Оперета

С Википедије, слободне енциклопедије
Публика у Театру дес Буфе-Паризијен, родном месту оперета Жака Офенбаха (1860)

Оперета је музичко-сценско дело где се драмска радња приказује свирањем, певањем, глумом и говором.[1][2] Оперета је лакша од опере по својој музици, величини оркестра, дужини дела и по номиналној вредности по теми.[3] Осим краће дужине, оперета је обично лаганог и забавног карактера.[4] Оперета је настала из француског облика комичне опере која се звала "Опера комик" средином 19. века (1839. године) у Паризу. После Париза оперета убрзо осваја и Беч. Оперета је била много краћа од опере, састављена од једног, до два чина и најчешће комичног, површног, ласцивног и забавног садржаја.[5] Као творац оперете се често помиње Жак Офенбах мада је прву оперету написао Флориман Ерве (певач, композитор, диригент, либретиста и позоришни сликар). Врло брзо је овај позоришни жанр прихватила и бечка публика, којој је у свом суграђанину Јохану Штраусу Млађем нашла најпопуларинијег представника оперете свих времена. Његова најпознатија оперета је Слепи миш. У току свог развоја, од око сто година оперета се развијала у два велика музичка центра-Паризу и Бечу. Прва оперета је изведена у Паризу 1853. године, а њен развојни пут завршен је 1954. године оперетом Калмана Аризона „Леди“.

Колумбија Рекордсова реклама за снимак Рите Монтанер у продукцији La Calesera Франциска Алонса, оперете из шпанског жанра сарцуеле.

„Оперета“ је италијански деминутив од „опера“ и првобитно је коришћен за описивање краћег, можда мање амбициозног дела од опере.[6] Оперета представља алтернативу оперским представама у приступачној форми која циља другачију публику. Оперета је постала препознатљив облик средином 19. века у Француској, а њена популарност је довела до развоја многих националних стилова оперете.[6] Посебни стилови су се појавили у земљама укључујући Аустроугарску, Немачку, Енглеску, Шпанију, Филипине, Мексико, Кубу и Сједињене Државе.[7] Преношењем оперете између различитих земаља, културни космополитизам се појавио у претходном веку.[8] Оперета је као жанр изгубила наклоност 1930-их и уступила место модерном музичком позоришту.[9] Важни композитори оперета су Јохан Штраус, Жак Офенбах, Франц Лехар и Франсиско Алонсо.

Дефиниције[уреди | уреди извор]

Термин оперета настаје средином осамнаестог века у Италији и први пут је признат као самосталан жанр у Паризу око 1850. године.[3] Kастил-Блејзов Dictionnaire de la musique moderne модерне тврди да овај термин има дугу историју и да је Моцарт био један од првих људи који је омаловажавајуће употребио реч оперета,[7] описујући оперете као „одређене драматичне абортусе, те минијатурне композиције пуне смећа у којима се налазе само хладне песме и двостихови из водвиља“.[10] Дефиниција оперете се мењала током векова и креће се у зависности од историје сваке земље са жанром.[9] Често се користи да се односи на комаде који подсећају на Офенбахове једночинке у супротности са његовим композицијама у пуној дужини, „опера-буфе“.[3] Офенбах је измислио ову уметничку форму као одговор на репресивне законе француске владе у вези са инсценацијама дела која су била већа од једног чина или су садржала више од четири лика.[5]

Насловна страница Boccaccio, oder Der Prinz von Palermo (Бокачо, или Принц од Палерма) Франца фон Супеа из 1879. Пример ране бечке оперете.

Историја[уреди | уреди извор]

Оперета је постала призната као музички жанр око 1850. године у Паризу. Године 1870. центар за оперету се померио у Беч када је Париз пао у руке Пруса.[3] Форма оперете је наставила да се развија током Првог светског рата.[3]

Постоје неке заједничке карактеристике међу оперетама које су цветале од средине 1850-их до раних 1900-их, почевши од француске опере-буфе.[11] Они садрже говорне дијалоге испреплетене између музичких нумера, а често су главни ликови, као и хор, позвани да учествују, иако је музика у великој мери изведена из оперских стилова 19. века, са нагласком на мелодијама које се могу певати.[6] Оперета у двадесетом веку је сложенија и достигла је свој процват у Аустрији и Немачкој.[7]

Оперета је претеча модерног музичког театра или „мјузикла“.[12] У првим деценијама 20. века, оперета је наставила да постоји упоредо са новијим мјузиклима, при чему је свака музичка форма утицала на другу.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Popović, Tanja. Rečnik književnih termina. Beograd: Logos Art : Edicija. стр. 494. ISBN 978-86-7360-064-2. 
  2. ^ „Opera, Operetta, or Musical Theatre? - Blog”. Opera Vivrà (на језику: енглески). 2013-10-19. Приступљено 2020-10-04. 
  3. ^ а б в г д Kennedy, Dennis, ур. (2005). „Operetta”. The Oxford Encyclopedia of Theatre and Performance. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-860174-6. 
  4. ^ Grout, Donald Jay; Williams, Hermine Weigel (2013). A Short History of Opera. Columbia University Press. стр. 378. ISBN 978-0231507721. Приступљено 2. 5. 2015. 
  5. ^ а б „The beginner's guide to operetta | English National Opera” (на језику: енглески). Приступљено 2020-10-04. 
  6. ^ а б в „Operetta”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  7. ^ а б в Baranello, Micaela (2016). „Operetta”. doi:10.1093/obo/9780199757824-0171. 
  8. ^ Scott, Derek B. (29. 12. 2016). „Early Twentieth-Century Operetta from the German Stage: A Cosmopolitan Genre”. The Musical Quarterly: gdw009. doi:10.1093/musqtl/gdw009. 
  9. ^ а б Traubner, Richard (2004-06-01). Operetta. ISBN 9780203509029. doi:10.4324/9780203509029. 
  10. ^ Sorba, Carlotta (септембар 2006). „The origins of the entertainment industry: the operetta in late nineteenth-century Italy”. Journal of Modern Italian Studies. 11 (3): 282—302. S2CID 144059143. doi:10.1080/13545710600806730. 
  11. ^ Gänzl, Kurt. "Toperettas: the history of operetta in ten works", Bachtrack.com, 22 October 2019
  12. ^ Jones, J. Bush (2003) Our Musicals, Ourselves, pp. 10–11, 2003, Brandeis University Press: Lebanon, New Hampshire ISBN 1584653116

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]