Операција Сидро ’91
| Операција Сидро | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део рата у Хрватској | |||||||||
 Слано 2019. године. | |||||||||
| |||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||
 Југославија.svg){kind=small} Дубровачка република |
 Хрватска | ||||||||
| Команданти и вође | |||||||||
|
Вељко Кадијевић |
Нојко Мариновић | ||||||||
| Укључене јединице | |||||||||
 Збор народне гарде Хрватске одбрамбене снаге | |||||||||
| Жртве и губици | |||||||||
| непознато | непознато | ||||||||
.svg){kind=small}
Операција Сидро ’91 била је операција од стране ЈНА против ЗНГ, покренута са циљем заузимања Дубровачког Приморија и делове осталих општина, током рата у Хрватској.
Позадина
[уреди | уреди извор]Године 1990, етничке тензије између Срба и Хрвата су се погоршале након изборног пораза владе Социјалистичке Републике Хрватске од Хрватске демократске заједнице (ХДЗ). Југословенска народна армија (ЈНА) одузела Територијалну одбрану Хрватске (ТО) оружје како би се минимизирао отпор.[1] Дана 17. августа, тензије су ескалирале у отворену побуну хрватских Срба,[2] усредсређену на претежно српски насељена подручја далматинског залеђа око Книна (приближно 60 километара североисточно од Сплита),[3] делове Лике, Кордуна, Бановине и источне Хрватске.[4] У јануару 1991. године, Србија, уз подршку Црне Горе и српских покрајина Војводине и Косова, безуспешно је покушала да добије одобрење Председништва Југославије за операцију ЈНА ради разоружавања хрватских снага безбедности.[5] Захтев је одбијен, а бескрвни окршај између српских побуњеника и хрватске специјалне полиције у марту[6] подстакао је саму ЈНА да затражи од савезног председника да јој да ратна овлашћења и прогласи ванредно стање. Иако је захтев подржала Србија и њени савезници, захтев ЈНА је одбијен 15. марта. Српски председник Слободан Милошевић је преферирао кампању за проширење Србије него за очување Југославије са Хрватском као федералном јединицом, јавно је претио да ће ЈНА заменити српском војском и изјавио да више не признаје ауторитет савезног председништва. Претња је навела ЈНА да одустане од планова за очување Југославије у корист проширења Србије, јер је ЈНА дошла под Милошевићеву контролу.[7] До краја марта, сукоб је ескалирао првим жртвама.[8] Почетком априла, вође српске побуне у Хрватској изјавиле су своју намеру да споје подручја под својом контролом са Србијом. Влада Хрватске их је сматрала сепаратистичким регионима.[9]
Почетком 1991. године, Хрватска није имала редовну војску. Да би ојачала своју одбрану, Хрватска је удвостручила број полицајаца на око 20.000. Најефикаснији део хрватских полицијских снага била је специјална полиција од 3.000 људи, коју је чинило дванаест батаљона организованих по војном принципу. Такође је било 9.000–10.000 регионално организованих резервних полицајаца у 16 батаљона и 10 чета, али им је недостајало оружје. Као одговор на погоршање ситуације, хрватска влада је основала Хрватску народну гарду (ЗНГ) у мају проширењем специјалних полицијских батаљона у четири потпуно професионалне гардијске бригаде. Под контролом Министарства одбране и под командом пензионисаног генерала ЈНА Мартина Шпегеља, четири гардијске бригаде су бројале приближно 8.000 војника.[10] Резервни састав полиције, такође проширен на 40.000, припојен је ЗНГ и реорганизован у 19 бригада и 14 самосталних батаљона. Гардијске бригаде су биле једине јединице ЗНГ које су биле потпуно опремљене лаким наоружањем; широм ЗНГ је недостајало теже наоружање и постојала је лоша структура командовања и контроле изнад нивоа бригаде. Несташица тешког наоружања била је толико озбиљна да је ЗНГ прибегла коришћењу оружја из Другог светског рата узетог из музеја и филмских студија.[11] У то време, хрватски фонд оружја састојао се од 30.000 комада лаког наоружања купљеног у иностранству и 15.000 комада које је раније било у власништву полиције. Да би се заменио губитак људства у гардијским бригадама, формирана је нова специјална полиција од 10.000 људи.
Ток операције
[уреди | уреди извор]Док се 9. ВПС кретао директно на Дубровник, 2. (Титоградски) корпус, уз подршку оближњих елемената 37. корпуса и ЈРМ-а, кренуо је да одсече град Дубровник и његову околину од остатка Хрватске. Црногорски корпус је прво ударио према граду Слано на Аднатићком аутопуту, борећи се са хрватским трупама из Метковића и Макарске близу села Чепикуће. Иако се чини да је сам Слано издржао до 7. октобра, аутопут је пресечен раније, могуће већ 2. октобра. Након ове победе, 2. корпус је требало да изврши продор ка северозападу.[12]
Типично за укупне наступе нападача у октобру, када ЈНА или није снажно нападала или је успорила због чврсте хрватске одбране, 2. корпус је успео да консолидује своје положаје само дуж линије која се протеже од Чепикућа преко села Лисац до Јадранског мора током месеца. Такође је откривено да је ЗНГ преместио снаге у Херцеговину, између села Хутово и Равно, угрожавајући десни бок 2. корпуса ЈНА. Да би се суочила са овом претњом, ОГ 2 је очигледно пребацила 1. никшићку партизанску бригаду ТО из подручја Конавала под командом 9. ВПС у подручје 2. корпуса. У периоду од 16. до 20. октобра, бригада је успела да очисти подручје Равно и стабилизује линију у Херцеговини, јужно од Хутовског језера, отприлике дуж реке Требишњице.[12]
У новембру, снаге од 7.000 до 10.000 брдских и партизанских трупа ЈНА изгледа да су се само споро пробијале ка северу против процењених 6.000 до 8.000 људи ЗНГ. Овај напад је укључивао продор у Херцеговину према Хутову. До средине децембра, 2. корпус, уз ваздушну и поморску подршку, прошао је око 10 километара даље ка северозападу, а до примирја у јануару 1992. године успоставио је линију фронта пет или десет километара од Чесвиница и босанске луке Неум.[12][13]
У овој операцији ЈНА је заузела преко 340 km², од Чесвиница–Неум па до Петровог Села.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Hoare 2010, стр. 117.
- ^ Hoare 2010, стр. 118.
- ^ The New York Times & 19 August 1990.
- ^ ICTY & 12 June 2007.
- ^ Hoare 2010, стр. 118–119.
- ^ Ramet 2006, стр. 384–385.
- ^ Hoare 2010, стр. 119.
- ^ Engelberg & 3 March 1991.
- ^ Sudetic & 2 April 1991.
- ^ EECIS 1999, стр. 272–278.
- ^ Ramet 2006, стр. 400.
- ^ а б в CIA 2002, стр. 234.
- ^ „Дубровачка република 1991 - www.zlocininadsrbima.com”. www.zlocininadsrbima.com. Приступљено 2025-09-24.
Литература
[уреди | уреди извор]- Engelberg, Stephen (3. 3. 1991). „Belgrade Sends Troops to Croatia Town”. The New York Times. Архивирано из оригинала 2. 10. 2013. г.
- Hoare, Marko Attila (2010). „The War of Yugoslav Succession”. Ур.: Ramet, Sabrina P. Central and Southeast European Politics Since 1989. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-48750-4.
- Sudetic, Chuck (2. 4. 1991). „Rebel Serbs Complicate Rift on Yugoslav Unity”. The New York Times. Архивирано из оригинала 2. 10. 2013. г.
- „The Prosecutor vs. Milan Martic – Judgement” (PDF). International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia. 12. 6. 2007.
- „Roads Sealed as Yugoslav Unrest Mounts”. The New York Times. Reuters. 19. 8. 1990. Архивирано из оригинала 21. 9. 2013. г.
- Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis (2002). Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990–1995. 2. Washington, D.C.: Central Intelligence Agency. ISBN 978-0-16-066472-4.
