Ономатопеја

С Википедије, слободне енциклопедије

Ономатопеја (грч. ὄνομα — име, грч. ποιέωo — чиним, правим) је опонашање звукова из спољашњег света гласовима и другим језичким средствима, са циљем да се код слушаоца или читаоца изазове сличан акустички утисак.

Особеност ономатопеје[уреди | уреди извор]

Реч састављена од гласова којима се опонаша неки звук назива се ономатопејична реч (ветар хуји, вода жубори, крава муче). Будући да је ономатопеја претварање неартикулисаних крикова и буке у артикулисани људски говор, она може бити само приближна, па ономатопејске речи имитирају или боју звука, или ритам, или мимику, или артикулациони механизам. Због те, само приближне, вредности са имитираним звуком она остаје неразумљива без познавања садржаја речи, нпр. у неком непознатом језику. Поред тога, фонолошко-фонетички систем сваког језика у великој мери одређује облик ономатопејске речи. Отуда појава да за исти природни звук (нпр. лајање пса или кукурикање петла) разни језици имају различите ономатопејске речи. Да ли неки гласови могу сами по себи предлагати неко значење, врло је спорно и о томе се доста расправљало. У Платоновом дијалогу Кратил, Сократ приписује гласовима одређену значењску вредност, па је по њему глас р инструмент за изражавање кретања. Овакав став је у науци познат као кратилизам и био је нарочито популаран у романтизму и симболизму. Едгар Алан По у Филозофији композиције говори да је е најважнији самогласник, а р најбогатији сугласник. Рембо је у свом сонету Самогласници сваком вокалу приписао одређену колористичку вредност (а — црно, е — бело, и — црвено,о — плаво, у — зелено). Валери у есеју Поезија и апстрактно мишљење заступа тезу да је циљ поезије да створи илузију о нераскидивој повезаности звука и значења, а не да поезија такву везу заиста и остварује. За разлику од песника и уметника, научници и проучаваоци књижевности, почев од лингвисте Де Сосира, сматрају да је веза између звука и значења произвољна. Ономатопеја се јавља већ у антици као термин античке реторике. Честа је код грчких и римских песника, посебно код римских епичара, нпр: At tuba terribili sonitu tarantara dixit (Еније, о звуку трубе). Поред имитације акустичких осета, могућа је и имитација видних и опипљивих чулних осета, али је оно доста ређе (нпр. севати, блискати).

Врсте ономатопеје[уреди | уреди извор]

Животињски звуци

  • мијау, вау, муу, кокодак, рок, ауу, мее, блее, кукурику, ква-ква, га-га, жив-жив, и-а, кре-кре

Од ових речи изводе се и глаголи:

  • мијаукати, ћурликати, цијукати, блејати, мукати, крекетати

Звуци из околине

  • бум, бла-бла, трас, фућ, бонг, хоп, куц, пљац, хех, брм

Примери[уреди | уреди извор]

Ономатопејске речи у различитим језицима[уреди | уреди извор]

  • Лајање пса: woof woof (енглески), wau wau (немачки), gav gav (грчки), wan wan (јапански), hauv hauv (турски)
  • Цвркут птица: cheep-chirp (енглески), tijep (немачки), tsiou-tsiou (грчки), pee-pee (јапански), jiyk-jiyk (турски)
  • Мјаукање мачке: meow (енглески), miau (немачки), miaou (грчки), nyan-nuan (јапански), miyav (турски)
  • Предење мачке: purr (енглески), srr (немачки), goro-goro (јапански)
  • Кокодакање кокошке: chich-chich (енглески), tock-tock (немачки), ko-ko-ko (грчки), ko-ko-ko (јапански), gut-gut-gdak (турски)
  • Кукурикање певца: coo-coo-rikoo (енглески), kikeriki (немачки), kikiriku (грчки), ko-ke-kot-ko (турски)
  • Гугутање голуба: coo (енглески), guru guru (немачки), oo-ho-oo-ho (јапански), gu-gu-guk (турски)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]