Операција хапшења Драже Михаиловића

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search

Операција хапшења Драгољуба Драже Михаиловића изведена је 12. марта 1946. године у околини Вишеграда од стране ОЗНА-е.

Операција његовог хапшења је почела још маја 1945. године када је на Зеленгори уништена Главнина његових снага. Сам чин хапшења је и до данас остао споран. Према званичној верзији ОЗНЕ у хапшењу је кључни фактор био Никола Калабић, командант Краљеве гарде. Док други извори тврде да је Дража ухапшен на превару у сарадњи са Савезницима.

Распад ЈВуО 1945. године и припреме хапшења[уреди]

После слома четничких снага на Зеленгори, маја 1945. године, Одељење за заштиту народа (ОЗНА) отпочела је са првим припремама на акцију заробљавања Драже Михаиловића. Као погодност у том циљу користила им је помоћ ухваћених четничких команданата. Највеће погодности у предстојећој акцији ОЗНЕ било је присуство некадашњег Михаиловићевог команданта Центра за везу бр. 2, капетана Николе Миловановића и заробљавање помоћника команданта Другог Равногорског корпуса, мајора Трифуна Ћосића и радиотелеграфисте Ненада Јовичића и заплењена документа.

Хапшење Николе Калабића[уреди]

Никола Калабић

Никола Калабић, командант Краљеве гарде, је успео да преживи уништење Главнине четничких снага, на Зеленгори маја 1945. године. При повлачењу се, у једном селу код Фоче, сусрео са Дражом Михаиловићем и договорили си су се да Никола пређе у Србију, док ће Дража још неко време остати у Босни и покушати да прикупи преостале снаге. Калабић се тада, са остацима своје гарде, пребацио преко Дрине и преко Златибора стигао у околину Ваљева.

У јесен 1945. године, мајор ОЗНЕ Милован Бата Пејановић, под псеудонимом Љуба Поповић, адвокат из Београда, представљајући се као делегат „београдске четничке организације“ успео је да ступи у контакт са четничким командантом за ваљевски округ, Милићем Бошковићем. После неколико састанака са Бошковићем, затражио је да га повеже са четничким потпоручником Драгишом Благојевићем, за којег је ОЗНА знала да је био Дражин пратилац и да се налази у околини Ваљева. План је био да се преко Благојевића покуша сазнати где се налази Михајловић. После дужег убеђивања Пејановић је успео да наговори Бошковића и он га је 6. новембра одвео у шуму близу Струганика, где се састао са Драгишом Благојевићем. Приликом сусрета Пејановић је од Благојевића сазнао да се Дража налази у Босни, највероватније у околини Вишеграда, код мајора Драгише Васиљевића, бившег команданта Вишеградске четничке бригаде. Благојевић је тада напоменуо да он има могућност да се преко једне удовице из Вељег Луга, код Вишеграда, повеже са Драгишом Васиљевићем. На другом састанку са Благојевићем, 12. новембра крај пута Мионица-Брежде, Пејановић је четницима донео неколико ствари као поклон „београдске четничке организације“, а са собом је назад у Београд повео једног четничког радио-телеграфисту. Приликом растанка Благојевић је рекао Пејановићу да је Никола Калабић изразио жељу да се састане са њим.

Пошто је четнички радио-телеграфиста био задовољан смештајем у Београду, упутио је, преко јатака, четницима писмо пуно хвале на рачун „београдске четничке организације“. Ово писмо је доспело до Калабића и учврстило га у намери да се састане са Пејановићем. На следећи састанак са потпоручником Драгишом Благојевићем, Бата Пејановић је повео једног бившег Калабићевог четника, извесног „Максима“ који је радио за ОЗНУ, и два писма „београдске четничке организације“ упућена Дражи Михаиловићу и Николи Калабићу. Четници су их тада одвели до једне усамљене куће у близини села Паштрића, где су се састали са Калабићем. Након дужег разговора Калабић је прихватио Пејановићев предлог да га снабде са лажним исправама и пребаци у Београд. Калабић је потом упутио Бату Пејановића и Драгишу Благојевића у село Вељи Луг да тамо удовици уруче писмо „београдске организације“ за Дражу, којем је Калабић приложио и своје писмо.

Неколико дана после предаје писама удовици у Вељем Лугу, Пејановић и Благојевић су били обавештени од удовице да је Драгиша Васиљевић неповерљив у погледу извора писама. Оставивши удовици још једно писмо за Ваљаревића, њих двојица су се вратила у Београд. Два дана касније, Калабић је послао Пејановућу курира са поруком да на већ договорени састанак, 29. новембра, поведе са собом и једног официра из америчке амбасаде. За ову личност био је изабран један агент ОЗНЕ који је добро говорио енглески језик. Због честих потера ОЗНЕ, Калабић није био у могућности да се појави на заказаном састанку али је већ сутрадан послао поруку да жели поновни састанак.

Бата Пејановић и „амерички официр“ су се сусрели са Калабићем 5. децембра у једној кући у близини села Бранковине. Калабић који се ту налазио са око 30-ак четника, након разговора са Љубом и „америчким официром“, одлучио је да још исте ноћи крене за Београд, а одатле у иностранство. Ова његова одлука изазвала је бурна негодовања присутних четника, који су сматрали да је у питању клопка. Након бурне расправе, у којој су најоштрији били Калабићев пратилац Драгослав Милосављевића звани „Черчил“ и командант Тамнавске четничке бригаде Марко Котарац, изгледало је као да ће план ОЗНЕ пасти у воду. Ипак Калабић је остао непоколебљив и исте ноћи је, заједно са својим пратиоцима, пошао у Београд.

По доласку у Београд, Калабић је, као вођа групе, одведен у једну вилу, у улици Боже Јанковића, на Вождовцу, док су његови пратиоци Мишић, Черчил и још један су одведени у вилу у Ужичкој улици, у близини Титове резиденције. Њима је било речено да им се пружа прилика да изврше атентат на Тита. Приликом акције њиховог разоружавања коју су извели Ђорђе Нешић и Никола Бугарчић, сва тројица су убијена. Како би могао бити искоришћен у акцији хапшења Драже Михаиловића, Калабић је морао бити савладан без употребе оружја и претеране употребе силе. Калабић је у кућу ушао прилично неповерљиво и сео за сто држећи и једној руци одшрафљену бомбу, а у другој пиштољ. Да би разбили напету атмосферу, оперативци ОЗНЕ, који су као чланови „београдске четничке организације“ дочекали Калабића, понудили су га кафом и ракијом и почели да причају о разним „акцијама“ које они изводе по читавом Београду. Током вечере пред Калабића су изнесене велике количине алкохола, не би ли га пијаног лакше савладали. Да не би изазвали сумњу, официри ОЗНЕ су морали и сами да пију. Временом су, услед количине попијеног алкохола, били готово пијани, док Калабић, навикнут на алкохол није показивао знакове пијанства. Потпуно уверен да се налази на сигурном у неко доба ноћи је задремао, опружио се на кауч у соби у којој су пили и заспао. Оперативци ОЗНЕ су га разоружали, а у тренутку када су му стављали лисице на руке, он се пробудио и почео да пружа отпор. Оперативцима ОЗНЕ је ипак успело да га савладају без повреда.

Припреме за операцију хапшења Драже Михаиловића[уреди]

Никола Калабић је истог јутра, после хапшења, пребачен у седиште ОЗНЕ у Змај Јовиној улици (види још: Главњача) и суочен са мозговима целе операције командантом ОЗНЕ за Србију Слободаном Пенезићем Крцуном и министром унутрашњих послова ФНРЈ Александром Ранковићем Леком. Требало је да они сломе Калабића и приволе га на сарадњу.

Због тога му је подметнуто писмо које доказује његову наводну издају. Потом је Слободан Пенезић Крцун одабрао 12 најповерљивијих оперативаца ОЗНЕ који је требало да пођу у потрагу за Дражом Михаиловићем. За вођу ове групе био је именован Светолик Лазаревић, а у њој су се, између осталих, налазили и народни хероји Ђорђе Нешић и Раденко Мандић.

Најпре им је наређено да пусте браде и смештени су један стан у Косовској улици. Тамо су провели петнаестак дана на обуци. Посебна пажња је била посвећена учењу нових имена и биографија. Додељене су им биографије четника Авалског корпуса, јер Дража и његови најближи сарадници нису директно долазили у контакт са Авалским корпусом.

Потрага за Михаиловићем[уреди]

Преобучени у одела заробљених четника, оперативци ОЗНЕ су кренули 19. јануара 1946. године у правцу Вишеграда у потрагу за Дражом Михаиловићем. Најпре су обишли терен око Вишеграда, Добруна и Бијелог Брда. Свраћали су код Калабићевих јатака, како би преко њих сазнали где се налази Дража.

У селу Грање су дошли у кућу код Будимира Гајића, локалног четничког команданта. Ништа не сумњајући, Гајићев отац се распричао о свом сину и осталим четницима који су се крили у шуми, а са којима се претпостављало да је и Дража Михаиловић. Будимиров брат Марко је рекао да једино њихов комшија Витомир Русо може да пронађе Будимира, па је отишао по Витомира и довео га. Исте ноћи Витомир је отишао до земунице на Црном врху, где се крио Гајић. Пошто је он био неповерљив према садржини писма, договорио се са Драгишом Васиљевићем да не обавештавају Дражу о овоме, док су Витомиру су рекли да они сумњају да је то Калабић и да му кажу да их није нашао.

Након седам дана, два оперативца су се вратила у село и Витомиру дали још једно писмо за Гајића. Ово је код четника у земуници, на Црном врху, изазвало још већу сумњу па су, не обавестивши Дражу ни о чему, наредили Витомиру да се не враћа кући јер је у питању клопка. Пошто су изгледи за успех операције тада поново сведени на минимум, оперативци ОЗНЕ су се повукли на неко време у Београд. По њиховом повратку, Слободан Пенезић Крцун је наредио велику милицијску потеру на том терену да би се у потпуности стекао утисак да су ту били прави четници.

Четници су одмах по Витомировом одласку напустили земуницу на Црном врху и упутили се у село Репушевићи, код Мила Кнежевића. Ту су, у близини Кнежевићеве куће, ископали два склоништа, једно за Дражу и Васиљевића а друго за остале.

Хапшење[уреди]

После паузе од месец дана и велике милицијске потере, почетком марта, група оперативаца ОЗНЕ, поново се вратила у околину Вишеграда. Пешице су се запутили по селима око Вишеграда од једног до другог јатака. Увече 11. марта су се на гробљу у селу Раваници састали са Будимиром Гајићем и Благојем Ковачем. Након сусрета и уверавања да у Србији наводно постоји јака четничка организација, коју је Калабић покренуо, Гајић је поруку послао Дражи.

Дража Михаиловић је тада одлучио да се састане са њима и поручио је Гајићу да га доведе у Репушевиће. У ноћи 12. марта Дража се састао са њима. Тада је настао један од најкритичнијих тренутака операције, пошто су се Дража, Драгиша Васиљевић и вођа групе ОЗНЕ, Светолик Лазаревић, повукли насамо у кућу, да разговарају. Остали оперативци ОЗНЕ су остали напољу са 20-ак четника. Приликом разговора у кући, уверавали су Дражу да у Србији постоји јака четничка организација и позивали га да са њим пређе у Србију. Дража је у почетку био сумњичав, док је потпуковник Васиљевић био у потпуности неповерљив према и уверавао је Дражу да не иде. Касније током разговара Дража је попустио у пристао да крене у Србију.

Договорено је било да крену још исте ноћи, подељени у две групе: у једној је требало да буду Дража, Васиљевић, три четника и Дражиног обезбеђења (Српко Меденица, Будимир Гајић и Благоје Ковач) и сви „пратиоци“, у ствари оперативци ОЗНЕ. Друга група је требало да крене у другом правцу да би заварала евентуалну потеру, па би се обе групе састале ујутру у месту Брезовац и одатле наставиле заједно за Србију. Након договора групе су кренуле по одређеним првацима.

Обрачун је требало да почне на једном месту у близини пута Добрун-Прибој, где их је у заседи чекала група ОЗНЕ. Знак за обрачун је требало да буде команда: „Учо стани!", пошто је на челу требало да иде оперативац ОЗНЕ Уча Крстић, али пошто су ишли у колони по двоје, на челу су били четници Будимир Гајић и Српко Меденица, а иза њих оперативци Крстић и Циклован. Пошто се Дража уморио, он је непредвиђено рекао да стану. То се пренело по колони и настало је колебање. Оперативац Циклован је, уместо машинком, припуцао пиштољем, тако да је Гајић, иако рањен, успео да побегне. Чим је настало пуцање Раденко Мандић је одмах легао на Дражу, тако да овај није ништа посумњао, мислећи да га штити. Ђорђе Нешић је убио потпуковника Васиљевића, а потом су он и Раденко Мандић ставили Дражи лисице.

У истражном затвору[уреди]

Датотека:Draza na sudu.jpg
Дража Михаиловић пред судом

Дража Михаиловић је најпре одведен у једну кућу у близини, где су се налазили оперативци ОЗНЕ, а затим је пребачен у Вишеград где се тада већ налазио генерал Јово Капичић. По доласку у Београд, доведен је у седиште ОЗНЕ за Србију, у Змај Јовиној улици, где су потом дошли Слободан Пенезић Крцун и Александар Ранковић. У време Дражиног хапшења, Тито се налазио у службеној посети НР Пољској, а о хапшењу га је обавестио Александар Ранковић. Вест о Дражином хапшењу остала је у тајности све до 27. марта 1946. године, када је на заседању Савезне скупштине, министар унутрашњих послова ФНРЈ Александар Ранковић објавио ову сензационалну вест.

Све до почетка судског процеса, Дража се налазио у једној посебно припремљеној соби у седишту ОЗНЕ за Србију у Змај Јовиној улици. Дан уочи почетка суђења пребачен је у помоћну зграду Пешадијског војног училишта на Топчидеру.

Дражу Михаиловића је првобитно на суду требало да заступа Деса Берић, угледни београдски адвокат, али се Дража определио за вође Демократске странке у ЈНОФ-у, Николу Ђоновића и др Драгића Јоксимовића. Иследни поступак је трајао од 9. априла до 31. маја 1946. године. Главни иследник био је партизански првоборац Јосиф Маловић, који је на том положају замењивао главног тужиоца ФНРЈ Јосипа Хрнчевића, тада одсутног. Одлуку о постављењу Маловића за иследника потписао је Политбиро ЦК КПЈ на седници одржаној 29. марта 1946. у Београду. Оптужница је уручена 3. јуна 1946. и њу је заступао пуковник ЈА Милош Минић. Суђење је отпочело 10. јуна 1946. године.

Последњи чин[уреди]

Све појединости о хапшењу Драгољуба Драже Михаиловића пуштене су у јавност тек 1962. године. Мада ни до данас није позната даља судбина Николе Калабића, постоји неколико верзија о томе шта му се догодило. Према неким тврдњама он је убијен пре или у исто време када и Дража Михаиловић, а према другим њему је додељен други идентитет и он је настањен негде у Босни, где је живео извесно време, али после је убијен од припадника УДБЕ јер је постојала опасност да открије свој прави идентитет.

Инспирисан хапшењем Драже Михаиловића, редитељ Миомир Стаменковић је 1971. године снимио филм "Клопка за генерала", који нема скоро никавих додирних тачка са стварним хапшењем. Године 1981. Телевизија Београд је снимила ТВ серију "Последњи чин", по сценарију Синише Павића, а у режији Саве Мрмка, која је врло сликовито приказала читаву операцију хапшења Драже Михаиловића.

Оспоравање званичне верзије[уреди]

После распада Југославије и политичких промена у Србији, почела су оспоравања званичне верзије хапшења Драже Михаиловића разоткривајући их као комунистичку пропаганду. Посебно је оспоравана улога Николе Калабића у хапшењу, након сумње да је његово писмо фасификат.[1]

Незванична верзија[уреди]

По незваничној верзији на подухвату хапшења су оперативци ОЗНЕ користили помоћ енглеских официра који су им предали шифре. После тога је ОЗНА, Дражу Михаиловића пратила преко радио-станице и лоцирала је место његовог боравка. У акцији заробљавања коришћени су авиони који су били удешени да изгледају као савезнички. У један такав авион који се спустио недалеко од Вишеграда службеници ОЗНЕ су прерушени у савезничке униформе и снабдевени савезничким пропусницама наговорили већ болесног Дражу да пође са њима у иностранство, али уместо иностранства авион је одлетео за Београд.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Боро Кривокапић, „Бесконачни Тито“, разговор са Ђорђем Нешићем
  • Интервју Профилу о хапшењу Драже Михаиловићу: Раденка Мандића, Јосипа Маловића, Бранка Михаиловића, Милоша Минића и Милована Бате Пејановића
  • Лист Борба од 20. марта до 2. јуна 1946. године
  • Јован Кесер и Драгоје Лукић „Не осећам се кривим“ - Стенографске белешке са суђења Дражи Михаиловићу 1946, Београд, 1991.
  • Жан Кристоф Бусон "Херој кога су издали савезници". Јагодина, 2006.
  • Милослав Самарџић „Истина о Калабићу“, Нови Погледи, Крагујевац, 1999.