Олга Хумо

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ОЛГА ХУМО
No portrait gray test-sr.svg
Датум рођења (1919-05-27)27. мај 1919.
Место рођења Београд
 Краљевина СХС
Датум смрти 4. август 2013.(2013-08-04) (94 год.)
Место смрти Београд
 Србија
Супруг Авдо Хумо
Професија професор
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
У току НОБ-а секретарица Јосипа Броза Тита
Одликовања
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Партизанска споменица 1941.

Олга Хумо рођ. Нинчић (Београд, 27. мај 1919Београд, 4. август 2013), учесница Народноослободилачке борбе и професор на Филозофском факултету у Београду.

Биографија[уреди]

Рођена је 27. маја 1919. године у Београду. Њен отац Момчило (1876—1947) био је министар иностраних послова Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. За време студија на Филозофском факултету у Београду, прикључила се студентском револуционарном покрету. Године 1937. упознала се с Авдом Хумом, тада једним од водећих личности у студентском револуционарном покрету на Београдском универзитету.

После студентских демонстрација 14. децембра 1939. године Олга је била ухапшена и саслушавао ју је лично шеф Београдске полиције Драги Јовановић. После пет дана, проведених у затвору, пуштена је на слободу, због недостатка доказа, али и због тога јер потиче из угледне породице. Године 1940, мимо очеве воље, удала се за Авду Хума, а сведоци на венчању су били: Јурица Рибар, Авдов стриц Хамзо и Олгин брат Ђуро.

После венчања Олга и Авдо су живели у Сарајеву, све до почетка рата. Олгини родитељи су после капитулације, заједно са осталим члановима Владе генерала Душана Симовића, напустили Југославију. Пошто су ишли преко Пала и Сарајева, позвали су Олгу да крене с њима. Она је одбила позив и јула 1941. године, заједно са супругом, отишла у Мостар где је он у својству члана Покрајинског комитета КПЈ за Босну и Херцеговину радио на организовању оружаног устанка у Херцеговини. За то време Олга се крила у кући његових родитеља, рођака и пријатеља.

Недуго после одласка Олгиних родитеља у Лондон, до њих је дошла вест да је Олга погинула и они су у то веровали све до краја 1942. године, када је успела да преко Црвеног крста ступи с њима у контакт. Олгин брат Ђуро Нинчић (1915—1979) је такође с родитељима отишао у Лондон, пошто у Сарајеву 1941. године није успео да успостави везу са партијском организацијом. Он се 1944. године укључио у Народноослободилачку борбу и после рата је радио као дипломата Нове Југославије.

Марта 1942. године Олга се породила у Мостару, али је убрзо ухапшена и спроведена у Сарајево. Уз помоћ партијске организације успела је да побегне из затвора и оде у партизане. Најпре је као преводилац са доктором Макензијем, из британске војне мисије у НОВЈ, обилазила партизанске болнице. Потом се прикључила Врховном штабу НОВ и ПОЈ, где је преводила билтене и разговоре са члановима савезничких војних мисија. Била је познаница, са студија, са Титовом секретарицом Даворјанком Пауновић Зденком, после чијег је одласка у Москву, на лечење, преузела функцију личне секретарице Врховног команданта НОВ и ПОЈ.

После немачког десанта на Дрвар, 25. маја 1944. године, који је провела са осталим члановима Врховног штаба НОВ и ПОЈ, прешла је на острво Вис. Августа 1944. године присуствовала је у Напуљу разговорима између Врховног команданта НОВ и ПОЈ и председника НКОЈмаршала Јосипа Броза Тита и енглеског премијера Винстона Черчила, као лични Титов преводилац. После ослобођења Београда, октобра 1944. године, дошла је из Вршца у Београд где је са Сретеном Жујовићем припремала Титов долазак.

После ослобођења Мостара, 1945. године, отишла је да се суретне са мужем и ћерком. До 1956. године живела са породицом у Сарајеву, где је њен муж налазио на одговорним државно-партијским функцијама (био је најпре министар, потом потпредседник, а потом председник владе Народне Републике Босне и Херцеговине и организациони секретар Комунистичке партије Босне и Херцеговине), а она је радила као професор у гимназији и асистент на тек основаном Филозофском факултету. После преласка у Београд, њен муж се налазио на високим функцијама у Федерацији (био је савезни секретар за финансије, народни посланик и члан Председништва ЦК СКЈ), а она је 1959. године докторирала на Филозофском факултету Београдског универзитета и потом радила на Катедри за енглески језик.

Преминула је 4. августа 2013. године у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]