Opančar

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Опанчарски занат)
Иди на навигацију Иди на претрагу
Opančar
Opanak - Traditional crafts 001.JPG
Опанчар са Охрида
Занимање
Назив занимањаОпанчарство
Подручје рада
Стари занати
Опис
Слични послови
Обућар

Opančar je zanatlija koji se bavi ručnom izradom obuće, pre svega opanaka.

Opančarski zanat u Srbiji se, od kraja 19. do polovine 20. veka, razvio do gotvo umetničkog nivoa. Spada u tradicionalno narodno stvaralaštvo i kao takav se nalazi na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.

Istorija[уреди]

Opančarski zanat spada u red mlađih zanata.[1] Koreni ovog zanata, koji je imao najpre za svrhu izradu lagane obuće od kože za ljude koji su živeli na selu, sežu u doba Vizantije. Svoj procvat na teritoriji Srbije ovaj zanat utemeljen na starobalkanskoj, evropskoj, kao i orijentalnoj kulturi doživljava u period od druge polovine devetnaestog do pedesetih godina 20. veka. Od polovine 20. veka pa do današnjih dana ovaj zanat se postepeno gasi. Danas u Srbiji postoji samo nekoliko opančarskih zanatskih radnji, a opanci se prodaju uglavnom kao suveniri ili za potrebe folklornih grupa, kao deo narodne nošnje.[2]

Budući da je reč o zanatu koji spade u tradicionalno narodno stvaralaštvo, Pravilnikom Ministarstva privrede Republike Srbije stavljen je i pod zaštitu zakona.[2][3] Opančarski zanat se nalazi na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.[4]

Opančarska radionica i alat[уреди]

Opančarska radionica (Etnografski muzej u Beogradu)

Opančarska radionica se obično sastojala od dve prostorije. U jednoj su se izrađivali i prodavali opanci a u drugom se pripremala i prerađivala koža.

Opanci su se krojili na većoj „tezgi“ ili „pankni", a na manjoj su se šili. Pri šivenju opanaka sedelo se na malim tronošcima. Na maloj tezgi nalazio se alat za šivenje: „nabadača daska“ i „boda“ za nabadanje opanaka, „šilo“ za provlačenje „opute“ i „zumba“ za zumbanje — bušenje kaiša. Zatim „farkiš", drvena alatkica kojom se izdvajaju redovi na prepletu, „šimica", drvena alatka duga oko 25 cm koja se stavlja između kalupa i kapice na opanku da bi se izdigla kapna (kod kapičara). Ispod šimice se stavlja „podbijač", klinasto drvce koje se čekićem podbija između kalupa i šimice, a služi izdizanju „rista“, odnosno otvora opanka. Na maloj tezgi su se još nalazili i opančarski nožići, brus i belegija za oštrenje opančarskog alata.

U drugoj prostoriji nalazio se „šupski“ alat: bakarni kazan za grejanje vode, dva velika bureta za čuvanje vode i dva mala u kojima se pravila štava, klupe za "lešenje" koža (čišćenje od mesa), čaklje od drveta za izvlačenje koža iz bureta, motke na kojima su se kože sušile, sanduci za čuvanje šišarke i stupe za tucanje šišarke. Ova prostorija bila je u delu kuće okrenutom prema dvorištu ili u šupi, pa se alat stoga i zove "šupski".[1]

Opančarski zanat u Srbiji[уреди]

Najveći uvoz opanaka iz Turske zabeležen je 1870 godine, kada je uvezeno u Srbiju 297 tuceta. Iste godine iz Austrije je uvezeno 255 tuceta gotovih opanaka.[1]
Tradicionalni ženski opanci (Etnografski muzej u Beogradu)

Opančarski zanat imao je uslova da se razvije u Srbiji jer su opanci bili jedina obuća seoskog, a dugo vremena i varoškog stanovništva. Nedostatak fabrički pravljene ove vrste obuće doprineo je uveliko razvoju ovog zanata kao i razvoju veštine izrade srpskih opančara koja, je često, u kaenijem periodu razvoja, išla do umetničke visine. Opanci su se u manjim količinama uvozili kao gotova obuća iz Austrije, Turske, Rumunije i Bugarske, ali ovaj uvoz nije smetao razvoju opančarskog zanata i strana proizvodnja nije stvarala neku osetnu konkurenciju. Najveću konkurenciju, zbog mešanja u opančarski zanat, predstavljali su sitni trgovci koji su u svojim radnjama, pored druge robe, prodavali i opanke strane i domaće izrade.[1]

U novijoj Srpskoj istoriji počeci opančarskog zanata sežu u drugu polovinu 19. veka. Domaći majstori opančari prvo su se pojavili u Užicu, 1850. godine. Posle Užica opančari počinju da rade i u Požarevcu, od 1862. i Šapcu, od 1870. Kasnije se opančarske radnje pojavljuju i u Knjaževcu (1876) i Leskovcu (1880). Vrlo brzo se iz ovih centara zanat proširio i u ostale delove Srbijepa svoje opančare dobijaju i Aranđelovac, Loznica, Obrenovac i Valjevo.

U Užicu je 1920. radilo 50 opančara, dok ih je u isto vreme u Čačku bilo 20, Kragujevcu 25, Požegi 12, a u Kraljevu 20. Brojni opančari su u to vreme radili širom Srbije. U Aranđelovcu je od 1887. do 1900. godine jedan majstor imao 30 šegrta koje je uputio u tajne ovog starog zanata. Aranđelovac je nakon 1910. bio centar iz koga su se opancima snabdevali kragujevački, rudnički, kosmajski, lepenički, gružanski i delimično kolubarski kraj.[2]

Opančarski zanat se smatrao teškim zanatom i nisu ga učila gradska deca. Takođe se smatrao zdravim, ali ne i unosnim zanatom. Obrada i prerada kože zahtevala je mnogo truda, a bila je i skupa, zbog velike potrošnje ogrevnog drveta za vreme štavljenja koža, što je pretstavljalo veliki izdatak za opančare koji nisu imali svoje šume. I pored male zarade, opančari su se smatrali dobrim platišama, iako su često propadali, zbog nepismenosti i nepoznavanja računovodstva.[5]

Srpske vojne uniforme u Prvom svetskom ratu: Oficiri nose čizme, ali obuća običnih vojnika je tradicionalni opanak

U Srbiji je bilo opančara koji su izučili zanat u gradu i odlazili na selo da ga rade. Tamo je za početak bio potreban manji kapital. Drva su bila jevtina ili se uopšte nisu plaćala, a kirija je bila mala. Seoski opančari su bili na velikoj ceni kao i opančarski zanat koji su seoska deca rado učila, ali nije bio nasledan. Odlaskom majstora na selo i množenjem seoskih opančara gradski opančari su bili na šteti jer su gubili kupce sa sela. Kad se pogledaju izvesne statistike o opančarskom zanatu i brojnosti opančara u Srbiji, dobija se utisak da je broj opančara bio mali, iako je celokupno seosko i veći deo gradskog stanovništva nosilo opanke. Ipak, ako se uzme u obzir da je većina stanovnika sama sebi pravila opanke, broj je bio priličan. Opančari su bili neravnomerno raspoređeni po oblastima. Šabački, valjevski, užički, čačanski i kragujevački kraj imali su najviše opančara, dok ih u nekim oblastima Istočne Srbije nije bilo sve do 1918, kada je opanak u ratu upoznat i isproban, јер je bio deo vojne uniforme srpskog vojnika.[6] Aleksinački i vranjski kraj dugo su imali samo po jednog opančara.[7]

Istorijat opančarskog zanata beleži izrazit uspon ove delatnosti u drugoj i trećoj deceniji 20. veka, kada je slovio i za jedan od najcenjenijih. Gotovo da nije bilo srpske „čaršije“ koja nije imala po nekoliko opančarskih radnji koje su proizvodile po nekoliko vrsta opanaka.[1][8]

Vrsta opanaka[уреди]

U srpskoj narodnoj tradiciji posoji više vrsta opanaka, koji su nastajali onako kako se opančarski zanat razvijao:

  • Prešnjaci ili sirovi opanci, odnosno opanci od sirove kože - prešnjake, domaće i poluzanatske izrade. Koristili su se u svim krajevima Srbije.
  • Crveni opanci, od poluštavljene kože, poluzanatske izrade. Nosili su se uglavnom u Zapadnoj Srbiji.
  • Opanci đonaši, od štavljene kože, zanatske izrade s karakteristikama vrha, prepleta i đona. Zovu se još i građeni opanci. Zavisno od načina izrade prepleta i oblika vrha ima nekoliko tipova ovih opanaka. Izrada đonaša je u Srbiji dostigla gotovo umetnički nivo. Nosili su se Širom Srbije, a svaki kraj je imao svoj karakteristični način građenja opanka.[6]
  • Kapičari, od štavljene kože, zanatske izrade, nosili su se uglavnom u Vojvodini.
  • Gumeni opanci, ručne — poluzanatske, zanatske i fabričke zrade.[9] Pojavili su se 20-ih godina 20. veka и у domaćoj radinosti izrađivali su se od unutrašnje automobilske gume, pa su se u narodu zvali i „gumenjari", „točkari", „korubari" ili jednostavno „točkovi“. Ubrzo je počela i industrijska proizvodnja. Prvi se na tržištu pojavio "Batin opanak", proizvod nekada poznate fabrike obuće "Bata". Odmah za njima pojavljuju se i gumeni opanci fabrike „Rekord“ iz Pirota i „Triglav“ iz Kranja. U narodu су били познати као „lepljenjaci" ili „lepljeni".[10] U narodu su se pirotski opanci zvali još i „Piroćane“.

Opančari su kao osnovnu sirovinu za izradu opanaka koristili neobrađenu, a kasnije zanatski i fabrički obrađenu goveđu i teleću, a ređe konjsku, svinjsku[2] ili ovčiju kožu.[11]

Opanci kao deo turističke ponude tradicionalnih narodnih rukotvorina

Opančarski zanat danas[уреди]

Postepenom odumiranju ovog zanata doprinela je industrijalizacija u procesu proizvodnje obuće, koja je bila znatno jeftinija i povoljnija kao i masovne migracije iz sela u gradove naročito nakon Drugog svetskog rata. Opanak od kože bio je uskoro zamenjen gumenim opankom proizvedenim u fabrici, koji je bio znatno jeftiniji od kožnog, rukom rađenog.[12]

Od druge polovine 20. veka opanci se izrađuju uglavnom za potrebe folklornih igračkih grupa, radi suvenirske prodaje i za potrebe najsiromašnijeg sloja seoskog stanovništva. Danas i na web portalima mogu da se nađu adrese zanatskih radnji koje putem elektronske prodaje nude različite vrste opanaka.[2]

Vidi još[уреди]

Reference[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Шобић 1955, стр. 57
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 „Опанчарство”. Стари занати у Републици Србији. Министарство трговине, туризма и телекомуникација. Приступљено 22. 1. 2019. 
  3. ^ „Upletoste li kaišiće u opančiće! Stari zanati-opančarstvo”. srbijuvolimo.rs. Приступљено 20. 1. 2019. 
  4. ^ „ЛИСТА ЕЛЕМЕНАТА НЕМАТЕРИЈАЛНОГ КУЛТУРНОГ НАСЛЕЂА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ (са новим уносима 2018)”. Нематеријално културно наслеђе Србије. Министарство културе и информисања РС и Етнографски музеј у Београду. Приступљено 20. 1. 2019. 
  5. ^ Шобић 1955, стр. 58
  6. 6,0 6,1 Шобић 1955, стр. 37-46
  7. ^ Шобић 1955, стр. 59
  8. ^ Narodna enciklopedija Srba, Hrvata i Slovenaca“, pokretač i urednik, Beograd 1925.
  9. ^ Шобић 1955, стр. 26
  10. ^ Шобић 1955, стр. 56
  11. ^ Шобић 1955, стр. 53
  12. ^ „Priča o poslednjem opančaru”. B92. 11. 3. 2017. Приступљено 20. 1. 2019. 

Literatura[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]