Олимпијске игре

Из Википедије, слободне енциклопедије
Пет олимпијских прстенова су дизајнирани 1913, усвојени 1914, а први пут су коришћени на играма 1920.

Олимпијске игре (грч. Ολυμπιακοί Αγώνες, енгл. Olympic Games, франц. Jeux olympiques)[1] су водећи интернационални спортски догађај и садрже летња и зимска спортска такмичења, у којима се такмичи хиљаде спортиста широм света. Олимпијске игре сматрају се највећим светским спортским такмичењем, са више од 200 земаља учесника.[2] Одржавају се сваке четири године, са Летњим и Зимским играма које су се одржавале исте године до 1992, а од тада се одржавају наизменично, у размаку од две године.

Креирање Олимпијских игара инспирисано је Античким олимпијским играма, које су се одржавале у Гимназијуму у Грчкој, од 8. века прије нове ере, до 4. века нове ере. Барон Пјер де Кубертен основао је Међународни олимпијски комитет (МОК) 1894 године,[3] који је довео до одржавања првих модерних игара 1896. МОК је владајуће тело Олимпијског покрета и Олимпијске повеље.

Развој Олимпијског покрета током 20. и 21. века узроковао је промене у Олимпијским играма. Неке од њих су покретање Зимских олимпијских игара за зимске и спортове на леду, Параолимпијских игара за спортисте са инвалидитетом и Олимпијске игре младих за спортисте од 14 до 18 година.[4] Олимпијске игре глувих и Специјалне олимпијске игре такође су под надзором МОК-а; игре глувих одржавају се од 1924,[5] док се Специјалне олимпијске игре одржавају од 1968 и намењене су ментално заосталим особама.[6] МОК мора да се прилагоди различитом економском, политичком и технолошком напретку. Појава појма "аматерски спортиста све време" који су заступале државе Источног блока, додатно је пољуљао идеологију чистог аматеризма. Совјетски Савез учествовао је са спортистима који су били студенти, војници или радници у професији, али многима од њих је држава плаћала да тренирају и одраде пуне припреме.[7][8] Као резултат, Олимпијске игре су са чистог аматеризма, како је предвидео Кубертен, дозволиле учествовање професионалним спортистима. Растући значај медија створио је питање о корпорацијским спонзорима и комерцијализацији игара. Први и Други светски рат узроковали су отказивање Игара 1916, 1940 и 1944. Велики бојкот током Хладног рата лимитирао је број учесника на Играма 1980 и 1984. Иако је бојкот предвођен од стране Совјетског Савеза осиромашио такмичење у свим спортовимс, 140 националних олимпијских комитета учествовало је на Летњим олимпијским играма 1984, што је био рекорд у то доба.[9]

Олимпијски покрет састоји се од међународних спортских федерација, Националног олимпијског комитета и организованог комитета за сваке Олимпијске игре посебно. Као владајуће тело, Међународни олимпијски комитет задужен је за избор града домаћина за све Олимпијске игре, као и за организацију игара, према Олимпијској повељи. МОК такође одређује олимпијски програм и спортове који ће се наћи на играма. Постоји неколико олимпијских ритуала и симбола, као што су Олимпијска застава и Олимпијски пламен, као и церемонија отварања и затварања игара.

Око 13.000 спортиста учествује на Летњим и Зимским олимпијским играма, у 33 спорта и скоро 44 догађаја. Првопласирани, другопласирани и трећепласирани добијају олимпијске медаље: златну, сребрну и бронзану.

Игре су напредовале толико да је сада готово свака држава заступљена. Овај раст проузроковао је бројне изазове и контроверзе, укључујући и бојкот, допинг, подмићивање, као и терористички напад 1972. Сваке две године, Олимпијске игре и медији омогућавају непознатим спортистима да стекну националну и интернационалну славу. Игре омогућавају граду и држави домаћину да се прикаже свету.

Историја[уреди]

Античке олимпијске игре[уреди]

Трка са бакљама на Античким олимпијским играма

Порекло античких олимпијских игара је непознато, постоје многе легенде и митови о њиховом настанку.[10] У једном од најпопуларнијих митова Херакле и његов отац Зевс сматрају се творцима Игара.[11][12] Према легенди, Херакле је први Игре назвао "Олимпијским" и успоставио обичај да се одржавају сваке четири године.[13] Легенда каже да је Херакле, након што је испунио 12 задатака, саградио Олимпијски стадион, у Зевсову част. Пратећи његову изградњу, ишао је правом линијом 200 метара и назвао је ту дистанцу стадиј (грч. στάδιον), што је касније постало јединица за дистанцу. Најприхватљивији датум за почетак Олимпијских игара је 776 година пре нове ере. Ово је базирано на натписима, пронађеним у Олимпији, који садрже имена победника од 776 године п. н. е.[14] Античке олимпијске игре биле су један од два централна ритуала у Античкој Грчкој, други је био много старији религијски фестивал — Елеусинске мистерије,[15] које су се сваке године одржавале у част богиња Деметре и Персефоне.[16] Игре су почеле да се одржавају у светилишту Олимпија, близу градова Елис и Писа. Прве игре почеле су као годишња трка младих девојака, у такмичењу за позицију свештенице богиње Хере,[17] док је друга трка установљена за пратиоце свештенице, који ће учествовати у религијским обредима у храму.[18]

Историчар Ефор, који је живео у 4. веку пре нове ере, сматра се једним од могућих оснивача израза Олимпијада, за рачунање година, иако се заслуге за модификовање те епохе приписују Хипији, Ератостену или Тимају, кога је Ератостен можда имитирао.[19][20][21] Олимпијске игре се одржавају у размаку од четири године и касније антички историчари су успоставили термин Олимпијада за период између две игре. Претходни локални систем рачунања времена који су користиле Грчке државе (систем су наставили да користе сви осим историчари) је доводио до забуне приликом покушаја да се одреди датум игара; на пример Диодор је тврдио да је било помрачење сунца у трећој години 113. Олимпијаде, што значи да је помрачење било 316 године пре нове ере. То значи да је датум прве Олимпијаде 765. године пре нове ере.[22] Ипак, постоји неслагање међу научицима око тачног датума првих игара.[23] [24]

Стадион у Олимпији

Осим игара у Олимпији одржавале су се и друге сличне игре: Панатенеје, Питијске, Немејске и Истмијске игре, које су заједно чиниле круг познат као Панхеленске игре.[25] На почетку су игре биле углавном догађај локалног значаја, а до XV античких олимпијских игара одржавала се само једна дисциплина — трка на 1 стадиј (нешто мање од 185 m). Онда је додана трка на 2 стадија, а прва дугопругашка трка, на 24 стадија (у метричком систему 4.420 m), одржана је 720. п. н. е. Паусанија пише да су се на почетку спортисти такмичили обучени у лагану спортску опрему, као данас. А онда је, током једне трке, тркачу Орсипу из Мегаре – спала одећа. Он је наставио да трчи го. То је од осталих атлета убрзо прихваћено, па су се такмичари од тада такмичили голи.[26] Жене нису смеле да се такмиче, чак им није било дозвољено ни да буду гледаоци. Ипак, девојке су се смеле такмичити на Херајама, играма у част богиње Хере, које су се такође одржавале у Олимпији сваке четири године. За разлику од мушкараца, оне се нису такмичиле голе. Жене су биле подељене у три дисциплине: девојке, тинејџерке и младе жене,[27] дужина је била мања него код мушкараца, 160 метара.[27] Победнице, као и код мушкараца добијале су маслинасту круну.[27] Антички олимпијци тренирали су у Олимпији месец дана пре званичог старта игара, док су обично тренирали у школи Палестра.[27] Победници нису добијали новац, већ круну направљену од маслина; поштовани су у родном граду, а њихов успех допринео је повећању славе и репутације њиховог места у Грчкој заједници.[27] Били би опевани у песмама и подизали би им се споменици.[28][29]. Записано је да су током игара сви сукоби међу градовима-државама учесницама игара одлагани док се игре не заврше. Овај престанак непријатељства познат је као Олимпијски мир или примирје.[30] Ова идеја је модерни мит, јер Грчка није никад пекидала своје ратове. Примирје је омогућавало религијским ходочасницима који су путовали у Олимпију, да прођу ратне територије без узнемиравања, јер их штити Зевс.[31]

Античке игре имале су разне спортове: Петобој (који је садржао игру скакања, бацање диска, бацање копља, трку и рвање), бокс, рвање, Панкратион и јахање.[32][33] По предању, Кореб, кувар из Елиса био је први Олимпијски шампион,[34] док је спартанска принцеза Киниска била прва жена победник Олимпијских игара; она је у трци коњима победила 396 године пре нове ере, а затим и 392 године п. н. е.[35][36] Олимпијске игре су још имале велики верски значај. Одржавани су спортски догађаји поред ритуала жртвовања у част бога Зевса (коме је подигнута статуа у Олимпији) и Пелопа, хероја и митског краља Олимпије. Пелоп је био познат по трци у кочијама са краљем Еномајем из Писе.[37] Игре су највећу популарност имале током 6. и 5. века пре нове ере, али је значај нагло опао током римске владавине над Грчком. Иако нема научног концензуса када су Игре званично завршене, за датум завршетка се најчешће узима 393 година нове ере, када је цар Теодосије I наредио укидање свих паганских култова и обичаја.[38] Као други могући датум сматра се 426 година нове ере, када је Теодосије II наредио рушење свих грчких храмова.[38]

Претече модерних Игара[уреди]

Дуборез Котсволдских игара из 1636 године.

Разне употребе израза "Олимпијски" за опис спортских догађаја у модерном добу документоване су од 17. века. Први такав догађај биле су Котсволдске игре, годишње окупљање близу Чипинг Кампдена, у Енглеској, које су садржале неколико спортова. Први пут организовао их је адвокат Роберт Довер 1612 године,[39] који је био председник игара наредних 40 година.[40] Игре су прекинуте 1942, када је почео Енглески грађански рат,[41] а настављене су 1660, након рестаурације и одржаване су све до 1852 када су прекинуте поново. Британски олимпијски комитет је у својој кандидатури за Олимпијске игре 2012, у Лондону поменуо ове игре као "прво подстицање британског олимпијског почетка.[42]

Олимпијад де ла Република, национални олимпијски фестивал, одржаван у Француској од 1796 до 1798 године, за време француске револуције, такође је покушао да оживи Античке олимпијске игре.[43] Такмичење је укључивало неколико дисциплина које су биле у Античким играма. Игре 1796 означиле су увођење метричког система у спорту.[43]

Године 1850, Вилијам Пени Брукс, енглески хирург, магистрат, ботаничар и педагог, покренуо је Олимпијски час у Муч Венлоку у Шропширу.[44] Прве игре одржане су у октобру 1850 и укључивале су такмичења у класичној атлетици, као и државне спортове као што су добацивање алки, фудбал и крикет. Игре су брзо доживеле популарност и за неколико година привукли су такмичаре из Лондона и Ливерпула.[44] Брукс је био председник Игара 1854, 1855, 1857, 1862 и 1891.[45] Године 1859, Брукс је променио име у Венлошке Олимпијске игре, које се одржавају и данас.[46] 15. новембра 1860, Брукс је основао Венлошко олимпијско друштво.[47]

Између 1862 и 1867, у Ливерпулу се сваке године одржавао Велики олимпијски фестивал, који су основали енглески гимнастичар и атлетичар — Џон Халеј и Чарлс Мели. Ове игре су биле прве посвећене потпуним аматерима, док су у перспективи биле међународне, иако су једино могли да учествују 'господа аматери'.[48][49] Програм на првим Олимпијским играма 1896, био је скоро идентичан ономе са Ливерпулских олимпијских игара.[50] Године 1865, Халеј, Брукс и Ернст Џорџ Равенстајн основали су Националну олимпијску асоцијацију у Ливерпулу, претечу данашњег британског олимпијског комитета.[51] Године 1866, Националне олимпијске игре у Великој Британији одржане су у лондонској Кристалној палати.[52]

Оживљавање игара[уреди]

Поштанска маркица са првог Грчког олимпијског сета маркица.

Грчки интерес за оживљавање Олимпијских игара почео је са Грчким ратом за независност од Османског царства 1821. Први је предложио песник и новински уредник Панагијотис Суцос у својој поеми "Дијалог мртвих", која је објављена 1833,[53] а у којој је написао:

[54] Суцос је убрзо званично предложио влади оживљавање игара, слањем меморандума 1935 године.[55][56][54] Његов предлог је прихваћен од стране краља Ота, али ништа није урађено на покретању игара, без обзира на кампању Суцоса наредних 26 година.[57] Евангелос Запас, богати Грчко-римски филантроп, писао је први пут краљу Оту 1856, нудећи да финансира трајно оживљавање Олимпијских игара.[58] Запас је покренуо Запасове олимпијске игре 1859, које су одржане на тргу у Атини.[59] Иако се могу сматрати првим модерним Олимпијским играма, биле су далеко од међународног фестивала.[60] Игре су биле изразито националног карактера, с обзиром на то да су учесници били искључиво Грчке националности, из унутрашњости Грчке или из Грчке дијаспоре у Османском царству.[61] Учесници су се такмичили у разним дисциплинама, сличним онима са Античких олимпијских игара: трчање, бацање диска, бацање копља, рвање, скакање и пењање по стубовима.[60] Запас је финансирао реконструкцију античког Стадиона Панатинаико, да би могао угостити све будуће Олимпијске игре.[58] Запас је планирао да спонзорише и будуће Олимпијске игре, али је умро 1865; међутим, оставио је велико богатство, за реконструкцију објеката, као и наставак игара у четворогодишњем интервалу.[62]

Златна медаља са игара 1875.

Стадион Панатинаико је био домаћин игара 1870 и 1875.[63] 30.000 гледалаца присуствовало је играма 1870, док не постоје званични подаци о посети на играма 1875.[64] Планирање игара 1875 почето је 1871, док је 1873 основана фондација за изградњу изложбеног центра Зепион (грч. Ζάππειον μέγαρο).[65] Треће Олимпијске игре организовао је директор јавне гимназије у Атини — Јоанис Фокијанос. Фокијанос је чврсто веровао да ће се идеали гимназије проширити одозго, тј. од виших класа, кроз образоване и културолошке класе. Из тог разлога, искључио је све учеснике осим студенте универзитета.[66] Сви студенти тренирали су у јавној гимназији у Атини, у серији гимнастичких тренинга које је увео Фокијанос, инспирисан немачким системом гимнастике.[67] Такмичари су били импресивно обучени: беле панталоне и беле мајице са великом плавом траком , што је до 1896 била званична униформа гимнастичара.[67]

Након дуготрајне парнице између Грчке владе и групе Запасових рођака око његове заоставштине, Константинос Запас осигурао је извршење Запасове воље. Грчка влада употребила је Запасов новац да заврши централну теретану за гимнастику 1878 и да настави изградњу Зепиона, која је започета 1873 и била је привремено обустављена. Зепион је званично отворен 20. октобра 1888.[68] Године 1875, Фокијанос је преузео бригу о спортским догађајима, који су били одложени до 30. априла 1889. Те игре нису биле организоване од стране Комитета који је организовао игре 1859, 1870 и 1875, већ их је организовао Фокијанос сам. 30 спортиста се такмичило у разним дисциплинама, сви такмичари били су обучени исто.[69]

Године 1890, краљевски декрет потписан од стране принца Константина и министра спољних послова Стефаноса Деагумиса, најавио је да ће Олимпијске игре бити враћене, да ће бити у периоду од четири године, од 1988. Следеће игре планиране су 1892, али нису одржане због недостатка финансијских средстава, како је тврдила Грчка влада.[70]

Оснивање Међународног олимпијског комитета[уреди]

Барон Пјер де Кубертен, оснивач Међународног олимпијског комитета

.

Вилијам Пени Брукс је веровао да је најбољи начин да се спрече болести физичка активност, те је 1850 године основао Венлошке олимпијске игре,[71] на стадиону за рекреацију у Муч Венлоку.[72] Заједно са Атлетским клубом Ливерпул, који је одржавао свој Олимпијски фестивал, основали су Националну олимпијску асоцијацију, која је настојала да охрабри слична локална такмичења у градовима широм Британије. Брукс је одржавао комуникацију са Грчком владом спортским заговорницима, тражећи оживљавање Олимпијских игара под надзором Грчке владе.[73] Бруксови напори да охрабри интернациолизацију игара нису успели,[74] те је организовао националне Олимпијске игре у Лондону 1866 и то су биле прве Олимпијске игре које су одржане ван Грчке.[75] Док су други основали такмичења у својим државама, Пјер де Кубертен је радио на оснивању међународног олимпијског комитета.[3]

Идеја оживљавања Олимпијских игара заживела је у Кубертену 1889 и наредних пет година је радио на организовању састанка спортиста и спортских ентузијазиста, који би то омогућио.[76] Брукс је 1890 писао Кубертену и њих двојица су почела да размењују писма о спорту и едукацији. Док је Бруксов допринос оживљавању игара препознат у Британији у то време, Кубертен је у својим писмима занемарио улогу Брукса у развоју игара.[77] Док се припремао за конгрес, Кубертен је наставио да развија филозофију игара, сматрајући да оне требају да буду окупљање аматера. [78] Године 1894, године у којој је одржан конгрес, Кубертен је критиковао аматерски тип такмичења у Енглеској, јер је сматрао да је погрешно искључивање такмичара који припадају радничкој класи.[78] Сматрао је да учесницима не треба плаћати, али да треба да зарађују новац ван игара.[78] У новембру, на годишњем састанку USFSA (франц. Union des Sociétés Françaises de Sports Athlétiques, досл. Савез француских друштвених спортских друштава), које је оформио Кубертен 1890, Кубертен је представио своју идеју оживљавања игара, али је наишао на малу приврженост идеји, вероватно зато што су спортске асоцијације хтеле да буду фокусиране на сопствено подручје.[79] У циљу добијања подршке за међународну организацију, Кубертен је смањио своју улогу у оживљавању игара и уместо тога промовисао је као конференцију аматеризма у спорту и скупљао спонзоре. Мало интересовања је изражено током његових посета САД-у 1893 и Лондону 1894, док је покушај да укључи Немце наљутио француске спортисте, који нису желели да Немци уопште учествују.[79]

Конгрес је одржан 23 јуна 1894, у Сорбони, у Паризу. Учесници су поделили конгрес у две комисије, једну за аматеризам и другу за оживљавање Олимпијских игара. Грчки учесник, Деметриос Викелас, био је на челу комисије за Олимпијске игре, заједно са Кубертеном, Хербертом из Британије и Слоуном из Сједињених Америчких Држава, помогао је напорима комисије. Комисија је предложила да се Олимпијске игре одржавају сваке четири године, док ће програм на играма бити модерни пре античких спортова.[80] Такође је договорен датум и локација првих модерних игара, 1896, у Атини, док је одређено да друге игре буду 1900 у Паризу.[81] Кубертен је првобитно био против тога да се прве игре одрже у Грчкој, јер је био забринут око способности ослабљене Грчке да угости такмичење, али га је Викелас убедио да подржи идеју. Предлог комисије је прихваћен од стране конгреса и званично је рођен модерни Олимпијски покрет.[80] Након конгреса, организација формирана на њему формализована је у Међународни олимпијски комитет — МОК, док је за првог председника изабран Деметриос Викелас.[82]

Прве игре — 1896.[уреди]

Церемонија отварања Игара на стадиону Панатинаико

Прве Олимпијске игре одржане су под покровитељством Међународног олимпијског комитета, на стадиону Панатинаико у Атини, од 6. до 15 априла 1896. На играма је учестовало 14 држава и 241 такмичар, који су се надметали у 9 спортова и 43 дисциплине.[83] Запас и његов рођак, Константинос Запас, препустили су Грчкој влади да финансира будуће Олимпијске игре.[84][85][86] Георгіос Авероф је допринео реконструкцији стадиона у припремама за Игре.[87] Грчка влада је такође обезбедила средства, за која је очекивано да ће их вратити од улазница и продаје комеморативног сета маркица за прве Олимпијске игре.[87]

Победницима су додељене сребрне медаље, маслинова гранчица и диплома; док су другопласирани примили бакрне медаље, ловорову гранчицу и диплому.[88][89] МОК је ретроактивно доделио златне, сребрне и бронзане медаље првој тројици у свим дисциплинама.[90] 10 од 14 држава учесница освојило је медаљу. Сједињене америчке државе освојиле су највише сребрних медаља (касније су претворене у златне) — 11; Грчка је освојила највише медаља — 46.[90] Најуспешнији је био немачки такмичар, рвач и гимнастичар, Карл Шуман, који је освојио четири златне медаље.[90]

Званичници Грчке и народ били су узбуђени због домаћинства првих игара, што су преносили и многи спортисти, који су тражили и да Атина буде стални домаћин игара. МОК је хтео да се игре одржавају у разним градовима широм света, те су тако друге игре одржане у Паризу.[91]

Модерне олимпијске игре[уреди]

Олимпијски стадион у Атини током првих модерних Олимпијских игара 1896.

Након почетног успеха, Олимпијске игре су имале потешкоћа. Игре одржане у Паризу 1900. и Сент Луису 1904. биле су у сенци, боље рећи биле су привезак светским изложбама које су у тим градовима тада одржаване. А и само трајање тих олимпијских игара говори доста: оне у Паризу трајале су пет и по месеци, а оне у Сент Луису — нешто преко четири месеца и двадесет дана. Како Енглези не би били „гори“ од Француза четврте игре, одржане у Лондону 1908, трајале су од 27. априла до 31. октобра 1908, преко 6 месеци, што је за данашње појмове несхватљиво. Трајање игара тако је варирало, неке су трајале краће, неке дуже — да би се са играма у Лос Анђелесу 1932. и у Берлину 1936. усталило време трајања игара на данашњих 15 дана.

У спомен на прве Игре из 1896. одржане су, такође у Атини, 1906. године, на њихову 10. годишњицу, „међуигре“ (енгл. Intercalated games). Иако је игре организовао МОК, ова организација их не убраја међу остале „редовне“ Олимпијске игре, већ као прославу јубилеја. Има, међутим, многих савремених историчара олимпизма који се залажу за то да и те игре буду сматране званичним олимпијским играма. Свеједно, иако непризнате као службене, и те су игре допринеле популаризацији и ширењу олимпијског покрета.

Зимске олимпијске игре[уреди]

Кад је утемељен МОК, један од предвиђених спортова било је и клизање на леду. Прво такмичење таквог типа, одржано на играма 1908. у Лондону, биле су четири дисциплине уметничког клизања. Предложено је оснивање посебних зимских игара, али је та идеја одбачена гласовима Скандинаваца који су протежирали своје „нордијске игре“. Ипак, неке дисциплине зимских спортова биле су уврштене у предвиђени програм игара 1916. године у Берлину (које нису одржане) и оних 1920. у Антверпену. А онда је 1924. године у Шамонију у Француској, под покровитељством МОК, организован „Међународни викенд зимских спортова“. Ово такмичење је постигло успех, па је 1925. МОК одлучио да установи посебне Зимске олимпијске игре које ће се одржавати независно од Летњих олимпијских игара. На заседању МОК 1926. одлучено је да се та спортска манифестација одржана 1924. године рачуна као прве Зимске Олимпијске игре.

До 1992. и летње и зимске олимпијске игре одржаване су у истој години, а онда је МОК одлучио да их раздвоји. Због тога су следеће Зимске олимпијске игре 1994., одржане само две године после претходних игара, да би од тад наставиле да се одржавају сваке четири године.

Развој[уреди]

Од 245 учесника (само мушкараца) из 15 држава, 1896. у Атини, игре су нарасле на 10.651 такмичара, и то 6.582 спортиста и 4.069 спортисткиња из 199 држава, 2000. у Сиднеју. Број спортиста на Зимским играма мањи је од броја спортиста на летњим: око 2.400 спортиста и спортисткиња је у 78 дисциплина учествовало на играма у Солт Лејк Ситију, 2002. године.

Са преко 16.000 телевизијских кућа и новинара присутних у Сиднеју 2000, Олимпијске игре су највећи медијски догађај на свету. Процењује се да је игре у Сиднеју на телевизији гледало око 3,8 милијарди људи. Али раст олимпизма је, уз страх од тероризма, и велики проблем самом олимпијском покрету. Иако су наступи славних професионалних спортиста, те спонзорства највећих светских мултинационалних компанија решили финансијске проблеме Олимпијских игара, чињеница је да је огроман број спортиста, новинара и гледалаца, превелик залогај за многе градове који би радо организовали Олимпијске игре.

Политички утицај[уреди]

Олимпијски бојкоти.

Олимпијски покрет није остао поштеђен последица политичких догађања. Идеја олимпизма је изневерена током Првог и Другог светског рата. Политика се у историју олимпијских игара умешала још неколико пута.

Летње олимпијске игре 1936. у Берлину Адолф Хитлер је искористио као пропаганду своје национал-социјалистичке странке и своје идеологије. Ипак, на тим играма, Немац Луц Лонг је помогао америчком тамнопутом атлетичару Џесију Овенсу да освоју златну медаљу у скоку удаљ. Совјетски Савез није учествовао на олимпијским играма све до Летњих олимпијских игара 1952. Уместо тога, Совјетски Савез је од 1928. организовао Спартакијаде, међународно такмичење на ком су учествовали такмичари из социјалистичких земаља, или земаља блиских Совјетском Савезу.

Летње олимпијске игре 1956. у Мелбурну су биле прве игре које су бојкотоване. Холандија, Шпанија и Швајцарска су бојкотовале игре због совјетске интервенције у Мађарској, док су Египат, Ирак, Либан и Камбоџа бојкотовале игре због Суецке кризе.

На Летњим олимпијским играма 1968. у Мексику двојица америчких црних атлетичара, Томи Смит и Џон Карлос, су на победничком подијуму подигле песнице увис, у знак протеста против расних подела у Сједињеним Државама. Због тога је председник МОК-а Ејвери Брундинџ захтевао Олимпијског комитета Сједињених Држава да или пошаљу ову двојицу атлетичара кући, или да повуку цео атлетски тим. Олимпијски комитет Сједињених Држава се одлучио за први предлог.

Касније, током 1970-их и 1980-их, због расних, политичких, хладноратовских и осталих подела дошло је до четири бојкота Олимпијских игара који су озбиљно запретили идеји олимпизма. Прво су Олимпијске игре у Монтреалу, 1976. бојкотовале многе афричке државе, јер није удовољено њиховом захтеву да се са игара удаљи Нови Зеланд чија је рагби репрезентација наступала у, тада расистичкој, Јужноафричкој Републици, иако рагби тада није био, као ни данас, олимпијски спорт. Тајван није учествовао на овим играма пошто је Народна Република Кина уложила протест да он не може да учествује на овим играма под именом Република Кина, упркос компромису да Тајван може да користи своју заставу и химну. Тајван је то одбио и није учествовао на олимпијским играма све до 1984.

Затим су Сједињене Америчке Државе и неколико других западних земаља, као и још много држава са других континената, америчких савезница или економски блиских са САД (као нпр. Јапан), затим Кина — свеукупно 65 држава, бојкотовале Летње олимпијске игре 1980. због совјетске војне интервенције у Авганистану. Одговор је уследио 4 године касније. Совјетски Савез и земље Источног блока, осим Румуније, али зато уз социјалистичке државе Кубу, Етиопију и Северне Кореје - укупно 14 држава, узвратиле су бојкотом Летњих олимпијских игара 1984.

Последњи, додуше мали бојкот задесио је Летње олимпијске игре 1988. у Јужној Кореји. На овим играма нису се појавиле Северна Кореја, Куба, Етиопија и Никарагва.

На Играма у Барселони 1992. репрезентативцима Савезне Републике Југославије у тимским спортовима није било дозвољено да учествују због санкција које су Уједињене нације увеле Југославији због рата у бившој СФРЈ. Такмичари из СРЈ који су наступали у појединачним спортовима су се борили под заставом Олимпијских игара.

Иран, од Исламске револуције, саветује својим такмичарима да не учествују у такмичењима против олимпијаца из Израела.[92] Због питања статуса Тибета, појавили су се апели да се бојкотују Летње олимпијске игре 2008. у Пекингу.

Најтрагичнији и најгори инцидент у олимпијској историји десио се за време Олимпијских игара у Минхену, 1972. Палестински терористи из организације зване Црни септембар упали су 5. септембра, 11. дана игара, у олимпијско село, убили двојицу израелских спортиста, а деветорицу узели за таоце. У наставку драме, дошло је до масакра. На минхенском војном аеродрому, после неуспеле акције спашавања талаца, убијено је свих девет израелских спортиста, петорица терориста и један немачки полицајац. Свет је био у шоку, али су игре, после 34-сатног прекида, настављене. [93]

Почетак ОИ у Пекингу протиче у сенци рата у Јужној Осетији. То је први пут не само да је дошло до ратног стања за време ОИ још од времена старе Грчке, већ и први пут да су се почеци рата и ОИ поклопили у дан.

На ОИ у Рију 2016. учествовали су такмичари из Републике Косово једнострано проглашене државе на територији Републике Србије, што је противно Уставу Србије и резолуцији Савета безбедности 1244, према којој је цела територија Косова и Метохије, правно гледано, у саставу Србије.

Олимпијски покрет[уреди]

Бројне организације су укључене у организацију олимпијских игара. Оне заједно чине олимпијски покрет. Правила и начела по којима делују регулисана су олимпијском повељом.

На челу олимпијског покрета је Међународни олимпијски комитет (МОК), чији је тренутни председник (од 2013. године) Немац Томас Бах. МОК се брине о текућим питањима и доноси важне одлуке, као што су избор града домаћина Олимпијских игара, програм игара и друге одлуке.

Три групе организација делују и решавају питања из своје надлежности:

  • Међународне спортске федерације су највиша тела у датом спорту, (нпр. ФИНА у пливању, ФИБА у кошарци, ФИФА у фудбалу, итд). Тренутно 35 међународних спортских федерација делује унутар олимпијског покрета.
  • Национални олимпијски комитети, свака земља чланица има свој олимпијски комитет — нпр. Србија има Олимпијски комитет Србије, итд. Сваки олимпијски комитет поједине земље чланице заступа у својој земљи олимпијски покрет, унапређује његова начела и правила. Тренутно под окриљем МОК делује 202 националних олимпијских комитета.
  • Организациони комитет олимпијских игара формира национални олимпијски комитет оне земље чланице која добије организацију игара. Организациони комитет се распушта након обављеног задатка, т. ј. по завршетку олимпијских игара (не самим затварањем игара, него сређивањем целокупног биланса управо одржаних игара). Међутим, његов задатак одмах наставља организациони комитет оне државе која организује наредне Олимпијске игре.

Критике[уреди]

Донедавно је МОК био често критикован да је затворена организација са неколико чланова „зацементираних“ у чланству до касне животне доби, па и доживотно. Нарочито је донедавни председник МОК Шпанац Хуан Антонио Самаран био честа мета критика. Под његовим вођством је олимпијски покрет веома напредовао, али му се пребацивало да се понаша аутократски, а унутар МОК се развила и корупција. Сам Самаран је био обележен хипотеком сарадње са бившом Франковом фашистичком владом у Шпанији,[94] а и његово дуго председавање МОК-ом (21 годину, односно до своје 81. године) такође је било предмет критике.

Да би се избегли будући скандали у избору града-домаћина игара, предвиђају се неке реформе, јер је у прошлости било корупције, као при избору за Солт Лејк Ситија за домаћина Зимских игара 2002. Планира да се у чланство МОК уводе бивши, али и још активни велики спортисти, јер се претпоставља да такав спортиста, који је своју спортску славу годинама мукотрпно, знојем и одрицањима стицао на спортском пољу, неће бити склон преварама. Планира се, такође, временско ограничавање чланства у МОК.

Олимпијска знамења[уреди]

Олимпијски пламен на Зимским олимпијским играма 2002. у Солт Лејк Ситију.

Олимпијски покрет користи многа знамења и симболе, од којих многа представљају идеје и идеале које је Пјер де Кубертен имао у својим визијама. Свакако најпознатији симбол су олимпијски кругови. Ових пет међусобно повезаних кругова представља јединство пет насељених континената (Африка, цела Америка, Аустралија, Азија и Европа), а боје тих кругова (слева на десно: плава, жута, црна, зелена и црвена) изабране су јер свака држава света има на својој националној застави бар једну од тих боја. Олимпијски кругови су први пут представљени на Олимпијским играма у Антверпену, 1920. Олимпијски кругови се налазе и на олимпијској застави која се подиже, вијори и спушта приликом отварања, трајања, односно затварања олимпијских игара, а у олимпијски стадион се уноси док се свира свечана олимпијска химна. Службени олимпијски мото је латински израз: „брже, више, јаче“ (лат. Citius, Altius, Fortius). Идеали олимпизма су, вероватно, најбоље описани у олимпијској изјави:

„Најважније на олимпијским играма није победити, него учествовати, као што ни у животу није најважнија победа него борба. Велик је човек онај ко не осваја нешто без часне борбе.”

Олимпијски пламен пали се у грчкој Олимпији сунчевом светлошћу уз помоћ конкавног огледала. Затим тако настали пламен на олимпијској бакљи носе хиљаде тркача, штафетно, преко свих континената, до града у којем ће се одржавати олимпијске игре. На крају се пламен доноси до истакнутог места на олимпијском стадиону на ком ће горети за време одржавања игара.

Први пут је пламен на отварању неких ОИ упаљен на Летњим олимпијским играма 1928., а начин штафетног преношења пламена бакљом уведен је у склопу припрема и отварања Летњих олимпијских игара 1936. године. Традиција обилазака свих 5 континената је започета 2004.

Олимпијски спортови[уреди]

На олимпијским играма у Сиднеју спортисти су се такмичили у 28 спортова.[95] Али само је пет спортова заступљено на олимпијским играма од 1896. године. То су атлетика, бициклизам, гимнастика, мачевање и пливање. Ту би спадало и веслање, јер су веслачка такмичења требало се одрже на првим играма, али нису због лошег времена.[96] Стални спортови на Зимским Олимпијским играма су алпско скијање, скијашко трчање, уметничко клизање, хокеј на леду, нордијска комбинација, скијашки скокови и брзо клизање. Треба напоменути да су уметничко клизање и хокеј на леду били на распореду неких олимпијских игара и пре успостављања посебних, зимских игара.

Протеклих година МОК је, нарочито због млађих гледалаца, увео и неке нове атрактивне спортове као што су сноубординг и одбојка на песку. Међутим, брзи пораст броја олимпијских дисциплина и такмичења присиљава и на мере избацивања спортова. Вероватно ће се десити да ће мање популарни спортови или застарели спортови, попут модерног петобоја, (или скупи спортови као кајак и кану на дивљим водама, за чије је одржавање потребно изградити суперскупу стазу која је касније, обично, ретко у употреби), морати да се боре свој опстанак на Олимпијским играма. МОК је искључио бејзбол и софтбол са програма ОИ 2012.

До 1992. године, у циљу атрактивности, повремено, а и привремено су увођени нови, демонстрациони спортови, обично по један, по избору земље организатора игара. Циљ је био да се заинтересује углавном домаћа публика којој су ти спортови блиски. Победници у овим демонстрационим спортовима нису стицали титулу олимпијског победника.

Аматеризам и професионализам[уреди]

По Кубертеновој визији на олимпијским играма спортисти треба да се такмиче из спортских идеала, а никако за новац, и зато на играма није било места професионалним спортистима. Ово начело је резултовало са неколико скандала током модерне олимпијске историје.

Победник у петобоју и десетобоју на олимпијским играма у Стокхолму 1912, амерички Индијанац Џим Торп, дисквалификован је кад је откривено да је полупрофесионално играо бејзбол пре својих олимпских победа. Златне су му медаље одузете, и умро је без њих, а МОК га је рехабилитовао тек 1983. године.

Џим Торп, прва жртва крутих аматерских начела

Двадесет и четири године касније швајцарски и аустријски скијаши бојкотовали су такмичење на Зимским олимпијским играма у Гармиш-Партенкирхену 1936, солидаришући се са својим тренерима и колегама којима је био забрањен наступ јер су зарађивали као учитељи скијања.

Временом је многима постајало јасно да је многа аматерска начела прегазило време. На пример, многи спортисти источног блока водили су се као аматери, били су службено запослени при државним установама, али сав посао им је био само тренирање и били су аматери само на папиру. Свеједно, МОК је инсистирао на аматеризму.

Чак је и деветоструки олимпијски победник у пливању Марк Шпиц на Летњим олимпијским играма 1972. замало био дисквалификован и остао без медаља јер је на једном проглашењу, на победничком постољу, славодобитно подигао десну руку у вис, а у руци је држао патике једне реномиране спортске куће.

Током 1980—их година строга аматерска правила су попуштана, наступали су све више многи спортисти за које је било јасно да зарађују искључиво бавећи се спортом. Ситуација се искристалисала 1980-их и 1990—их година. Многи спортисти у међувремену, више уопште нису скривали да за своје наступе примају новац. Чинили су то сви врхунски атлетичари, па и многи други. Тачка на и коначно је стављена на Летњим олимпијским играма 1992. године, наступом кошаркашкогТима снова“, састављеног од највећих звезда америчке професионалне НБА лиге који су, и службено били професионалци. Једини спорт у којем се још увек, професионалци не такмиче је бокс, а у фудбалу се професионалци такмиче, али само до 23 године старости (свака репрезентација може позвати и тројицу играча старијих од 23 године), да максимална конкуренција најквалитетнијих такмичара на Олимпијским играма не би кварила драж такмичења на Светског првенства у фудбалу, које је иначе велики бизнис и манифестација (по гледаности, не по такмичарима, јер ту наступа пуно мање спортиста: 32 репрезентације са по 23 играча), тек нешто мања од Олимпијских игара.

Међутим, правила о рекламама и рекламирању су и даље врло строга. Реклама не сме бити на самим спортским борилиштима, а службени спонзори олимпијских игара спонзоришу све такмичаре. Од личног рекламирања спортистима је једино дозвољено да на дресовима, патикама или тренеркама носе логотипе произођача, али су величине тих натписа лимитиране.

Допинг[уреди]

Један од највећих проблема и опасности данашњег спорта у целини, а самим тим и олимпијских игара је употреба недозвољених стимулативних средстава, дрога, хемијских и медицинских медикаментата, једном речју познатих као допинг. Узимање тих средстава на краћи рок може донети бољи резултат, ако наравно, спортиста поседује остале квалитете потребне да га учине прваком. Али на дужи рок то може довести до физиолошких, физичких, здравствених сметњи, чак и рака, а може довести и до изненадне смрти чак и за време такмичења. Врло је опасно и то што се последице могу јавити и у каснијим нараштајима.

Ипак како је сан сваког спортисте да учествује и да победи на олимпијским играма, неки спортисти прибегавају свим средствима да би дошли до тог циља. Још почетком 20. века олимпијски такмичари су користили сличне медикаменте за побољшање својих способности, па тиме и резултата. Нпр. победник у маратону на Летњим олимпијским играма 1904. године, Томас Хикс као стимуланс је од свог тренера добијао стрихнин и коњак, чак и за време трке.

Допинг се толерисао до краја 1960—их година, када су спортске федерације почеле да увиђају опасност допинга и забрањују га, а МОК га је забранио 1967. године.

Спортиста који је неславно ушао у историју као први позитиван на допинг контроли био је модерни петобојац, Швеђанин Ханс-Гунар Лиљенвал, на Летњим олимпијским играма 1968. године. Преко деведесет спортиста откривено је, попут њега, у следеће 38 година, највише у дизању тегова.

Међутим, далеко „најчувенији“ случај допинга уопште у историји спорта, је случај канадског спринтера Бена Џонсона, на Летњим олимпијским играма 1988. године. Он је победио у финалу трке на 100 m, користећи недозвољену супстанцу станозолол, која, између осталог, разара јетру. Победа и златна медаља су му одузете, а светски рекорд из те трке (9,79 s) је поништен.

Упркос проверама, многи спортисти користе допинг, а да не буду ухваћени „на делу“. Тек 1990—их година на видело су изашли докази да су многи источнонемачки спортисти користили анаболичке стероиде и многа друга средства медицинске и хемијске природе, а у томе су били подстрекавани од стране својих стручних центара, па чак и од службене државне политике. Међутим, неким од тих спортисткиња се догодило велико зло као последица дуготрајног конзумирања хемијских медикамената: неке су родиле малформирану децу (случајеви неких, некад врхунских, пливачица бивше Источне Немачке које су суверено владале светским базенима '70-их и '80-их година XX века).[97]

А америчка атлетичарка Флоренс Грифит Џојнер, која је 1988. поставила недостижне светске рекорде на 100 и 200 m (10,49 s на 100 m на америчким квалификацијама за ОИ и 21,34 s на 200 m на самим ОИ У Сеулу) умрла је 21. септембра 1998, са 39 година у сну, од компликација изазваних астмом.

Због оваквих и сличних све бројнијих примера и скандала, крајем 1990-их МОК је повео оштру битку против допинга, због чега је формирана Светска анти–допинг агенција (WADA – World Anti-doping Agency). На олимпијским играма 2000. и 2002. године борба је почела да доноси плодове; откривени су и кажњени неки освајачи медаља у дизању тегова и скијашком трчању јер су им откривена недопуштена стимулативна средства применом најсавременијих и најсофистициранијих научних метода.

Али упркос свим примерима, упозорењима и претњама, на Летњим олимпијским играма 2004. 23 спортиста и спортисткиња дисквалификовано је због допинга.

Награђивање победника[уреди]

Сребрна медаља са првих модерних олимпијских игара

У античко време, победник на Олимпијским играма награђиван је венцем од ловоровог лишћа. Данас, за све дисциплине свих спортова заступљених на олимпијским играма, победницима у појединачним и екипним, додељују се медаље: за прво место златна медаља (у стварности је то сребро пресвучено златом), за друго место сребрна медаља а за треће место додељује се бронзана медаља. Овај начин доделе одликовања уведен је на Летњим олимпијским играма 1908. На првим модерним играма, 1896. године у Атини, медаље је примало само двоје првопласираних, а на играма 1900. и 1904. године најбољима су додељиване разноразне награде и пехари.

Баш због тога што се олимпијске игре одржавају сваке четири године, и јавност и спортисти их цене, и успех на њима прижељкују много више него на светским првенствима или разним турнирима, којих се сваке године одржава мноштво. Многи врхунски нпр. пливачи или атлетичари, неретко, једноставно не дођу на светска првенства која се одржавају у предолимпијској години да им то не би реметило зацртани план припрема за олимпијске игре. Наравно да је ту изузетно важна и историјска димензија олимпијских игара. Није зато нимало чудно да многи олимпијски победници бивају у својим земљама дочекивани и слављени као истински хероји, баш као што је то било и миленијумима раније, а у данашње време олимпијска победа доноси често и материјалну награду. Због свега тога и ту великим делом лежи објашњење зашто се неки спортисти настоје пошто-пото докопати титуле олимпијског победника, ризикујући употребом допинга своје здравље, понекад живот, а понекад и здравље свог потомства.

Домаћини олимпијских игра[уреди]

До 2014, домаћини олимпијских игра су били 41 град у 22 државе. Лондон је једини град који је био домаћин олимпијским играма три пута, а Пекинг ће 2022. постати први град који био домаћин и летњих и зимских игара.

Домаћини олимпијских игра
Летње олимпијске игре Зимске олимпијске игре
Година Редни број Град домаћин Држава Град домаћин Држава
1896 I Атина (1) Краљевина Грчка (1)
1900 II Париз (1) Француска (1)
1904 III Сент Луис, Мисури(1) (1) Сједињене Америчке Државе (1)
1906 Олимпијске међуигре Атина Краљевина Грчка
1908 IV Лондон (1) Уједињено Краљевство (1)
1912 V Стокхолм (1) Шведска (1)
1916 VI (2) Берлин Немачко царство
1920 VII Антверпен (1) Белгија (1)
1924 VIII Париз (2) Француска (2) I Шамони (1) Француска (1)
1928 IX Амстердам (1) Холандија (1) II Санкт Мориц (1) Швајцарска (1)
1932 X Лос Анђелес, Калифорнија (1) Сједињене Америчке Државе(2) III Лејк Плесид, Њујорк (1) Сједињене Америчке Државе (1)
1936 XI Берлин (1) Трећи рајх (1) IV Гармиш-Партенкирхен (1) Трећи рајх (1)
1940 XII (3) Токио
Хелсинки
Јапан
Финска
V (3) Сапоро
Санкт Мориц
Гармиш-Партенкирхен
Јапан
Швајцарска
Трећи рајх
1944 XIII (3) Лондон Уједињено Краљевство V (3) Кортина д'Ампецо Италија
1948 XIV Лондон (2) Уједињено Краљевство (2) V Санкт Мориц (2) Швајцарска (2)
1952 XV Хелсинки (1) Финска (1) VI Осло (1) Норвешка (1)
1956 XVI Мелбурн (1) +
Стокхолм (2)(4)
Аустралија (1) +
Шведска (2)
VII Кортина д'Ампецо (1) Италија (1)
1960 XVII Рим (1) Италија (1) VIII Скво Вали, Калифорнија (1) Сједињене Америчке Државе (2)
1964 XVIII Токио (1) Јапан (1) IX Инзбрук (1) Аустрија (1)
1968 XIX Мексико сити (1) Мексико (1) X Гренобл (1) Француска (2)
1972 XX Минхен (1) Њемачка (2) XI Сапоро (1) Јапан (1)
1976 XXI Монтреал, Квебек (1) Канада (1) XII Инзбрук (2) Аустрија (2)
1980 XXII Москва (1) Савез Совјетских Социјалистичких Република (1) XIII Лејк Плесид, Њујорк (2) Сједињене Америчке Државе (3)
1984 XXIII Лос Анђелес, Калифорнија (2) Сједињене Америчке Државе (3) XIV Сарајево (1) Социјалистичка Федеративна Република Југославија (1)
1988 XXIV Сеул (1) Јужна Кореја (1) XV Калгари, Алберта (1) Канада (1)
1992 XXV Барселона (1) Шпанија (1) XVI Албервил (1) Француска (3)
1994 XVII Лилехамер (1) Норвешка (2)
1996 XXVI Атланта (4) Сједињене Америчке Државе
1998 XVIII Нагано (1) Јапан (2)
2000 XXVII Сиднеј (1) Аустралија (2)
2002 XIX Солт Лејк Сити, Јута (1) Сједињене Америчке Државе (4)
2004 XXVIII Атина (2) Грчка (2)
2006 XX Торино (1) Италија (2)
2008 XXIX Пекинг (1)(5) Кина (1)
2010 XXI Ванкувер, Британска Колумбија (1) Канада (2)
2012 XXX Лондон (3) Уједињено Краљевство (3)
2014 XXII Сочи (1) Русија (1)
2016 XXXI Рио де Жанеиро (1) Бразил (1)
2018 XXIII Пјонгчанг (1) Јужна Кореја (1)
2020 XXXII Токио (2) Јапан (2)
2022 XXXIII Пекинг (1) Кина (1)
2024 XXXIII Париз (3) Француска (3)
2026 XXV
2028 XXXIV Лос Анђелес, Калифорнија (3) Сједињене Америчке Државе (5)
1 Прво додељене Чикагу, касније премештене у Сент Луис како би се подудариле са Светском изложбом
2 Отказане због избијања Првог светског рата
3 Отказане због избијања Другог светског рата
4 Коњске трке су одржане у Стокхолму, Шведска.
5 Коњске трке су одржане у Хонгконгу, који независно наступа на Олимпијским играма и признат је од стране МОК-а, али се званично не наводи као град домаћин при кандидатури и организацији, као што је то био случај са Стокхолмом 1956.

Најуспешнији олимпијци на Играма[уреди]

Име Држава Спорт Олимпијске игре Злато Сребро Бронза Укупно
Мајкл Фелпс САД Пливање 2004–2016 23 3 2 28
Лариса Латињина СССР Гимнастика 1956–1964 9 5 4 18
Паво Нурми Финска Атлетика 1920–1928 9 3 0 12
Марк Спиц САД Пливање 1968–1972 9 1 1 11
Карл Луис САД Атлетика 1984–1996 9 1 0 10
Бјорн Дели Норвешка Скијашко трчање 1992–1998 8 4 0 12
Бригит Фишер Немачка Кајак 1980–2004 8 4 0 12
Савао Като Јапан Гимнастика 1968–1976 8 3 1 12
Џени Томсон САД Пливање 1992–2004 8 3 1 12
Мет Бјонди САД Пливање 1984–1992 8 2 1 11
Реј Јури САД Атлетика 1900–1908 8 0 0 8

У неким аналима стоји да је Реј Јури из САД освојио 10 златних медаља Реј Јури, међутим то није тачно и Међународни олимпијски комитет (МОК) му признаје 8 златних медаља, јер је 2 златне медаље освојио на међуиграма одржаним 1906. године у Атини, које су одржане као прослава 10-годишњице првих олимпијских игара, одржаних 1896. године у Атини.

Један рвач, одбојкаш или дизач тегова, може освојити само једну медаљу на једним играма. С друге стране, у неким спортовима спортисти могу, осим личних подвига, да рачунају и на екипне медаље (атлетика, гимнастика, коњички спорт, пливање, мачевање).

Даље, било је великих спортиста који нису имали „екипну позадину“, а ушли су у историју спорта и олимпијских игара, нпр. руски пливач Александар Попов освојио је на играма 1992. и 1996. сам, четири (2 + 2) златне медаље, и није могао више, јер Руси нису имали неколико тако квалитетних пливача да би Попов могао освајати злата и у штафетама. Супротан је пример америчке пливачице Џени Томпсон. Она је на играма 1992, 1996. и 2000. освојила осам златних медаља, али све у штафетама, а сама ниједну. Али, постоје и спортисти који су освојили само једну златну олимпијску медаљу, а заувек су ушли у историју олимпизма. Најочигледнији пример за то је амерички атлетичар Боб Бимон, који је на Летњим олимпијским играма 1968. победио поставивши у финалу скока удаљ тада незамисливи светски рекорд од 8 m и 90 cm, шокирао спортски свет и тим једним скоком ушао у историју.

Председници Међународног олимпијског комитета 1894—2001[уреди]

  1. Деметриос Викелас, Грчка, 18941896
  2. барон Пјер де Кубертен, 18961925
  3. гроф Хенри де Баиле-Латоу, Белгија, 19251942
  4. Зигфрид Едструм, Шведска, 19461952
  5. Ејвери Брундиџ, САД, 19521972
  6. лорд Мајкл Морис Киланин, Ирска, 19721980
  7. Хуан Антонио Самаран, Шпанија, 19802001
  8. Жак Рог, Белгија, 20012013
  9. Томас Бах, Немачка, 2013

Палиоци олимпијског пламена[уреди]

Палиоци олимпијског пламена
Летње олимпијске игре Зимске олимпијске игре
Година Град домаћин Палилац Спорт Година Град домаћин Палилац Спорт
1936. Берлин Фриц Сцилген атлетика
1948. Лондон Џон Марк атлетика
1952 Хелсинки Паво Нурми атлетика 1952. Осло Еигил Нансен унук поларног истраживача Фритјофа Нансена
1956. Мелбурн
Стокхолм
Роналд Кларк
Ханс Викне
атлетика 1956. Кортина д'Ампецо Гвидо Кароли брзо клизање
1960. Рим Ђанкарло Перис атлетика 1960. Скво Вали Кен Хенри брзо клизање
1964. Токио Јошинори Сакаи атлетика 1960. Инзбрук Јозеф Рајдер алпско скијање
1968. Мексико Норма Енрикета Базилио де Сотело атлетика 1968. Гренобл Ален Калма уметничко клизање
1972. Минхен Гинтер Цан атлетика 1972. Сапоро Хидеки Такада брзо клизање
1976. Монтреал Сандра Хендерсон
Стив Префонтејн
гимнастика
атлетика
1976. Инзбрук Кристл Хас
Јозеф Фајстмантл
алпско скијање
санкање
1980. Москва Сергеј Белов кошарка 1980. Лејк Плесид Чарлс Кер психолог на Универзитету у Аризони
1984. Лос Анђелес Рафер Џонсон атлетика 1984. Сарајево Санда Дубравчић уметничко клизање
1988. Сеул Сон Ке-чунг атлетика 1988. Калгари Робин Пери уметничко клизање
1992. Барселона Антонио Реболо стреличарство 1992. Албервил Мишел Платини
Франсоа-Сирил Гранж
фудбал
1994. 1994. Лилехамер Хокон Магнус норвешки принц
1996. Атланта Мухамед Али бокс
1998. 1998. Нагано Мидори Ито уметничко клизање
2000. Сиднеј Кети Фримен атлетика
2002. 2002. Солт Лејк Сити хокејашки тим САД хокеј на леду
2004. Атина Николаос Какламанакис једрење
2006. 2006. Торино Стефанија Белмондо скијашко трчање
2008 Пекинг Ли Нинг гимнастика
2010. 2010. Ванкувер Катриона Лемеј Доан
Стив Неш
Ненси Грин
Вејн Грецки
брзо клизање
кошарка
алпско скијање
хокеј на леду
2012 Лондон Камерон МекРичи Веслање
2014. 2014. Ванкувер Ирина Роднина
Владислав Третиак
уметничко клизање
хокеј на леду
2016 Рио Де Женеиро Вандерлеј де Лима атлетика

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Jeux Olympiques - Sports, Athlètes, Médailles, Rio 2016”. International Olympic Committee. 
  2. Young, David; Maurice Abrahams, Harold. „Olympic Games”. britannica.com. Приступљено 31. 10. 2017. 
  3. 3,0 3,1 Hill (1996). стр. 18.
  4. „No kidding: Teens to get Youth Olympic Games”. USA Today. 25. 4. 2007. Приступљено 31. 10. 2017. 
  5. „Future Directions of the Deaflympics”. Thefreelibrary.com. Приступљено 31. 10. 2017. 
  6. „Out of the Shadows: Events Leading to the Founding of”. Special Olympics. Приступљено 31. 10. 2017. 
  7. Benjamin, Daniel (27. 7. 1992). „Traditions Pro Vs. Amateur”. Time. Приступљено 31. 10. 2017. 
  8. Schantz, Otto. „The Olympic Ideal and the Winter Games Attitudes Towards the Olympic Winter Games in Olympic Discourses—from Coubertin to Samaranch” (PDF). Comité International Pierre De Coubertin. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 5. 5. 2013. Приступљено 31. 10. 2017. 
  9. „NO BOYCOTT BLUES”. olympic.org. Приступљено 31. 10. 2017. 
  10. Young (2004). стр. 12.
  11. Richardson (1992). стр. 227.
  12. Young (2004). стр. 12–13.
  13. Dr. Mrs Rajani; John Dalvi. Introduction to physical education. 
  14. „Olympic Games”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 8. 11. 2017. [Регистрација неопходна (помоћ)]. 
  15. „The Ancient Olympic Games”. HickokSports. 4. 2. 2005. Архивирано из оригинала на датум 22. 2. 2002. Приступљено 8. 11. 2017. 
  16. Encyclopædia Britannica
  17. Pausanias: v. 16. 2
  18. Pindar: Pythian Odes ix
  19. Plutarch, Numa Pompilius 1.4
  20. Dionysius, 1.74-1-3
  21. Denis Feeney in Caesar's Calendar: Ancient Time and the Beginnings of History. (Berkeley and Los Angeles, California: University of California Press, 2007), 84.
  22. "The Athletics of the Ancient Olympics: A Summary and Research Tool" by Kotynski, p.3
  23. Alfred Mallwitz "Cult and Competition Locations at Olympia" p.101.
  24. Hugh Lee: The First Olympic Games of 776 B.C.E. p.112.
  25. Olympic Museum, "The Olympic Games in Antiquity", p. 2
  26. „{Ancient Olympics: Athletic nudity}”. Ancientolympics.arts.kuleuven.be. Приступљено 8. 11. 2017. 
  27. 27,0 27,1 27,2 27,3 27,4 Greece Country Study Guide: Strategic Information and Developments
  28. Swaddling (1999). стр. 90–93.
  29. „Ancient Olympic Games- Gods. Olympic Committee”. Olympic.org. Приступљено 8. 11. 2017. 
  30. Swaddling 2000 p54
  31. „The Olympic Truce – Myth and Reality by Harvey Abrams”. Classics Technology Center, AbleMedia.com. Приступљено 8. 11. 2017. 
  32. Crowther (2007). стр. 59–61.
  33. „Ancient Olympic Events”. Perseus Project of Tufts University. Приступљено 8. 11. 2017. 
  34. Golden (2009). стр. 24.
  35. Pausanias, Description of Greece, 5.12.5.
  36. „Počeci - Antička Grčka”. sportske.net. 6. 7. 2012. Приступљено 8. 11. 2017. 
  37. Burkert (1983). стр. 95.
  38. 38,0 38,1 Crowther (2007). стр. 54.
  39. Galligan, Frank (2000). Advanced PE for Edexcel. Heinemann. стр. 59. ISBN 0-435-50643-9. 
  40. Granger, James (1824). A biographical history of England: from Egbert the Great to the revolution: consisting of characters disposed in different classes, and adapted to a methodical catalogue of engraved British heads: intended as an essay towards reducing our biography to system, and a help to the knowledge of portraits: interspersed with a variety of anecdotes, and memoirs of a great number of persons (5 изд.). W. Baynes and Son. стр. 240. 
  41. Haddon, Celia (2004). The First Ever English Olimpick Games. Hodder & Stoughton. стр. 152. ISBN 0-340-86274-2. 
  42. 400 Years of Olimpick Passion, Robert Dover's Games Society, Архивирано из оригинала на датум 6. 6. 2010, Приступљено 8. 11. 2017 
  43. 43,0 43,1 „Histoire et évolution des Jeux olympiques”. lepotentiel.com. Архивирано из оригинала на датум 9. 8. 2008. Приступљено 8. 11. 2017. 
  44. 44,0 44,1 Beale, Catherine (2011). Born out of Wenlock, William Penny Brookes and the British Origins of the Modern Olympics. DB Publishing. стр. 25. ISBN 978-1-85983-967-6. 
  45. Beale, Catherine (2011). Born out of Wenlock. стр. 183—184. List of Wenlock Olympian Society Office-Holders 1850–95
  46. Young (2004). стр. 144.
  47. Young (1996). стр. 28.
  48. Matthews (2005). стр. 53–54.
  49. Weiler (2004)
  50. Girginov Parry (2005). стр. 38.
  51. Young (1996). стр. 24.
  52. „Much Wenlock & the Olympian Connection”. Wenlock Olympian Society. Архивирано из оригинала на датум 23. 1. 2009. Приступљено 8. 11. 2017. 
  53. Young (1996). стр. 1.
  54. 54,0 54,1 Young (2004). стр. 141.
  55. Matthews (1904). стр. 42.
  56. Landry, Landry, Yerlès (1991). стр. 102, 114.
  57. Young (2004). стр. 7, 141-142.
  58. 58,0 58,1 Young (1996). стр. 14.
  59. Young (2004). стр. 145.
  60. 60,0 60,1 Landry, Landry, Yerlès (1991). стр. 103-104.
  61. Brownell (2008). стр. 36.
  62. Gerlach (2004). стр. 29.
  63. Young (1996). стр. 2, 13–23, 81.
  64. Young (1996). стр. 44.
  65. Findling, Pelle (2004). стр. 12.
  66. Young (2004). стр. 148.
  67. 67,0 67,1 „Foundation of the Hellenic world”. Архивирано из оригинала на датум 30. 3. 2010. Приступљено 8. 11. 2017. 
  68. „Building the Zappeion Exhibition Hall”. The Zappeion Megaron Hall of Athens. Приступљено 8. 11. 2017. 
  69. Findling, Pelle (2004). стр. 13.
  70. Young (2004). стр. 151.
  71. David C. Young (2004). A Brief History of the Olympic Games. Blackwell Publishing. стр. 144. ISBN 1-4051-1130-5. 
  72. Hill (1996). стр. 11.
  73. Hill (1996). стр. 12–13.
  74. Hill (1996). стр. 12-13.
  75. Young (1996). стр. 36.
  76. Hill (1996). стр. 6.
  77. Hill (1996). стр. 13–15.
  78. 78,0 78,1 78,2 Hill (1996). стр. 8.
  79. 79,0 79,1 Hill (1996). стр. 18–20.
  80. 80,0 80,1 Hill (1996). стр. 20–22.
  81. Coubertin et al. (1897). стр. 8.. Part 2
  82. Young (1996). стр. 100–105.
  83. „Athens 1896”. The International Olympic Committee. Приступљено 8. 11. 2017. 
  84. Young (1996). стр. 117.
  85. de Martens, Frédéric (1893). Mémoire sur le conflit entre la Grèce et la Roumanie concernant l'affaire Zappa (на језику: француском). Athens: [printer Anestis Constantinides]. Приступљено 8. 11. 2017. 
  86. Streit, Geōrgios S. (1894). L'affaire Zappa; Conflit Gréco-Roumain (на језику: француском). Paris: L. Larose. Приступљено 8. 11. 2017. 
  87. 87,0 87,1 Young (1996). стр. 128.
  88. Coubertin (1897). стр. 232–234.
  89. IOC Olympic Museum exhibition panel, 2010
  90. 90,0 90,1 90,2 „Athens 1896–Medal Table”. International Olympic Committee. Приступљено 8. 11. 2017. 
  91. „1896 Athina Summer Games”. Sports Reference. Приступљено 8. 11. 2017. 
  92. Preuss & Liese (2011). стр. 50.
  93. Wallechinsky (2004). стр. 17.
  94. „OLYMPICS: BARCELONA PROFILE; Samaranch, Under the Gun Shoots Back”. ALAN RIDING. New York Times. 30. 6. 1992. Приступљено 24. 6. 2008. 
  95. „Sports”. International Olympic Committee. Приступљено 18. 3. 2007. 
  96. „The Olympic Games” (PDF). AAFLA. Приступљено 1. 4. 2007. 
  97. „{Sarah Naimzadeh: Wonder Girls and Steroids}”. Serendip.brynmawr.edu. Приступљено 8. 11. 2010. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]