Олексиј Гончаренко
| Олексиј Гончаренко | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | |||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||
| Пуно име | Олексиј Олексијович Гончаренко | ||||||||||
| Датум рођења | 16. септембар 1980. | ||||||||||
| Место рођења | Одеса, Украјинска ССР, СССР | ||||||||||
| Држављанство | украјинско | ||||||||||
| Образовање | Одески национални медицински универзитет Финансијски универзитет при Влади Руске Федерације | ||||||||||
| Политичка каријера | |||||||||||
| Политичка странка | Партија зелених Украјине (до 2005) Сојуз (2005) Партија региона (2005—2014) Европска солидарност (од 2014) | ||||||||||
| |||||||||||
Олексиј Олексијович Гончаренко (укр. Олексій Олексійович Гончаренко; Одеса, 16. септембар 1980) је украјински политичар и народни посланик у Врховној ради Украјине од 27. новембра 2014. године. Члан је странке Европска солидарност Петра Порошенка.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 16. септембра 1980. године у Одеси, Украјинска ССР, СССР. Његов отац Олексиј Костусјев је бивши градоначелник Одесе.[1]
Од 1999. до 2001. године радио је у хитној помоћи у Одеси, а 2002. године је дипломирао на Одеском националном медицинском универзитету.[1] Године 2002. неуспешно се кандидовао за одборника у Градском савету Одесе и након тога је био асистент градском одборнику.[1] Године 2005. дипломирао је економију на Финанскијом универзитету при Влади Руске Федерације.[1]
Политичка каријера[уреди | уреди извор]
Године 2005. изабран је за председника градског одбора проруске странке Сојуз у Одеси.[1] Од 2006. до 2010. године био је одборник у Градском савету Одесе као члан проруске Партије региона.[1] Године 2012. као кандидат за народног посланика у својој јединици освојио је 20.6% гласова и изгубио од Игора Маркова.[1]
Напустио је Партију региона током Евромајданских демонстрација 2014. године[2] и приклонио се националистичким групацијама и странкама.
Био је под стигмом да је организовао и подстрекивао групу украјинских националиста да 2014. године запале Дом синдиката у Одеси, у којем су били затворени проруски противници председника Петра Порошенка. Већина заточених страдала је у пожару, док су неки убијени током покушаја да се избаве кад су их украјински националисти, који су окружили згради, сачекивали рафалима.[3]
Изабран је за посланика на парламентарним изборима 2014. године као кандидат Блока Петра Порошенка у својој изборној јединици[1] и након избора је постао потпредседник посланичке групе странке.[4]
Поново је изабран за посланика на изборима 2019. године као независни кандидат.[5]
Дана 1. марта 2015. изјавио је да је ухапшен током меморијалног марша у сећање на Бориса Немцова у Москви. Додао је да га руска полиција претукла и да ће тужити МУП РФ.[6] Велики је критичар Русије и Белорусије.[7][8]
Антисрпски ставови[уреди | уреди извор]
Дана 16. јула 2022. године, током инвазије Русије на Украјину, запретио је вођству Републике Србије и српском народу следећом изјавом:[3]
| „ | Србију са њеним председником сигурно нећемо заборавити. А онда ће бити занимљиво да гледамо Србију од шест милиона становника и њену жељу да уђе у ЕУ. Мислим да ћемо са браћом Хрватима то посматрати и памтити. Процес преваспитавања је тежак и биће непријатан за Србе, али ми то можемо. | ” |
Дана 31. јула 2022. године изјавио је да Украјина мора бити спремна да одбрани Косово и да је Србија „Путинов тројански коњ”.[9] Недуго затим, 6. авуста, поднео је Врховној ради предлог закона о признању независности Косова.[10]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д ђ е ж „Гончаренко Олексій Олексійович”. LB.ua. Приступљено 2022-07-18.
- ^ „Темное прошлое. Скандальные эпизоды биографии депутата Алексея Гончаренко”. ТСН.ua (на језику: руски). 2015-03-03. Приступљено 2022-07-18.
- ^ а б „UKRAJINSKI POSLANIK OPET VREĐA SRBIJU: Gončarenko ponovo preti Vučiću”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2022-07-18.
- ^ „Лещенко, Найєм і Заліщук покидають БПП. Чому зараз і що далі?”. BBC News Україна (на језику: украјински). Приступљено 2022-07-18.
- ^ „Нардеп Гончаренко проходить до Ради по округу в Одеській області”. LB.ua. Приступљено 2022-07-18.
- ^ „Ukrainian Lawmaker Detained Before Moscow March”. RadioFreeEurope/RadioLiberty (на језику: енглески). Приступљено 2022-07-18.
- ^ „Ukraine will challenge the credentials of the Russian delegation to the PACE”. crimea.suspilne.media (на језику: енглески). Приступљено 2022-07-18.
- ^ Баковић, Никола Белић/ Биљана. „Украјински посланик прети Србији и Вучићу”. Politika Online. Приступљено 2022-07-18.
- ^ „Opasna poruka ukrajinskog poslanika: "Ukrajina je spremna da pošalje trupe na Kosovo, protiv Srba"”. Telegraf.rs (на језику: српски). Приступљено 2022-08-06.
- ^ „Gončarenko: Podneo sam predlog parlamentu Ukrajine o priznanju Kosova - Svet - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2022-08-06. Приступљено 2022-08-06.
