Операција Барања
| Операција Барања | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део рата у Хрватској | |||||||
Белишће и Осијек на мапи Хрватске; територије које је држала ЈНА/РСК у априлу 1992. године су означене црвеном бојом. | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
 Република Српска Крајина СФР Југославија |
 Хрватска | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
| непознато |
Карл Гориншек Мирослав Штаргл | ||||||
| Јачина | |||||||
| непознато | 1.800 | ||||||
| Жртве и губици | |||||||
|
30 погинулих 30 заробљених |
16 погинулих 85 рањених | ||||||
Операција Барања била је неуспела офанзива Хрватске војске северно од градова Белишће и Валпово, Хрватска, 3. априла 1992. године током рата у Хрватској. Офанзива је брзо добила на значају након што је ХВ напредовала северно од реке Драве у Барању. ТО Крајина, уз подршку артиљерије Југословенске народне армије, биле су затечене неспремне и пружиле су слаб отпор.
Међутим, офанзива није одобрена и отказана је шест сати након што је покренута. ХВ је покренула истрагу, а два виша официра су разрешена дужности, пре него што су премештена на нове положаје. Према речима генерала Мартина Шпегеља, одлука о прекиду офанзиве била је погрешна јер је значила пропуштену прилику да се поврати Барања која је изгубљена од ЈНА 1991. године. Адмирал Давор Домазет-Лошо истакао је да је офанзива представљала значајан политички проблем за хрватско руководство, јер је значила да политички лидери Хрватске имају лошу контролу над својом војском, или да Хрватска крши своје међународне обавезе према Уједињеним нацијама (УН) у погледу Венсовог плана у време када је земља настојала да постане чланица УН.
Током борби и након њих, ЈНА је гранатирала неколико хрватских насеља, а три хрватска цивила која су живела у Барањи под контролом Републике Српске Крајине убијена су у знак одмазде. Битка се сваке године обележава у градовима Белишће и Валпово.
Позадина
[уреди | уреди извор]Године 1990, након изборног пораза владе Социјалистичке Републике Хрватске, етничке тензије су се погоршале. Југословенска народна армија (ЈНА) је конфисковала оружје хрватске Територијалне одбране (ТО) како би смањила отпор.[1] Дана 17. августа, тензије су ескалирале у отворену побуну хрватских Срба,[2] усредсређену на претежно српско насељена подручја далматинског залеђа око Книна,[3] делове Лике, Кордуна, Бановине и источну Хрватску.[4]
Након сукоба у Пакрацу између српских побуњеника и хрватске специјалне полиције у марту 1991. године,[5] сукоб је ескалирао у Хрватски рат за независност.[6] ЈНА је интервенисала, све више подржавајући хрватске српске побуњенике.[7] Почетком априла, вође побуне хрватских Срба изјавиле су своју намеру да интегришу подручје под својом контролом, познато као САО Крајина, са Србијом.[8] У мају, хрватска влада је одговорила формирањем Хрватске националне гарде (ЗНГ),[9] али је њен развој био отежан ембаргом Уједињених нација (УН) на оружје уведеним у септембру.[10] Дана 8. октобра, Хрватска је прогласила независност од Југославије,[11] а месец дана касније ЗНГ је преименована у Хрватску војску (ХВ).[9] Крајем 1991. године одвијале су се најжешће борбе у рату, јер је југословенска кампања у Хрватској 1991. године кулминирала опсадом Дубровника,[12] и битком за Вуковар.[13]
Увод
[уреди | уреди извор]ЈНА је први пут напала Осијек, највећи град у славонском региону Хрватске, 31. јула 1991. године,[14] и жестоко бомбардовала центар града 19. августа.[15] Напади су извршени са положаја северно, источно и јужно од града.[16] До 23. августа, ЈНА је обезбедила контролу над већим делом Барање, одмах преко реке Драве северно од Осијека.[15] Интензитет гранатирања се након тога повећавао, достигавши врхунац током новембра и децембра.[17] Након што је ЈНА заузела Вуковар 18. новембра, ЈНА, уз подршку паравојних јединица Српска добровољачка гарда, обучених од стране српског Министарства унутрашњих послова,[18][19] почела је да напредује на запад између Винковаца и Осијека 20. новембра.[18] Град Осијек је изгледа био следећа мета ЈНА,[20] што је касније потврдио командант 1. војне области ЈНА.[21] Касније тог месеца, Хрватска, Србија и ЈНА су се сложиле око Венсовог плана, садржаног у Женевском споразуму. План је подразумевао прекид ватре, заштиту цивила у одређеним подручјима означеним као заштићене зоне Уједињених нација и мировне снаге УН у Хрватској.[22]
Крајем новембра, јединице ЈНА јужно од Осијека напредовале су ка западу, претећи Ђакову и потенцијалном опкољавању Осијека.[23] Почетком децембра, ЈНА је наставила да постиже скроман напредак јужно од Осијека,[23] док ју је задржавала хрватска одбрана на источној периферији града.[24] ХВ је успела да обузда нападе ЈНА, иако су се борбе наставиле јужно од Осијека до јануара 1992.[18] Напредовање ЈНА северно од Осијека угрозило је контролу ХВ над уским мостобраном у Барањи. До средине децембра мостобрана је сведена на појас земље који обухвата приградска насеља Подравље и Тврђавица. Као одговор, ХВ је покренула офанзиву под шифрованим називом Операција Ђавоља греда 17. и 18. децембра. Офанзива је успешно потиснула ЈНА на север, око four kilometres (2,5 miles) северно од Осијека.[25] ЈНА се такође повукла из села Копачево према Дарди и Вардарцу, али ХВ није имала ресурсе да искористи тај развој догађаја.[26]
Прекид ватре предвиђен Венсовим планом ступио је на снагу 3. јануара 1992. [27] У децембру 1991. године, Европска заједница је објавила своју одлуку да додели дипломатско признање Хрватској 15. јануара 1992. [28] САО Крајина је 19. децембра 1991. године променила име у Републику Српску Крајину (РСК).[29] Упркос Женевском споразуму који је захтевао тренутно повлачење особља и опреме ЈНА из Хрватске, ЈНА је остала у неким подручјима и до осам месеци. Када су се њене трупе коначно повукле, ЈНА је оставила своју опрему РСК.[30] Као последица организационих проблема и кршења прекида ватре, мировне снаге УН, назване Заштитне снаге Уједињених нација (УНПРОФОР), нису почеле са распоређивањем до 8. марта.[31] УНПРОФОР-у је требало два месеца да се потпуно окупи у заштићеним зонама УН (УНПА).[32]
Операција
[уреди | уреди извор]У првих неколико месеци 1992. године, након што је у Хрватској ступио на снагу свеобухватни прекид ватре, команда 107. бригаде ХВ-а добила је задатак да обезбеђује линију фронта дуж реке Драве. Положаји бригаде били су концентрисани у градовима Белишће и Валпово, који су се простирали између села Гат и Нард на јужној (десној) обали реке. Један батаљон јединице такође је држао мали мостобран на северној обали реке, подручју склоном поплавама.[33] Суочен са могућношћу напуштања мостобрана у случају поплаве, командант 107. бригаде, потпуковник Мирослав Штаргл, формулисао је план за појачање батаљона на северној обали реке Драве и заузимање повољнијих положаја у Барањи пре него што се УНПРОФОР распореди у то подручје.[34] Касније је као мотивација за офанзиву наведено и повремено гранатирање Валпова од стране ЈНА.[35] Штаргл је проследио свој план оперативној зони Осијек на одобрење, које је командант зоне, пуковник Карл Гориншек, одобрио 30. марта. Штавише, Гориншек је одобрио артиљеријску подршку за напредовање и одредио 136. бригаду да подржи почетни продор 107. када напредовање буде учвршћено. Штаргл је издао наређење за операцију Барања 2. априла, одредивши линију Нард– Јагодњак – Петловац као циљ офанзиве, обухватајући подручје такозваног Барањског троугла.[34] Бригада је за операцију одредила 1.800 војника.[36]
Офанзива је покренута 3. априла у 5:45. 107. бригада је почела напредовање и померала је тенкове, оклопне транспортере и артиљерију намењене за директну ватрену подршку. Јединице хрватско-српске ТО северно од реке Драве биле су затечене неспремне, и до 11:00 часова 107. бригада је ставила под своју контролу приближно 70% речне обале насупрот линије Гат-Нард, претрпевши лакше губитке. У том процесу, ХВ је заробила приближно 30 хрватских Срба и пронашла тела још 30 хрватских Срба погинулих у борби. Међутим, у 11:45, бригада је добила наређење из Загреба о отказивању офанзиве и наређивању ХВ да се повуче на своје почетне положаје тог јутра. Слично томе, 136. бригада је задржана и никада није распоређена да подржи офанзиву, док је ватрена подршка на великим даљинама отказана. Истовремено, Гориншек је разрешен дужности. 107. бригада се повукла истог дана. Део снага је био одсечен и више није могао да стигне до Драве. Уместо тога, напредовали су на мађарско тло и вратили се у Хрватску преко граничног прелаза Доњи Михољац следећег дана.[37]
Као одговор на офанзиву ХВ, ЈНА је 3. априла гранатирала положаје ХВ и велики број насеља у источној Славонији. Гранатирање је следећег дана проширено на Славонски Брод, где је циљан центар града,[38] док је Осијек био мета више од десет дана након престанка борби у Барањи.[39] Дана 4. априла, 12. (Новосадски) корпус ЈНА наредио је мобилизацију шест бригада хрватско-српске ТО у Барањи и источној Славонији, очекујући даље нападе ХВ и у Барањи и у источној Славонији.[40]
Последице
[уреди | уреди извор]
Постоје супротстављени извештаји о броју погинулих војника 107. бригаде у бици — различито се наводи као 15 или 16.[37][36] ХВ је такође рањена у офанзиви.[36] Генерал Мартин Шпегељ тврди да су сви погинули и приближно 30 рањеника задобили током повлачења.[37] Истрагу о офанзиви покренула је трочлана комисија коју је именовао хрватски председник Фрањо Туђман. Чинили су је Шпегељ, генерал Јанко Бобетко и генерал-мајор Слободан Праљак. Комисија се састала у Бизовцу 7. априла и следећег дана се преселила у штаб 107. бригаде у Белишћу, где је обавила разговоре са припадницима бригаде. Шпегељ је истог дана саставио извештај, похваливши борбене резултате 107. бригаде, али је укорио њеног команданта због неовлашћеног распоређивања ХВ.[39] Гориншек је на крају распоређен на службу у Генералштаб Оружаних снага Републике Хрватске. Штаргл је смењен са места команданта 107. бригаде, али само да би служио у штабу оперативне зоне Осијек.[41] Непосредно након борби, три хрватска цивила су убијена у Барањи под контролом хрватских Срба, као одмазда за смртне случајеве хрватских Срба у ТО у борбама 3. априла.[42] Штавише, сви Хрвати који су живели у селу Поповац су интернирани преко ноћи на два до три дана.[43]
Шпегељ је закључио да је одлука о отказивању офанзиве била политичка,[37] али му Туђман није рекао зашто је операција отказана када му је Шпегељ поднео свој извештај 15. априла.[44] По Шпегељевом мишљењу, офанзива је требало да се настави, а њен циљ да се прошири на хрватско поновно заузимање целе Барање,[41] односно општине Бели Манастир, која је Венсовим планом означена као заштићена зона УН.[45] Према речима адмирала Давора Домазета-Лоше, офанзива је нанела политичку штету Хрватској јер је значила да је Хрватска или прекршила своје обавезе према УН у време када је тражила пријем у УН, или да је њено политичко руководство имало сумњив ауторитет над њеном војском.[46]
Офанзива се сваке године обележава у Валпову и Белишћу поворком од моста преко реке Драве у Белишћу до споменика погинулим војницима 107. бригаде у Барањи.[36]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Hoare 2010, стр. 117.
- ^ Hoare 2010, стр. 118.
- ^ The New York Times & 19 August 1990.
- ^ Woodward 1995, стр. 170.
- ^ Ramet 2006, стр. 384–385.
- ^ Engelberg & 3 March 1991.
- ^ Hoare 2010, стр. 119.
- ^ Sudetich & 2 April 1991.
- ^ а б EECIS 1999, стр. 272–278.
- ^ Bellamy & 10 October 1992.
- ^ Narodne novine & 8 October 1991.
- ^ Bjelajac & Žunec 2009, стр. 249–250.
- ^ Sudetich & 18 November 1991.
- ^ Libal 1997, стр. 30.
- ^ а б Libal 1997, стр. 38.
- ^ Ramsbotham, Miall & Woodhouse 2011, стр. 308, 310.
- ^ Jegen 1996, стр. 14.
- ^ а б в CIA 2002, стр. 101–102.
- ^ Macdonald 2002, стр. 104.
- ^ Ahrens 2007, стр. 117.
- ^ CIA 2002b, стр. 208.
- ^ Armatta 2010, стр. 194–196.
- ^ а б Marijan 2012, стр. 111.
- ^ Vukotić & 6 December 2012.
- ^ Pejić & 19 December 2014.
- ^ Alilović & 18 December 2014.
- ^ Marijan 2012, стр. 103.
- ^ Kinzer & 24 December 1991.
- ^ Ahrens 2007, стр. 110.
- ^ Armatta 2010, стр. 197.
- ^ Trbovich 2008, стр. 300.
- ^ CIA 2002, стр. 106–107.
- ^ Špegelj 2001, стр. 332.
- ^ а б Špegelj 2001, стр. 332–333.
- ^ Aničić & 3 April 2013.
- ^ а б в г Aničić & 3 April 2012.
- ^ а б в г Špegelj 2001, стр. 333.
- ^ Rupić 2008, стр. 377–378.
- ^ а б Špegelj 2001, стр. 334.
- ^ Rupić 2008, стр. 372–374.
- ^ а б Špegelj 2001, стр. 335.
- ^ Osijek CC & 7 July 2009, стр. 14.
- ^ Osijek CC & 7 July 2009, стр. 22.
- ^ Špegelj 2001, стр. 334–335.
- ^ Ramcharan 1997, стр. 449–450.
- ^ Domazet-Lošo & 27 June 2011, 29:30–33:00.
Литература
[уреди | уреди извор]- Књиге
- Ahrens, Geert-Hinrich (2007). Diplomacy on the Edge: Containment of Ethnic Conflict and the Minorities Working Group of the Conferences on Yugoslavia. Washington, D.C.: Woodrow Wilson Center Press. ISBN 978-0-8018-8557-0.
- Armatta, Judith (2010). Twilight of Impunity: The War Crimes Trial of Slobodan Milosevic. Durham, North Carolina: Duke University Press. ISBN 978-0-8223-4746-0.
- Bjelajac, Mile; Žunec, Ozren (2009). „The War in Croatia, 1991–1995”. Ур.: Charles W. Ingrao; Thomas Allan Emmert. Confronting the Yugoslav Controversies: A Scholars' Initiative. West Lafayette, Indiana: Purdue University Press. ISBN 978-1-55753-533-7.
- Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis (2002). Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990–1995. Washington, D.C.: Central Intelligence Agency. OCLC 50396958.
- Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis (2002). Balkan battlegrounds: a military history of the Yugoslav conflict, 1990–1995, Volume 2. Washington, D.C.: Central Intelligence Agency. ISBN 978-0-16-066472-4.
- Eastern Europe and the Commonwealth of Independent States. London, England: Routledge. 1999. ISBN 978-1-85743-058-5.
- Hoare, Marko Attila (2010). „The War of Yugoslav Succession”. Ур.: Ramet, Sabrina P. Central and Southeast European Politics Since 1989. Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-48750-4.
- Jegen, Mary Evelyn (1996). Sign of Hope: the Center for Peace, Nonviolence and Human Rights in Osijek. Uppsala, Sweden: Life & Peace Institute. ISBN 978-91-87748-34-9.
- Libal, Michael (1997). Limits of Persuasion: Germany and the Yugoslav Crisis, 1991–1992. Westport, Connecticut: Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-275-95798-8.
- Macdonald, David Bruce (2002). Balkan Holocausts?: Serbian and Croatian Victim Centered Propaganda and the War in Yugoslavia. Manchester, England: Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-6467-8.
- Ramcharan, B. G., ур. (1997). The International Conference on the Former Yugoslavia: Official Papers, Volume 1. BRILL. ISBN 978-90-411-0429-8.
- Ramet, Sabrina P. (2006). The Three Yugoslavias: State-Building And Legitimation, 1918–2006. Bloomington, Indiana: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34656-8.
- Ramsbotham, Oliver; Miall, Hugh; Woodhouse, Tom (2011). Contemporary Conflict Resolution. Cambridge, England: Polity. ISBN 978-0-7456-4973-3.
- Rupić, Mate, ур. (фебруар 2008). Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.-1995. - Dokumenti, Knjiga 3. [The Republic of Croatia and the Croatian War of Independence 1990–1995 – Documents, Volume 3] (PDF) (на језику: хрватски). Zagreb, Croatia: Hrvatski memorijalno-dokumentacijski centar Domovinskog rata. ISBN 978-953-7439-13-2. Архивирано из оригинала (PDF) 2013-11-11. г. Приступљено 2015-05-11.
- Špegelj, Martin (2001). Sjećanja vojnika [Memories of a Soldier] (на језику: хрватски). Zagreb, Croatia: Znanje. ISBN 9789531951906.
- Trbovich, Ana S. (2008). A Legal Geography of Yugoslavia's Disintegration. Oxford, England: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-533343-5.
- Woodward, Susan L. (1995). Balkan Tragedy: Chaos and Dissolution after the Cold War
. Washington, D.C.: Brookings Institution Press. ISBN 9780815722953.
- Чланци у научним часописима
- Marijan, Davor (мај 2012). „The Sarajevo Ceasefire – Realism or strategic error by the Croatian leadership?”. Review of Croatian History. Croatian Institute of History. 7 (1): 103—123. ISSN 1845-4380.
- Вести
- Alilović, Saša (18. 12. 2014). „23. godine od Đavolje grede” [23 Years Since Devil's Beam] (на језику: хрватски). Radio Baranja. Архивирано из оригинала 11. 11. 2020. г. Приступљено 7. 5. 2015.
- Aničić, Lidija (3. 4. 2012). „Najveća bitka 107. brigade” [The Greatest Battle of the 107th Brigade]. Glas Slavonije (на језику: хрватски).
- Aničić, Lidija (3. 4. 2013). „Obilježavanje obljetnice akcije "Baranja"” [Commemoration of Operation Baranja]. Glas Slavonije (на језику: хрватски).
- Bellamy, Christopher (10. 10. 1992). „Croatia built 'web of contacts' to evade weapons embargo”. The Independent.
- Engelberg, Stephen (3. 3. 1991). „Belgrade Sends Troops to Croatia Town”. The New York Times.
- Kinzer, Stephen (24. 12. 1991). „Slovenia and Croatia Get Bonn's Nod”. The New York Times. Архивирано из оригинала 20. 6. 2012. г.
- Pejić, Darko (19. 12. 2014). „Prisjećanje na uspješnu akciju Đavolja greda” [Commemoration of Successful Operation Devil's Beam]. Glas Slavonije (на језику: хрватски).
- „Roads Sealed as Yugoslav Unrest Mounts”. The New York Times. Reuters. 19. 8. 1990.
- Sudetic, Chuck (2. 4. 1991). „Rebel Serbs Complicate Rift on Yugoslav Unity”. The New York Times.
- Sudetic, Chuck (18. 11. 1991). „Croats Concede Danube Town's Loss”. The New York Times.
- Vukotić, Mirko (6. 12. 2012). „Hrvatska ne može, neće i ne smije zaboraviti svoje junake, rekao je ministar” [Croatia can not, will not and must not forget its heroes, said the minister]. Glas Slavonije (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 30. 11. 2013. г.
- Други извори
- Domazet-Lošo, Davor (27. 6. 2011). „Markov trg” [Mark's Square]. Jabuka TV (Television interview) (на језику: хрватски). Интервју са Marko Jurič. Zagreb, Croatia.
- „Odluka” [Decision]. Narodne novine (на језику: хрватски). Narodne novine (53). 8. 10. 1991. ISSN 1333-9273.
- „Presuda Krz-39/08-221 (Pavlović, Urukalo, Berberović)” [Judgment Krz-39/08-221 (Pavlović, Urukalo, Berberović)] (PDF) (на језику: хрватски). Osijek County Court. 7. 7. 2009. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 8. 2022. г. Приступљено 11. 5. 2015.