21. веку, и са њим бројне награде, од којих најзначајнија Међународна Ман Букер награда. Наредни роман Вуци своје рало по костима мртвих објављен је 2009. године. У роману се бави питањем третирања животиња. Књиге Јаковљеве из 2014. је историјски роман о Пољској 18. веку.[4]

Олга Токарчук је један од организатора Међународног фестивала приповетке у Вроцлаву. Од 2008. године предаје креативно писање на Универзитету у Ополу,[5] и Јагелонском универзитету у Кракову. [6] Води издавачку кућу Рута.[2] По многим њеним књигама рађене су позоришне представе и филмови. Филм Покот (енг. Spoor) по роману Вуци своје рало по костима мртвих, у режији Агњешке Холанд освојио је награду Сребрни медвед Алфред Бауер на Берлинском филмском фестивалу 2017. године.[7]

На основу приповетке Генерална проба, из збирке прича „Свирка на много бубњева”, у преводу Милице Маркић, у Установи културе „Вук Стефановић Караџић” креирана је представа Акваријум у драматизацији и режији Олге Савић.[8]

Награде[уреди]

Добитница је бројних књижевних награда, како у Пољској тако и У Европи.

Пољску награду Политикин пасош добила је 1996. године, а 1997. награду Кошћелски Фондације за роман Памтивек и друга доба.[9]

За књижевну награду Нике, највеће признање које се додељује пољским писцима, номинована је шест пута, а освојила ју је два пута: за романи Бегуни 2008. године и 2015. године за роман Књиге Јаковљеве. Исту награду по избору читалаца добила је пет пута.

Номинована је, такође за Бегуни, и за књижевну награду централне Европе „Ангелус”.[5]

Године 2013. награђена је наградом Виленца, коју додељује Словеначко књижевно друштво.[6]

Међународну награду Бриџ (Brückepreis), коју додељују градови близанци Згожелец у Пољској и Герлиц у Немачкој за културни допринос, добила је 2015. године.[10]

За романи Бегуни 2018. године је добила и Међународну Букер награду.[11] За исту награду је номинована и 2019. године, сада за роман Вуци своје рало по костима мртвих.[12]

Добила је Нобелову награду за књижевност 2018. али је за добитницу проглашена 2019. године.[13] Награда је објављена и додељена са годином дана закашњења због скандала у којем је супруг једне од чланица Шведске академије Жан-Клод Арно осуђен за два силовања 2011. године.[14]

Дела[уреди]

MJK32706 Olga Tokarczuk (Pokot, Berlinale 2017).jpg
  • Градови у огледалима (Miasta w lustrach, 1989) — поезија;
  • У потрази за књигом (Podróż ludzi księgi, 1993) — роман;
  • Ерна Елцнер (E. E., 1995) — роман;
  • Памтивек и друга доба (Prawiek i inne czasy, 1996) — роман;
  • Ормар (Szafa, 1997) — приповетке;
  • Дневна кућа, ноћна кућа (Dom dzienny, dom nocny, 1998) — роман;
  • Божићне приче (Opowieści wigilijne, 2000) — приче, заједно са Јежи Пилхом и Анжејем Стасјуком
  • Лутка и бисер (Lalka i perła, 2000) — есеји;
  • Свирка на много бубњева (Gra na wielu bębenkach, 2001) — приповетке;
  • Последње приче (Ostatnie historie, 2004) — приповетке
  • Ана у гробницама света (Anna w grobowcach świata , 2006) — роман;
  • Бегуни (Bieguni, 2007) — роман;
  • Вуци своје рало по костима мртвих (Prowadź swój pług przez kości umarłych, 2009) — роман;
  • Час медведа (Moment niedźwiedzia, 2012) — есеји;[15]
  • Књиге Јаковљеве (Księgi Jakubowe, 2014) — роман;
  • Бизарне приче (Opowiadania Bizarne, 2018) — приповетке.[16]

Референце[уреди]

  1. ^ „STOWARZYSZENIE KULTURALNE „GÓRY BABEL” | Rejestr.io”. rejestr.io. Приступљено 2019-10-10. 
  2. 2,0 2,1 2,2 „Olga Tokarczuk – biografia i twórczość”. eszkola.pl. Приступљено 16. 4. 2019. 
  3. ^ „Svetovi Olge Tokarčuk”. politika.rs. Приступљено 19. 4. 2019. 
  4. ^ „Olga Tokarczuk”. culture.pl. Приступљено 19. 4. 2019. 
  5. 5,0 5,1 „Olga Tokarčuk”. knjige.pravac.com. Приступљено 17. 4. 2019. 
  6. 6,0 6,1 „Vilenica Prize Winner 2013: Olga Tokarczuk”. vilenica.si. Приступљено 17. 4. 2019. 
  7. ^ „Predstavljanje romana dobitnice Bukerove nagrade Olge Tokarčuk u DKSG”. blic.rs. Приступљено 17. 4. 2019. 
  8. ^ „Roman i predstava poljske spisateljice u „Vuku. blic.rs. Приступљено 17. 4. 2019. 
  9. ^ „Biografia”. tokarczuk.wydawnictwoliterackie.pl. Приступљено 19. 4. 2019. 
  10. ^ „Tokarczuk Wins the Brueckepreis Award”. culture.pl. Приступљено 18. 4. 2019. 
  11. ^ „Poljskoj spisateljici Olgi Tokarčuk nagrada Buker”. blic.rs. Приступљено 17. 4. 2019. 
  12. ^ „The Man Booker International Prize”. themanbookerprize.com. Приступљено 17. 4. 2019. 
  13. ^ „The Nobel Prize in Literature 2018”. nobelprize.org. Приступљено 10. 10. 2019. 
  14. ^ „Велики пријатељ Србије добитник Нобелове награде”. rs.sputniknews.com. Спутњик. Приступљено 10. 10. 2019. 
  15. ^ „Olga Tokarčuk”. polja.rs. Приступљено 15. 4. 2019. 
  16. ^ „Książki”. tokarczuk.wydawnictwoliterackie.pl. Приступљено 19. 4. 2019. 

Спољашње везе[уреди]