Оливски споразум
Оливски уговор или мир (пољски: Pokój Oliwski; шведски: Freden i Oliva; немачки: Vertrag von Oliva) био је један од мировних споразума којима је окончан Други северни рат (1655–1660).[1] Потписан је 3. маја по грегоријанском, односно 23. априла по јулијанском календару.[2] Оливски споразум, Споразум из Копенхагена потписан исте године и Споразум из Кардиса наредне године обележили су врхунац Шведског царства.[3][4]
У Оливи, у Пољској, склопљен је мир између Шведске, Пољско-литванске државе, Хабзбурговаца и Бранденбург-Пруске. Шведска је прихваћена као суверен у шведској Ливонији, Бранденбург је прихваћен као суверен у војводској Пруској, а Јован II Казимир Ваза је повукао своје претензије на шведски престо, али је требало да задржи титулу наследног шведског краља доживотно.[1] Све окупиране територије су биле враћене њиховим предратним суверенима.[5] Католицима у Ливонији и Пруској је додељена верска слобода.[6][7]
Потписници су били хабзбуршки цар Светог римског царства Леополд I, изборник Фридрих Вилијам I од Бранденбурга и пољски краљ Јован II Казимир Ваза. Магнус Габријел де ла Гарди, шеф шведске делегације и малолетног регенства, потписао је у име свог нећака, краља Карла XI од Шведске, који је тада био малолетан.[8]
Преговори
[уреди | уреди извор]Током Другог северног рата, Пољска-Литванија и Шведска су биле у разорном рату од 1655. године и обе су желеле мир, како би се позабавиле својим преосталим непријатељима, Русијом и Данском, респективно. Поред тога, политички амбициозна пољска краљица Марија Луиза Гонзага, која је имала велики утицај и на краља Пољске и на Сејм Пољско-литванске уније, желела је мир са Шведском јер је желела да син њеног блиског рођака, француског Луја, Великог Кондеа, буде изабран као наследник пољског престола.[9] То се могло постићи само уз сагласност Краљевине Француске и њеног савезника Шведске.[10]
С друге стране, дански и холандски изасланици, као и изасланици Светог римског царства и Бранденбурга, учинили су све што су могли да осујете поступак. Њиховом циљу су помогле дуготрајне формалности које су се увек дешавале на преговорима у овом раздобљу. Прошло је неколико месеци пре него што су стварни мировни преговори могли да почну, 7. јануара 1660. Чак и тада, толико непријатељских речи је било написано у документима које су размењивале две стране да се главни преговарач, француски амбасадор Антоан де Лумбре, нашао у ситуацији да мора да изоставља дугачке делове који би иначе изазвали озбиљну увреду.
Пољско-литвански контингент на челу са надбискупом из Гњезна желео је да се рат настави како би се истерале исцрпљене шведске снаге из Ливоније. Дански делегати су захтевали да Пољска и Литванија закључе споразум заједно са Данском; Али, Комонвелт није желео да се веже за исход лоше данске среће у рату против Шведске. Хабзбурговци, који су желели да протерају Шведску из делова Немачке кроз континуирано ратовање, обећали су појачања Пољској и Литванији, али су Хабзбуршке намере третиране са дозом сумње, а Сенат Пољско-литванског комонвелта је одбио понуду. Чак је и Фридрих Вилијам, изборник Бранденбурга, понудио помоћ да се настави рат, са надом да ће освојити шведску Померанију.
Француска, којом је у стварности владао кардинал Мазарен, желела је континуирано шведско присуство у Немачкој као директну противтежу Аустрији и Шпанији, које су биле традиционални непријатељи Француске. Француска се такође плашила да би наставак рата повећао утицај Аустрије у Немачкој и Пољској и Литванији. Аустријски и Бранденбуршки упад у Шведску Померанију сматран је кршењем Вестфалског мира, што је Француска била у обавези да спроведе у дело. Француска је стога запретила да ће допринети Шведској, и то са војском од 30.000 војника, уколико се споразум између Шведске и Бранденбурга не закључи пре фебруара 1660. године.
Преговори су почели у Торуњу (Торн) у јесен 1659. године. Пољска делегација се касније преселила у Гдањск, а шведска делегација је за своју базу изабрала балтички град Сопот (Цопот).
Када је стигла вест о смрти краља Карла X Густава од Шведске, Пољска-Литванија, Аустрија и Бранденбург су почеле са проширивањем својих захтева. Међутим, нова француска претња помоћи Шведској коначно је натерала Пољску и Литванију да попусти. Споразум је потписан у манастиру Олива 23. априла 1660. године.[11]
Услови
[уреди | уреди извор]Споразумом се Јован II Казимир одрекао својих територијалних претензија, које је његов отац Жигмунд III Ваза изгубио 1599. године. Пољска-Литванија је такође Шведској формално уступила област Ливонију и град Ригу, који су били под шведском контролом од 1620-их. Споразум је решио сукобе између Шведске и Пољске и Литваније који су остали још од Рата против Жигмунда (1598–1599), Пољско-шведског рата (1600–1629) и Северних ратова (1655–1660). Споразум је такође осигурао шведску доминантну моћ над Балтиком.[12]
Бранденбуршка кућа Хоенцолерн је такође потврђена као независна и суверена у Војводству Пруској. Претходно је држала територију као феуд Пољско-литванског комонвелта - уколико би се догодило да династија Хоенцолерн изумре по мушкој линији у Пруској, територија би се вратила Комонвелту.
Споразум је постигао Бранденбуршки дипломата, Кристоф Каспар фон Блументал. То му је била прва дипломатска мисија у каријери.
Литература
[уреди | уреди извор]- Bély, Lucien; Isabelle Richefort (2000). Lucien Bély, ур. L'Europe des traités de Westphalie: esprit de la diplomatie et diplomatie de l'esprit. Presses universitaires de France. ISBN 2-13-049964-3.
- Evans, Malcolm (2008). Religious Liberty and International Law in Europe. Cambridge Studies in International and Comparative Law. 6. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-04761-6.
- Frost, Robert I. (2000). The Northern Wars. War, State and Society in Northeastern Europe 1558–1721. Longman. ISBN 978-0-582-06429-4.
- Starbäck, Carl Georg; Bäckström, Per Olof (1885—1886). Berättelser ur svenska historien. 6. (Stockholm: F. & G. Beijers Förlag)
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Frost 2000, стр. 183
- ^ Evans 2008, стр. 55
- ^ „Freden i København, 27. maj 1660”. danmarkshistorien.dk. Архивирано из оригинала 30. 12. 2015. г. Приступљено 1. 6. 2019.
- ^ Nina Ringbom. „Freden i Kardis 1661”. Historiesajten. Приступљено 1. 6. 2019.
- ^ Frost 2000, стр. 183
- ^ „Friede von Oliva”. Monarchieliga. Приступљено 1. 6. 2019.
- ^ Nina Ringbom. „Freden i Oliva 1660”. Historiesajten. Приступљено 1. 6. 2019.
- ^ Bély 2011, стр. 511
- ^ Старбек 1885/86), стр. 363
- ^ Georges Mongrédien. „Louis II de Bourbon, prince de Condé”. britannica.com. Приступљено 1. 6. 2019.
- ^ „Oliwa Cathedral”. whattodoingdansk.com/. Архивирано из оригинала 25. 8. 2019. г. Приступљено 1. 6. 2019.
- ^ Kamen, H. (2000). Who's who in Europe, 1450-1750. Who's who series. Routledge. стр. 229. ISBN 978-0-415-14728-6. Приступљено 2024-11-09.