Операција Зелено море

Из Википедије, слободне енциклопедије
Операција Зелено море
Део Рата за независност Гвинеје Бисао
22novemberdetail.JPG
Споменик у Конакрију у знак сећања на напад
Време: 22. новембар 1970.
Место: Конакри, Гвинеја
Резултат: Мала португалска победа, португалски ратни заробљеници су ослобођени, неколико ПАИГЦ и гвинејских бродова је уништено, неуспех да се ухвате или убију Амилкар Кабрал и Ахмед Секу Туре.
Сукобљене стране
Португалија Војска Португала
Гвинеја Гвинејски побуњеници
Гвинеја Гвинејска народна милиција
Flag of PAIGC.svg ПАИГЦ
Команданти и вође
Португалија Алпоим Калвао
Португалија Антонио Спинола
Португалија Ребордао де Брито
Гвинеја Ахмед Секу Туре
Јачина
непознато

Операција Зелена море (порт. Operação Mar Verde, такође позната и ван Португала као Португалска инвазија Гвинеје) је био поморски напад на Конакри које је извело 350 до 420 португалских војника и гвинејскиј војника под португалским заповедништвом.[1] Циљеви операције су били свргавање режима Ахмеда Секу Туреа, хватање лидера Афричке партије за независност Гвинеје и Зеленортских острва (скраћено: ПАИГЦ) Амилкара Кабрала, уништавања поморске и ваздухопловне опреме ПАИГЦ и спашавање португалских ратних заробљеника држаних у Конакрију.

Нападачи су се повукли после спашавање ратних заробљеника и уништавање неких бродова ПАИГЦ, али нису успели да ухвате Амилкара Кабрала или да сруше режим Ахмеда Секу Туреа.

Историја[уреди]

Ахмед Секу Туре

Године 1952, Ахмед Секу Туре је постао вођа Демократске партије Гвинеје. Године 1957, на изборима у Гвинеји партија је 56 од 60 места. Демократска партија Гвинеје је спровела плебисцит у септембру 1958. на ком су Гвинејци великом већином определили за тренутну независност, а не за наставак сарадње са Француском. Француска се повукла, а 2. октобра 1958. Гвинеја се прогласила сувереном и независном републиком са Туреом као председником.[2]

Године 1960, Туре је дочекао и подржао Амилкар Кабрал и његова организација, ПАИГЦ, која је тражила независност Португалске Гвинеје (сада Гвинеја Бисао) и Зеленортских острва од Португала.[3] Године 1961, ПАИГЦ је започео рат за независност Гвинеје Бисао.[4]

Напад[уреди]

У ноћи између 21. и 22. новембра 1970. је око 200 наоружаних Гвинејаца обучених у униформе сличне онима које користи Војска Гвинеје и под командом португалских официра, као и 220 афро-португалских и португалских војника се искрцало на тачкама око Конакрија. Војници су се искрцали са четири неозначена брода, десатни и теретни брод, и уништели 4 или 5 бродова за снабдевање ПАИГЦ. Други део се искрцао у близини летњиковца председника Туреа, који су запалили.[5] У том тренутку Туре је био председничкој палати. Други војници су заузели две војне осматрачнице, преузели контролу над главном градском електраном, заузели штаб ПАИГЦ (али нису заробили Амилкара Кабрала), и ослободили 26 португалских ратних заробљеника које је држао ПАИГЦ. Гвинејска војска је успела да натера нападаче да се повуку. Нападачи су у нападу претрпели само незнатне губитке.

Последице[уреди]

Дана 8. децембра 1970, Савет безбедности УН је усвојио Резолуцију 290, која је осудила Португал због инвазије на Гвинеју, и позвао Португала да поштују принципе самоопредељења и независности Гвинеје.[6] На дан 11. децембра 1970. Организација афричког јединства усвојила је резолуцију којом је једногласно осудила инвазију.[7]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Cascon Case GPG: Guinea-Portuguese Guinea 1970, Приступљено 17. 4. 2013.
  2. History of Guinea, Приступљено 17. 4. 2013.
  3. ISS Africa | Home
  4. „Black revolt”. The Economist. 22 November 1980. 
  5. „Guinea: Cloudy Days in Conakry”. Time. 7. 12. 1970. Приступљено 26. 12. 2009. 
  6. UNHCR | Refworld | Resolution 290(1970) of 8 December 1970, Приступљено 17. 4. 2013.
  7. Brecher (1997). стр. 446.

Литература[уреди]