Омар Шариф

Из Википедије, слободне енциклопедије
Омар Шариф

Шариф у Доктору Живагу (1965)
Шариф у Доктору Живагу (1965)

Пуно име Мишел Демитри Шалхуб
Датум рођења 10. април 1932.
Место рођења Александрија (Египат Египат)
Датум смрти 10. јул 2015.
Место смрти Каиро (Египат Египат)
Узрок смрти Срчани удар
Друга имена Омар ел-Шериф (енг. Omar el-Sherief)[1][2]
Омар Шериф (енг. Omar Cherif)[3]
Активни период 1954—2015[4]
Занимање Глумац
Супружник Фатен Хамама (1954—1974)
Деца Тарек ел-Шариф
Битна улога Доктор Живаго
IMDb веза

Омар Шариф (арап. عمر الشريف; пуно име Мишел Демитри Шалхуб; Александрија, Египат, 10. април 1932Каиро, Египат, 10. јул 2015) је био либанско-египатски глумац. Своју глумачку каријеру почео је у родном Египту 1950-их година, али најпознатији је по појављивањима у филмовима британске и америчке продукције. Шариф је, како год, веома популаран глумац који је улоге налазио широм Европе и Холивуда. Псеудоним Омар је узео по америчком генералу Омару Бредлију, док сама реч шариф на арапском значи „племенити”[5][6] или „племић”.[7]

Од улога Омара Шарифа највише се истичу филмови Лоренс од Арабије (1962), Доктор Живаго (1965) и Смешна девојка (1968). Био је номинован за доделу Оскара, а освојио је три Златна глобуса те награду Цезар.

Шариф, који је причао арапски, енглески, грчки, француски, шпански и италијански језик, увек је сматран странцем на неки начин. Био је огорчен ограничењима путовања наметнутих током успона на власт египатског владара Насера, што је довело до тога да се на крају пресели у Европу. Отуђеност од родног места и породице је довела и до мирног развода Омара и његове супруге, иконске египатске глумице Фатен Хамаме, због које је прешао са ислам. Био је љубитељ коњских трка, а једно време рангиран и међу најбољим светским играчима контракт бриџа.

Мишел Демитри Шалхуб је умро 10. јула 2015. године у 83. години живота од срчаног удара, у болници у Каиру (Египат).

Биографија[уреди]

Омар Шариф, чије презиме на арапском језику значи „племенити”[5][6] или „племић”[7] је рођен 10. априла 1932. године[8] као Мишел Демитри Шалхуб[9] у Александрији (Египат).[10] Рођен је у мелкитској грчкој католичкој породици палестинско-сиријско-либанског порекла.[11] Његов отац, Јозеф Шалхуб, рођен је у Либану у граду Захлу, а био је богати трговац егзотичном храном. У Екипат је дошао у раном 20. веку, где је остао да живи и где је добио и подигао сина Омара. Омарова мајка, Клер Сада, била је сиријског и либанског порекла.[12] У младости, Шариф је студирао на александријском коледжу Викторија (енг. Victoria College, Alexandria), где је показао таленат за језике; постао је полиглота и течно је говорио енглески, арапски, грчки и француски, а помало се служио и италијанским и турским језиком. Дипломирао је на Универзитету у Каиру са математичким и физичким звањем.[12] Мишел се 1955. преобраћује на ислам[13] узимајући име Омар Ел-Шариф, како би оженио египатску глумицу Фатен Хамаму.[14][15][16][17] Ово је увећало његову популарност у арапским земљама, а у браку који се завршио 1974. године је добио сина Тарека Шерифа (1957). Омаров син Тарек је са својим оцем глумио у филму Доктор Живаго као Јури, и то када је имао само осам година.

Након добијања дипломе математичара и физичара на Универзитету у Каиру,[14] Пре него што је уписао глуму на Краљевској академији драмских уметности у Лондону, Шариф је једно време радио са својим оцем у веома исплативом приватном бизнису везаном за обраду дрвета.[12][14]

Глумачка каријера[уреди]

Омар Шариф своју глумачку каријеру започиње 1954. године улогом у нативном египатском филму Шејтан ел-сахра (енг. Shaytan Al-Sahra — „пустињски ђаво”), а исте године глуми и у филму Сира Фи ел-вади (арап. Ṣira‘ Fī al-Wādī / صراع في الوادي — „борба у долини” или „јарко сунце”). Убрзо постаје славан, те се појављује у делима египатске продукције, укључујући Ла анам (арап. لا أنام — „бесани”) из 1958, Сајидат ел-каср (арап. سيدة القصر — „дама са дворца”) из 1959. и адаптацију Ане Карењине под именом Нахр ел хуб (арап. نهر الحب — „река љубави”) из 1961. Такође је глумио и са својом женом, Египћанком Фатен Хамамом, и то у неколико филмова романтичног карактера.[18]

Шариф у филму Лоренс од Арабије (1962)

Шарифоф први филм на енглеском језику представљала је улога Шарифа Алија 1962. године у Дејвид Линовом историјском епском Лоренсу од Арабије.[19] Овај перформанс му је донео номинацију за Оскара у категорији за најбољег глумца у пратећој улози и Златни глобус у истој категорији као и категорији за глумца нову звезду године.[20][21] Улога Шарифа у ономе што се данас сматра једним од „најзахтевнијих пратећих улога у историји Холивуда” је била и комплекса и рискантна из разлога што он тада практично није био познат ван граница Египта. Међутим, како историчар Стивен Чарлс Кејтон наводи, Лин је инсистирао на коришћењу „етничких” глумаца кад год је то могуће како би се филмови чинили аутентичнијим.[22]:56 Шарифу је нејасна етничка припадност помогла и у другим филмовима његове каријере: „Причао сам француски, грчки, италијански, шпански и чак арапски”, рекао је, „... нагласком који ми је омогућавао играње улоге странца без да ико распозна одакле тачно потичем, што се показало изузетно успешним кроз моју каријеру.”[22]:56

У следећих неколико година, после ове улоге за пробијање леда, Шариф је као пратећи глумац играо у великом броју филмова прихватајући широк спектар улога, који укључује улогу шпанског свештеника у Зинемановом филму Погледајте бледог коња (енг. Behold a Pale Horse) из 1964. Режисер Фред Зинеман рекао је да је изабрао баш Шарифа једним делом због сугестије Дејвида Лина. „Рекао је да је [Шариф] био апсолутно чудесан глумац: ’Ако га се уопште и може погледати.’”[23] Филмски историчар Ричард Шикел написао је да је Шариф остварио „истински предиван наступ”, нарочито вредан због његове тотално другачије улоге у Лоренсу од Арабије: „Тешко је за поверовати да свештеник и шеик могу да буду одглумљени од стране једне те исте особе.”[24] Шариф је такође играо улогу југословенског ратног патриоте у Жутом ролс-ројсу (енг. The Yellow Rolls-Royce) из исте (1964) године, улогу монголског освајача у Џингис Кану (енг. Genghis Khan) из 1965. године, немачког војног официра у Ноћима генерāлâ (енг. The Night of the Generals) из 1967. године, затим Рудолфа Франсиса Карла Јозефа, војводу од Аустрије у Мајерлингу (енг. Mayerling) из 1968. године, Че Гевару у филму Че! (енг. Che!) из 1969. године и многе друге.

Исте године, Шариф се удружује са Лином да би настао филм Доктор Живаго (енг. Doctor Zhivago) 1965. године, који је у ствари адаптација истоимене новеле Бориса Пастернака из 1957. године, а која је у СССР-у била забрањена у периоду од чак 30 година због неслагања власти са „антидржавним” садржајем дела.[25][26] За своју улогу Шариф је освојио други Златни глобус, и то у категорији за најбољег драмског глумца.

Шарифу се приписује и портретирање Никија Арнстајна, мужа Фани Брајс у Смешној девојци (енг. Funny Girl) из 1968. године, иако су неки били мишљења да улога њујоршког јеврејског коцкара није била она права за Шарифа. Његова одлука да ради са Барбром Страјсенд наљутила је египатску владу у то време због Страјсендине подршке Израелу, тако да је држава на крају забранила приказивање филма. Филма је такође био „сместа забрањен” у бројним арапским земљама.[27]:48 Сама Страјсенд је у шали одговорила: „Мислите да је Каиро био уздрман? Требали сте видети писмо које сам добила од своје тетке Роуз!”[28] Шариф и Страјсенд су започели своју љубавну везу током снимања.[27]:18 Он је признао касније да му се Страјсенд у почетку баш и није свиђала, али да га је њен жал убрзо превладао: „Око недељу дана од момента када сам је упознао”, присећао се Шариф, „постао сам лудо заљубљен у њу. Мислио сам да је она најдивнија девојка коју сам икада видео у свом животу... Чинила ми се физички лепом и после ње сам остао у жудњи.”[27]:48 Шариф је имао репризну улогу у наставку филма Смешна девојка 1975. године.[29]

Међу Шалхубовим осталим филмовима налазе се вестерн Макенино злато (енг. Mackenna's Gold) из 1969. године у ком је играо заштитника закона Грегорија Пека, затим трилер Џугернаут (енг. Juggernaut) из 1974. године у ком је глумио и Ричард Харис, те романтична драма Семе тамаринде (енг. The Tamarind Seed) из 1974. године у ком је глумио и Џули Ендрјуз а ког је режирао Блејк Едвардс. Шариф је такође допринео камео стрипу наступима у Едвардсовим делима Пинк Пантер напада поново (енг. The Pink Panther Strikes Again) из 1976. године и Топ сикрет! (енг. Top Secret!), шпијунској сатири из 1980. године. Године 2003, Омар Шариф добија улогу у филму на француском језику, који представља адаптацију новеле (фр. Monsieur Ibrahim et les Fleurs du Coran), а у коме глуми муслиманског турског трговца који постаје очинска фигура за јеврејског дечака.[30][31] За своју улогу, Шариф је добио награду Цезар у категорији за најбољег глумца. Касније улоге укључују играње у филмовима Хидалго (енг. Hidalgo) из 2004. године те Рок д кежбех (енг. Rock the Casbah) из 2013. године.

Бриџ[уреди]

Омар Шариф је давно био међу светских топ 50 играча широко познате карташке игре контракт бриџа. Играо је у егзибиционом мечу пред иранским шахом (краљем Ирана од. Персије).[32] Са Чарлсом Гореном, Шариф је састављао новинске чланке за Chicago Tribune[33] у периоду од неколико година, после чега је ову „дужност” углавном препустио Танаху Хиршу. Такође је аутор и ко-аутор неколико књига о бриџу, а своје име је лиценцирао за бриџ видео-игрицу; у почетку издавана као MS-DOS верзија и Amiga верзија (1992), Omar Sharif on Bridge се још увек продаје, и то као верзија за Виндоуз и мобилне платформе.[34] Амерички магазин за љубитеље рачунарских игрица Computer Gaming World, 1992. године је игрицу описао као „лаку за започињање, изазовну за играње и добро дизајнирану”,[35] те ју је назвао једном од најбољих стратешких игрица за ту годину.[36] Године 1993. магазин је изјавио да „игрица и није тако добар пример како би бриџ требало да изгледа”, међутим, те је искритиковао Шарифово дело за неадекватну документацију и присиљавање играча да се навикну на лицитацијски стил игриице. Као замену, Computer Gaming World је препоручио друге две бриџ игрице.[37]

2006. године Шариф је изјавио следеће:

Cquote2.png
Престао сам у потпуности. Одлучио сам да више не желим да будем роб ичије страсти осим за свој посао. Имао сам превише страсти, бриџ, коњи, коцка. Желим да живим другачијим начином живота, да будем више са својом породицом јер им нисам дао довољно времена.[38]
Cquote2.png

Шариф је био и редован посетилац касина у Француској.[39]

Лични живот[уреди]

Породица и лични односи[уреди]

Шариф је живео у свом родном Египту од рођења 1932 године све док се није преселио у Европу 1965.[40] Препричавао је 1932. године како његов отац „није био богат човек”, али је ипак „зарађивао поприлично новца”.[41] Пре Египатске револуције 1952. године, краљ Фарук често је посећивао породичну кућу Шарифа те је постао пријатељ и партнер у карташким играма Шарифове мајке. Његова мајка је била елегантна и шармантна домаћица која је сва била превише одушевљена повезаношћу јер јој је пружала привилегију „дружења само са елитом” египатског друштва. Шариф је такође препричавао да је посао његовог оца везан за дрво био „веома успешан” у то време; Шариф је говорећи ово мислио да је посао био непоштен и неморалан.[42] Насупрот овоме, после 1952. године Шариф је био мишљења да је богатство „променило руке” у Египту, и то под Насеровом политиком национализације.[43] Посао Омаровог оца је почео да доживљава крах.

Године 1954. призната глумица Фатен Хамама прихватила је младог Шарифа као свог партнера у филму Сира Фи ел-вади и шокирајући све прихватила је и снимање сцене на којој би требало да се пољуби са њим, чинећи ово по први пут у својој глумачкој каријери.[44] Пар се заволео, а Шариф из љубави прешао на ислам те потом оженио Фатен.[45] Убрзо су добили једног сина, Тарека Ел-Шарифа, који се родио 1957. године у Египту и као осмогодишњак појавио у Доктору Живагу играјући лика по имену Јури. Фатен и Омар су се растали 1966. године, а сам брак се законски окончао осам година после, 1974.[46] Шариф се никада није оженио поново; изјавио је да се након развода никада није заљубио ни у једну жену.[46] Хамама је умрла 17. јануара 2015. године (мање од шест месеци пре саме Шарифове смрти).

Ограничења путовања у облику „излазних виза” су за Египћане била неопходна, а одласци самог Шарифа како би глумио у међународним филмовима су каткада пролазили са отежавајућим околностима, што он није могао да толерише. Ограничења путовања која је наметала Насерова влада[46] утицала су на Шарифову одлуку да између снимања остане у Европи, што га је и коштало венчавања са Фатен Хамамом, иако су остали пријатељи. То је била главна прекретница у Шарифовом животу и променила га је из оформљеног осамостаљеног стабилног породичног човека у доживотног нежењу који је живео по европским хотелима. Коментаришући своју славу и живот у Холивуду, Шариф је рекао: „Дала ми је славу, али дала ми је и усамљеност такође. И много носталгије за мојом земљом, мојим народом и мојом државом.”[46] Када је Шарифова афера са Барбром Страјсенд обелодањена у египатским новинама, његово египатско држављанство је умало укинуто од стране египатске Владе због Страјсендине отворене и гласне подршке Израелу, са којим је Египат тада био у ратном стању.[47]

Омар Шариф се спријатељио са Питером О’Тулом током снимања Лоренса од Арабије. Њих двојица су се појавили и неколико других филмова и остали су блиски пријатељи. Омар је био добар пријатељ и са познатим египтологом и археологом Захијем Хавасом. Глумац и пријатељ Том Кортни открио је 19. јула 2008. године у интервјуу за Test Match Special (емисија Радија ББЦ) да је Шариф подржавао ФК Хал сити те да би 1970-их телефонирао на њихов аутоматски сервис за извештавање о резултатима из куће у Паризу како би добио свеже информације о напретку омиљеног фудбалског клуба. Шариф је 2010. године од Универзитета у Халу добио почасну диплому, а ту прилику искористио је да упозна једног од играча Хал ситија, Кена Вагстафа.[48] Омар Шариф се такође интересовао за коњске трке, и то у периоду већем од 50 година. Имао је дуго пријатељство са тренером коња за трке Дејвидом Смагом, а могло га се често видети и на француским хиподромима, најчешће оном довилском у департману Калвадос (Хиподром Довил-ла Тук). Шарифови коњи освајали су бројне важне утрке, а највећи успех остварио је Дон Боско који је освојио Prix Gontaut-Biron, Prix Perth и Prix du Muguet. Такође, једно време је писао за француски магазин за љубитеље коњских трка.[49]

У каснијем животу, Шариф је углавном живео у Каиру са својом породицом.[46] Поред сина, имао је и два праунучета: Омара (рођен 1983. у Монтреалу, Канада) и Карима.[46] Омар Шариф млађи је такође глумац.[50] У последње време постао је највише познат по разиграној „тучњави” на позорници при додели 83. Академијине награде (Оскара), и то са глумцем Кирком Дагласом који је презентовао награду за најбољу глумицу у пратећој улози те вечери.[51] Шариф мл. је узбуркао јавност и када су се појавиле гласине о томе да је и геј и „полујевреј”, и то нетом после Египатске револуције 2011.; причало се да се боји за своју сигурност после победе исламистичких партија на парламентарним изборима.[52][53]

Болест и смрт[уреди]

У мају 2015. године објављено је да Омар Шариф болује од Алцхајмерове болести.[54] Његов син Тарек рекао је да му отац постаје збуњен при присећању на највеће филмове своје каријере. Тарек Ел-Шариф, једино дете из брака Омара Шарифа са Фатен Хамамом, рекао је и да Омар меша имена својих најпознатијих филмова, Доктора Живага и Лоренса од Арабије, често заборављајући и где су уопште били снимани.[55]

10. јула 2015, мање од шест месеци после Хамамине смрти у истој животној доби, 83-годишњи Омар Шариф после претрпљеног срчаног удара умире у каирској болници.[56]

Сахрана се одржала 12. јула 2015. године у Великој џамији Мушира Тантавија у источном Каиру, а укопу је присуствовала група Шарифове родбине, рођака, пријатеља и египатских глумаца. Ковчег је био обмотан египатском заставом и црним платном.[57]

Занимљивости[уреди]

  • Био је висок 1,80 m.
  • Иако је васпитан у духу хришћанства, преобратио се у ислам како би могао оженити љубав свог живота, Фатен Хамам.
  • Једно време је био у романтичној вези са Барбром Страјсенд.
  • 1992. године му је уграђен бајпас, а 1994. је имао блажи инфаркт, док инфаркт 10. јула 2015. године није преживео.
  • 5. августа 2003. године осуђен је на условну казну на месец дана, након што је ударио полицајца у Паризу у близини једног касина. Морао је да плати казну од 1.700 долара, те одштету полицајцу од 340 долара.
  • Новембра 2005. године награђен је од стране УНЕСКО-а за допринос светском филму.
  • Незванично се прича да се налази на Ал Каидиној „листи за одстрел”, јер је глумио у италијанском филму улогу Светог Павла (погледати овде). Иако је муслиман, никада није строго следио Куран. Неретко се јавно залагао да муслимани толеришу јевреје и хришћане.

Награде[уреди]

Новембра 2005. године, Шариф је добио инаугуралну[58] Сергеј Ајзенштајн медаљу од стране Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСКО), због признавања његових значајних доприноса светском филму и културној разноликости. Медаља, која се додељује веома ретко, своје име је добила по руском (тачније совјетском) режисеру и филмском теоретичару Сергеју Ајзенштајну, а само 25 особа ју је добило о чему одлучује уговор између УНЕСКО-а, руског „Мосфилма” и фондације „Виват”.[59]

Филмографија[уреди]

Улоге Омара Шарифа
Година Српски назив Изворни назив Улога Напомена
1954. Шејтан ел-сахра Shaytan al-Sahra Познат и као Пустињски ђаво
1954. Сира Фи ел-Вади Sira` Fi al-Wadi Ахмед Познат и као Јарко сунце, Борба у долини и Невоља у долини
1955. Ајамна ел-холва Ayyamna al-Holwa Ахмед Познат и као Наши најбољи дани
1956. Сира Фи ел-Мина Sira` Fi al-Mina Рагаб
1957. Ард ел-селам Ard al-Salam Ахмед Познат и као Земља мира
1957. Либанска мисија The Lebanese Mission Мокрир Оригинални наслов је био La Châtelaine du Liban; Шариф потписан као Omar Cherif
1958. Ла-анам La Anam Азиз Познат и као Бесани и Нема сутрашњице
Гоха Goha Гоха Шариф потписан као Omar Cherif
1959. Сајидат ел-каср Sayyidat al-Qasr Адел Познат и као Дама са дворца
Сира фил Нил Siraa fil Nil Мухасаб Познат и као Борба на Нилу
1960. Бидаја ва нихаја Bidaya wa Nihaya Хасанијен
Хоби ел-вахид Hobi al-Wahid Познат и као Моја једина љубав
Ешаа хоб Esha'a hob Хусејин Познат и као Љубавне приче
Нахр ел-хоб Nahr al-Hob Калид Познат и као Река љубави
1961. Човек у нашој кући A Man in our House Ибрахим Ар. في بيتنا رجل
1962. Лоренс од Арабије Lawrence of Arabia Шариф Али Златни глобус за најбољег глумца у пратећој улози
Златни глобус за глумца нову звезду године
Номинован: Оскар за најбољег глумца у пратећој улози
1964. Пад Римског царства The Fall of the Roman Empire Сохамус
Погледајте бледог коња Behold a Pale Horse Франциско
Жути ролс-ројс The Yellow Rolls-Royce Давич
1965. Џингис-кан Genghis Khan Џингис-кан
Марко Величанствени Marco the Magnificent Шејк Ала Ху, „Пустињски Ветар”
Доктор Живаго Doctor Zhivago Доктор Живаго (Јури) Златни глобус за најбољег глумца
1966. Мак је такође цвет The Poppy Is Also a Flower Доктор Рад
1967. Ноћ генерала The Night of the Generals Мајор Грау
Више од чуда More Than a Miracle Принц Родриго Фернандез
1968. Мајерлинг Mayerling
1968. Funny Girl
1969. Mackenna's Gold
1969. Che!
1971. The Last Valley
1971. The Horsemen
1974. The Tamarind Seed
1974. Juggernaut
1975. Funny Lady
1975. Crime and Passion
1979. S-H-E
1979. Bloodline
1980. Pleasure Palace
1980. Oh! Heavenly Dog
1981. Green Ice
1984. Top Secret!
1986. Петар Велики
1989. Ashanti: Land of No Mercy
1990. Опијумска конекција The Opium Connection
1990. Балтиморски метак
1991. Memories of Midnight
1992. Mayrig
1992. Grand Larceny
1992. Изван правде
1994. Лежати са лавовима
1995. Катарина Велика
1996. Гуливерова путовања
1996. The Possessed
1997. Lebanon — Imprisoned Splendoup
1997. Пре него што умрем
1997. Смешна жена — смешна дама
1998. Мистерије Египта
1999. Тринаести ратник
2003. Monsieur Ibrahim et les fleurs du Coran
2004. Хидалго

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Berkvist, Robert (10. 7. 2015). „Omar Sharif, 83, a Star in Lawrence of Arabia and Doctor Zhivago, Dies”. The New York Times Приступљено 10. 7. 2015. 
  2. (Наслов непознат). The Arab Review (27—30): 56. 1962. 
  3. Sadoul, Georges (1972). Morris, Peter. ed. Dictionary of Films. Berkeley & Los Angeles: University of California Press. p. 129 Приступљено 10. 7. 2015. 
  4. „Omar Sharif, Star of 'Lawrence of Arabia,' Dies of Heart Attack at 83”. NBC.com Приступљено 10. 7. 2015. 
  5. 5,0 5,1 Khakpour, Porochista (2013). „In the House of Desire, Honey, Marble, and Dream”. Tremors: New Fiction by Iranian American Writers. University of Arkansas Press. p. 116 Приступљено 10. 7. 2015. 
  6. 6,0 6,1 Edward Said: A Legacy of Emancipation and Representation. Berkeley & Los Angeles: University of California Press Приступљено 10. 7. 2015. 
  7. 7,0 7,1 Bennett, Carolyn LaDelle (2013). „Appendix—Selective Chronology Timelines of U.S. Foreign Relations in Violence”. No Land an Island: No People Apart. Xlibris. p. 265 Приступљено 12. 7. 2015. 
  8. „Omar Sharif Biography (1932—)”. FilmReference.com Приступљено 25. 5. 2015. 
  9. Curtis, Edward E. (2010). Encyclopedia of Muslim-American History. Facts on File. p. 198. ISBN 978-0816075751. 
  10. "Omar Sharif: 'It is a great film, but I'm not very good in it'", The Independent
  11. Dagan, Carmel; Weissber, Jay (10. 7. 2015). „Omar Sharif, ‘Lawrence of Arabia’ and ‘Dr. Zhivago’ Star, Dies at 83”. Variety Приступљено 10. 7. 2015. 
  12. 12,0 12,1 12,2 „Obituary: Omar Sharif”. BBC. 10. 7. 2015 Приступљено 10. 7. 2015. 
  13. „Omar Sharif” Приступљено 10. 7. 2015. 
  14. 14,0 14,1 14,2 „Omar Sharif: From desert prince to alone in Paris”. The Irish Times. 8. 5. 2014 Приступљено 10. 7. 2015. 
  15. Yagüe, Eugenia (2002). „Entrevista: Omar Sharif“. El Mundo Magazine Приступљено 12. 7. 2015.
  16. Sharif, Omar (1977). The Eternal Male: My Own Story. Doubleday. NY. ed. 1. pp. 71.
  17. „Omar Sharif” Приступљено 10. 7. 2015. 
  18. „Faten Hamama, actress — obituary”. The Daily Telegraph. 18. 1. 2015 Приступљено 10. 7. 2015. 
  19. „Omar Sharif, star of Lawrence of Arabia, has Alzheimer's — agent”. The Guardian. 25. 5. 2015 Приступљено 10. 7. 2015. 
  20. „The 35th Academy Awards”. AMPAS Приступљено 10. 7. 2015. 
  21. „Omar Sharif”. HFPA Приступљено 10. 7. 2015. 
  22. 22,0 22,1 Caton, Steven Charles (1999). Lawrence of Arabia: A Film's Anthropology, Univ. of Califorina Press
  23. Zinnemann, Fred (2005). Fred Zinnemann: Interviews, Univ. Press of Mississippi. p. 6
  24. Schickel, Richard (21. 8. 1964). Life magazine. p. 12
  25. Lyons, Theodore (2013). Under Spells and Other Narratives. Xlibris Corp. pp. 9.
  26. „Broadway Review: ‘Doctor Zhivago’”. Variety. 21. 4. 2015 Приступљено 10. 7. 2015. 
  27. 27,0 27,1 27,2 Nickens, Christopher; Swenson, Karen (2000). The Films of Barbra Streisand. Citadel Press
  28. Schlinder's List draws crowds around the world”. Entertainment Weekly. 15. 4. 1994 Приступљено 10. 7. 2015. 
  29. „Funny Lady Movie Review & Movie Summary (1975)”. Roger Ebert. 13. 3. 1975 Приступљено 10. 7. 2015. 
  30. „Monsieur Ibrahim Movie Review (2003)”. Roger Ebert. 5. 3. 2004 Приступљено 10. 7. 2015. 
  31. „Omar Sharif: 'It is a great film, but I'm not very good in it'”. The Independent. 18. 11. 2012 Приступљено 10. 7. 2015. 
  32. Adam Bernstein. Omar Sharif, international heartthrob of ‘Lawrence of Arabia’ and ‘Doctor Zhivago,’ dies at 83. Washington Post. 10. 7. 2015
  33. „Change of Subject — Observations, reports, tips, referrals and tirades (Chicago Tribune, Blog)”. Chicago Tribune. 6. 9. 2005. 
  34. „> {subcategory}”. Thetradingcentre.co.uk Приступљено 18. 11. 2012. 
  35. Wilson, Johnny L. (9. 1992). „Interplay's Omar Sharif on Bridge”. Computer Gaming World: pp. 20—21 Приступљено 3. 7. 2014. 
  36. „CGW Salutes The Games of the Year”. Computer Gaming World: pp. 110. 11. 1992 Приступљено 4. 7. 2014. 
  37. Lindeman, David E. (3. 1993). „Three Top Computer Bridge Games”. Computer Gaming World: pp. 42 Приступљено 6. 7. 2014. 
  38. Lubischer, Mark; Jo Tucker, Betty. „ReelTalk Movie Reviews”. Reeltalkreviews.com Приступљено 18. 11. 2012. 
  39. Omar Sharif sued for assault. (6. 11. 2005). New Sunday Times. pp. 29.
  40. Sharif, Omar (1977). The Eternal Male: My Own Story. Doubleday. NY. ed. 1. p. 41.
  41. Sharif, Omar (1977). The Eternal Male: My Own Story. Doubleday. NY. ed. 1. pp. 45—46.
  42. Sharif, Omar (1977). The Eternal Male: My Own Story. Doubleday. NY. ed. 1. p. 46.
  43. Sharif, Omar (1977). The Eternal Male: My Own Story. Doubleday. NY. ed. 1. p. 98.
  44. Al-Shafii, Alaa (19. 1. 2015). „Egyptian Movie Icon Faten Hamama’s Extraordinary Life and Career”. Al Akhbar (Lebanon) Приступљено 11. 11. 2015. 
  45. Darwish, Mustafa (1998). Dream Makers on the Nile: A Portrait of Egyptian Cinema. Columbia University Press. ISBN 977-424-429-X. 
  46. 46,0 46,1 46,2 46,3 46,4 46,5 AlJazeeraEnglish. „Riz Khan — Omar Sharif (10. 10. 2007)”. YouTube Приступљено 18. 11. 2012. 
  47. Sharif, Omar (1977). The Eternal Male: My Own Story. Doubleday. NY. ed. 1. p. 79.
  48. „THEY are two of the greatest names in film history.”. This is Hull and East Riding. 15. 7. 2010 Приступљено 18. 11. 2012. 
  49. Burton, Scott. „Actor and racehorse owner Omar Sharif dies” Приступљено 10. 7. 2015. 
  50. Архивирано на Wayback Machine-у (27. април 2011)
  51. Ross von Metzke (28. 2. 2011). „Introducing Omar Sharif Jr”. Advocate.com Приступљено 18. 11. 2012. 
  52. „Omar Sharif Jr. Comes Out as Gay, Half-Jewish: "Am I Welcome in Egypt?"”. ABC News. 18. 3. 2012 Приступљено 18. 11. 2012. 
  53. Advocate Contributors. „Coming Out Story Were Not in Cairo Anymore”. Advocate.com Приступљено 10. 7. 2015. 
  54. „Omar Sharif, star of Lawrence of Arabia, has Alzheimer's – agent“
  55. „Legendary actor Omar Sharif 'has Alzheimer's disease and confuses his starring roles in Doctor Zhivago and Lawrence of Arabia'”. Daily Mail. 23. 5. 2015 Приступљено 10. 7. 2015. 
  56. „Film star Omar Sharif dies aged 83”. BBC News. 10. 7. 2015 Приступљено 10. 7. 2015. 
  57. „Cinema legend Omar Sharif is laid to rest at solemn Egyptian funeral after dying of a heart attack aged 83“
  58. UNESCO Media Services Приступљено 18. 1. 2014
  59. United Nations News Centre”. UN News Service Section. 24. 11. 2005 Приступљено 10. 7. 2015. 

Спољашње везе[уреди]