Олово(II)-сулфид

**Олово(II)-сулфид**
Називи
	Други називи олово(II)-сулфид
Идентификација
CAS број	1314-87-0 ;
3Д модел (Jmol)	интерактивна слика;
ChemSpider	14135 ;
ECHA InfoCard	100.013.861
	InChI InChI=1S/Pb.S Кључ: XCAUINMIESBTBL-UHFFFAOYSA-N ;
	SMILES [Pb]=S; ; ; ; ; ;
Својства
Хемијска формула	PbS
Моларна маса	239,28 g/mol
Густина	7700 kg/m3
Тачка топљења	1390 K
Тачка кључања	1281°C
Растворљивост у води	нерастворан
	Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa).
	Референце инфокутије

Олово(II)-сулфид је једињење олова и сумпора опште формуле PbS. Оксидациони број олова у овом једињењу је +2, а сумпора -2.

Налажење

Олово(II)-сулфид се у природи јавља као минерал галенит чији коцкасти кристали имају сјај попут металног олова.^[1]

Добијање

Настаје:

редукцијом сулфата угљеником;
загревањем олова у пари сумпора;
провођењем водоник-сулфида кроз неутралан, кисео или алкалан раствор неке соли олова (ако је присутна хлороводонична киселина у вишку, онда настаје наранџаст, жут или црвен талог оловотиохлорида Pb₂SCl₂).^[1]

Особине

Олово(II)-сулфид се не раствара у води, нити у алкалним хидроксидима и алкалним сулфидима. Уз кључалу разблажену азотну киселину гради се олово-нитрат и сумпор. Концентрована азотна киселина га претвара у олово-сулфат услед оксидације сумпора у сумпорну киселину.^[1]

Синтетички добијен олово-сулфид се топи на 1114 °C, док се галенит топи на нешто нижој температури. Почиње да сублимује на 950 °C у вакууму или у струји неког инертног гаса, градећи мале коцкасте кристале. Када се загрева на ваздуху гради олово-сулфат.^[1]

Значај

У аналитичкој хемији таложење олово-сулфида дејством водоник-сулфида на олово-ацетат је доказна реакција за присуство водоник-сулфида.^[2]

Галенит је главна руда за добијање олова.^[3]

Референце

^ ^а ^б ^в ^г Паркес, Г. Д. & Фил, Д. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.
^ Рајковић М. Б. и сарадници, 1993. Аналитичка хемија. Савремена администрација. Београд.
^ Симс, Р. Ф. & сарадници, 1989. Стене и минерали. Вук Караџић. Београд.

Спољашње везе

[мелор-1] а ^б ^в ^г Паркес, Г. Д. & Фил, Д. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.

[2] Рајковић М. Б. и сарадници, 1993. Аналитичка хемија. Савремена администрација. Београд.

[3] Симс, Р. Ф. & сарадници, 1989. Стене и минерали. Вук Караџић. Београд.

[1]

[2]

[3]