Операција Воловска Глава

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Операција Воловска Глава
Део Северноафричког фронта
Bundesarchiv Bild 101I-554-0872-35, Tunesien, Panzer VI (Tiger I).jpg
Немачки тенк Тигар у Тунису, 1943.
Време:26. фебруар – 4. март. 1943.
Место:северни Тунис
Резултат: Савезничка победа
Сукобљене стране
 Уједињено Краљевство
 Слободна Француска
 Немачка
 Италија
Команданти и вође
Уједињено Краљевство Кенет Андерсон
Уједињено Краљевство Чарлс Алфри
Трећи рајх Ханс Јирген фон Арним
Трећи рајх Рудолф Ланг
Јачина
британски 5. корпус немачки Корпус Вебер
Жртве и губици
4.200 (2.300 заробљено)
16 тенкова
31 топ
40 возила
4.500 (2.200 заробљено)
71 тенк
60 возила

Операција Воловска Глава (Unternehmen Ochsenkopf) позната и као Битка код Сиди Нсира, или битка за Хунтс Гап била је офанзивна операција Осовине у североисточном Тунису од 26. фебруара до 4. марта 1943. године, током кампање у Тунису у Другом светском рату. Напад и помоћна операција Unternehmen Ausladung имали су за циљ да освоје Међез ел Баб, Беја, Ел Ароуса, Ђебелом Абиод и позицију познату као Hunt's Gap, између Британске Прве армије и осовинске Групе армија Африка (Heeresgruppe Afrika/Gruppo d'Armate Africa). Офанзива је освојила неке циљеве, али ниједан од амбициознијих циљева није постигнут пре него што је операција отказана, због растућих губитака пешадије и тенкова, посебно тешких Тигрова. Операција Воловска Глава је последња велика офанзива Осовине и 5. оклопне армије до коначне савезничке офанзиве у априлу и мају, која је окупирала Тунис и заробила преживелих 250.000 трупа Осовине.

Позадина[уреди]

Америчке и британске снаге пристале су на неколико тачака дуж обале француског Марока и Алжира 8. новембра 1942. године, током операције Бакља. Ово је дошло само неколико дана након продора Британске Осме армије (генерал-потпуковник Сир Бернард Монтгомери) након Друге битке код Ел Аламеина. Као одговор, немачке и италијанске трупе су пребачене са Сицилије да окупирају Тунис, једно од ретких лако одбрањивих подручја Северне Африке и једну ноћ пловидбе из база на Сицилији. Овај кратки пролаз је веома отежао савезничким бродовима да пресретну транспорте Осовине, док је ваздушно пресретање једнако отежано, јер је најближа аеродромска база Савезника Тунису, на Малти, била далеко више од 320 km.[1]

Мапа Туниса током кампање 1942-43

Трка за Тунис у новембру и децембру 1942. је термин за покушај Савезника да се до Туниса дође пре доласка њемачких и италијански појачања. Због лоших путних и железничких комуникација, могао је бити пребачен само мали део савезничке војске, величине једне дивизије, а на одличном одбрамбеном терену мали број немачких и италијанских трупа био је довољан да порази тај покушај. Јачање савезничких снага настављено је, више авиона је постало доступно и изграђени су нови аеродроми у источном Алжиру и Тунису. Савезници су смањили проток војника и опреме Осовине у Тунис и Бизерту, али значајна сила Осовине већ је била искрцана.[2]

Дана 23. јануара 1943. Осма армија је заузела Триполи, главну базу снабдевања Ервина Ромела. Ромел је планирао за то, пребацивши своју линију снабдевања у Тунис и намеравајући да блокира јужни приступ Тунису, из Триполија, у Габесу.[3]

Савезничке снаге су већ прешле планине Атлас и поставиле истурену базу на Фаиду, у подножју источног крака планина, изврсну позицију да продру на обалу, одсеку снаге Осовине у јужном Тунису од снага даље на северу, и прекину линију снабдевања Туниса.[4]

Увод[уреди]

Након Друге битке код Ел Аламеина Ервин Ромел је направио планове да се снаге Осовине повуку преко Либије и да се укопају испред старих француских утврђења линије Марет. Снаге Осовине би контролисале два природна улаза у Тунис на северу и југу, са лако одбрањивим планинским пролазима између њих. Део 2. корпуса САД прешао је у Тунис кроз пролазе на планинама Атлас из Алжира, контролишући унутрашњост троугла који су формирале планине. Њихов положај подстакао је могућност продора источно према Сфаксу на обали, како би од Арнимових снага на северу око Туниса одсекли Прву италијанску армију у Марету.

Офанзива Осовине на северу[уреди]

Ромелове оклопне снаге нанеле су у фебруару 1943. тежак пораз америчком 2. корпусу у биткама код Сиди Боу Зида и Касеринског пролаза. 22. фебруара Ромел и Кеселринг, суочени са ојачавањем савезничке одбране и вестима да су водећи елементи Осме армије коначно стигли до Меденина, само неколико километара од линије Марет, одлучили су да прекину напад на северу Туниса и повуку се на југ ради подршке одбрани Марета, надајући се да је напад код Касерина изазвао довољно штете како би спречио било какву офанзивну акцију са запада.[5]

Планови Осовине[уреди]

Немачки тенкови Панцер III напредују кроз град у Тунису.

Дана 26. фебруара, Арним је, погрешно верујући да су Касеринске борбе приморале савезнике да ослабе север с циљем појачавања југа, покренуо "Unternehmen Ochsenkopf" (Операција Воловска Глава) под командом генерала Вебера против савезничког 5. корпуса, на широком фронту.[6] Главне нападе извео је Корпус Вебер који је имао 334. пешадијску дивизију, новопридошле елементе дивизије Херман Геринг и део 10. оклопне дивизије који није био укључен у Unternehmen Frühlingswind (Операција Пролећни Ветар). Веберов одред имао је да напредује у три групе, или рога, у облику воловске главе: централна група на запад према Међез ел Бабу; северни рог, са већином тенкова, друмом од Матеура да заузме Беју (око 40 km западно од Међеза), а јужни рог да изврши обухватни маневар прко Ел Ароусе до Гафура (40 km јужно од Међеза). Северни бок Веберовог корпуса требало је да заштити импровизована дивизија Мантојфел која би напредовала ка западу -Operation Ausladung (Операција Искрцавање)- и потиснула савезнике са истурених положаја насупрот Грин Хилу и станици Јефна.[7]Операције би приморале савезнике да се повуку и одложе даље напредовање, док је Ромел припремио напад 1. Италијанске армије (бивше немачко-италијанске Оклопне армије) из линије Марет против Осме армије. [8][9]

Операција Искрцавање[уреди]

Циљ операције Искрцавање (Operation Ausladung), започете 26. фебруара, је био да преузме контролу над виталним градом Џебел Абиод. Овај напад дивизије Мантојфел (са елитним пуком немачких падобранаца и 10. пуком италијанских стрелаца[10]), уз подршку Луфтвафе, постигао је добар напредак на слабо брањеним брежуљцима између Кап Серата на обали и железничког града Сеђенане које су држали слабо опремљени Слободни Французи. Французи су успели да одбију италијански напад, али су онда прегажени и многи су заробљени.[11]. Скупи, али успешни контранапади од 27. фебруара до 1. марта, од стране британске 139. пешадијске бригаде (из 46. пешадијске дивизије), Командоса бр. 1 и британске артиљерије успорили су напредовање Осовине[10], али је Британцима недостајала ваздушна подршка, и имали су мало артиљеријске муниције након битке за Касерински пролаз.[12][11][13] 2. марта, контранапад Дурамске лаке пешадије (ДЛП) био је скуп неуспех и батаљон је повучен у шумовиту област изван Сеђенана; више немачких напада на Сеђенане тог дана и следећег је одбијено.[10] Контранапад једног батаљона Краљевског Линколнширског пука, ДЛП и тенкова Черчил Северно-ирског коњичког пука одбацио је Немце у одлучној борби.

Повлачење француских батаљона у подручју Међеза да се придруже 19. корпусу, оставило је мало отпора немачкој окупацији брегова изнад града, који је остао у опасном "џепу".[14] Због тога су Британци напустили Сеђенане 4. марта, а 139. пешадијска бригада полако је потиснута у наредне три недеље око 24 km према Џебел Абиоду.

Операција Воловска Глава[уреди]

Северни рог[уреди]

Уништени немачки Тигар, након напада на Hunt's Gap

Немачка Оклопна група Ланг (пуковник Рудолф Ланг) у северном сектору имала је 77 тенкова, укључујући и двадесет Тигрова (501. батаљон тешких тенкова) и моторизовану пешадију из 10. оклопне дивизије. Остатак 10. оклопне дивизије имао је да нападне када се циљеви постигну и напредује запад, око 40 км јужно од Медјеза.[8]

Сиди Нсир[уреди]

Напад Оклопне групе Ланг, 26. фебруара, задржале су цео дан код Сиди Нсира и Хемпширске фарме укопане британске снаге (мали одред артиљерије и батаљон Хемпширског пука), пре него што су савладане. Процењено је да су Немци напали са 13 пешадијских батаљона (око 13.000 људи), уз подршку две дивизије (око 30.000 људи) на северном фронту.[15] На британској страни, када је почела битка, било је девет официра и 121 војник са 8 топова од 25 фунти; девет људи је стигло до британских линија, од којих је седам рањено.[16] Немци су изгубили 14 тенкова.[17]

Hunt’s Gap[уреди]

Ово кашњење је било критично и као резултат тога британска војска успела је да припреми заседу код Хунтс Гап-а (подручје између Међеза и око 24 km североисточно од Беје).[18] 28-29. фебруара последњи напад Лангове већ осакаћене војске је у Хунтс Гапу заустављен од стране британске 128. пешадијске бригаде (из 46. пешадијске дивизије) са знатном артиљеријом (72 топа од 25 фунти и 15 од 140 мм[19]), ваздушном подршком РАФ-а и два ескадрона тенкова Черчил из Северно-ирског коњичког пука.[13]

Немачко повлачење[уреди]

Дана 2. марта, Немци су се повукли, изгубили су преко четрдесет тенкова и скоро шездесет других оклопних возила; два од четири немачка пешадијска батаљона били су заробљени, поред убијених и рањених.[20][21] Многи заробљеници су били са Источног фронта и тврдили да никада нису доживели такву тежину бомбардовања.[22] Офанзива није успела да постигне главне циљеве и Арним је одустао од даљег напада.[19]

Јужни рог[уреди]

Панцер III уништен од тенка Черчил током напада јужног рога.
Тенкови Черчил 28. фебруара, иду у сусрет нападу јужног рога

Јужни рог операције водила је Борбена група Аудорф (Kampfgruppe Audorff) са падобраном дивизијом Херман Геринг, 334. пешадијском дивизијом и подршком оклопних батаљона.[23] Дана 25. фебруара Борбена група Аудорф је напредовала западно према Међез ел Бабу, али британска импровизована јединица, дивизија Y (139. ирска бригада, мешовити одред гардиста, командоса и падобранаца и један ескадрон тенкова Черчил [24]) је успела да одбије јужни напад. [25]

Немачки напад[уреди]

Британски положаји Tally Ho (раскрсница) и Fort MacGregor (брежуљак), и Џебел Ђафа (француски) освојени су у првом налету немачких падобранаца[26][27], али су сутрадан потиснути од Британаца подржаних тешком артиљеријом.[27][26]

Ел Ароуса[уреди]

Код Ел Ароусе, два батаљона немачких падобранаца и чета тенкова одбијени су од једног ескадрона тенкова Черчил са тешким губицима: Немци су изгубили 7 тенкова (Панцер IV и Панцер III) у замену за само један британски тенк.[24][28][29]

'Steamroller' Farm[уреди]

Дана 28. фебруара, на узвишици под називом 'Steamroller' Farm, један ескадрон тенкова Черчил и чета гардиста напали су на два батаљона немачких падобранаца са артиљеријом: ескадрон је изгубио 5 тенкова, али су два преостала (под командом поручника Ј. Ц. Рентона) прегазила ПТ топове и уништила целу немачку транспортну колону.[30] Два британска тенка уништила су 10 ПТ топова, 25 камиона, два Панцера III и скоро 200 немачких војника, што је изазвало повлачење целог пука Херман Геринг.[30][31]

Борба је трајала до 5. марта и у страшним временским условима операцију је отказао Арним.[32]

Последице[уреди]

Неуспех је коштао Осовину тешких губитака у пешадији, као и тенковима, посебно губитак многих тешких тенкова Тигар.[25] Ochsenkopf је била последња већа офанзива немачке 5. оклопне армије.[33]

Анализа[уреди]

Вебер је наредио Лангу да се врати на одбрамбене положаје, а Ромел је био потрешен када је чуо да је 19 Тигрова уништено.[34][35] Мајор Ханс-Георг Луедер, командант Тешког тенковског батаљона 501 био је тешко рањен и одред је изгубио толико тенкова да је престао да буде ефикасна борбена јединица.[36][37][38] Ниједан од оперативних циљева Осовине није испуњен, упркос томе што су на западу освојени неки положаји, а битка је натерала Немце да изгубе иницијативу; у најбољем случају, само су мало одложили офанзиву савезника.[39] Дивизије потребне за напад 1. Италијанске армије на Осму армију, закасниле су недељу дана због неуспеха Операције Воловска Глава, и битка код Меденина је била скуп неуспех.[40][41] Алфри је унапређен у генерал-мајора 9. марта.[42] Успех Осовине би значио губитак Беје и повлачење савезничке линије дуж северног сектора, укључујући и повлачење из Међез ел Баба, што би продужило кампању и омело савезничке планове за инвазију на Сицилију.[35]

Губици[уреди]

Немци су изгубили 71 тенк (скоро 90%) и 60 других возила је уништено или заробљено.[43] Тигрови су стекли лошу репутацију међу својим посадама, да се лако заглибе по влажном времену због своје тежине. Немци су изгубили скоро 2.800 жртава, а још 2.200 људи, који се нису могли лако заменити, били су заробљени. [39] Британци су претрпели 1.800 жртава и изгубили 2.300 заробљеника, 16 тенкова, 17 топова, 13 противтенковских топова и 40 других возила.[44]

Немачки заробљеници чекају у јарку поред пута након британског противнапада, април 1943.

Касније операције у северном Тунису[уреди]

Дана 25. марта, Александер је наредио контранапад на фронту 5. корпуса, а 28. марта, Андерсон је напао са 46. пешадијском дивизијом, са 138. и 128. пешадијском бригадом у резерви, уз подршку 36. пешадијске бригаде, 1. падобранске бригаде и француских јединица, укључујући батаљон специјалне мароканске брдске пешадије, артиљерију две дивизије и армијске резерве. За четири дана успео је да поврати све изгубљене положаје и приведе 850 немачких и италијанских заробљеника.[14] Дана 7. априла, Андерсон је наредио 78. пешадијској дивизији да ослободи пут Беја-Међез. Подржани артиљеријом и авијацијом, методично су напредовали 16 km кроз тешке планинске пределе у наредних десет дана, очистивши фронт ширине 16 km. 4. пешадијска дивизија се придружила борбама, заузимајући положај лево од 78. дивизије и напредујући према Сиди Нсиру.[45]

Офанзива Осовине на југу[уреди]

Дана 6. марта напад немачких оклопних дивизија на британску Осму армију одбијен је у бици код Меденина. Након битке Ромел је отишао у Немачку да захтева повлачење снага Осовине из Северне Африке, а за новог заповедника снага Осовине у Африци постављен је Ханс Јирген фон Арним. Након овог пораза снаге Осовине у јужном Тунису нашле су се у дефанзиви, и тако је остало до краја кампање.

Референце[уреди]

  1. ^ Playfair et al. 2004, стр. 204.
  2. ^ Playfair et al. 2004, стр. 210.
  3. ^ Playfair et al. 2004, стр. 229.
  4. ^ Watson 2007, стр. 73
  5. ^ Watson 2007, стр. 109–110
  6. ^ Playfair, стр. 326
  7. ^ Playfair, стр. 306
  8. 8,0 8,1 Rolf 2001, стр. 152.
  9. ^ Playfair et al. 2004, стр. 306.
  10. 10,0 10,1 10,2 Villahermosa 2010, стр. 243–245.
  11. 11,0 11,1 Dunning 2011, стр. 109–112.
  12. ^ Atkinson 2013, стр. 399–400.
  13. 13,0 13,1 Playfair, стр. 327
  14. 14,0 14,1 Anderson 1946, стр. 10.
  15. ^ Perrett 2012, стр. 128, 137.
  16. ^ Lewin 2012, стр. 177.
  17. ^ Perrett 2012, стр. 134.
  18. ^ Perrett 2012, стр. 139–40
  19. 19,0 19,1 Bidwell & Graham 2004, стр. 258–259.
  20. ^ Rolf 2001, стр. 154.
  21. ^ Lewin 2012, стр. 180.
  22. ^ Marshal 1943, стр. 88–90.
  23. ^ Stimpel 1998, стр. 134.
  24. 24,0 24,1 Perrett 1993, стр. 18–20.
  25. 25,0 25,1 Rolf 2001, стр. 152–53
  26. 26,0 26,1 Ford 1999, стр. 46–49.
  27. 27,0 27,1 Evans 2012, стр. 112–115.
  28. ^ Flood 2013, стр. 547.
  29. ^ Doherty 1994, стр. 43–45.
  30. 30,0 30,1 Rolf 2001, стр. 155.
  31. ^ Crow 1971, стр. 85.
  32. ^ Watson, стр. 113
  33. ^ Windrow, стр. 23
  34. ^ Watson 2007, стр. 114.
  35. 35,0 35,1 Perrett 1993, стр. 139.
  36. ^ Schneider 2004, стр. 44.
  37. ^ Williamson & Bujeiro 2005, стр. 28.
  38. ^ NIH 2015.
  39. 39,0 39,1 Atkinson 2013, стр. 407–408.
  40. ^ Mitcham 2010, стр. 117–118.
  41. ^ Watson 2007, стр. 119.
  42. ^ Anderson 1946, стр. 1,351.
  43. ^ Atkinson 2013, стр. 408.
  44. ^ Coggins 1980, стр. 134.
  45. ^ Anderson 1946, стр. 11.

Литература[уреди]

  • Atkinson, Rick (2013). An Army At Dawn: The War in North Africa, 1942–1943. The Liberation Trilogy. I. London: Hachette UK. ISBN 978-1-40552-727-9. 
  • Bidwell, Dominick; Graham, Dominick (2004). Fire Power: The British Army Weapons & Theories of War 1904–1945. Barnsley: Pen and Sword. ISBN 978-1-84415-216-2. 
  • Coggins, Jack (1980). The Campaign for North Africa. New York: Doubleday. ISBN 978-0-38504-351-9. 
  • Crow, Duncan, ур. (1971). British and Commonwealth AFVs, 1940–46. Armoured Fighting Vehicles of the World. III. Leatherhead: Profile Publications. OCLC 278597. 
  • Doherty, Richard (1994). Only the Enemy in Front (every Other Beggar Behind–): The Recce Corps at War, 1940–1946. London: Tom Donovan. ISBN 978-1-87108-518-1. 
  • Dunning, James (2011). When Shall Their Glory Fade: The Stories of the Thirty-Eight Battle Honours of the Army Commandos. London: Frontline Books. ISBN 978-1-84832-597-5. 
  • Evans, Bryn (2012). With the East Surreys in Tunisia and Italy 1942–1945: Fighting for Every River and Mountain. Philadelphia, PA: Casemate. ISBN 978-1-78337-673-5. 
  • Ferguson, Gregor (1984). The Paras 1940–84. Elite. I. Oxford: Osprey. ISBN 978-0-85045-573-1. 
  • Flood, Joe (2013). Unravelling the Code. Raleigh, NC: Lulu.com. ISBN 978-0-99232-810-8. 
  • Ford, Ken (1999). Battle-axe Division: From Africa to Italy with the 78 Division 1942–45. Stroud: Sutton. ISBN 978-0-75091-893-0. 
  • Hart, Russell (2001). Clash of Arms: How the Allies Won in Normandy. Boulder, CO: Lynne Rienner. ISBN 978-1-55587-947-1. 
  • Holland, James (2006). Together We Stand: America, Britain and the Forging of an Alliance. New York: Miramax Books. ISBN 978-1-40135-253-0. 
  • Howe, G. F. (1991) [1957]. Northwest Africa: Seizing the Initiative in the West. United States Army in World War II: Mediterranean Theatre of Operations (online изд.). Washington: Department of the Army. OCLC 23304011. ISBN 978-0-16-001911-1. Приступљено 2. 6. 2015. 
  • Lewin, Ronald (2012). The War on Land: 1939–45. New York: Random House. ISBN 978-1-44810-412-3. 
  • Marshal, Howard (1943). Over to Tunis: The Complete Story of the North African Campaign. London: Eyre & Spottiswoode. OCLC 2056845. 
  • Mitcham, Samuel (2010). Blitzkrieg No Longer. Barnsley: Pen and Sword. ISBN 978-1-84884-302-8. 
  • Paget, Julian (2000). Second to None: The History of the Coldstream Guards 1650–2000. Philadelphia, PA: Casemate. ISBN 978-1-78337-939-2. 
  • Perrett, Bryan (1993). Churchill Infantry Tank 1941–51. Oxford: Osprey. ISBN 978-1-85532-297-4. 
  • Perrett, Bryan (2012). Last Stand: Famous Battles Against The Odds. London: Hachette UK. ISBN 978-1-78022-526-5. 
  • Playfair, Major-General I. S. O.; Molony, Brigadier C. J. C.; Flynn RN, Captain F. C. & Gleave, Group Captain T. P. (2004) [HMSO 1966]. Butler, J. R. M., ур. The Mediterranean and Middle East: The Destruction of the Axis Forces in Africa. History of the Second World War United Kingdom Military Series. IV. Uckfield, UK: Naval & Military Press. ISBN 978-1-84574-068-9. 
  • Rolf, David (2001). The Bloody Road to Tunis: Destruction of the Axis Forces in North Africa, November 1942 – May 1943. London: Greenhill Books. ISBN 978-1-85367-445-7. 
  • Schneider, Wolfgang (2004). Tigers in Combat. I. Mechanicsburg, PA: Stackpole. ISBN 978-0-81173-171-3. 
  • Stimpel, Hans-Martin (1998). Die deutsche Fallschirmtruppe 1942–1945: Einsätze auf Kriegsschauplätzen im Süden (на језику: German). I. Berlin: Mittler E. S. & Sohn. ISBN 978-3-81320-577-0. 
  • Syron, Mike (2013). Panzerkrieg: The Rise and Fall of Hitler's Tank Divisions. London: Hachette UK. ISBN 978-1-47210-780-0. 
  • Villahermosa, Gilberto (2010). Hitler's Paratrooper: The Life and Battles of Rudolf Witzig. London: Frontline Books. ISBN 978-1-47380-553-8. 
  • Watson, Bruce Allen (2007). Exit Rommel: The Tunisian Campaign, 1942–43. Stackpole Military History. Mechanicsburg, PA: Stackpole. ISBN 978-0-8117-3381-6. 
  • Williamson, Gordon; Bujeiro, Ramiro (2005). Knight's Cross and Oak Leaves Recipients 1941–45. Osprey. ISBN 978-1-84176-642-3. 

Чланци[уреди]