Орловат

Из Википедије, слободне енциклопедије
Орловат
Crkva u Orlovatu (27).JPG
Православна црква у селу
Административни подаци
Држава  Србија
Аутономна покрајина  Војводина
Управни округ Средњобанатски
Град Зрењанин
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 1516
 — густина 45/km2
Положај
Координате 45°14′22″ СГШ; 20°34′34″ ИГД / 45.239333° СГШ; 20.576° ИГД / 45.239333; 20.576Координате: 45°14′22″ СГШ; 20°34′34″ ИГД / 45.239333° СГШ; 20.576° ИГД / 45.239333; 20.576
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 68 m
Површина 40,0 km2
Орловат на мапи Србије
Орловат
Орловат
Орловат на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 23263
Позивни број 023
Регистарска ознака ZR
Унутрашњост цркве у Орловату (икомностас Урош Предић)

Орловат је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1516 становника.

Историја[уреди]

Орловат се може убројати у групу најстаријих насеља у Банату. У својој прошлости забележен је и као варош 1471. године и припадао је ковинској жупанији да би и услед честих турских упада 1506. године опао број његових становника и постао обично село. Било је момената у прошлости да је и путпуно остао ненасељен због епидемија колере и куге или ратних догађања. У катасфигу манастира Пећке патријаршије из 1660. године се види да су сви становници били Срби и да је имао укупно 16 домова. Од 1697-8 године Орловат се налази на данашњој локацији а основали су га Срби из Сентандреје и становници старог Орловата. У великој епидемији куге 1738. године која је захватила Банат, умрла је скоро четвртина становника Орловата. Две године касније 1740. село има 25 домова, а међу њима су породице које и данас живе у њему. Само три-четири године касније насељена је прва група граничара са Потиско-поморишке границе од око 25 породица, тако да је село нарасло на 50 кућа. После доласка друге групе граничара 1751-3 године од двадесетак породица и треће групе 1768. године, село се ужурбано спремало за улазак у Војну границу, што се и догодило, 1773. године коначно је конституисан Илирско граничарски пук и Орловат као штација улази у његов састав. Пар година пре уласка у Војну границу и неколико година касније су свакако најбитније године за ово место. Тих година било је 101 кућа од којих су 18 биле земунице. Потомци ових породица чине и данас већину становника Орловата. Задња појава турске војске у овим крајевима је била 1788. године и Орловат је страдао у више наврата 15. новембра опљачкан је и делимично спаљен, 2. октобра такође, становништво је било евакуисано у Бачкој, а 17. и 18. октобра одиграла се страшна битка, код Орловата на потесу ћуприја, где је капетан Ђорђе Радивојевић погинуо заједно са војих стотинак војника од стране бројније турске војске. На итсом овом потесу одиграла се значајна битка и 1848. године у време мађарске револуције између Срба и Мађара. Српску војску је предводио Стеван Книћанин. Иако са бројчано слабијом војском извојевао је ратну победу аустро-српске војске над Мађарима у том рату. Споменик никада није постављен погинулим војницима и Војводи Стевану Книћанину за војничке заслуге. Банатска војна граница укинута је јуна 1872. године и Орловат је после 99 година милитарског и војног живота потпао под цивилну управу тадашње Торонталске жупаније. Већина ових милитарских породица је и пре насељавања у Орловат била у војној служби или граници и то још од 1690. године од Сеобе под Арсенијем Чарнојевићем и доласком у ове крајеве. Име углавном није мењано, али се могу наћи записи у којима пише Орловат, Орловатх, Борлод, Орлод и слично зависно ко је овим просторима владао и водио администрацију. Име је добио по станишту орлова и што то место када се Тамиш разлије постаје спруд, греда или ат. (мађ. at значи преко}}) што сасвим одговара изгледу овог земљишта. Данас је то потес стари Орловат и налази се око два километра јужно од Орловата.[1]

Познате личности[уреди]

У Орловату је рођен 1857. године Урош Предић академски сликар, који се уз Пају Јовановића сматрао најзначајнијим сликаром код Срба. Добар део свог живота сликар је провео радећи и у Орловату и у многобројним његовим делима има доста детаља из живота тадашњег Орловата. Данас у Орловату нема сачуване куће Уроша Предића нити спомен „Спомен собе“. Остао је дуд у дворишту његове куће, сада стар већ више од једног и по века, иконостас у месној цркви, копије скица и графика у школи и споменик испред школе. Урош Предић је умро 1953. године и сахрањен у породичној гробници на гробљу у Орловату. Месна основна школа и рукометни клуб носе његово име, а друштво виноградара по његовој слици „Весела браћа“. У Орловату је рођено још неколико надарених сликара, сигурно немерљивих са Предићем али ипак вредних помена. То су сликари који су живели и радили пре Предића и углавном се везују за црквено сликарство. Емануил Антоновић је рођен око 1780. године у Орловату, иконописац, позлатар и сликар. Своја дела је углавном остварио у румунском делу Баната, околина Чакова и Темишвара. Евгеније Арсеновић 1796-1850. гимназију и цртачку школу завршио у Сремским Карловцима 1810. Има радове и у архиви Карловачке гимназије. Петар Арсеновић (1730-1798.), орловатски свештеник, у идворској цркви се налази његова икона Богородица коју је насликао 1770. године.

Црква[уреди]

Православна црква саграђена је 1770. године на новој локацији посвећена исто Ваведењу Пресвете Богородице, као што је била и претходна. Иконописац Димитрије Поповић је 1772. године осликао иконостас цркве. 1744. године подигнита је нова црква на месту данашњег потеса црквиште или мала црква. На овом месту данас се налази спомен обележје на стару цркву и надгробни споменик из старог гробља које је било око ове цркве. Данашњи изглед добило је 1869. године. A 1778. године заведено је парохијско звање и матичне књиге су почеле да се воде. Занимљиво је споменути да су ове књиге пронађене скривене у зидовима старе цркве 1924. године. када је рушена и као делимично оштећене две године евидентиране у архиви црквене општине Орловат, а после тога им се губи сваки траг. Градња нове цркве у српско-византијском стилу отпочела је 1924. године рушењем старе цркве на том месту изграђене 1770. год. Завршена је 1925. године и представља један од најлепших православних храмова на овом простору. Пројектант цркве је био архитекта Драгиша Брашован. У њој се налази иконостас са 20 икона академског сликара Уроша Предића, поклон свом родном месту. У цркви се налазе и две иконе рад сликара и иконописца Димитрија Поповића. Једна је из 1756. године, икона Богородице са Христом, а друга је св. Апостол Јаков. Иконостас од мермера израдио је академски мраморијер Хофер Леополд из Београда а украсио га вајар Адам Војла из Вршца. На спољно источном зиду цркве су узидане две надгробне плоче из 1777. и 1778. године које припадају породицама Субић и Николић, односно Ареновић старој свештеничкој породици из Орловата чији се гробови вероватно налазе у цркви. Нова Орловатска водица је озидана 1936. године на обали Тамиша. У Орловату се налазе и назаренска црква или скупштина саграђена 1893. године и адвентистичка црква саграђена око 1970. године.

Индустрија[уреди]

Од индустрије у Орловату треба споменути Млин који је изградио Божа Тубић 1905. године. Национализован после другог рата али је и данас у функцији. Пре градње млина у Орловату је радило три ветрењаче и преко двадесет сувача (коњски млинови на сувом). Прве забележене суваче у Орловату су из 1776. године и било их је три. Циглана у Орловату има врло дугу традицију негде око два века. Прву циглану и црепану је покренуо Карло Прохаска око 1810. године.

Занати[уреди]

Поуздане податке о занатлијама и оно што би се данас звало мала привреда датира већ из 1776. године. Те године Орловат је имао шест занатлија, три млина — суваче и шест казана за печење ракије. Занатлије су још 1882. године основале здружену занатлијску задругу Томашевачко-Орловатско-Ботошку. Многи стари занати који су били традиционално развијени у Орловату су изумрли углавном због губитка потребе за њима. Било је ту врсних колара, ковача, вуновлачара, кожухара, салера (ужара), олајница, "сарача“, „лепара“, "пинтера“ и многих других заната.[2]

Демографија[уреди]

У насељу Орловат живи 1471 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 41,9 година (41,0 код мушкараца и 42,8 код жена). У насељу има 583 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,07.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[3]
Година Становника
1948. 2.245
1953. 2.318
1961. 2.335
1971. 2.298
1981. 2.159
1991. 1.933 1.909
2002. 1.789 1.810
Етнички састав према попису из 2002.[4]
Срби
  
1.709 95,52 %
Југословени
  
17 0,95 %
Роми
  
15 0,83 %
Мађари
  
12 0,67 %
Словаци
  
8 0,44 %
Хрвати
  
4 0,22 %
Македонци
  
3 0,16 %
Црногорци
  
1 0,05 %
Румуни
  
1 0,05 %
Немци
  
1 0,05 %
Муслимани
  
1 0,05 %
Бугари
  
1 0,05 %
Албанци
  
1 0,05 %
непознато
  
3 0,16 %


Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Банатера (2006) [1]
  2. Стефановић Златко 20072011. МЗ. Орловат [2]
  3. „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  4. „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  5. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]