Операција Јужни потез

Из Википедије, слободне енциклопедије
Операција Јужни потез
Део Рата у Босни и Херцеговини

Циљеви операције „Јужни потез” (Red pog.svg) на мапи Босне и Херцеговине
Време: 8.11. октобар 1995.
Место: Западна Босне и Херцеговине
Резултат:

Побједа Хрватске војске и Хрватског вијећа одбране

  • Мркоњић Град заузет
  • Бања Лука угрожена
Сукобљене стране
Хрватска Хрватска војска
Хрватска Република Херцег-Босна Хрватско вијеће одбране
Република Српска Војска Републике Српске
Команданти и вође
Хрватска Анте Готовина Република Српска Миленко Лазић
Јачина
11.000—12.000 војника[1] 5.500 војника
Жртве и губици
Хрватска Хрватска Република Херцег-Босна 42 војника Република Српска 224 војника
3 припадника МУП
137 цивила[2]

Операција „Јужни потез” била је посљедња офанзива Хрватске војске (ХВ) и Хрватског вијећа одбране (ХВО) у рату у Босни и Херцеговини. Операција се одвијала од 8. до 11. октобра 1995. године. Циљ операције је било пружање помоћи Армији Републике Босне и Херцеговине (АРБиХ) чије су позиције око града Кључа, заузете током операција „Операција Маестрал”, биле угрожене контраофанзивом Војске Републике Српске (ВРС). Циљеви операције „Јужни потез” су укључивали заузимање Мркоњић Града и позиција на планини Мањачи што би омогућило ХВ и ХВО да директно угрозе Бања Луку. Коначно, офанзива је за циљ такође имала заузимање хидроелектране Бочац, посљедњег значајног извора електричне енергије под контролом ВРС у западном дијелу Босне и Херцеговине. Комбиноване снаге ХВ и ХВО биле су под командом генерал-мајора ХВ Анте Готовине.

Офанзива се одвијала истовремено са операцијом Армије РБиХСана '95”, и допринијела је приморавању руководства Републике Српске на озбиљне мировне преговоре. Примирје је широм земље ступило на снагу 12. октобра, дан након што је офанзива окончана, а ускоро су услиједили преговори који су довели до Дејтонског мировног споразума, којим је окончан рат у Босни и Херцеговини.

Позадина[уреди]

Увод[уреди]

До 1995. године, АРБиХ и ХВО су се развиле у боље организоване снаге употребљавајући упоредо велики број артиљеријских оруђа и добрих дефанзивних утврђења. ВРС није била у стању да пробије њихову одбрану чак и када њене снаге користе звучну војну тактику, нпр. у бици за Орашје у мају и јуну 1995.[3] Након освајања већег дијела Републике Српске Крајине у операцији „Олуја” у августу 1995, ХВ се фокусира на запад Босне и Херцеговине. Разлог је жеља за стварањем безбједне зоне дуж границе Хрватске и Босне и Херцеговине, упостављањем Хрватске као регионалне силе добијањем заслуга код Запада за привођење крају рата у БиХ. Влада Републике Босне и Херцеговине је поздравила овај потез као допринос њеном циљу успостављања контроле над западном Босном и градом Бањом Луком, главним градом Републике Српске.[4]

Крајем августа 1995, НАТО је започео бомбардовање Републике Српске. Ова кампања је покренута као одговор на други масакр на Маркалама 28. августа, који је изведен након масакр у Сребреници.[5] Ваздушни напади су почели 30. августа, у почетку циљајући противваздушну одбрану ВРС и упадљиве мете у близини Сарајева. Кампања је накратко прекинута 1. септембра, након чега је њен обим повећан циљајући артиљерију и складишта у околина градова.[6] Бомбардовање је настављено 5. септембра, а њен обим је повећан на противваздушну одбрану у близини Бање Луке, до 9. септембра НАТО је исцрпио свој списак циљева у близини Сарајева. Дана 13. септембра, руководство Републике Српске је прихватило захтијев НАТО-а за успостављањем зоне искључења око Сарајева и кампања је прекинута.[7]

Након релативног затишја у борбама на западу Босне, ХВ, ХВО и АРБиХ су покренули заједничку офанзиву против ВРС.[7] ХВ и ХВО компоненте офанзиве, под кодним називом операција Маестрал 2, покренуте су 8. септембра са циљем освајања Јајца, Шипова и Дрвара.[8] Седми корпус АРБиХ напредовао је десно од ХВ и ХВО према Доњем Вакуфу.[9] Како се операција Маестра 2 приближавала својим циљевима, 5. корпус АРБиХ покренуо је операцију Сана у близини Бихаћа, са циљем одбацивања ВРС источно од ријеке Сане.[10] АРБиХ је постигла значајне територијалне добитке, напредујући 70 km од Кључа,[9] приближавајући се Санском Мосту и Новом Граду 18—19. септембра, прије него што је напредовање заустављено знајаним појачањем ВРС.[11] Контраофанзива ВРС је покренута у ноћи 23/24. септембра из Новог Града, Санског Моста и Мркоњић Града постепено гурајући 5. корпус назад према Босанској Крупи и Кључу, упркос постепеном појачању које је стизало од 7. корпуса АРБиХ.[12] ВРС је пришла на 1000 m од Кључа 6. октобра и контрола АРБиХ над градом је доведена у питање. Као одговор, АРБиХ је затражила помоћ ХВ и ХВО.[1]

Састав и јачина задејствованих јединица[уреди]

Прије ове акције одиграла се операција Маестрал, у којој су окупирани Јајце, Шипово и Дрвар од стране ХВ и ХВО-а, те Босански Петровац, Босанска Крупа, Кључ и Доњи Вакуф (тада Србобран) од стране Армије РБиХ. У Шипову је у септембру 1995. успостављена команда и испланирана операција Јужни потез. У акцији су учествовале сљедеће хрватске војне јединице:

  • 4. гардијска бригада Хрватске војске, под командом генерала Дамира Крстичевића;
  • 7. гардијска бригада Хрватске војске, под командом генерала Ивана Кораде;
  • 1. хрватски гардијски здруг, под командом генерала Миљенка Филиповића;
  • 1. гардијска бригада ХВО, под командом Антуна Лубурића;
  • 2. гардијска бригада ХВО, под командом генерала Станка Сопте Баје;
  • 3. гардијска бригада ХВО, под командом Илије Накића;
  • специјална јединица МУП-а Херцег-Босне, под командом Златана Мије Јелића;
  • 60. гардијско десантна јединица ХВО, под командом пуковника Давора Додига;
  • 22. диверзанстски одред ХВО, под командом пуковника Предрага Мандића Лије;
  • 126. домобранска пуковнија, под командом пуковника Анте Подруга;
  • извиђачко-диверзантска јединица главне команде Хрватске војске, под командом Ивице Декалића и
  • оперативна група Исток.

На српској страни, одбрану су чиниле бригаде 30. пјешадијске дивизије, једна мјешовита бригада из Оперативне групе 2. и дијелови првог оклопног батаљона Прве оклопне бригаде. Десно од Мркоњић Града и планине Лисина, одбрану је држала Трећа српска бригада (мјешовит састав). Директно испред Мркоњић Града налазила се 11. Мркоњићка лпбр. Њен лијеви бок штитила је 7. Купрешка моторизована бригада. У резерви је била Прва шиповачка лака бригада. Одбраном је командовао пуковник Миленко Лазић.[1]

Читаву операцију је водио хрватски генерал Анте Готовина, који је касније оптужен за ратне злочине током операција Олуја.[13]

Постоје докази да је у планирању и спровођењу читаве акције учествовало и америчко руководство, на челу са Ричардом Холбруком, који је тада био високи амерички изасланик за Балкан у администрацији Била Клинтона. О томе је касније сведочило и неколико хрватских официра, међу којима и Анте Котромановић. Циљ је био да се изврши притисак на Србију, ради потписивања Дејтонског мировног споразума.[13]

Авиони НАТО-а су у наведеном периоду бомбардовали положаје српске војске, у координацији са нападима хрватских снага на њихове положаје. При томе су уништавани и репетитори, предајници и друга средства комуникације.

Акција[уреди]

Хрватска војска

Операција Јужни потез је почела ујутро 8. октобра 1995. године топовском и тенковском ватром по положајима Војске Републике Српске. Циљ је био да се заузму повољнији тактички положаји, а једини напредак су оствариле 1. гардијска бригада и 126. домовинска пуковнија. Узрок томе је било лоше време и изузетно снажан отпор српских снага .

Другог дана је напад одложен због густе магле, а отпочет је артиљеријском ватром и ракетним нападом из два хеликоптера Ми-24. Поново је пружен јак отпор, поготово у рејону села Лисковица, Бјелајце и Шеховци где је деловала 7. гардијска бригада. Тек крајем дана су постигнути значајнији помаци.

Команда српске војске је одлучила да се повуче и концентрише снаге око Бање Луке, тако да је отпор бивао све слабији и хрватске снаге су ушле у град 10. октобра.[13] Борбе су завршене у ноћи између 11. и 12. октобра, када су хрватске снаге прешле у одбрамбену тактику.

Командант оперативне групе која је заузела Мркоњић Град је био генерал Жељко Гласновић Глава. Операцију је водио штаб у коме су били генерали Дамир Крстичевић, Анте Готовина, Рахим Адеми, Љубо Ћесић Ројс и др.[14]

Злочини[уреди]

Ратна разарања

Иако је првобитно планирано да се читава операција заврши до 10. октобра, приликом заузимања града погинуо је хрватски бригадир Андрија Матијаш Паук, и то највероватније од пријатељске ватре. У знак одмазде, хрватски војници су одлучили да крену у безобзирну освету над цивилима и ратним заробљеницима.[13]

На подручју општине Мркоњић Град је почетком априла 1996. пронађена масовна гробница са 181 жртвом.[15] Обдукцију лешева су урадили патолози Војномедицинске академије из Београда под вођством доктора Зорана Станковића, а уз надзор представника бројних међународних организација. Испитивања су показала да су жртве били војници и цивили, а да су убијани тупим предметима, ножевима и из ватреног оружја.[13]

Укупно су током окупације општине Мркоњић Град убијена 364 лица, од тога:

  • 224 војника Војске Републике Српске (од тога у масовној гробници пронађено 131 тијело),
  • 3 припадника МУП-а Републике Српске (сва 3 пронађена у масовној гробници), и
  • 137 цивила (од тога у масовној гробници пронађена 42 тијела; још је у масовној гробници пронађено и 5 НН тијела).[2]

Према подацима општинске Комисије за ратну штету, хрватске трупе су запалиле и порушиле 3.644 куће, око 700 станова, а 6.017 стамбених објеката је оштећено. Уништен је и целокупан сточни фонд и опљачкане су машине из фирми на подручју општине. Укупна ратна штета је процењена на преко 650 милиона марака.[14]

За ове злочине су покренуте бројне оптужнице пред домаћим и међународним судовима, а некима од осумњичених се судило и у одсуству. Планирана је и тужба општине Мркоњић Град против Републике Хрватске, у циљу надокнаде ратне штете.[14]

Референце[уреди]

Литература[уреди]