Органски поремећаји артикулације

С Википедије, слободне енциклопедије
Производња говора визуелизована помоћу МРТ у реалном времену

Органски поремећаји артикулације представљају скуп поремећаја заједничке делатности говорних органа приликом произвођења говорних гласова, која је уско повезана са развојем фонемског слуха код деце који омогућава диференцирање гласова у речи. Артикулациони поремећај се може јавити као изолована тешкоћа или може бити удружен са неком другом говорно-језичком тешкоћом (нпр фонолошким поремећајем, специфичним језичким поремећајем, муцањем).[1]

Основне информације[уреди | уреди извор]

Комуникација подразумева свако вербално или невербално понашање, без обзира на то да ли је намерно или ненамерно, а које утиче на понашање, идеје или ставове других особа у окружењу. Језик, говор и комуникација су три појединачна система одређена структуром и специфичним развојним процесима така да ако у једном домену постоји кашњење или заостајање, оно се може одразити на друге домене.[2] За успешну комуникацију неопходно је да дете увремењено развије темељне вештине којима ће моћи разменити одређене садржаје. Размена може бити вербална и невербална (гестикуларна, писана, итд). Функција артикулације у комуникацији представља заједничку делатност говорних органа приликом произвођења говорних гласова. Правилна говорна артикулација је уско повезана са развојем фонемског слуха код деце који омогућава диференцирање гласова у речи. Развој артикулације следи развојни модел и са око четири године говор би требало да је разумљив.[3]

У том смислу код појединих особа могу се јавити артикулациони поремећаји, односно поремећај изговора говорних гласова, као поремећаји моторичке производње појединог гласа (једног или више њих) који се манифестују у виду:[4]

  • недостатка или недовољне диференцираности вокала (а, е, и, о, у),
  • недостатка реализације неког гласа (омисија),
  • замене једног гласа другим (супституција),
  • неправилног изговарања појединог гласа (дисторзија у облицима: сигматизам — тешкоће у изговору гласова с, з, ц, ш, ч, ћ, ђ, ротацизам — тешкоће у изговору гласа р, и ламбдацизам — тешкоће у изговору гласа л).

Етиологија[уреди | уреди извор]

Органске артикулационе поремећаје узрокују:

Aнатомскe неправилности говорних органа:[5]

  • неправилни зуби и загриз,
  • високо и уско тврдо непце,
  • прекратка и задебљана подјезична ресица,
  • расцепи усне и непца и слично.

Урођени деформитети

Неуролошка стања

  • недовољнапокретљивост и спретност говорних органа — моторна дизартрија код церебралне парализе, развојна говорна апраксија.

Дијагноза[уреди | уреди извор]

У функцији артикулације процењује се:[6]

  • квалитет изговореног гласа,
  • положај говорних органа приликом изговора одређеног гласа или групе гласова,
  • присуство патолошког гласа.

Процена[уреди | уреди извор]

Процену функције артикулације неопходно је да уради логопед. Процена се у свим узрастима врши на основу анамнестичких података добијених од родитеља или старатеља детета, као и клиничког прегледа и опсервације уз по процени додатне дијагностичке процедуре (стандардизовани тестови у логопедији):[6]

1. Тријажни артикулациони тест

2. Глобални артикулациони тест

3. Тест за процену артикулационих и фонетско-фонолошких способности:

  • процена покретљивости говорних органа,
  • испитивање артикулације гласова,
  • испитивање фонетско-фонолошких способности,

4. Тест оралне праксије.

Прогноза[уреди | уреди извор]

Присутност умерених тешкоћа (ниво 2) представља умерено отежавајући чинилац за развој и партиципацију детета у социјалним и образовним ситуацијама, у свим узрастима. Није довољан као самосталан критеријум за упис детета у Регистар, али говори о потреби за интервенцијом у циљу пружања помоћи детету.[6]

Присутност изражених тешкоћа (ниво 3 и ниво 4) негативно утиче на партиципацију детета у образовним и социјалним ситуацијама. Представља довољан критеријум за упис детета у Регистар. Мора бити праћен одговарајућим интервенцијама (нпр. додатне специјалистичке процене, саветовање родитеља, интервенције у вртићу или школи, прилагођавање образовног приступа).[6]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Rescorla, L., Lee, E. C. (2000) Language Impairment in Children. U: T. Layton, L. Watson (ur.) Early language impairment in children: Nature. New York: Delmar Publication. 1–38.
  2. ^ International classification of functioning, disability and health: children & youth version ICF-CY (2007)
  3. ^ „Patologija verbalne komunikacije” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 03. 12. 2022. г. Приступљено 2022-12-03. 
  4. ^ Haynes, W. O., Pindzola, R. H. (2004) Diagnosis and Evaluation in Speech Pathology. Boston: Allyn & Bacon
  5. ^ Ukoumunne, O.C., Wake, M., Carlin, J., Bavin, E.I., Lum, J., Skeat, J., Williams, J., Conway, L, Cini, E., Reilly, S., Profiles of language development in pre-school children: longitudinal latent class analysis of data from Early Language in Victoria Study. Child: Care, Health and Development, 38, 341–349, 2012
  6. ^ а б в г Procena funkcionalnog statusa dece uzrasta do pet godina - metodološko uputstvo. Glavni i odgovorni urednik Doc. dr Verica Jovanović, Institut za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut”

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).