Операција Крсташ

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Операција Крсташ/Operation Crusader
Део Рата у пустињи (1940—1943) на Северноафричком фронту у Другом светском рату
BattleaxeContestedArea.svg
Египатско-либијска граница где је вођена операција Крсташ.
Време:18. новембар – 30. децембар 1941.
Место:Киренајка, Либија
Резултат: Победа Савезника
Територијалне
промене:
Тобрук ослобођен опсаде.
Сукобљене стране
 Уједињено Краљевство
 Британска Индија
 Пољска
 Чехословачка
 Немачка
 Италија
Команданти и вође
Уједињено Краљевство Клод Окинлек
Уједињено Краљевство Нил Ричи
Трећи рајх Ервин Ромел
Краљевина Италија Еторе Бастико
Јачина
118.000 људи[1]
738 тенкова[note 1]
724 авиона (616 исправних)[note 2]
119.000 људи[note 3]
390[note 4]–414 тенкова[note 5]
536 авиона (342 исправних)[note 6]
Жртве и губици
17.700 људи[note 7]
~800 тенкова[5][note 8]
~300 авиона[7]
38.300 људи[note 9]
340 тенкова[note 10]
најмање 332 авиона[note 11]

Операција Крсташ (енгл. Operation Crusader) била је операција британске војске током Другог светског рата у новембру и децембру 1941. године, како би се источна Киренајка ослободила немачких и италијанских снага и разбила опсада Тобрука. Осма армија спровела је операцију Крсташ (18. новембар – 30. децембар), да ослободи Тобрук и заузме источну Киренајку. Осма армија је планирала да уништи оклопне снаге Осовине пре пешадијског напада, али је потиснута више пута, што је кулминирало поразом 7. оклопне дивизије од Афричког корпуса код Сиди Резега. Ромел је наредио оклопним дивизијама да ослободе положаје Осовине на граници са Египтом, али није успео да пронађе главнину савезничке пешадије, која је мимоишла утврђења и ишла на Тобрук. Ромел је повукао своје оклопне јединице са границе према Тобруку и постигао више тактичких победа, што је навело Окинлека да замени Канингема генералом Нилом Ричијем. (енг. Neil Ritchie). Снаге Осовине су се затим повукле западно од Тобрука од утврђене линије код Газале, а затим назад до Ел Агајле; посаде Осовине у Бардији и Солуму су се предале.

Позадина[уреди]

Немачка операција Сунцокрет[уреди]

Почетком 1941, након великих британских победа над италијанском 10. армијом у операцији Компас, војна ситуација се брзо преокренула. Најбоље опремљене јединице из 13. корпуса отишле су у Грчку као део Операције Лустре у бици за Грчку. Адолф Хитлер одговорио је на италијанску пропаст Директивом 22 (11. јануара 1941.) наређујући Операцију Сунцокрет (нем. Unternehmen Sonnenblume), пребацивање немачког Афричког корпуса (нем. Afrika Korps) (АК) у Либију, као запречни одред (нем. Sperrverband). АК имао је свеже трупе са бољим тенковима, опремом и ваздушном подршком, и водио га је генерал Ервин Ромел, који је постигао велике победе у бици за Француску.[9]

Снаге Осовине су, на препад, брзо потукле Британце код Ел Агајле 24. марта и код Мерса ел Брега 31. марта, искористивши тај успех да до 15. априла потисну Британце до границе код Солума и опседну Тобрук. Нови заповедник 13. корпуса (сада Каманда за Киренајку) генерал Филип Неме (Philip Neame), О'Ќонор и генерал Мајкл Гамбијер-Пери (Michael Gambier-Parry), заповедник 2. оклопне дивизије, заробљени су. Команду је преузео штаб Западно-пустињског Одреда под генералом Ноел Бересфорд-Пирсом (Noel Beresford-Peirse), који је позван из Источне Африке. Осим бригадне групе која је упућена у Грчку, 2. оклопна дивизија била је уништена. Покушаји Осовине да заузму Тобрук пропали су, и фронт се стабилизовао на граници Египта.[10]

Опсада Тобрука[уреди]

Војници 2/48. Аустралијског батаљона на положају код Тобрука, 24. април 1941.

Тобрук је бранило око 25.000 војника Осме армије, добро снабдевених и повезаних са Египтом британском морнарицом. Посада је имала оклопна кола и заробљене италијанске тенкове, који су ометали ковоје Осовине који су пролазили Тобрук на путу до границе, што је онемогућавало напад Осовине на Египат.[11] Ромел је одмах покушао да заузме луку, али се 9. аустралијска дивизија (генерал Лесли Морсхед), одлучно бранила. Италијани су оклевали да предају планове утврђења и више напада је одбијено. Након 3 недеље Ромел је обуставио напад и предузео опсаду.[12] Италијанске пешадијске дивизије заузеле су положаје око тврђаве, док је већина Афричког корпуса остала у покретној резерви јужно и источно од луке.[13]

Врховна команда Вермахта упутила је генерала Фридриха Паулуса у Африку да истражи ситуацију. Дана 12. маја, генерал Паулус је након посматрања једног од неуспелих покушаја Ромела да нападне Тобрук, послао извештај ОКВ-у у коме је Ромелова позиција описана као слаба, са критичним несташицама горива и муниције. Са Операцијом Барбароса за месец дана, фелдмаршал Валтер фон Браухич, врховни командант Немачке армије, наредио је Ромелу да не напредује даље, и да не напада Тобрук поново.[14]

Операција Бревити[уреди]

Преко Ултра пресретнутих порука, Британци су такође примили извештај Паулуса и Черчил, верујући да ће један снажни притисак одбацити немачке снаге, почео је притисак на генерала Вејвела да нападне.[14] Вејвел је брзо припремио Операцију Бревити, ограничену операцију с намером да заузме Солум, пролаз Халфаја и тврђаву Капуцо, а затим настави напредовање према Сиди Азизу и Тобруку докле год снабдевање дозволи, а да не ризикују уложене снаге; његов циљ био је уништити што више опреме Осовине и обезбедити положај за већу операцију Бојна секира, која ће бити покренута када нови тенкови пристигну.[15][16] Бревити је почео 15. маја, и пролаз Халфаја и тврђава Капуцо су заузети, али су изгубљени сутрадан у противнападу Осовине, и операција се званично окончала 17. маја, а освојен је само пролаз Халфаја. Пролаз је преотео мали немачки одред 27. маја, у Операцији Шкорпион.[17][18]

Операција Бојна Секира[уреди]

Операција Бојна Секира (дан 1)

Операција Бојна Секира, 15–17. јуна 1941, требало је да разбије опсаду Тобрука и поново заузме источну Киренајку. Напад је поверен 7. оклопној дивизији и мешовитом пешадијском одреду, чија је основа била 4. индијска дивизија са две бригаде. Пешадија је имала да нападне област Бардије, Солума, Халфаје и Капуца, док су тенкови чували јужни бок. Први пут у рату, велика немачка јединица борила се дефанзивно. Напад на пролаз Халфаја није успео, кота 206 је освојена и само један од 3 напада на гребен Хафид имао је неког успеха. 16. јуна, немачки противнапад потиснуо је Британце на западном боку, док је одбијен на центру, али Британцима је остало само 21 брзи и 17 пешадијских тенкова. Увече 16. јуна, остало је само 48 британских тенкова способних за борбу.[19]

Дана 17. јуна, Британци су за длаку избегли окружење од два немачка оклопна пука и окончали су операцију. Упркос Британском расипању снага, Немци нису успели да претворе успешну одбрану у одлучујућу победу. Обавештајна служба је добавила податке о британским покретима, али је РАФ опазио немачке покрете и успорио их довољно да омогући копненим снагама да се извуку.[20] Британци су изгубили 969 људи, 27 брзих и 64 пешадијска тенка су уништена, избачена из строја због кварова или остављена, а РАФ је изгубио 36 авиона. Немци су изгубили 678 људи, 12 тенкова и 10 авиона(италијански губици нису познати). Британски пораз довео је до смене генерала Вејвела, генерала Бересфорд-Пирса (комаданта 13. корпуса) и Креаха, заповедника 7. оклопне дивизије; генерал Клод Окинлек преузео је дужност врховног команданта за Средњи исток.[21] У септембру, Западно-пустињски одред преименован је у Осму Армију.

Увод[уреди]

Осма армија[уреди]

Након тешких губитака у операцији Бојна Секира, главокомандујући генерал Арчибалд Вејвел је замењен генералом Клодом Окинлеком, а Војска Западне пустиње (енг. Western Desert Force) преименована је у Осму армију, под командом генерала Алана Канингема, кога је касније заменио Нил Ричи. Осма армија састојала се од два корпуса: 30. корпуса (генерал Вилоуби Нори) и 13. корпуса (генерал Рид Годвин-Остин).

  1. корпус чиниле су 7. оклопна дивизија (генерал Виљем Гот), непотпуна 1. јужноафричка пешадијска дивизија са две суданске бригаде (генерал Џорџ Бинк) и самостална 22. гардијска бригада. 13. корпус чиниле су 4. индијска пешадијска дивизија (генерал Франк Месерви), новопристигла 2. новозеландска дивизија (генерал Бернард Фрајберг) и 1. армијска тенковска бригада.

Осма армија такође је обухватала и посаду у Тобруку (генерал Роналд Скоби), са 132. армијском тенковском бригадом и 9. аустралијском дивизијом, коју је крајем 1941. сменила британска 70. пешадијска дивизија и Пољска Карпатска бригада (генерал Станислав Копањски).

Ослобађање Тобрука 1941: план бојишта.

У резерви, Осма армија имала је 2. јужноафричку пешадијску дивизију; укупно око 7 дивизија са око 770 тенкова (многи од њих нови Крусејдер тенкови, по којима је операција добила име, и нови амерички лаки тенкови М3 Стјуарт). Ваздушну подршку пружало је 724 борбена авиона из Западне пустиње и са Малте.[22]

Афричка оклопна група[уреди]

Против њих били су немачки и италијански војници Афричке оклопне групе, под командом генерала Ервина Ромела, са Афричким корпусом (генерал Лудвиг Крувел) који се састојао од 15. и 21. оклопне (Панцер) дивизије (укупно 260 тенкова), 90. лаке пешадијске дивизије и италијанске 55. пешадијске дивизије Савона.[23]

Генерал Гастоне Гамбара и Роммел јесени 1941. године

Под италијанском командом (генерал Еторе Бастико) били су италијански 20. и 21. корпус. 20. корпус (генерал Гастоне Гамбара) имао је 132. оклопну дивизију Ариете са 146 средњих тенкова М 13/40, и 101. моторизовану дивизију Трст. 21. корпус (генерал Енеја Наварини) имао је 102. моторизовану дивизију Тренто[24] и 3 пешадијске дивизије (17. Павија, 27. Бреша и 25. Болоња).

Снаге Осовине изградиле су одбрамбену линију дуж гребена од мора код Солума и Бардије и даље дуж границе до тврђаве Капуцо. Делови 21. Панцер и дивизије Савона посели су одбрамбене положаје, док је Ромел држао остатак снага на окупу близу Тобрука, где је одложио напад планиран за 14. новембар због недостатка залиха. Ваздушна подршка Осовине састојала се од око 120 немачких и 200 италијанских исправних авиона, који су се лако могли појачати из Грчке и Италије.[25]

Снабдевање Осовине[уреди]

Снабдевање Осовине из Европе у Либију ишло је преко лука, и након Операције Компас (децембар 1940. - фебруар 1941. године), остао је само Триполи, са максималним капацитетом од четири брода за превоз трупа или пет теретних бродова одједном, око 45.000 тона месечно . Од Триполија до Бенгазија било је 970 km дуж обалног пута, само на пола пута до Александрије. Пут су квариле поплаве, био је осетљив на британску авијацију (Desert Air Force-ДАФ), и алтернативне пустињске стазе повећавале су хабање возила. Напредовање Осовине од 480 km до египатске границе почетком 1941. повећало је удаљеност за путни транспорт на 1.800 km. Бенгази је заузет у априлу, али приобални бродови могли су носити само 15.000 тона, а лука је била у домету ДАФ-а. Тобрук би могао да прихвати око 1.500 тона дневно, али недостатак бродских пошиљки учинио је његово освајање ирелевантним.[26]

Немачкој моторизованој дивизији је било потребно 350 тона дневно, а њихово покретање 480 km захтевало је 1.170 камиона од 2 тоне.[27] Са седам дивизија Осовине, ваздухопловним и поморским јединица, било је потребно 70.000 тона робе месечно. Виши се сложио са коришћењем Бизерте за испоруку залиха, али никакве залихе Осовине нису стигле до краја 1942. године. Од фебруара до маја 1941. године испоручен је вишак од 45.000 тона; напади са Малте имали су неки ефекат, али у мају, најгорем месецу за губитке бродова, 91% залиха је стигло. Недостатак транспорта у Либији, оставио је немачке залихе у Триполију, а Италијани су имали само 7.000 камиона за снабдевање својих 225.000 људи. Рекордна количина залиха стигла је у јуну, али на фронту се несташица погоршала.[28]

Италијански конвој плови за Северну Африку

Било је мање напада Осовине на Малту од јуна, а потапања су порасла са 19% у јулу на 25% у септембру, када је Бенгази бомбардован и бродови преусмерени у Триполи; снабдевање ваздушним путем у октобру било је незнатно. Испоруке у просеку су износиле 72.000 тона месечно од јула до октобра, али је потрошња 30-50% залиха горива на друмски транспорт и неупотребљивост 35% камиона смањила испоруке на фронт. У новембру је конвој од пет бродова потопљен током операције Крсташ, а копнени напади на конвоје на путевима су зауставили путовања по дану. Недостатак залиха и офанзива Осме армије изазвали су повлачење до Ел Агајле од 4. децембра, закрчивши Виа Балбиа, где су британске заседе уништиле око половине преосталог транспорта Осовине.[29]

Конвоји у Триполи су настављени, а губици су порасли, али до 16. децембра ситуација снабдевања је олакшана, изузев недостатка горива, а у децембру је Луфтвафе био ограничен на један лет дневно. Вишијевска Француска продала је 3.600 тона горива, подморнице су упућене у Медитеран, а у децембру су из Русије упућена ваздушна појачања. Италијанска морнарица је користила ратне бродове за пренос горива за Дерну и Бенгази и учинила максималне напоре од 16. до 17. децембра. Четири бојна брода, три лаке крстарице и 20 разарача пратили су четири брода до Либије. Коришћење армаде за 20.000 тона теретних бродова, исцрпљивало је резерву морнаричког горива и само још један конвој бојних бродова био је могућ. Бизерта у Тунису је била ангажована као складиште, али она је била у домету авиона РАФ-а са Малте и била је још 800 km даље на запад од Триполија.[30]

Британски план[уреди]

План је био да се тенкови Афричког корпуса нападну и униште 7. оклопном дивизијом; за то време, на десном крилу, лако наоружани 13. корпус уз подршку 4. оклопне бригаде (издвојене из 7. оклопне дивизије) извео би обухватно напредовање западно од Сиди Омара до Бардије на обали и угрозио позадину одбрамбене линије Осовине (од Сиди Омара до мора код Халфаје), док би 30. корпус наставио северозападно до Тобрука и повезао се са испадом 70. пешадијске дивизије из тврђаве. Заваран потуреним обавештајним подацима, Ромел није био у Африци када је напад почео.[31]

Операција Крсташ[уреди]

Операција Крсташ, 18. новембар – 31. децембар 1941. (притисни за повећање)

18. новембар[уреди]

Пре зоре 18. новембра, Осма армија је изнененада напала, напредујући на запад из своје базе у Мерса Матруху и прешавши границу Либије код тврђаве Мадалена, око 50 mi (80 km) јужно од Сиди Омара, наставила је на северозапад. Олуја претходне ноћи омела је савезничке ваздушне нападе на аеродроме Осовине.[32] 7. оклопна бригада напредовала је северозападно према Тобруку, са 22. оклопном бригадом на левом боку. 13. корпус извео је обухватни маневар са 4. оклопном бригадом код Сиди Омара. Првог дана Осма армија није наишла на отпор.

Прва битка код Бир ел Губија[уреди]

Ромел се саветује са италијанским генералом Наваринијем на почетку операције Крсташ.

Ујутро 19. новембра, у Првој бици код Бир ел Губија напредовање 22. оклопне бригаде је задржано од италијанске оклопне дивизије Ариете, са тешким губицима британских тенкова у почетку битке.[33] У центру дивизије, 7. оклопна бригада и 7. помоћна група журиле су напред готово до самог Тобрука и заузеле аеродром Сиди Резег, док се на десном крилу 4. оклопна бригада увече сукобила са 60 тенкова и батеријама ПТ топова од 88 mm из 21. Панцер дивизије.[34][35] Дана 20. новембра, 22. оклопна бригада је поново напала дивизију Ариете, а 7. оклопна одбила је пешадијски напад 90. лаке и дивизије Болоња код Сиди Резега. 4. оклопна је поново напала 21. Панцер дивизију, користећи већу брзину Стјуарт тенкова против непријатељских тежих топова.

Осма армија је имала среће, јер је 15. оклопна (Панцер) дивизија послата у Сиди Азиз, где није било британских тенкова, али је 4. оклопна ускоро обавештена да се обе Панцер дивизије спајају. У оригиналном плану битке, Канингем се надао томе, како би довео до изражаја своје бројније тенкове и потукао оклопне снаге Осовине. Али због прикључења 4. оклопне бигаде 13. корпусу, задржавања 22. оклопне са дивизијом Ариете и напредовања 7. оклопне бригаде ка Тобруку, британске оклопне снаге биле су безнадежно раштркане. 22. оклопна је зато узмакла од Ариете и упућена на исток да подржи 4. оклопну бригаду (док пешадија и и артиљерија 1. јужноафричке дивизије буду задржавали Ариете), а 4. оклопна је ослобођена задатка да штити бок 13. корпуса.[36]

Поподне 20. новембра, 4. оклопна бригада је нападнута од 15. Панцер дивизије (21. се привремено повукла због недостатка горива и муниције), изгубивши 40 тенкова, и спала је на 2/3 од својих почетних 164 тенка, а 22. оклопна стигла је у сумрак, прекасно да се укључи. Током ноћи 20. новембра, Ромел је повукао све своје тенкове на северозапад, ради напада на Сиди Резег.[36]

Тобрук[уреди]

Матилда тенкови у покрету изван периметра Тобрука, 18. новембра 1941. године.

Дана 21. новембра, испад британске 70. дивизије (3 батаљона пешадије и 4. краљевски тенковски пук са 60 тенкова Матилда)[37] из тврђаве Тобрук изненадио је Ромела, који је потценио величину и оклопне снаге посаде; напад Пољске Карпатске бригаде пре зоре био је диверзија, док је 100 топова из тврђаве испалило 40.000 граната на положаје дивизија Болоња, Бреша и Павија.[38] До поподнева, делови 70. дивизије продрли су око 6 km у италијанске утврђене положаје, дуж главног друма према Ел Дуди,[39] али су застали увидевши да 7. оклопна бригада не долази у помоћ споља.[40] За то време, 4., 7. и 22. оклопна бригада нападнуте су са југоистока масом немачких тенкова (око 200) око Сиди Резега; 7. оклопна спала је на 28 од 160 тенкова, и бранила се од нападача артиљеријом 7. помоћне групе. [41][42] 22. новембра генерал Скоби је наредио да се положаји 70. дивизије утврде и прошири продор, у нади да ће се Осма армија пробити до њих.

Од 23. до 26. новембра, 70. дивизија је покушавала да се пробије до Сиди Резега, и 27. новембра најзад се повезала са делом 13. корпуса.[39]

Сиди Резег[уреди]

Последице битке код Сиди Резега са неколико уништених Панцер III

Дана 22. новембра, Ромел је напао Сиди Резег са 21. Панцер дивизијом и заузео аеродром; иако са мање тенкова, Немци су комбинованим снагама потисли 7. оклопну дивизију (око 200[43] тенкова), наневши губитке од око 50 тенкова (углавном из 22. оклопне бригаде)[43]. Борбе су настављене током 22. новембра: британски противнапад је пропао, и 7. оклопна дивизија повукла се са само 4 преостала тенка[44]; за четири дана офанзиве Британци су изгубили 530 тенкова према само 100 осовинских.[45]

Граница[уреди]

На фронту 13. корпуса, 22. новембра 5. новозеландска бригада напала је североисточно да заузме тврђаву Капуцо на главном друму Солум-Бардија[46], док је на југу 7. индијска бригада заузела Сиди Омар, најзападнију тачку одбрамбене линије Осовине[47]. 23. новембра, 5. НЗ бригада наставила је да напредује главним друмом од тврђаве Капуцо до Солума, одсекавши одбрамбене положаје Осовине (од Сиди Омара до Солума и Халфаје) од линије снабдевања из Бардије.[48] 6. НЗ бригада упућена је да појача 7. оклопну дивизију код Сиди Резега: у зору 23. новембра бригада је случајно наишла на штаб Афричког корпуса (око 24 km источно од Сиди Резега) и заробила га, заједно са свим залихама Панцер дивизија.[49] Касније истог дана 4. НЗ бригада упућена је на север према Тобруку, док је 5. НЗ дивизија опсела Бардију и положаје Солум-Халфаја.

Ромелов јуриш на границу[уреди]

Британски Крусејдер тенк пролази поред напуштеног Панцер IV, 24. новембра 1941.

Дана 23. новембра Ромел је окупио своје Панцер дивизије и дивизију Ариете да одсече и уништи остатке 30. корпуса. У окружењу су били остаци 7. оклопне дивизије, 5. јужноафричка бригада и делови новопристигле 6. НЗ бригаде.[50] До краја дана 5. ЈА бригада је уништена, а преостали браниоци пробили су се на југ према Бир ел Губију.[50] Британски губици 19-23. новембра износили су 350 уништених и 150 тешко оштећених тенкова [51], док је Афрички корпус спао на 40 тенкова способних за борбу, и Ромел је наредио да се ослободе опседнути погранични гарнизони.

Дана 24. новембра Афрички корпус и двизија Ариете кренули су на Сиди Омар, стварајући хаос и разбијајући британске позадинске јединице на свом путу, расцепивши 30. корпус и готово одсецајући 13. корпус. Ромел се надао да ће ослободити Бардију опсаде и угрозити британску позадину довољно да порази Операцију Крсташ. .[note 12] 25. новембра, 15. Панцер дивизија кренула је на Сиди Азиз, стално нападана од британске авијације, 5. оклопни пук из 21. Панцер дивизије напао је 7. индијску бригаду код Сиди Омара, али је одбијен артиљеријом која је гађала из непосредне близине, спавши на свега неколико тенкова.[53] Остатак 21. Панцер дивизије кренуо је у Халфају.

Дана 26. новембра, 15. Панцер дивизија (53 тенка, готово сви преостали у Афричком корпусу[54]) кренула је у Бардију ради снабдевања, док су 21. Панцер и дивизија Ариете имале да нападну према тврђави Капуцо и споје се.[55]

Британски тенкови напредују у пустињи, 26. новембра 1941.

Два батаљона 5. НЗ бригаде између тврђаве Капуцо и Солума нападнути су од 21. и 15. Панцер дивизије у сутон 26. новембра. У зору 27. новембра, Ромел је у Бардији наредио повратак у Тобрук, где су британска 70. и НЗ дивизија напредовале против италијанских опсадних дивизија.[56][note 13] Ромел је упутио 21. Панцер дивизују назад у Тобрук, а 15. Панцер дивизију да нападне британске снаге које су опседале пограничне положаје Осовине. Генерал Нојман-Силков одлучио је да најпре нападне Сиди Азиз (надајући се британским залихама), пре повратка у Тобрук. [58] У селу се налазио штаб 5. НЗ бригаде са једном четом и оклопним колима бригаде, уз нешто артиљерије, ПТ и ПВО јединица; Новозеланђани су прегажени у зору 27. новембра и 700 је заробљено, иако су оклопна кола успела да побегну. [58] 21. Панцер дивизија, враћајући се из Бардије у Тобрук, налетела је на један батаљон 5. НЗ дивизије и принуђена да скрене на југ у Сиди Азиз.[59] До поподнева 27. новембра, штаб Осме армије је из пресретнутих порука сазнао да се обе Панцер дивизије са дивизијом Ариете враћају у Тобрук [60], прекинувши напредовање на исток само 6 km од главне базе и залиха Осме армије. [61] За то време, НЗ дивизија напала је делове италијанских дивизија на западу и повратила Сиди Резег, и 27. новембра срела се са 70. дивизијом из Тобрука код Ел Дуде на главном друму.[62]

27. новембар[уреди]

У подне 27. новембра, 15. Панцер дивизија на путу за Тобрук сукобила се са реорганизованом 22. оклопном бригадом (сада са мање од 50 тенкова), док је поподне стигла и 4. оклопна бригада (70 тенкова), а немачки тенкови трпели су и сталне нападе из ваздуха. Увече, британски тенкови су се повукли на југ ради снабдевања, отворивши пут према Тобруку и НЗ дивизији која је држала коридор у Тобрук отвореним.[63]

Канингем отпуштен[уреди]

Крусејдер тенк пролази крај запаљеног Панцер IV, 27. новембар 1941.

До 27. новембра, ситуација Осме армије се поправила: 30. корпус се реорганизовао након немачког продора, а НЗ дивизија се повезала са гарнизоном Тобрука. Генерал Канингем је хтео да прекине офанзиву, али генерал Окинлек му је дао писана наређења, са реченицом: "... Постоји само једно наређење, Нападај и гони".[64] По повратку у Каиро, 26. новембра, Окинлек је сменио Канингема и на место команданта Осме армије довео свог начелника штаба, генерала Нила Ричија.

Коридор у Тобрук[уреди]

26-27. новембра, 70. дивизија уништила је више италијанских бункера на путу до Ед Дуде, и 27. новембра њен 32. краљевски тенковски пук (32. КТП) повезао се са 6. НЗ бригадом, створивши мали мостобран до Тобрука који је потрајао 5 дана.

Иако двоструко слабија у тенковима, и са несташицом горива, 15. Панцер дивизија је 28. новембра потисла британске тенкове на југ и пробила се према западу.[65]

Посада лаког тенка Mk VIB осматра непријатеља код Тобрука, 28. новембар 1941.

Тешке борбе наставиле су се око коридора у Тобрук током 28. новембра са променљивом срећом. Италијански моторизовани батаљони и тенкови су код Сиди Резега заузели НЗ пољску болницу, заробивши 1.700 рањеника и болничара, и ослободивши 200 немачких заробљеника.[66] [67] Ујутро 29. новембра, Ромел је упутио 15. Панцер дивизију (21. је била у хаосу након заробљавања команданта) на запад из Сиди Резега, са задатком да нападне Ел Дуду и одсече британске снаге изван Тобрука.[68]

Кота 175[уреди]

То поподне, 21. НЗ батаљон прегажен је од дивизије Ариете на коти 175.[69] Новозеланђани су ухваћени неспремни, заменивши нападаче за појачања из 1. јужноафричке бригаде која је требало да стигне са југозападне стране да би ојачала 13 корпус.[70]

Посада тенка Матилда на паузи током борбе близу Тобрука, 28. новембар 1941.

По речима потпуковника Хауарда Кипенбергера,

Око 17:30 проклета италијанска оклопна дивизија (Ариете) се појавила. Прошли су са 5 тенкова напред, 20 позади, и огромном колоном камиона и топова, и прегазили нашу пешадију на коти 175.[71]

24. и 26. НЗ батаљон прошли су слично код Сиди Резега 30. новембра, а 1. децембра немачки тенкови уништили су 20. НЗ батаљон.[72] Новозеланђани су претрпели тешке губитке: 879 мртвих, 1.699 рањених, 2.042 заробљена.[73]

Напад тенкова Осовине[уреди]

У међувремену, 15. Панцер дивизија стигла је до Ед Дуде, али је наишла на одлучан отпор, и противнапад 32. КТП одбацио је 900 м. [74] У ноћи 29-30. новембра 2/13. аустралијски пешадијски батаљон, уз подршку 8 Матилди, напао је немачке положаје бајонетима и узео 167 заробљеника (изгубивши само 2 мртва и 7 рањених).[75][76] Ромел се повукао на југ и поново напао 30. новембра, прегазивши два батаљона 6. НЗ бригаде код Сиди Резега, али је 25. НЗ батаљон одбио напад дивизије Ариете са коте 175. [77]

Посада Матилде сервисира своје возило код Тобрука, 1. децембра 1941. године

Дана 1. децембра у 16:30, 15. Панцер дивизија (примивши залихе) обновила је напад, и италијанска дивизија "Трст" пресекла је коридор према Тобруку.[78] Новозеланђани су се повлачили под борбом, али су успели да се повуку до положаја 30. корпуса, са 3.500 људи и 700 возила.[79]

Солум[уреди]

Пешадија 2. новозеландске дивизије повезује се са тенковима Матилда из гарнизона Тобрук, 2. децембра 1941. године

Дана 2. децембра, верујући да је добио битку код Тобрука[80], Ромел је поново покушао да ослободи опседнуте гарнизоне на граници, упутивши два моторизована батаљона на Бардију, Капуцо и Солум. 3. децембра један батаљон је потучен код Бардије од 5. НЗ бригаде, а други је одбијен од индијског извиђачког пука код Капуца.[81]

Ед Дуда[уреди]

Дана 4. децембра Ромел је оновио напад на Ед Дуду, али је одбијен од 70. дивизије; након тога је повукао снаге са источне стране Тобрука, како би се концентрисао против 30. корпуса на југу.

Друга битка код Бир ел Губија[уреди]

Дана 3. децембра, генерал Ричи је напао италијанско упориште код Бир ел Губија, око 25 mi (40 km) јужно од Ед Дуде. Два италијанска батаљона (из пука "Млади Фашисти") на врху брда успешно су одбила више напада британских тенкова и индијске пешадије.[82] 5. децембра 11. индијска бригада наставила је напад против коте 174, па су увече Афрички корпус и дивизија Ариете покушали да разбију опсаду, а затим се повукли на запад пред 4. оклопном бригадом (126 тенкова), која је ишла у помоћ.[83] Искусни командант 15. оклопне дивизије, Нојман-Силков, смртно је рањен 6. децембра увече.[84]

Линија Газала[уреди]

Дана 7. децембра 4. оклопна бригада напала је 15. Панцер дивизију, уништивши 11 тенкова. Без довољно залиха, Ромел је одлучио да скрати фронт и линију снабдевања, напустивши положаје код Тобрука и повлачећи се до линије Газала, 16 km у позадини, 8. децембра.[85] Ромел је поставио италијански 10. корпус на обалски крај линије, 21. корпус у унутрашњост, италијански Мобилни корпус на јужни крај линије код Алем Хамзе, док је Афрички корпус био на јужном боку, спреман за противнапад. [86] У ноћи 8-9. децембра, снаге Осовине узмакле су од Тобрука и гарнизон је ослобођен након 19 дана битке.[87] Италијанска дивизија Савона одржала се у опседнутим утврђењима код Солума, Халфаје и Бардије, пуних месец и по дана.[86]

Оштећени Панцер III код Белхамеда, 16. децембар 1941.

Осма армија напала је линију Газала 13. децембра: док је дивизија "Трст" успешно одбранила Алем Хамзу, један батаљон индијске пешадије заузео је коту 204, неколико миља западно одатле. 14-15. децембра британски напади на целој линији су настављени сутрадан без успеха[88], док су тенкови Осовине више пута нападали коту 204[89], прегазивши браниоце касно увече 15. децембра; 5. индијска бригада изгубила је преко 1.000 људи.[90] До 15. децембра Афрички корпус спао је на 8 исправних тенкова, док је Ариете имала око 30. У страху од напада 7. оклопне дивизије, Ромел је наредио напуштање линије Газала у ноћи 15. децембра.[91]

Последице[уреди]

У наредних 10 дана Ромелове снаге повукле су се до линије код Аџедабије; скраћујући своје линије снабдевања из Ел Агајле, Ромел је успео да обнови своје оклопне снаге, док се истоввремено линија снабдевања Осме армије све више растезала. 27. децембра у тродневној тенковској бици код Ел Хусије Ромел је поразио 22. оклопну бригаду и натерао претходницу Осме армије да се повуче. То је омогућило санагама Осовине да се повуку на бољи одбрамбени положај код Ел Агајле током прве две недеље јануара 1942.[92] Међутим, Ромел није успео да ослободи опседнуте италијанско-немачке тврђаве на граници Египта и Либије: посада Бардије од 7.000 људи предала се 2. јануара 1942.[93] Солум је пао 12. јануара, док се тешко утврђени положај око Халфаје предао тек 17. јануара, са 5.000 бранилаца из дивизије Савона.[94] Дана 21. јануара Ромел је из Ел Агајле покренуо изненадни противнапад: затекавши јединице Осме армије развучене и преморене, Ромел их је потиснуо до линије Газала, где су се утврдили на старим Ромеловим положајима. Наступило је затишје, док су се обе стране опорављале и реорганизовале.

Иако је постигла ограничен успех, Операција Крсташ показала је да Ромелов "Афрички корпус" може бити потучен и представља добру илустрацију динамичне, променљиве борбе која је карактерисала кампању у северној Африци. Џофри Кок (новинар) написао је да је Сиди Резег "заборављена битка" у пустињском рату. Крсташ је "добијен за длаку" од новоосноване Осме армије, али "да смо изгубили, морали бисмо да се боримо код Аламејна шест месеци или годину дана раније, без тенка Шерман ".[95]

Губици[уреди]

Британци су изгубили 17.700 људи, у поређењу са 37.400 на страни Осовине, од којих су многи заробљени код Халфаје и Бардије. Тобрук је ослобођен, Киренајка поново освојена и заузети аеродроми за обезбеђење конвоја за снабдевање Малте.[96]

Напомене[уреди]

  1. ^ 30. корпус имао је 477 тенка, 13. корпус 135 тенкова и посада Тобрука још 126. 339 били су разни крстарећи тенкови, од тога 210 најновији Крусејдер тенкови. 201 од укупног броја били су пешадијски тенк, већином Матилда II. 173 били су М3 Стјуарт и преосталих 25 били су разни лаки тенкови.[2]
  2. ^ 650 авиона (550 исправних) било је у Египту, преостала 74 (66 исправних) били су на Малти.[3]
  3. ^ 65.000 Немаца и 54.000 Италијана.[1]
  4. ^ 70x Панцер II, 139x Панцер III, 35x Панцер IV Л/24 and 146 M13/40.[2]
  5. ^ 260 немачких (15x Панцер I, 40x Панцер II, 150 Панцер III, 55x Панцер IV Л/24) и 154 италијанска.[4]
  6. ^ Постојала је потенцијална резерва од 750 исправних авиона Осовине у Триполитанији, Сицилији, Сардинији, Грчкој и Криту, али искључујући транспортне авионе, авионе у Италији или оне у италијанској морнарици.[3]
  7. ^ 2.900 мртвих, 7.300 рањених и 7.500 несталих. Жртве су заокружене у изворима због недостатака са изворним подацима, али покривају све озбиљне борбе у новембру, децембру и првој половини јануара.[1]
  8. ^ Liddell Hart наводи да док су губици британских тенкова током борби били тешки, велики број тенкова је могао да се опорави и поправи због повлачења Ромела, остављајући само 278 тенкова трајно изгубљених.[6]
  9. ^ 14.600 Немаца: 1.100 убијених, 3.400 рањеника и 10.100 несталих. 23.700 италијанских жртава распоређено је на следећи начин: 1.200 убијених, 2.700 рањеника и 19.800 несталих. Жртве су заокружене у изворима због недостатака са изворним подацима, али покривају све озбиљне борбе у новембру, децембру и првој половини јануара.[1]
  10. ^ Уређивачки коментар од стране Лидделл Харт-а, наводи се да ова бројка укључује и немачке и италијанске губитке тенкова.[8]
  11. ^ "Од 18. новембра до 20. јануара Немци у Либији су изгубили, према сопственим евиденцијама, најмање 232 авиона од свих узрока, а Италијани најмање 100. Укупни подаци морају, у ствари, бити већи, јер на аеродромима и слетиштима од Гамбута до Бенине не мање од 228 немачких и још толико италијанских авиона су пронађени напуштени у различитим фазама оштећења ... "[7]
  12. ^ Његова одлука заснована је на чињеници да је 7. оклопна дивизија била поражена, али је игнорисао обавештајне извештаје о британским магацинима за снабдевање који су стајали на његовом путу на граници и то је коштало битке. Капетан Фриц Бајерлајн, начелник штаба Афричког корпуса рекао је након рата: "Да смо знали о тим залихама могли смо добити битку."[52]
  13. ^ Касније је капетан Фриц Бајерлајн написао:

    25. новембра су се поново јавиле тешке борбе код Тобрука, где је наша опсадна војска била ухваћена у кљешта, један је долазио од југоистока, а други из тврђаве. Свим снагама, група "Бетхер" успела је да победи већину ових напада, а једини непријатељски продор зауставио јеиталијански контранапад.[57]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Playfair, стр. 97
  2. 2,0 2,1 Playfair, стр. 30
  3. 3,0 3,1 3,2 Playfair, стр. 15
  4. ^ Rommel. p. 156 (Chapter written by Fritz Bayerlein).
  5. ^ Playfair, стр. 100.
  6. ^ Rommel. p. 178 (editorial comment by Liddell Hart).
  7. 7,0 7,1 Playfair, стр. 99
  8. ^ Rommel. p. 178 (editorial comment made by Liddell-Hart)
  9. ^ Bauer 2000, стр. 121.
  10. ^ Playfair 1956, стр. 15–43, 2, 153–159.
  11. ^ Hoffman 2004, стр. 35.
  12. ^ Lewin 1968, стр. 39, 42.
  13. ^ Playfair 1956, стр. 35–43, 153–159.
  14. 14,0 14,1 Bradley & Dice 2002, стр. 166
  15. ^ Playfair, стр. 116
  16. ^ Playfair, стр. 163
  17. ^ Playfair, стр. 162.
  18. ^ Rommel, стр. 137.
  19. ^ Playfair 1956, стр. 163–169.
  20. ^ Porch 2004, стр. 233–234.
  21. ^ Playfair 1956, стр. 169–174.
  22. ^ 650 авиона (550 исправних) било је у Египту, преостала 74 (66 исправних) били су на Малти.[3]
  23. ^ Већина италијанских пешадијских дивизија у Северној Африци класификоване су као "моторно преносиве", тј. имале су довољно моторних возила за превоз артиљерије и залиха, али не и пешадије, која би могла бити моторизована само додавањем корпусних и армијских моторних средстава. Пошто су ова возила увек била у потпуности ангажована у обавези снабдевања, италијанске пешадијске дивизије су се бориле као чисто "пешачке" јединице за целу кампању у северној Африци.
  24. ^ Иако званично потпуно моторизована јединица, Тренто је био присиљен да преда већину својих камиона за снабдевање и борио се за целокупну кампању у Северној Африци као "пешачка" јединица, док је њен 7. берсаљерски пук скоро трајно одвојен као моторизована резерва корпуса.
  25. ^ Clifford, стр. 123.
  26. ^ Creveld 1977, стр. 182–187.
  27. ^ Creveld 1977, стр. 182–185.
  28. ^ Creveld 1977, стр. 185–187.
  29. ^ Creveld 1977, стр. 189–190.
  30. ^ Creveld 1977, стр. 190–192.
  31. ^ Hunt 1990, стр. 72-73.
  32. ^ Clifford, стр. 127.
  33. ^ French, стр. 219.
  34. ^ Toppe, Vol. II, p.A-8-3
  35. ^ Clifford, стр. 130–133.
  36. 36,0 36,1 Murphy 1961, стр. 88–90.
  37. ^ World War: Tobruk, After 33 Weeks
  38. ^ Clifford, стр. 161.
  39. 39,0 39,1 Maughan, стр. 439–442
  40. ^ Murphy 1961, стр. 91–93.
  41. ^ Murphy 1961, стр. 96.
  42. ^ Murphy 1961, стр. 98.
  43. 43,0 43,1 Murphy 1961, стр. 103–105.
  44. ^ Clifford, стр. 142–144.
  45. ^ Murphy 1961, стр. 108.
  46. ^ Murphy 1961, стр. 119.
  47. ^ Murphy 1961, стр. 124–127.
  48. ^ Murphy 1961, стр. 136–137.
  49. ^ Murphy 1961, стр. 151.
  50. 50,0 50,1 Toppe, Vol. II, pp.A-8-7 to A-8-8
  51. ^ The Rise of the Wehrmacht, in 2 volumes, Samuel W. Mitcham. p. 550, Praeger 2008
  52. ^ Millen, Julia (1997). Salute to Service: A History of the Royal New Zealand Corps of Transport and Its Predecessors, 1860-1996. Victoria University Press. стр. 216. 
  53. ^ Murphy 1961, стр. 299.
  54. ^ Murphy 1961, стр. 304.
  55. ^ Murphy 1961, стр. 315–332.
  56. ^ Lyman 2009, стр. 268.
  57. ^ Rommel, стр. 167-168.
  58. 58,0 58,1 Murphy 1961, стр. 336–340.
  59. ^ Murphy 1961, стр. 342.
  60. ^ Murphy 1961, стр. 354.
  61. ^ Clifford, стр. 149–150.
  62. ^ Murphy 1961, стр. 286–297.
  63. ^ Murphy 1961, стр. 355.
  64. ^ Clifford, стр. 157.
  65. ^ Murphy 1961, стр. 367.
  66. ^ „I Bersaglieri in Africa Settentrionale website” (на језику: Italian). 2003. Приступљено 8. 4. 2008. 
  67. ^ * Greene, Jack; Massignani, Alessandro (1999) [1994]. Rommel's North Africa Campaign: September 1940 – November 1942. Cambridge, MA: Da Capo. стр. 121—122. ISBN 978-1-58097-018-1. 
  68. ^ Murphy 1961, стр. 390.
  69. ^ Kiwi veterans' website: The Western Desert[мртва веза] Accessed 29 December 2007
  70. ^ Murphy 1961, стр. 400–402.
  71. ^ Kippenberger (1949), pp. 101
  72. ^ Mason (1954). p. 105.
  73. ^ Thomson, John (2000). Warrior Nation: New Zealanders at the Front, 1900–2000. Hazard Press. стр. 187. 
  74. ^ Murphy 1961, стр. 406.
  75. ^ Peter Cox, 2015, Desert War: The Battle of Sidi Rezegh, Wollombi, NSW, Exisle Publishing, pp. 156–7.
  76. ^ Maughan, стр. 475–8
  77. ^ Murphy 1961, стр. 418–422.
  78. ^ Chant, Christopher (2013). The Encyclopedia of Codenames of World War II. Routledge. стр. 37. 
  79. ^ Murphy 1961, стр. 458–464.
  80. ^ See translation of Order of the Day published by Panzergruppe on 2 December 41 on the CRUSADER Project
  81. ^ Murphy 1961, стр. 476–478.
  82. ^ Gooch, стр. 100.
  83. ^ Murphy 1961, стр. 479.
  84. ^ Murphy 1961, стр. 483.
  85. ^ Murphy 1961, стр. 484.
  86. 86,0 86,1 Murphy 1961, стр. 490.
  87. ^ Mitcham, Samuel W. (2008). The rise of the Wehrmacht: the German armed forces and World War II. Volume 1, 1941-43. Praeger. стр. 552. 
  88. ^ Murphy 1961, стр. 497.
  89. ^ Mackenzie 1951, стр. 168
  90. ^ Mackenzie 1951, стр. 169
  91. ^ Murphy 1961, стр. 501.
  92. ^ Toppe, Vol. II, p. A-8-15.
  93. ^ U.S. War Department, WWII (25. 7. 1942). „The British Capture of Bardia (December 1941 - January 1942): A Successful Infantry-Tank Attack”. Lone Sentry. Washington, DC: Military Intelligence Service, Information Bulletin No. 21. стр. MID 461. Приступљено 27. 12. 2014. 
  94. ^ Clifford, стр. 219–21.
  95. ^ Cox 1987, стр. 196f.
  96. ^ Carver 1986, стр. 51.

Литература[уреди]

  • Thomson, John (2000). Warrior Nation: New Zealanders at the Front, 1900–2000. Hazard Press. стр. 187. 
  • Millen, Julia (1997). Salute to Service: A History of the Royal New Zealand Corps of Transport and Its Predecessors, 1860-1996. Victoria University Press. стр. 216. 

Спољашње везе[уреди]