Ормуски мореуз

Координате: 26° 34′ 00″ С; 56° 15′ 00″ И / 26.566667° С; 56.25° И / 26.566667; 56.25
С Википедије, слободне енциклопедије
Ормуски мореуз
Straße von Hormuz.jpg
Сателитски снимак
ЛокацијаПерсијски заливОмански залив
Координате26° 34′ 00″ С; 56° 15′ 00″ И / 26.566667° С; 56.25° И / 26.566667; 56.25
Земље басенаОман, Иран, Уједињени Арапски Емирати
Макс. ширина21 nmi (39 km) km
ОстрваХормозко острво
Кешмско острво
НасељаБендер Абас
Касаб
Ормуски мореуз на мапи Ирана
Ормуски мореуз
Ормуски мореуз
Водена површина на Викимедијиној остави

Ормуски мореуз (пролаз, теснац), краће Ормуз, морски је пролаз између Омана и Ирана. Спаја Персијски залив са Оманским заливом. Стратешки је од великог значаја, јер контролише морски промет према Кувајту и Ираку. Кроз овај мореуз се танкерима превози 20-40% светског снабдевања нафтом. На најужем делу, мореуз је широк само 55 km.

Ормуски мореуз пружа једини морски пролаз од Персијског залива до отвореног океана и једна је од стратешки најважнијих светских пригушница.[1] На северној обали лежи Иран, а на јужној обали полуострво Мусандам, које деле Уједињени Арапски Емирати и Мусандам, ексклава Омана. Теснац је дугачак око 90 nmi (167 km), са ширином која варира од око 52 nmi (96 km) до 21 nmi (39 km).[2][3]

Трећина светског течног природног гаса и скоро 25% укупне светске потрошње нафте пролази кроз мореуз, што га чини веома важном стратешком локацијом за међународну трговину.[3][4]

Navigation[уреди | уреди извор]

Ормуски пролаз, мапа.
Ормуски пролаз, сателитски снимак.

Да би се смањио ризик од судара, бродови који се крећу кроз мореуз прате схему раздвајања саобраћаја (TSS): улазни бродови користе једну траку, а одлазни другу, при чему је свака трака широка око две миље. Траке су раздвојене „средином” ширине две миље.[5]

Да би прешли мореуз, бродови пролазе кроз територијалне воде Ирана и Омана према одредбама о транзитном пролазу Конвенције Уједињених нација о праву мора.[6] Иако нису све земље ратификовале конвенцију,[7] већина земаља, укључујући САД,[8] прихватају ова уобичајена правила пловидбе која су кодификована у Конвенцији.

У априлу 1959, Иран је променио правни статус мореуза проширивши своје територијално море на 12 nmi (22 km) и изјављујући да ће признати само транзит невиним пролазом кроз ново проширено подручје.[9] У јулу 1972, Оман је такође декретом проширио своје територијално море на 12 nmi (22 km).[9] Тако је до средине 1972. године Ормушки мореуз потпуно „затворен“ комбинованим територијалним водама Ирана и Омана. Током 1970-их, ни Иран ни Оман нису покушали да ометају пролазак ратних бродова кроз мореуз, али су 1980-их обе земље полагале тврдње које су се разликовале од обичајног (старог) права. Након ратификације UNCLOS-а у августу 1989. године, Оман је поднео декларације које потврђују свој краљевски декрет из 1981. да је дозвољен само недужан пролаз кроз његово територијално море. У декларацијама се даље наводи да је потребна претходна дозвола да би страни ратни бродови могли да прођу кроз оманске територијалне воде.[9] По потписивању конвенције у децембру 1982., Иран је дао изјаву у којој се наводи „да ће само државе чланице Конвенције о праву мора имати право да имају користи од уговорних права која су у њој створена“, укључујући „право транзитног пролаза кроз мореуз који се користи за међународну навигацију“. У мају 1993. Иран је донео свеобухватан закон о поморским областима, чијих је неколико одредби у супротности са одредбама UNCLOS-а, укључујући захтев да ратни бродови, подморнице и бродови на нуклеарни погон добију дозволу пре него што недужно прођу кроз иранске територијалне воде. Сједињене Државе не признају ниједну тврдњу Омана и Ирана и оспориле су сваку од њих.[9]

Ток трговине нафтом[уреди | уреди извор]

Трговина нафтом кроз мореуз по пореклу и дестинацији, 2014–2018.

Извештај Центра за стратешке и међународне студије из 2007. такође наводи да је 17 милиона барела дневно излазило из Персијског залива, али да нафта која протиче кроз мореуз чини отприлике 40% све нафте којом се тргује у свету.[10]

Према америчкој Управи за енергетске информације, 2011. године, у просеку 14 танкера дневно је излазило из Персијског залива кроз мореуз носећи 17 Mbbl (2.700.000 m3) сирове нафте. Речено је да ово представља 35% светске поморске испоруке нафте и 20% нафте којом се тргује широм света. У извештају се наводи да је више од 85% овог извоза сирове нафте отишло на азијска тржишта, при чему су Јапан, Индија, Јужна Кореја и Кина највеће дестинације.[6] Само у 2018. години кроз мореуз је пролазио 21 милион барела дневно - то значи 1,17 милијарди долара нафте дневно, по ценама из септембра 2019.[11]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Viktor Katona. „How Iran Plans To Bypass The World's Main Oil Chokepoint”. Oilprice.com. Архивирано из оригинала 11. 9. 2018. г. Приступљено 2018-09-11. 
  2. ^ Jon M. Van Dyke (2. 10. 2008). „Transit Passage Through International Straits” (PDF). The Future of Ocean Regime-Building. University of Hawaii. стр. 216. ISBN 9789004172678. doi:10.1163/ej.9789004172678.i-786.50. Архивирано из оригинала (PDF) 07. 08. 2020. г. Приступљено 6. 7. 2019. 
  3. ^ а б „The Strait of Hormuz is the world's most important oil transit chokepoint”. U.S. Energy Information Administration. 4. 1. 2012. Архивирано из оригинала 11. 9. 2018. г. Приступљено 11. 9. 2018. 
  4. ^ „2 oil tankers were damaged in possible attacks in the Gulf of Oman”. Vox. 13. 6. 2019. 
  5. ^ „World Oil Transit Chokepoints” (PDF). U.S. Energy Information Administration. 25. 7. 2017. Приступљено 13. 6. 2019. 
  6. ^ а б Alejandra Roman & Administration. „Strait of Hormuz”. The Encyclopedia of Earth. Приступљено 2015-06-02. 
  7. ^ „Chronological lists of ratifications of, accessions and successions to the Convention and the related Agreements as at 26 October 2007”. Division for Ocean Affairs and the Law of the Sea. UN. 
  8. ^ U.S. President (10. 3. 1983). „Presidential Proclamation 5030” (PDF). United States Department of State. Приступљено 21. 1. 2008. 
  9. ^ а б в г Groves, Steven (2011-08-24). „Accession to the U.N. Convention on the Law of the Sea Is Unnecessary to Secure U.S. Navigational Rights and Freedoms”. The Heritage Foundation. Приступљено 2017-04-09. 
  10. ^ Anthony H. Cordesman (26. 3. 2007). „Iran, Oil, and the Strait of Hormuz” (PDF). Center for Strategic and International Studies. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 03. 2012. г. Приступљено 08. 02. 2023. 
  11. ^ „The Strait of Hormuz Explained”. YouTube. Архивирано из оригинала 2021-11-17. г. 

Литература[уреди | уреди извор]

|date=14 January 2008 |title=U.S., Iran on Hormuz incident |journal=Xinhuanet |url=http://news.xinhuanet.com/english/2008-01/14/content_7418975.htm |doi=10.1088/0022-3719/16/31/011 |last=Janke|first=E|volume=16 |page=5959 |last2=Hutchings |first2=M T |last3=Day |first3=P |last4=Walker |first4=P J |access-date=27 January 2008 |archive-url=https://web.archive.org/web/20080117161557/http://news.xinhuanet.com/english/2008-01/14/content_7418975.htm |archive-date=17 January 2008 |url-status=dead}

Спољашње везе[уреди | уреди извор]