Олимпијски симболи

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search

Међународни олимпијски комитет (МОК) и модерне олимпијске игре имају симболе и иконографију као што су имале и античке олимпијске игре. Модерно доба донело је нове симболе, којима се не одаје почаст боговима или величају олимпијци као што се чинило у античко доба. Они се првенствено користе у пропагандне сврхе и и олимпијској породици и организаторима игара доносе незанемарљив приход.

Формирањем, олимпијски комитет није се превише бавио иконографијом и симболима Олимпијских игара за 1. Летње олимпијске игре 1896. у Атини, будући да је био заузет многобројнијих важнијих проблема јер су због недостатка финансијских средстава Игре доведене у питање.

Домаћину је било препуштено да се позабави тиме, а тек од Игара 1908. у Лондону МОК почиње да води рачуна о сопстевеним симболима и симболима игара.

Олимпијска химна[уреди]

Насловна страна Олимпијске химне (партитуре и текста) Спироса Самараса из 1896. године

Олимпијска химна је најстарији симбол модерних игара, па иако је 1896. доживела велики успех била је потпуно заборављена све до 1958. када је на 54. конгресу МОК у Токију усвојена као званична олимпијска химна.

Музику је компоновао познати грчки композитор Спирос Самарас на стихове песника Костаса Паломаса у Атини на отварању Игара прихваћена је са таквим одушевљењем и аплаузима да су је музичари извели још једном.

Од Игара у Риму изводи се на свим летњим и зимским олимпијским играма, а често је служила као химна добитницима медаља, који због уплитања политике нису имали право на своју химну и друга обележја.

Олимпијске медаље[уреди]

Сребрна медаља са Првих Олимпијских игара 1896. у Атини

На играма у Атини медаље су додељиване само за прво и друго место, победнику сребрна, другопласираном бронзана, а сви остали добијали су учесничке спомен-медаље. Победничка медаља, која међу колекционарима готова да и нема цену, била је рад француског вајара Жила Шаплена, а решење спомен-медаља дао је грчки сликар Никефорас Литрас.

На Играма у Паризу 1900. и Сент Луису 1904. медаље нису стандардизоване, па ни обавезне, тако да су у Паризу олимпијски победници нагарђивани уметничким предметима, обично малог формата, а другопласирани и трећепласирани практичним предметима (другопласирани су добијали и кишобране). У Сент Луису организатори су наградили најбоље са златом, сребром и бронзом, што се МОК допало, па су уочи Игара у Лондону 1908. одлучили да се убудуће победнику додељује златна, другпласираном сребрна а трећепласираном бронзана медаља. Истовремено, ретроактивно су досдељене (само на папиру) такве медаље најбољима на 1. и 2. олимпијским играма, због појединостављења израчунавања олмпијског биланса, али и престижа. Тек 1978. МОК је регулисао изглед медаља пропсавши да олимпијска медаља има пречник најмање 60 милиметара и дебљину од најмање 3 милиметра. Златна и сребрна медаља морају да буду од 92,5 проценатног сребра, с тим да златна мора да се пресвуче са најмање шест грама злата.

Плакат[уреди]

Застава[уреди]

Олимпјска застава
Олимпијска застава у Викторији, Канада, на Зимским Олимпијским играма 2010. године у Ванкуверу

У Антверпену 14. августа 1920. први пут се на Олимпијским играма завиорила бела олимпијска застава са 5 олимпијских кругова. То је требало да се деси на Играма 1916. у Берлину, али због Првог светског рата Игре нису одржане, а је одложено за 4 године.

Творац заставе био јр председник МОК Пјер де Кубертен, који је 1913. члановима МОК прдложио да застава буде бела са 5 кругова (плави, жути, црни, зелени, црвени) који се преплићу симболизијући повезаност пет континената олимпијском идејом.

Олимпијска застава први пут је приказана 1914. у Паризу, на Конгресу посвећеном двадсетогодишњици оснивања Међународног олимпијског комитета. Од Антверпена 1920. на свим олимпијским стадионима виорила се иста застава - поклон Олимпијског комитета Белгије.

На свечаном затварању градоначелник града домаћинан предаје олимпијску заставу првом човеку града домаћина нардних игара.

Кругови[уреди]

Олимпијски кругови

Лого МОК и међународног олимпијског покрета су олимпијски кругови, који се налазе и на заастави МОК. Пет испреплетених разнобојних кругова у два реда означавају пет континената које уједињује олимпијска идеја.

Уврежено је мишљење да плави круг у горњем реду представља Европу, црни Африку, а црвени Америку, док у доњем реду жути криг представља Азију, а зелена Аустралију.

Међутим боје олимпијских кругова укључујући и белу боју подлоге, шест су боја које се (једино) налазе на националним заставама свих земаља. Истина неке се користе у различитим нијансама, али то не мења суштину.

Олимпијски кругови су не само симбол олимпизма, већ и једна од најпознатијих и најскупљих робних марки на свету. Искључиво право експлоатацију олимпијских кругова има Међународни олимпијски комитет.

Пламен[уреди]

Дефиле[уреди]

Грчки спортисти предводе свечани дефиле учесника на церемонији отварања Олимпијских игара 2010. године у Ванкуверу

Свечани дефиле учесника на церемонији отварања при којем су спортисти дефиловали иза застава својих земаља први пут је одржан на Играма у Лондон у 1908.

Тек у Амстердаму 1928. на челу дефилеа били су спортисти Грчке, постојбине олимпијских игара и добили велики аплауз. То су уочили чланови МОК, па су одлучили да Грци увек буду први, а представници земље домаћина последњи. Од тада у дефилеу, истим редоследом који су улазили, спортисти су и напуштали олимпијски стадион.

То је трајало до Игара у Мелбурну 1956, а тамо је дошло до спонтаног мешања спортиста свих земаља. Протокол није могао да се спаси, а челницима МОК доплала се та спонтаност и раздраганост, па су већ на првој седници одлучили да се убудуће на свим свечаним затварањима љути ривали са олимпијских борилишта „спонтано” измешају.

Отварање[уреди]

Бакља[уреди]

Олимпијска бакља са Олимпијских игара 1936. године у Берлину

Од 1936. године и Игара у Берлину олимпијски пламен се олимпијском бакљом штафетним трчањем носи до града домаћина Игара.

Идеју је дао професор из Берлина Карл Дим, а Међународном олимпијском комитету ју је представио председник Олимпијског комитета Немачке Теодор Левланд и она је одмах прихваћена.

Прва олимпијска бакља која је ношена од Олимпије до Берлина, направљена је као копија античке бакље по цртежу са једне керамичке посуде, а њен дизајнер био је Карл Дим. Била је тешка 480 грама и висока 27 цм, а пламен је обезбеђивало магнезијумско пуњење.

Тада је олимпијска бакља ношена и кроз Краљевину Југославију.

У минуле 82 године изглед бакље као и начин ношења мењали су се поготово када су игре одржаване на другим континентима и зависили су искључиво од маште и средстава домаћина.

Заклетва[уреди]

На Играма у Антверпену 1920. први пут изречена је олимпијска заклетва такмичара и од тада је постала незаобилазна на свим играма. Њен аутор је био Пјер де Кубертен.

Оригиналан текст је промењен 1964. и спорт је стављен у први план, а на крају заклетве уместо речи „земља” употребљен је термин „екипа”. Заклетва гласи:

„У име свих такмичара, обећавам да ћемо учествовати у овим Олимпијским играма, поштујући и спроводећи правила која владају њима, дајући себе спорту без допинга и дроге, у истинском спортском духу, за славу спорта и част наших екипа.”

Део који говори о допингу је додат на Играма у Сиднеју 2000.

Судијска заклетва[уреди]

На предлог Олимпијског комитета СССР 1968. на Конгресу МОК у Мексику одлучено је на Играма заклетву полажу и судије, а да њихов представник увек буде један домаћи судија којег ће одредити олимпијски комитет земље домаћина.

На играма у Минхену 1972, Хајнц Попај, судија за коњички спорт, први је изговарао речи судијске заклетве.

„ У име свих судија и званичника,заклињем се да ћемо судити на овим олимпијским играма са потпуном непристрасноћу, поштујући њихова правила, у духу фер-плеја”

Маскота[уреди]

Проглашења[уреди]

Мото[уреди]