Операција Копаоник

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Операција Копаоник
Део Другог светског рата у Југославији
Brzecka reka.JPG
Време:12. - 20. октобар 1942.
Место:Србија под немачком окупацијом
Резултат: Победа Вафен-СС
Сукобљене стране
Југословенска војска у отаџбини ЈВуО Трећи рајх Нацистичка Немачка
Бугарска Бугарска армија
Команданти и вође
Драгутин Кесеровић Артур Флепс
Јачина
1.500 четника Расинског корпуса 20.000 бораца 7. СС Брдске добровољачке дивизије Принц Еуген
делови 9. бугарске пешадијске дивизије
Жртве и губици
10 погинулих четника; 120 заробљених; 670 стрељаних српских цивила 2 погинула немачка војника; 5 погинулих бугарских војника

Операција Копаоник је шифровано назив за немачко-бугарску антигерилску офанзиву против четника на подручје планина Копаоник, Гоч и Јастребац током октобра 1942. године у Другом светском рату. Немци су покренули офанзиву с циљем тоталног уништења четника Расинског корпуса, под командом пуковника Драгутин Кесеровић чији се штаб налазио у селу Крива Река. Немци и Бугари освојили су четничку слободну територију и при томе извршили злочине над српским цивилним становништвом. Четници су се успешно извукли из немачко-бугарског обруча и повукли на територију која је била ван домашаја окупаторских снага.[1]

Позадина[уреди]

Пуковник Драгутин Кесеровић са својим Расинским корпусом створио је слободну територију која се простирала на планинама Копаоник, Гоч и Јастребац. Немце су забрињавале информације, да мајор Пантовић ужива велику популарност у народу и да може за кратко време да мобилише око 10.000 бораца на својој територији. Четници су представљали претњу за Немце, јер су били у могућности да прекину немачке саобраћајне комуникације којима су транспортовали моравско-вардарском долином ратни материјал Ромеловим снагама на афричком фронту. Немци су се бојали да четници не нападну рудник Трепча у близини Косовске Митровице из које су вађене значајне количине руде олова и цинка за потребе њихове ратне машине.[2]

Немачке снаге пред напад[уреди]

Немци су почетком 1942. године основали 7. СС добровољачку брдску дивизију Принц Еуген која је бројала преко 20.000 бораца и стављена под команду генерала Артура Флепса. Почетком октобра 1942. године дивизија се разместила на подручје југозападне Србије, у Краљеву, Ужицу, Ивањици, Чачку, Рашки, Косовској Митровици и Новом Пазару.[3] За напад на четнике Расинског корпуса планирали су и делови 9. бугарске пешадијске дивизије.

Четничке снаге пред напад[уреди]

Четници Расинског корпуса, под командом пуковника Кесеровић били су распоређени на Копаонику, Јастребцу и Гочу. Расински корпус имао је око 1.500 бораца под оружјем.

Немачки план напада[уреди]

Генерал Артур Флепс, командант 7. СС дивизије Принц Еуген издао је наредбу 5. октобра 1942. године у којој се каже да немачке и бугарске снаге треба униште четничке снаге вишег устаничког вође средње Србије мајора Чедомира Пантовића на планини Копаоник чији се штаб налази у селу Крива Река.[4]Немци и Бугари су планирали да на четнике изврше свеобухватан напад из четири правца, изврше опкољавање а затим прецизно утврђеним планом ватре униште српског непријатеља. Око 20.000 добро увежбаних и наоружаних немачких војника спремало се да изврши напад на слободне српске планине. За 7. СС добровољачку брдску дивизију Принц Еуген ово је била прва ратна операција од њеног оснивања, које је трајало од почетка пролећа до краја лета 1942. године и због тога исход ове операције био је од велике важности за Немце.[4]

„ Већ у првој половини октобра био је организован први дивизијски подухват великог обима, који је Флепс замислио више као вежбу садејства оружја под ратним условима. Непријатељ је био организациони центар мајора Кесеровић, устаничког вође у средњој Србији, на планини Копаоник у Кривој реци.[5]

Офанзива против четника[уреди]

Рајхсфирер Хајнрих Химлер обилази почасну јединицу 7. СС дивизије Принц Еуген у Краљеву, окупирана Србија, 15. октобар 1942, током Операције Копаоник
Жељин, 1. новембар 1942. непосредно после Операције Копаоник. Пуковник Чедомир Пантовић (седи у средини) са групом официра и подофицира Расинског корпуса. Поред Кесеровић, вероватно десно (без браде) седи ваздухопловни поручник Радивоје Милојевић, начелник штаба корпуса. Исппред, први здесна седи поручник Спасоје Поповић. Изнад Кесеровића стоји његов пратилац Предраг Богдановић „Брка“, а са Богдановићеве десне стране стоји Милан Максић. Капетан Стеван Влаховић (седи на земљи, у средини, рођени брат високог функционера КПЈ и Коминтерне Вељка Влаховића), командант Копаоничке бригаде, погинуо 3. децембра 1942. у борби против Немаца код Блажева.

Немачке и бугарске снаге извршиле су свеобухватан напад на четничку територију у зору 12. октобра 1942. године. Немачке снаге извршиле су напад из четири правца. Немачка борбена група Север извршила је марш на врх Жељина а једном споредном групом на Каваљ. Борбена група Југ извршила је свеобухватан покрет у област Гобеља која се налази 17 km северозападно од Рашке. Борбена група Запад сконцетрисала је своје снаге у долини 5 km од Бање. Борбена група Исток заузела је положаје западно од Бруса. Немци и Бугари направили су обруч око четничке територије и натерали сељаке у збег. http://en.wikipedia.org/wiki/Reichsf%C3%BChrer-SS[мртва веза] нем. Reichsführer-SS Хајнрих Химлер, који је био врховни руководилац СС трупа, био је веома заинтересован за формирање 7. СС дивизије, па је долетео у Краљево да се лично осведочи о напретку у обуци. Химлер је боравио у Србији од 15. до 18. октобра 1942. године и извршио смотру дела немачке војске.[4]

„Од 15. до 18. октобра дивизију је посетио Рајхсфирер-СС Хајнрих Химлер, и он је одушевљен ставом и степеном увежбаности.[6]

Немачке борбене групе Север, Запад и Југ фронатално су напредовале кроз четничку територију у правцу борбене групе Исток, која је имала улогу зауставног зида за четнике. Међутим, мајор Кесеровић имао је обавештајне податке о припремама и покрету великих немачких снага за напад на његову територију. Мајор Пантовић није сматрао целисходним да свој Расински корпус фронтално супротстави немачким и бугарским снагама. Четници Расинског корпуса на челу са мајором Кесеровићем извукли су се на време из обруча. Немци и Бугари ударили су у празно, вршећи одмазде над цивилним становништвом. Немачке и бугарске снаге спалиле су су неколико села и извршили ратни злочин над српским сеоским становништвом. Село Крива Река је највише страдало, јер је ту био смештен Пантовић штаб. У Кривој Реци је убијено 120 цивила, које су припадници 7. СС дивизије затворили и спалили у сеоској цркви. У другим селима на Копаонику Немци су ликвидирали 300 цивила, а у селима на Гочу стрељали су 250 цивила. Немци су током ове операције ликвидирали укупно 670 цивила.

Ото Кум (нем. Otto Kumm), официр у 7. СС дивизији који је касније постао њен командант, описао је како је на планини Жељин упао у заседу један четнички курир, и додао да других контаката са четницима није било.

„Један курир можда, први заробљеник - а и једини, јер током целог подухвата нисмо имали више додира ни са партизанима, ни са четницима. Као остатак „у шуми“ регуларне армије након окупације Југославије, они су носили старе униформе - и нове браде, јер су се заклели да се неће бријати док окупатор не буде истеран из земље. Они су били верни краљевини и борили су се за свог младог краља Петра II, али радије су се држали удаљених села и области, не нападајући наше јединице, осим ако се нису осећали довољно надмоћним. Дисциплина и наоружање било им је релативно добро, а у односу према другим југословенским народним и верским групама били су непредвидљиви - што је често ишло до напада на хрватска села и муслиманске жене. Као пријатеље још су имали Енглезе - и њихов радио. На воловским колима или на коњским леђима они су се повремено пребацивали у друге области, најчешће неуздрмани, јер смо их ми пуштали, сматрајући да их дугорочно мопжемо придобити за нас - као браћу по оружју против комунизма. То је донекле нејасна ситуација, они нису пријатељи, али ни непријатељи, и ситуација се мења с времена на време.[7]

Послератна суђења за злочине у Кривој Реци[уреди]

За злочин у Кривој Реци командант пука Аугуст Шмитхубер на суђењу у Београду окривио је капетана Казерера (нем. Kaaserer). Према његовој тврдњи, Казерера је након тог злочина сменио командант дивизије, и он је био избачен из СС-трупа[8]. Казерер је осуђен на смрт на суђењу у Београду од 9. до 19. децембра 1946. године[8]. Командант пука Шмитхубер (касније командант 21. СС дивизије и затим 7. СС дивизије и кривац и за бројне друге злочине) осуђен је на смрт вешањем на суђењу у Београду од 5. до 16. фебруара 1947.[9].

Суђење официрима ЈВуО[уреди]

Пуковника Чедомира Пантовића су 1947. ухватиле партизанске чете код Јошаничке бање, затим га стрељали. Остали припадници ЈВуО, побегли су у Канаду и Аргентину.

Референце[уреди]

  1. ^ Милослав Самарџић, Дража и општа историја четничког покрета, други том, Уна прес, Београд, 2005.
  2. ^ И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, Наше дело, Лондон, 1969
  3. ^ Напред Принц Еуген (Историја 7. СС добровољачке дивизије „Принц Еуген“), генерал Ото Кум, Оснабрик; Vorwats, Prinz Eugen! (Gerschite der 7. SS-Freiweilligen-Division "Prinz Eugen"), Munin-Ferlag, GmbH Osnabrik.
  4. 4,0 4,1 4,2 Opet RP
  5. ^ "Bereits in der 1. Oktoberhälfte wird das erste großangelegte Unternehmender Div. angesetzt, von Phleps mehr als eine Übung der verbundenen Waffen unter kriegsmäßigen Bedingungen gedacht. Als Feind gilt das Organisationszentrum des höheren aufständischen Führers Mittelserbien, Major Pantovic, im Kopaonik-Gebirge um Kriva Reka.", Otto Kumm: VORWÄRTS, PRINZ EUGEN! - Geschichte der 7. SS-Freiwilligen-Division "Prinz Eugen", Aufstellung der Division "Prinz Eugen". стр. 45.
  6. ^ "Vom 15—18. Oktober besucht der Reichsführer-SS Himmler die Division, er ist begeistert von der Haltung und von dem Ausbildungsstand", Otto Kumm: VORWÄRTS, PRINZ EUGEN! - Geschichte der 7. SS-Freiwilligen-Division "Prinz Eugen", Aufstellung der Division "Prinz Eugen" pp. 52.
  7. ^ "Ein Kurier vielleicht, der erste Gefangene - und der einzige, denn das ganze Unternehmen bringt sonst keine Berührung mit Partisanen noch mit Cetniks. Als Reste der nach der Besetzung Jugoslawiens ,in den Wald' gegangenen regulären Armee tragen sie die alte Uniform - und neue Bärte, da sie geschworen haben, sich nicht früher zu rasieren, bevor nicht der Okkupator aus dem Land gejagt ist. Sie sind königstreu und kämpfen für ihren Jung-König Peter II., doch weichen sie lieber aus in abseits gelegene Dörfer und Gebiete und stellen sich nur selten unseren Verbänden, es sei denn, sie fühlen sich in ausreichender Ubermacht. Disziplin und Bewaffnung sind relativ gut, gegenüber den anderen jugoslawischen Volks- und Glaubensgruppen sind sie unberechenbar, weshalb es oft zu Ubergriffen gegen kroatische Dörfer oder muselmanische Frauen kommt. Als stille Freunde haben sie die Engländer - und ihre Funkgeräte. Auf Ochsenkarren oder hoch zu Roß verlegen sie manchmal in eine andere Gegend, meist ungeschoren, da wir sie ziehen lassen und sie auf lange Sicht für uns gewinnen wollen - als Waffengefährten gegen den Kommunismus. Es ist eine etwas unklare Situation, sie sind nicht Freund, auch nicht Feind, die Lage wechselt von mal zu mal." Otto Kumm: VORWÄRTS, PRINZ EUGEN! - Geschichte der 7. SS-Freiwilligen-Division "Prinz Eugen", Aufstellung der Division "Prinz Eugen". стр. 52.
  8. 8,0 8,1 Поповић 1986, стр. 161.
  9. ^ Поповић 1986, стр. 11.

Литература[уреди]