Општенародна одбрана и друштвена самозаштита
Општенародна одбрана и друштвена самозаштита (ОНО и ДСЗ) била је државна војно-политичка доктрина Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, развијана од краја 1950-их година и званично утврђена у уставном и законодавном систему земље током 1960-их и 1970-их година. Доктрина је полазила од начела да су одбрана државе и заштита друштвеног поретка обавеза цјелокупног становништва и свих друштвених структура.
Доктрина је обухватала два међусобно повезана, али концептуално раздвојена елемента: Општенародну одбрану и Друштвену самозаштиту.
Сматра се да је подстицај за њено увођење било настојање да се одбрамбена стратегија усклади са југословенском идеологијом самоуправног социјализма, односно домаћом варијантом марксистичке доктрине о „наоружаном народу“, као и са искуствима Народноослободилачког рата, те страх руководства од спољне агресије.
Општенародна одбрана
[уреди | уреди извор]Појам и циљеви
[уреди | уреди извор]Општенародна одбрана (ОНО) представљала је концепт свеобухватне оружане одбране државе од спољне агресије. Основна идеја ОНО била је да се одбрана земље не заснива искључиво на регуларним оружаним снагама, већ на масовном учешћу грађана, локалних заједница и друштвених организација.
Циљ ОНО био је да потенцијалном агресору онемогући брзу и одлучујућу побједу, наметањем дуготрајног и свеопштег отпора на цјелокупној територији државе.
Носиоци општенародне одбране
[уреди | уреди извор]Носиоци ОНО били су:
- Оружане снаге СФРЈ:
- Југословенска народна армија (ЈНА) као главна оружана сила
- Територијална одбрана (ТО) као масовна, локално организована војна компонента
- Грађани оспособљени за одбрану кроз војну и цивилну обуку
- Привредни и друштвени субјекти задужени за логистику, производњу и подршку
Основна начела
[уреди | уреди извор]Општенародна одбрана заснивала се на сљедећим начелима:
- масовност и свеобухватност
- територијална организованост
- ослањање на сопствене снаге
- јединство војне и цивилне компоненте
- континуитет отпора и у условима окупације
Друштвена самозаштита
[уреди | уреди извор]Појам и намјена
[уреди | уреди извор]Друштвена самозаштита (ДСЗ) представљала је концепт унутрашње безбједности и заштите друштвеног и уставног поретка. Њена намјена била је спречавање и сузбијање активности које би могле угрозити политичку стабилност, безбједност или функционисање социјалистичког самоуправног система.
ДСЗ се односила на дјеловање у мирнодопским и ратним условима, као и у ситуацијама ванредних околности.
Област дјеловања
[уреди | уреди извор]Друштвена самозаштита обухватала је:
- заштиту од саботажа и диверзија
- борбу против шпијунаже и тероризма
- спречавање дјеловања непријатељске пропаганде
- очување јавног реда и друштвене дисциплине
- заштиту виталних друштвених и привредних објеката
Носиоци друштвене самозаштите
[уреди | уреди извор]У систему ДСЗ учествовали су:
- органи унутрашњих послова
- радне организације и институције
- мјесне заједнице
- образовне установе
- друштвено-политичке организације
Посебан нагласак стављан је на превентивно дјеловање и укључивање грађана у препознавање и спречавање безбједносних ризика.
Однос између ОНО и ДСЗ
[уреди | уреди извор]Иако су представљале различите концепте, Општенародна одбрана и Друштвена самозаштита чиниле су јединствен систем. Полазило се од становишта да спољна одбрана није могућа без унутрашње стабилности, као ни да се друштвена безбједност може очувати без способности државе да се одбрани од спољне агресије.
Овај јединствени приступ био је институционализован кроз законодавство, образовни систем и систем одбране СФРЈ.
За ОНО и ДСЗ била је карактеристична децентрализација, односно настојање да се њен концепт што више омасови, па су тако све важније друштвено-политичке организације и предузећа имала властите комитете за ОНО и ДСЗ.
Историјски развој и престанак примјене
[уреди | уреди извор]Доктрина ОНО и ДСЗ развијана је под утицајем искустава Народноослободилачке борбе у Другом свјетском рату и геополитичког положаја Југославије након сукоба са Информбироом 1948. године.
С распадом СФРЈ почетком 1990-их година, доктрина је престала да постоји као јединствен систем, а новонастале државе развиле су сопствене концепте одбране и безбједности.
ОНО и ДСЗ у образовном систему
[уреди | уреди извор]У оквиру доктрине Општенародне одбране и друштвене самозаштите, у образовни систем СФРЈ уведен је школски предмет под истим називом, „Општенародна одбрана и друштвена самозаштита“ (ОНО и ДСЗ). Предмет је имао за циљ да становништво, почев од млађих генерација, систематски припреми за учешће у одбрани земље и заштити друштвеног поретка у условима рата, кризе и ванредних околности.
Предмет ОНО и ДСЗ изучавао се у средњим школама, на вишим школама и факултетима, а одређени облици обуке спроводили су се и у радним организацијама. Настава је била обавезна и представљала је саставни дио државне политике одбране и безбједности.
У средњошколском образовању предмет је често укључивао и практичне облике наставе, као што су теренске вјежбе, маршеви, руковање основном војном опремом и упознавање с елементарним облицима тактичког дјеловања, док је на високошколском нивоу нагласак био на теоријским, правним и организационим аспектима одбране.
Увођење предмета ОНО и ДСЗ одражавало је настојање југословенског руководства да се концепт „наоружаног народа“ и искуства Народноослободилачког рата институционализују кроз образовање, те да се одбрана државе схвати као трајна друштвена обавеза, а не искључиво као дјелатност оружаних снага.
С распадом СФРЈ почетком 1990-их година, предмет је укинут или замијењен другим наставним садржајима, најчешће из области цивилне заштите, безбједности или грађанског образовања, у складу са новим државним и политичким оквирима.
