Опсада Туле (1607)
| Опсада Туле(1607) | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део устанка Болотњикова | |||||||
 Устаници у боју. | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
| Руско царство | Побуњени сељаци и козаци | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
|
Василиј IV Михаил Скопин-Шујски |
Иван Болотњиков Илејка Муромец | ||||||
| Јачина | |||||||
| око 100.000[1] | око 10.000[2] | ||||||
| Жртве и губици | |||||||
| Тешки | Тешки | ||||||
Опсада Туле (1607) била је последњи чин устанка Болотњикова у Русији.
Увод[уреди | уреди извор]
Везивање сељака за земљу у Русији крајем 16. века, велика глад 1601-1603. као и безвлашће и пољска интервенција после смрти Бориса Годунова 1605. довели су до стихијског устанка сељака на југу Русије 1606.[2]Смрт Лажног Димитрија била окидач, и легални изговор, за масовну побуну свих слојева у Русији: како међу поробљеним и гладним сељацима, тако и међу осиромашеном ситном властелом, незадовољном бољарским царем Василијем.[1] Под вођством Ивана Болотњикова, војска састављена од сељака, козака и ситне властеле уништила је царску војску августа 1606. код Кроме, а затим поново у септембру код Калуге и Коломне и 7. октобра 1606. опсела Москву. Издана од племића, устаничка војска је 2. децембра потучена под Москвом и натерана да се повуче у Калугу, где је издржала тромесечну опсаду уз помоћ повошких козака Илејке Муромеца ("Лажног Петра"), и у пролеће 1607. заузела Тулу. Кренувши поново на Москву, устаничка војска је у лето 1607. потучена од веће војске цара Василија и опседнута у Тули.[2]
Опсада[уреди | уреди извор]
Болотњиков се са око 10.000 устаника повукао у Тулу, коју су 30. јуна 1607. опселе јединице под непосредном царевом командом. Тула је била солидно утврђен град, који су устаници бранили активно-испадима и противнападима. Цар је наредио да се скретањем тока оближње речице град поплави: глад и потапање деморалисали су козачко-сељачку војску, и Болотњиков је принуђен на преговоре. Пошто је молба за помоћ, упућена Лажном Димитрију II остала без одговора,[1]устаници су прихватили обећану амнестију и 10. октобра 1607. предали оружје. Но, цар није одржао реч: "Лажни Петар" обешен је у Москви, а Иван Болотњиков спроведен марта 1608. у Каргопољ где је ослепљен и удављен,[2] како би цар одржао реч да неће пролити крв устаника.[1]
Последице[уреди | уреди извор]
Устаници су потучени, а Иван Болотњиков погубљен, али Време Смутње није било готово: преживели устаници придружили су се војсци Лажног Димитрија II, који је у лето 1607. подигао нову побуну против Василија Шујског.[1]
Референце[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија. Београд: Војноиздавачки завод. стр. 505—506.
- Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. изд.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. стр. 237—238. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678.