Организација америчких држава

Организација америчких држава Organization of American States Organización de los Estados Americanos Organisation des États Américains Organização dos Estados Americanos
Грб
Застава Flag of the Organization of American States.svg
Седиште Вашингтон
Чланова 35 држава
Језици енглески, француски, шпански, португалски
Генерални секретар Луис Алмагро,
 Уругвај
(од 26. маја 2015)
Асистент генералног секретара Нестор Мендез,
 Белизе
Оснивање Повеља Организације америчких држава
- 30. април 1948. (потписана)
- 1. децембар 1951. (ступила на снагу)
Сајт http://www.oas.org/

Организација амерички држава (скраћено ОАД или OAS од енгл. Organization of American States или OEA од шп. Organización de los Estados Americanos, порт. Organização dos Estados Americanos и франц. Organisation des États Américains) је међународна организација 35 америчких држава, са седиштем у Вашингтону, САД. Основана је 1948. године, потписивањем Повеље Организације америчких држава, а која је ступила на снагу 1951. године.[1] Од 1990-их, организација се фокусирала на праћење избора. На челу ОАС је генерални секретар; садашњи председник је Уругвајац Луис Алмагро.[2]

Историја[уреди | уреди извор]

Зграда Пан америчке уније убрзо након изградње у Вашингтону, 1910.

Позадина[уреди | уреди извор]

Појам међународне уније у Новом свету први пут су изнели током ослобођења Америке Хозе де Сан Мартин и Симон Боливар[3] који су на Конгресу Панаме (још увек у саставу Колумбије) 1826. године предложили стварање савез америчких република, са заједничком војском, пактом о међусобној одбрани и наднационалном парламентарном скупштином. Овом састанку су присуствовали представници Велике Колумбије (која се састоји од савремених земаља Колумбија, Еквадор, Панама и Венецуела), Аргентине, Перуа, Боливије, Уједињених провинција Централне Америке и Мексика, али грандиозно назван „Уговор о унији, Лига и вечна конфедерација“ је на крају ратификовала само Гран Колумбија. Боливаров сан се убрзо покварен грађанским ратом у Великој Колумбији, распадом Централне Америке и појавом националних, а не новосветских погледа у новим независним америчким републикама. Боливаров сан о међуамеричком јединству требало је да уједини латиноамеричке нације против спољних сила.

Лого у публикацији из 1909. године.[4]
Emblem with the official name in English.
Печат са званичним називом на енглеском.

Фондација[уреди | уреди извор]

Средином 1930-их, председник САД Френклин Делано Рузвелт организовао је међуамеричку конференцију у Буенос Ајресу. Једна од ставки на конференцији била је „Лига нација Америке“, идеја коју су предложиле Колумбија, Гватемала и Доминиканска Република.[5] На следећој Међуамеричкој конференцији за одржавање мира, 21 нација се обавезала да ће остати неутрална у случају сукоба између било које две чланице.[6] Искуство Другог светског рата уверило је владе хемисфере да једнострано деловање не може да обезбеди територијални интегритет америчких народа у случају спољне агресије. Да би одговорили на изазове глобалног сукоба у послератном свету и да би обуздали сукобе унутар хемисфере, усвојили су систем колективне безбедности, Интерамерички уговор о реципрочној помоћи (Споразум из Рија) потписан 1947. године у Рио де Жанеиру.

Девета Међународна конференција америчких држава одржана је у Боготи између марта и маја 1948. године, а предводио ју је државни секретар Сједињених Држава Џорџ Маршал, састанак који је довео до обећања чланова да ће се борити против комунизма на западној хемисфери.[7] Ово је био догађај који је довео до рођења OAS-а онаквог какав је данас, са потписом 21 америчке земље на Повељу Организације америчких држава 30. априла 1948. (на снази од децембра 1951. године). На састанку је усвојена и Америчка декларација о правима и дужностима човека, први општи инструмент у свету о људским правима.

Прелазак из Панамеричке уније у OAS био би миран да није било убиства колумбијског лидера Хорхеа Елиесера Гајтана. Генерални директор пређашње организације, Алберто Љерас Камарго, постао је први генерални секретар. Садашњи генерални секретар је бивши уругвајски министар спољних послова Луис Алмагро.

Савремени дан[уреди | уреди извор]

OAS је спровела ревизију општих избора у Боливији 2019, за које присталице опозиције тврде да су нелегални. У извештају OAS се наводи да су резултати поремећени „јасном манипулацијом“ и значајним неправилностима које су довеле до боливијске политичке кризе 2019. Боливијски председник Ево Моралес је убрзо потом поднео оставку, пошто је изгубио поверење војске земље у ономе што је описао као државни удар.[8] Поједини медији расправљали су о томе да ли то треба назвати државним ударом.[9] Дана 21. децембра, Техничка мисија изборних експерата коју је послала Европска унија објавила је извештај од 67 страница са сличним запажањима и закључцима као и OAS. Напоменули су да је „постојао записник са неуобичајено великим бројем поништених гласова, празних гласова и стопостотног учешћа бирача на низу бирачких места“ и истакли општи пропуст TSE да прогласи ове неправилности.[10][11] Студије које је наручио амерички левичарски[12][13][14] труст мозгова CEPR, тврдиле су да је статистичка анализа извештаја OAS-а нетачна и непоуздана.[15] Аутор OAS-ове анализе повратних гласова је навео да је CEPR-ово објашњење резултата неуверљиво.[16] Организацију су критиковали Мексико[17] и CEPR[18] због њихове перцепције мешања у унутрашње послове Боливије.[19] OAS је посматрала Опште изборе у Боливији 2020. године, наводећи да нема доказа о превари.[20] Њујорк тајмс је закључио да је било неке преваре, али да је нејасно колико или да ли је то довољно да се промени резултат избора, и сугерисао је да је почетна анализа OAS-а била погрешна.[21]

У априлу 2022, Никарагва је известила о завршетку свог процеса повлачења из OAS-а започетог у новембру 2021. године, иако је OAS навела да према условима уговора повлачење неће ступити на снагу до 2023. године.[22]

Чланство[уреди | уреди извор]

По оснивању 5. маја 1948. Организацију је чинило 21 држава чланица.

Државе чланице ОАД
  оснивачи
  касније приступили

Данас су свих 35 независних америчких држава чланице Организације:

Службени језици организације су енглески, француски, шпански и португалски. Иако је Суринам држава чланица, холандски није службени језик.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „The Organization of American States”. Council on Foreign Relations. 
  2. ^ Wyss, Jim. „As a Uruguayan is poised to head the OAS, questions swirl about Venezuela”. Miami Herald. Приступљено 18. 3. 2015. 
  3. ^ „Panama: A Country Study”. Washington: GPO for the Library of Congress. 1987. 
  4. ^ catalog, International bureau of the American republics, Washington, D. C. [from old; Book, Start this, Cacao (PDF), Приступљено 2021-10-13 
  5. ^ Special to the New York Times. "League of Nations in Americas urged by 3 Latin states", The New York Times. April 13, 1936. p. 1.
  6. ^ "Americas adopt neutrality pact", The New York Times. December 20, 1936.
  7. ^ „Organization of American States”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2019-09-04. 
  8. ^ Faiola, Anthony; Krygier, Rachelle. „Bolivia's Morales resigns amid scathing election report, rising protests”. The Washington Post (на језику: енглески). ISSN 0190-8286. Приступљено 2021-03-18. 
  9. ^ „AP Explains: Did a coup force Bolivia's Evo Morales out?”. Associated Press. 11. 11. 2019. Приступљено 4. 12. 2019. »Whether the events Sunday in Bolivia constitute a coup d’état is now the subject of debate in and outside the nation. ... Bolivia’s "coup" is largely a question of semantics« 
  10. ^ „Unión Europea Misiónde Expertos Electorales Bolivia 2019 Informe Final” (PDF) (на језику: шпански). European Union in Bolivia. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 6. 7. 2020. Приступљено 15. 10. 2020. 
  11. ^ „Informe de la UE detectó "numerosos errores" en elecciones de Bolivia | Voice of America - Spanish”. www.voanoticias.com (на језику: шпански). Voice of America Spanish. 21. 12. 2019. Приступљено 15. 10. 2020. 
  12. ^ Rosenberg, Tina (4. 11. 2007). „The Perils Of Petrocracy”. The New York Times. Приступљено 5. 10. 2014. »… Mark Weisbrot, co-director of the Center for Economic and Policy Research, a left-wing Washington policy group.« 
  13. ^ Sussman, Anna Louie (7. 9. 2015). „Are Women the New Face of Organized Labor?”. The Wall Street Journal. Приступљено 20. 9. 2015. 
  14. ^ Fox, Maggie (24. 7. 2013). „Obamacare won't slash workers' hours, report finds”. NBC News. Приступљено 31. 10. 2014. 
  15. ^ „Data from Bolivia's Election Add More Evidence That OAS Fabricated Last Year's Fraud Claims”. 21. 10. 2020. 
  16. ^ Nooruddin, Irfan. „Analysis | Yes, Bolivia's 2019 election was problematic. Here's why.”. The Washington Post (на језику: енглески). ISSN 0190-8286. Приступљено 2021-03-18. 
  17. ^ Garcia, David Alire (17. 3. 2021). Esposito, Anthony, ур. „Mexico to OAS: Stop interfering in Bolivia's internal affairs”. Associated Press. Thomson Reuters. Приступљено 14. 2. 2022. 
  18. ^ Williams, Jack R.; Curiel, John. „Analysis of the 2019 Bolivia Election” (PDF). Center for Economic and Policy Research (CEPR). Приступљено 14. 2. 2022. 
  19. ^ Hetland, Gabriel (7. 3. 2020). „Opinion: The OAS helped undermine, not restore, democracy in Bolivia”. The Washington Post. Приступљено 14. 2. 2022. 
  20. ^ Tancara Castillo, Cándido (23. 10. 2020). „ONU, OEA y Uniore descartan fraude en elecciones generales”. Pagina Siete (на језику: шпански). Архивирано из оригинала на датум 14. 04. 2021. Приступљено 24. 07. 2022. 
  21. ^ Kurmanaev, Anatoly (7. 6. 2020). „A Bitter Election. Accusations of Fraud. And Now Second Thoughts.”. The New York Times. 
  22. ^ „Nicaragua announces withdrawal from Organization of American States despite bloc's objections”. france24.com. 25. 4. 2022. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]