Пређи на садржај

Ормуски мореуз

Координате: 26° 34′ 00″ С; 56° 15′ 00″ И / 26.566667° С; 56.25° И / 26.566667; 56.25
С Википедије, слободне енциклопедије
Ормуз преусмерава овде. За друга значења, погледајте страницу Ормуз (вишезначна одредница).
Ормуски мореуз
Сателитски снимак
ЛокацијаПерсијски залив–Омански залив
Координате26° 34′ 00″ С; 56° 15′ 00″ И / 26.566667° С; 56.25° И / 26.566667; 56.25 26° 34′ 00″ С; 56° 15′ 00″ И / 26.566667° С; 56.25° И / 26.566667; 56.25
Земље басенаОман, Иран, Уједињени Арапски Емирати
Макс. ширина39 km km
ОстрваОрмуз
Кешм
НасељаБендер Абас
Касаб
Ормуски мореуз на карти Ирана
Ормуски мореуз
Ормуски мореуз
Водена површина на Викимедијиној остави

Ормуски мореуз (перс. تنگهٔ هرمز, транслит. Tange-ye Hormoz; арап. مَضيق هُرمُز, транслит. Maḍīq Hurmuz) је водени пут између Персијског залива и Оманског залива. На северној обали налази се Иран, а на јужној обали лежи полуострво Мусандам, које деле Уједињени Арапски Емирати и Гувернорат Мусандам, ексклава Омана. Мореуз је дуг око 167 km, са ширином која варира од око 40 km до 100 km.[1][2]

Пружа једини поморски пролаз из Персијског залива ка отвореном океану и једна је од стратешки најважнијих светских тачака гушења (енгл. choke point).[3] Током периода 2023–2025, 20% светског течног природног гаса (ЛНГ) и 25% поморске трговине нафтом годишње је пролазило кроз овај мореуз. Представља главни извор нафтних деривата за Европу и Азију и описан је као „критичан” за енергетску безбедност Европе.[4] То је такође једини поморски пут за неколико заливских земаља, укључујући Катар, Кувајт и Бахреин, а прекид саобраћаја у мореузу може изазвати озбиљне несташице у снабдевању.[5]

Мореуз традиционално никада није био затворен на дуже време током сукоба на Блиском истоку (за разлику од Тиранског мореуза / Баб ел Мандеба)[6] иако је Иран повремено претио да ће затворити мореуз,[7][8] а предузете су и припреме за његово минирање.[9] Међутим, мореуз је постао главни фокус међународне заједнице током Рата у Ирану 2026. године, што је резултирало кризом у Ормуском мореузу.[10]

Етимологија

[уреди | уреди извор]
Мореуз виђен из авиона на 10000 m. Мусандам је у првом плану.
Главни чланци: Краљевство Ормуз § Етимологија, Португалско-сафавидски ратови, Битка код Ормуза (1625) и Битка у Ормуском мореузу (1553)

Персијска етимологија изводи „Ормуз” из средњоперсијског изговора имена зороастријског бога هرمز Hormoz (Ахура Мазда).[тражи се извор] Алтернативно, сугерисано је да име потиче од локалне персијске речи Хур-Мог (Hur-Mogh) هورمغ, што значи „место урми”.[11] [12] Једна теорија тврди да је Ормуски мореуз можда добио име по Ифра Хормизд, мајци персијског краља Шапура II, који је владао између 309. и 379. године нове ере.[тражи се извор] Друга, мање вероватна теорија је да потиче од ὅρμος hormos, грчке речи за „увалу, залив”.[13]

Португалско присуство у Персијском заливу (1507—1750)

Улаз у Персијски залив је описан, али не и именован, у делу Периплус Еритрејског мора (Periplus of the Erythraean Sea), поморском водичу из 1. века:

На горњем крају ових Калаејских острва налази се планински венац звани Калон, а недуго затим следи ушће Персијског залива, где се много рони за бисерним шкољкама. Лево од мореуза су велике планине зване Асабон, а десно се у пуном погледу уздиже још једна округла и висока планина звана Семирамида; између њих пролаз преко мореуза је око шест стотина стадија; иза чега то веома велико и широко море, Персијски залив, сеже далеко у унутрашњост. На горњем крају овог залива налази се трговачки град одређен законом који се зове Аполог, смештен у близини Харакс Спасина и реке Еуфрат.

— Периплус Еритрејског мора, поглавље 35

У периоду од 10. до 17. века нове ере, овде се налазило Краљевство Ормуз.

Од 15. века па надаље, са стратешке тачке гледишта, географија мореуза је задржала и проширила свој значај доласком страних сила попут Португалије, која је задржала своје присуство између 16. и 18. века, изазивајући такође спорове са другим силама у успону попут Енглеске када је она стигла у регион у 17. веку.

Навигација

[уреди | уреди извор]
Топографска мапа Ормуског мореуза која приказује полуострво Мусандам у Оману на југу и Иран на северу

Да би се смањио ризик од судара, бродови који се крећу кроз мореуз прате шему раздвајања саобраћаја (TSS): улазни бродови користе једну траку, излазни другу, а свака трака је широка две миље. Траке су одвојене „медијаном” ширине две миље.[14]

Политичке границе и пловни путеви у мореузу (2004)

Да би прешли мореуз, бродови пролазе кроз територијалне воде Ирана и Омана према одредбама о транзитном пролазу Конвенције Уједињених нација о праву мора (UNCLOS).[15] Иако нису све земље ратификовале конвенцију,[16] већина земаља, укључујући САД,[17] прихвата ова уобичајена правила пловидбе како су кодификована у конвенцији.

Године 1959. Иран је променио правни статус мореуза проширивши своје територијално море на 12 nmi (22 km) и прогласивши да ће признати само транзит нешкодљивим пролазом кроз новопроширено подручје.[18] Године 1972. Оман је декретом такође проширио своје територијално море на 12 nmi (22 km).[18] Тако је до 1972. године Ормуски мореуз био потпуно „затворен” комбинованим територијалним водама Ирана и Омана. Године 1971. Иран је преузео острва Велики и Мали Тунб западно од Ормуза противно арапским жељама, чиме је проширио контролу над навигационим каналима.[19]

Током 1970-их, ни Иран ни Оман нису покушавали да ометају пролазак ратних бродова, али су 1980-их обе земље изнеле тврдње које су се разликовале од обичајног (старог) права. Након ратификације UNCLOS-а 1989. године, Оман је поднео декларације потврђујући свој краљевски декрет из 1981. да је кроз његово територијално море дозвољен само нешкодљив пролаз. У декларацијама се даље тврдило да је потребна претходна дозвола пре него што страни ратни бродови могу проћи кроз територијалне воде Омана.[18]

Приликом потписивања конвенције 1982. године, Иран је унео декларацију у којој се наводи „да ће само државе потписнице Конвенције о праву мора имати право на коришћење уговорних права створених у њој”, укључујући „право транзитног пролаза кроз мореузе који се користе за међународну пловидбу”. Године 1993. Иран је донео свеобухватан закон о поморским подручјима, чије су одредбе у супротности са одредбама UNCLOS-а, укључујући захтев да ратни бродови, подморнице и бродови на нуклеарни погон добију дозволу пре него што остваре нешкодљиви пролаз кроз територијалне воде Ирана. САД не признају ниједну од тврдњи Омана и Ирана и оспориле су сваку од њих.[18]

Проток трговине нафтом

[уреди | уреди извор]
Трговина нафтом кроз мореуз по пореклу и одредишту, 2014—2018.

Током периода 2023–2025, 20% светског течног природног гаса и 25% поморске трговине нафтом пролазило је кроз мореуз, илуструјући његову важну локацију за трговину.[2][20][8]

Према америчкој Управи за енергетске информације, у 2011. години, у просеку 14 танкера дневно је излазило из Персијског залива кроз мореуз носећи 17 милиона барела (2700000 m3) сирове нафте. Више од 85% овог извоза сирове нафте одлазило је свакодневно на азијска тржишта, при чему су Јапан, Индија, Јужна Кореја и Кина биле највеће дестинације.[15] Године 2018. кроз мореуз је пролазио 21 милион барела дневно, у вредности од 1,2 милијарде долара по ценама из 2019. године.[21]

Ако би транспорт кроз Ормуски мореуз био значајно поремећен на дужи период, то би могло довести до велике кризе у снабдевању нафтом за велике азијске увознике као што су Индија и Кина.[22][23]

Догађаји

[уреди | уреди извор]

Танкерски рат

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Танкерски рат

Фаза Танкерског рата током Ирачко-иранског рата почела је када је Ирак напао нафтни терминал и танкере на иранском острву Харк почетком 1984. године.[24][25] Циљ Садама Хусеина у нападу на иранске бродове био је, између осталог, да испровоцира Иранце да узврате екстремним мерама, попут затварања Ормуског мореуза за сав поморски саобраћај, чиме би дошло до америчке интервенције.[24] Иран је ограничио узвратне нападе на ирачке бродове, остављајући мореуз отвореним.[24]

Операција Богомољка

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Операција Богомољка

Операција Богомољка био је напад који су 18. априла 1988. извеле Оружане снаге Сједињених Америчких Држава у иранским територијалним водама у знак одмазде за иранско поморско минирање међународних вода у Персијском заливу током Ирачко-иранског рата и касније оштећење америчког ратног брода. Америчка морнарица напала је са неколико група површинских ратних бродова, плус авионима са носача авиона УСС Ентерпрајз и његове крстарице у пратњи, УСС Трукстун. Напад је почео координисаним ударима две површинске групе.

Обарање лета 655 Иран ера

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Лет 655 Иран ера

Дана 3. јула 1988. године, 290 људи је погинуло када је Ербас А300 компаније Иран ер оборен изнад мореуза од стране вођене ракетне крстарице Америчке ратне морнарице УСС Винсенс (CG-49) када је погрешно идентификован као млазни ловац.

Судари

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Судар подморнице Хартфорд и брода Њу Орлеанс

У јануару 2007. нуклеарна подморница УСС Њупорт Њуз ударила је у MV Mogamigawa, танкер за сирову нафту од 300.000 тона под јапанском заставом, јужно од мореуза.[26] Није било повређених и нафта није исцурела. Дана 20. марта 2009. године, Los Angeles-class подморница Америчке ратне морнарице USS Hartford сударила се са San Antonio-class амфибијским транспортним доком USS New Orleans у мореузу. Судар је пробио резервоар за гориво на броду Њу Орлеанс, просувши 95 m3 бродског дизел горива.[27]

Проблеми иранске морнарице

[уреди | уреди извор]

У мају 2020. Иран је лансирао ракете на један од својих бродова у инциденту пријатељске ватре, убивши 19 морнара.[28] Дана 2. јуна 2021. године, ИРИС Харк, модификовани оливер-класе брод за снабдевање горивом Иранске морнарице, потонуо је у Ормуском мореузу након што се запалио. Био је то највећи брод у морнарици.[29]

Иранске заплене бродова

[уреди | уреди извор]
Види још: Maersk § Business with Iran и Иранска заплена брода MSC Aries

Дана 28. априла 2015. патролни чамци IRGCN-а контактирали су котејнерски брод под заставом Маршалских Острва Maersk Tigris, који је ишао ка западу кроз мореуз, и наредили му да уђе дубље у иранске територијалне воде, према речима портпарола америчког Министарства одбране. Када је капетан брода одбио, један од иранских чамаца испалио је хице преко моста Maersk Tigris-а. Капетан се повиновао и ушао у иранске воде близу острва Ларак. Америчка морнарица послала је авионе и разарач, УСС Фарагут, да прате ситуацију.[30] Maersk каже да се сложио да плати иранској компанији 163.000 долара након пресуде иранског суда у вези са спором око 10 контејнера транспортованих у Дубаи 2005. Апелациони суд повећао је казну на 3,6 милиона долара.[31]

Дана 4. јануара 2021, Новинска агенција Тасним известила је да је нафтно пловило под заставом Јужне Кореје, које је пловило из Саудијске Арабије у Уједињене Арапске Емирате, заплењено због наводног изазивања прекршаја у вези са загађењем. Речено је да је брод носио око 7.000 тона етанола. Јужна Кореја одбила је да коментарише оптужбе за изазивање загађења нафтом у Ормуском мореузу. Брод, Hankuk Chemi, кренуо је у луку Фуџејра у УАЕ након утовара нафте из Џубаила у Саудијској Арабији 2. јануара 2021, према подацима о праћењу бродова које је прикупио Блумберг.[32]

У априлу 2024. године, Иранска морнарица запленила је[33] MSC Aries, контејнерски брод под заставом Португалије који је пловио кроз Омански залив код обале емиратског лучког града Фуџејре, а затим усмерила контејнерски брод кроз мореуз, са 25 чланова посаде на броду, тврдећи да је прекршио поморске законе.[34] Посаду од 25 чланова чинило је 17 држављана Индије, Филипинци, Пакистанци, један Рус и један Естонац.[35]

Иранске припреме за минирање мореуза

[уреди | уреди извор]

Од 2019. године, америчка Одбрамбена обавештајна агенција проценила је да Иран поседује преко 5.000 поморских мина способних за брзо постављање помоћу брзих чамаца.[9] У јуну 2025. објављено је да су америчке обавештајне службе откриле, вероватно путем сателитских снимака или људских доушника, да су иранске војне снаге утовариле поморске мине на пловила у Персијском заливу, чин који је протумачен као прелиминарни корак ка блокади мореуза.[9] Мине на крају нису распоређене, иако је њихово присуство изазвало узбуну у Вашингтону због намере Техерана да ескалира сукоб. Није јасно да ли су мине касније уклоњене.[9]

Америчко-ирански спорови, претње затварањем мореуза

[уреди | уреди извор]

2008.

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Америчко-ирански поморски спор 2008.

Поморски сукоби између иранских глисера и америчких ратних бродова у мореузу догодили су се у децембру 2007. и јануару 2008. Амерички званичници оптужили су Иран за узнемиравање и провокацију њихових поморских пловила, али је Иран негирао те оптужбе. Дана 14. јануара, званичници америчке морнарице изгледа су противречили верзији Пентагона о догађају од 16. јануара, у којој је Пентагон известио да су америчка пловила умало пуцала на приближавајуће иранске чамце. Регионални командант морнарице, вицеадмирал Кевин Косгриф, рекао је да Иранци нису имали „ни противбродске ракете ни торпеда” и да не би „окарактерисао став Америчке 5. флоте као страх од ових малих чамаца”.[36]

Дана 29. јуна, командант Иранске револуционарне гарде, Мохамад Али Џафари, рекао је да ће, ако Израел или САД нападну Иран, затворити мореуз како би изазвао хаос на тржиштима нафте. Косгриф је упозорио да би се таква иранска акција сматрала чином рата и да САД не би дозволиле Ирану да држи као таоца трећину светских залиха нафте.[37] Дана 8. јула, Али Ширази, свештенички помоћник средњег нивоа иранског врховног вође ајатолаха Алија Хамнеја, цитиран је како говори Револуционарној гарди: „Ционистички режим врши притисак на званичнике Беле куће да нападну Иран. Ако почине такву глупост, Тел Авив и амерички бродови у Персијском заливу биће прве иранске мете и биће спаљени.”[38]

У последњој недељи јула, у операцији Бримстоун (Brimstone),[39] десетине америчких, и поморских бродова из других земаља, дошло је да предузме заједничке вежбе за могуће војне активности у плитким водама код обале Ирана. До 11. августа, више од 40 америчких и савезничких бродова било је на путу ка мореузу.[40]

2011–12

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Спор у Ормуском мореузу (2011—2012)

Дана 27. децембра 2011, ирански потпредседник Мохамад Реза Рахими запретио је да ће прекинути снабдевање нафтом из мореуза ако економске санкције ограниче, или прекину, ирански извоз нафте.[41] Портпаролка Америчке 5. флоте рекла је да је Флота „увек спремна да се супротстави злонамерним акцијама”, док је адмирал Хабиболах Сајари из Иранске морнарице тврдио да би прекид испоруке нафте био „лак”.[42] Упркос почетном порасту цена нафте од 2%, тржишта на крају нису значајно реаговала на иранску претњу, а нафтни аналитичар Торбјорн Бак Јенсен закључио је да „не могу зауставити проток на дужи период због количине америчког хардвера у том подручју”.[43]

Навођени разарач USS Porter пролази кроз Ормуски мореуз у мају 2012.

Дана 3. јануара 2012, Иран је запретио да ће предузети акцију ако Америчка морнарица врати носач авиона назад у Персијски залив. Начелник иранске војске Атаолах Салехи рекао је да су САД преместиле носач из Персијског залива због иранских поморских вежби и да ће Иран предузети акцију ако се брод врати. „Иран неће поновити своје упозорење... непријатељски носач је премештен у Омански залив због наше вежбе. Препоручујем и наглашавам америчком носачу да се не враћа у Персијски залив”, рекао је он.[44]

Портпарол Америчке морнарице, командант Бил Спикс, одговорио је да ће се распоређивање америчких војних средстава наставити као што је био обичај, наводећи: „Америчка морнарица ради према међународним поморским конвенцијама како би одржала константно стање високе будности како би се осигурао континуиран, сигуран проток поморског саобраћаја у воденим путевима који су критични за глобалну трговину.”[45] Док су раније изјаве Ирана имале мали утицај на тржишта нафте, заједно са новим санкцијама, каснији коментари су погурали фјучерсе на сирову нафту навише, за преко 4%. Притисак на цене одражавао је комбинацију неизвесности додатно вођене одговором Кине – смањењем куповине нафте у јануару 2012. из Ирана за 50% у поређењу са 2011.[тражи се извор]

До јануара 2012, санкције предвођене САД-ом почеле су да показују економске ефекте, пошто је иранска валута изгубила 12% своје вредности. Додатни притисак на иранску валуту додао је француски министар спољних послова Ален Жипе, који је цитиран како позива на „строже санкције” и подстиче земље Европске уније да следе САД у замрзавању средстава иранске централне банке и увођењу ембарга на извоз нафте.[46]

Дана 9. јануара 2012, ирански министар одбране Ахмад Вахиди негирао је да је Иран икада тврдио да ће затворити мореуз, рекавши да је „Иран најважнији пружалац безбедности у Мореузу... ако неко угрози безбедност Персијског залива, онда су сви угрожени.”[47] Иранско министарство спољних послова потврдило је 16. јануара да је примило писмо од САД-а; власти су разматрале да ли да одговоре, иако садржај писма није објављен.[48] САД су раније објавиле своју намеру да упозоре Иран да је затварање мореуза „црвена линија” која би изазвала амерички одговор.[49]

Генерал Мартин Демпси, начелник Здруженог генералштаба, рекао је да ће САД „предузети акцију и поново отворити мореуз”, што би се могло постићи само војним средствима, укључујући миноловце, пратњу ратних бродова и потенцијално ваздушне нападе. Амерички министар одбране Лион Панета рекао је трупама да САД неће толерисати да Иран затвори мореуз. Ипак, Иран је наставио да расправља о утицају затварања мореуза на тржишта нафте, рекавши да би сваки поремећај снабдевања изазвао шок којим „ниједна земља” не би могла да управља.[50]

Конвој Америчке ратне морнарице у мореузу у јулу 2016.

До 23. јануара, основана је флотила од стране земаља које се противе иранским претњама да ће затворити мореуз.[51] Ови бродови су деловали у Персијском заливу и Арапском мору код обале Ирана. Флотилу су чинила три америчка носача авиона, три разарача, седам британских ратних бродова, укључујући разарач ХМС Daring[52][53] и четири фрегате Типа 23, као и француска фрегата La Motte-Picquet.[54] Дана 24. јануара, тензије су додатно порасле након што је Европска унија увела санкције на иранску нафту. Члан иранског парламента је рекао: „Ако дође до било каквог поремећаја у вези са продајом иранске нафте, мореуз... ће дефинитивно бити затворен”.[55]

2018. и 2019.

[уреди | уреди извор]

У јулу 2018. Иран је поново изнео претње да ће затворити мореуз, наводећи надолазеће америчке санкције након што су се САД повукле из споразума JCPOA.[56] У августу је Иран тестирао балистичку ракету. Према речима званичника, противбродски Фатех-110 Mod 3 летео је преко 100 миља на путањи лета преко мореуза до полигона у иранској пустињи. „Било је од обале до обале”, рекао је амерички званичник.[57]

Дана 22. априла 2019. године, САД су укинуле изузећа за нафту, која су омогућавала неким од иранских купаца да увозе иранску нафту, без ризика од финансијских казни као дела америчких економских санкција. Ал Џазира је цитирала генерал-мајора Мохамада Багерија из Иранских оружаних снага, који је изјавио: „Ми не желимо да затворимо Ормуски мореуз, али ако се непријатељство непријатеља повећа, моћи ћемо то да урадимо...[58] Ако наша нафта не прође, нафта других такође неће проћи кроз Ормуски мореуз”.[59]

Напади на танкере са нафтом 2019.

[уреди | уреди извор]

Иран је упорно нападао пловила и пленио бродове усред политичких проблема.[35][60] Дана 13. јуна 2019, нафтни танкери Front Altair и Kokuka Courageous потресени су експлозијама непосредно пре зоре; посада овог другог пријавила је да је видела летећи објекат како удара у брод. Спасио их је разарач USS Bainbridge, док су посаду брода Front Altair спасли ирански бродови. Амерички државни секретар Мајк Помпео издао је саопштење оптужујући Иран за нападе, Иран је то негирао називајући то нападом под лажном заставом.[61]

У јулу 2019, танкер компаније Stena Bulk, Stena Impero, који је пловио под британском заставом, пресретнут је и заробљен од стране иранских снага.[62] Портпарол иранског Савета чувара, Абас Али Кадходаеи, цитиран је како описује заплену као „реципрочну акцију”. Претпоставља се да се ово односи на заплену иранског танкера, Грејс 1, који је ишао за Сирију у Гибралтару неколико дана раније.[63]

Године 2020. Француска је распоредила око 600 војника на мору и у ваздуху под CTF474 како би заштитила поморску трговину, регионално пословање и ублажила локалне тензије. Од прве недеље априла 2020, операција комбинује холандску фрегату Ruyter, француску фрегату Forbin и један француски авион ATLANTIC2 (ATL2).[64]

2025

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: 2025 Iran threat of Strait of Hormuz closure

Дана 14. јуна, Иран је наводно издао претњу да ће блокирати мореуз као одговор на израелске нападе који су циљали његову војну и нуклеарну инфраструктуру.[7][65] Лист Financial Times известио је да би таква акција могла проузроковати пораст цена нафте изнад недавних повећања од 7–14%, што би вероватно премашило 100 до 150 долара по барелу.[66] То би вероватно подстакло глобалну инфлацију и допринело економском паду. Аналитичари су нагласили рањивост регионалних извозника, напомињући да су „Саудијска Арабија, Кувајт, Ирак и Иран у потпуности закључани у један мали пролаз за извоз.” Мореуз управља са 18-19 милиона барела дневно, скоро 20% глобалне потрошње нафте, укључујући сирову нафту, кондензате и гориво.[67][68] Аналитичари су упозорили да би Иран могао претрпети тешке последице од било каквог покушаја блокаде мореуза. „Иранска економија се у великој мери ослања на слободан пролаз робе и пловила кроз поморски пут, пошто је његов извоз нафте у потпуности заснован на мору”, објаснили су аналитичари из JP Morgan-а. Затварање мореуза могло би да оптерети кључну енергетску трговину Ирана са Кином, његовим јединим великим купцем нафте.[67][69] Амерички државни секретар Марко Рубио такође је упозорио Иран да не покушава да затвори мореуз, рекавши да би такав потез био „економско самоубиство” за Исламску Републику, пошто је водени пут од виталног значаја за њен извоз.[70] Дана 17. јуна, два нафтна танкера сударила су се у мореузу, иако извештаји не сугеришу да се ради о безбедносном инциденту.[71] Укључена пловила била су Front Eagle, који је превозио сирову нафту из Ирака у Кину, и Adalynn, који је био неоптерећен и на путу ка Суецком каналу. Оба су се запалила на палуби, али није дошло до изливања нафте. Све чланове посаде на броду Adalynn безбедно је евакуисала обалска стража УАЕ.[72]

Након америчких удара на иранске нуклеарне локације 22. јуна, Ирански парламент изгласао је затварање мореуза.[73] Коначна одлука је на иранском Врховном савету за националну безбедност.[74] Командант Револуционарне гарде Есмаил Кусари потврдио је да ће се затварање мореуза извршити „кад год буде потребно”, како би се заштитио национални суверенитет и одвратила даља страна агресија.[75][76] Потенцијално затварање мореуза, кроз који пролази 20% светских залиха нафте, значајно би пореметило глобална енергетска тржишта. Такав потез могао би да доведе до повећања цена нафте и ризикује дестабилизацију глобалне економије, с обзиром на критичну улогу мореуза као поморског уског грла за сирову нафту, течни природни гас и друге нафтне деривате.[77] Дана 23. јуна 2025, цене нафте поново су биле испод 70 долара (7% ниже него 20. јуна), што указује да је тржиште нафте видело америчке ударе, и ирански одговор (мореуз који остаје отворен, и иранске ударе на ваздухопловну базу Ал Удеид 2025.), као безначајне.[78]

2026

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Криза у Ормуском мореузу 2026. и Кампања у Ормуском мореузу 2026.
Види још: Рат у Ирану (2026)

Пре израелско-америчких удара на Иран, осигурање бродова за мореуз порасло је са 0,125% на између 0,2% и 0,4% вредности осигурања брода по транзиту. За веома велике танкере за нафту ово представља повећање од четврт милиона долара.[79] До 9. марта, пријављено је да су стопе осигурања порасле четири до шест пута у односу на претходну недељу, а америчка влада је почела да помаже осигуравачима у оквиру Закона о осигурању од ризика од тероризма.[80]

Дана 28. фебруара 2026, усред Рата у Ирану и након атентата на иранског врховног вођу Алија Хамнеја, Иранска револуционарна гарда почела је да емитује VHF преносе наводећи да пролазак бродова кроз Ормуски мореуз „није дозвољен”.[81][82] Иако затварање није правно обавезујуће, војни и индустријски извори кажу да се безбедност не може гарантовати, а многи бродови су остали у луци или се окренули назад,[83] док је најмање 17 нафтних танкера наставило путовање кроз мореуз.[84]

Опадање транзит кроз мореуз почетком 2026.[85]

Дана 2. марта, Корпус Чувара Исламске револуције званично је потврдио да је Ормуски мореуз затворен и да сваки брод који уђе у мореуз треба да буде запаљен. Ово је уследило након неколико извештаја о иранским нападима на бродове који су улазили у Ормуски мореуз.[86] Међутим, неколико бродова је и даље прошло мореузом неповређено.[87] Следећег дана, амерички председник Доналд Трамп рекао је да ће Америчка ратна морнарица почети да прати танкере кроз мореуз „што је пре могуће”. [88]

Дана 12. марта, три теретна брода су погођена у Ормуском мореузу. Ово се догодило истог дана када је објављено ослобађање 400 милиона барела нафте које је најавила Међународна агенција за енергику.[89] Такође је извештено да је Иран распоредио око десетак мина у Ормуском мореузу, заустављајући извоз нафте и ЛНГ-а.[90]

Дана 15. марта, након што је Иран објавио да контролише поморски водени пут, Трамп је рекао да ће савез европских и азијских земаља тамо послати ратне бродове да заштите поморске интересе. Међутим, ове земље су одбациле такву коалицију и траже дипломатско решење сукоба.[91] Дана 22. марта, Трамп је запретио да ће „уништити” иранске електране ако не отворе у потпуности мореуз у року од 48 сати.[92]

Трамп је упозорио да би планирани самит са кинеским председником Си Ђинпингом могао бити у опасности ако Кина не помогне САД-у у обезбеђивању Ормуског мореуза. Овај кључни водени пут, кроз који пролази 20% глобалне нафте, суочава се са поремећајима због текућих тензија између САД, Израела и Ирана. Трамп је нагласио да би Кина, која се ослања на мореуз за 90% свог увоза енергије, требало да подели одговорност за његово одржавање отвореним, уместо да препусти искључиво САД-у да га обезбеђују.[93]

Способност Ирана да омета поморски саобраћај

[уреди | уреди извор]
Види још: Војска Ирана

Миленијумски изазов 2002. (Millennium Challenge 2002) била је велика војна вежба коју су 2002. године спровеле оружане снаге САД. Симулирала је покушај једне земље (вероватно Ирана) да затвори мореуз. Претпоставке и резултати су били контроверзни. Симулирана стратегија Ирана победила је материјално супериорније оружане снаге САД.[94]

Чланак из 2008. у часопису International Security тврдио је да би Иран могао да затвори или омета саобраћај у мореузу на месец дана, а покушај САД да га поново отворе вероватно би ескалирао сукоб.[95] У каснијем издању, међутим, часопис је објавио одговор који је довео у питање кључне претпоставке и сугерисао много краћи временски оквир за поновно отварање.[96]

Штавише, због сопствене зависности Ирана од извоза нафте кроз мореуз, као и од увоза (због немогућности да самостално прерађује нафту), затварање мореуза је мало вероватно.[97] Не само да сопствена зависност Ирана од мореуза за увоз и извоз указује на то да је продужено затварање мало вероватно, већ и зависност његових савезника од трговине која тече кроз њега сугерише логистичку неизводљивост таквог затварања.[98] Анализа неокласичног реализма описује иранску политику у вези са мореузом као „дволичну”: у окружењима без егзистенцијалне претње, Техеран тежи да делује као пружалац безбедности држећи мореуз отвореним, док под претњама које се перципирају као егзистенцијалне, преузима прорачунате ризике и укључује водени пут у ширу стратегију одвраћања и ивице рата (енгл. brinkmanship).[99] Ова интерпретација приказује Иран као реактивног актера који користи мешање или политику ивице рата да би добио уступке и покренуо мере деескалације од стране међународне заједнице.[99] Ова литература такође наглашава да је иранска стратегија у погледу мореуза ограничена сопственим ослањањем на водени пут, ослањањем кључних партнера, материјалним ограничењима и санкцијама, што смањује његову слободу да преузима ризике и сугерише да би свако продужено затварање било посебно штетно за сам Иран и његове савезнике.[99][100][101][102]

У децембру 2011. Иранска морнарица започела је десетодневну вежбу у међународним водама дуж мореуза. Ирански контраадмирал Хабиболах Сајари изјавио је да мореуз неће бити затворен током вежбе; иранске снаге би то могле лако да остваре, али таква одлука мора бити донета на политичком нивоу.[103][104] Капетан Џон Кирби, портпарол Пентагона, цитиран је у децембру 2011. како каже: „Напори да се повећају тензије у том делу света су бескорисни и контрапродуктивни. Што се нас тиче, задовољни смо што у региону имамо довољно капацитета да испунимо своје обавезе према нашим пријатељима и партнерима, као и према међународној заједници.” Сузан Малони (Suzanne Maloney), стручњак на Институту Брукингс (Brookings Institution), рекла је: „Очекује се да би америчка војска могла релативно брзо да се супротстави свакој иранској претњи.”[105] Генерал Мартин Демпси, начелник Здруженог генералштаба, рекао је 2012. године да је Иран „инвестирао у капацитете који би, заправо, на одређени период могли да блокирају Ормуски мореуз”. Изјавио је: „Ми смо инвестирали у капацитете како бисмо осигурали да, ако се то догоди, можемо то да победимо.”[106]

Чланак из маја 2012. који је написала турска истраживачица поморског права Нилуфер Орал закључује да би и UNCLOS, који је ступио на снагу 1994, и Конвенција о отвореном мору из 1958. године били прекршени уколико би Иран остварио своју претњу да блокира пролаз пловила, попут нафтних танкера, те да чин проласка није правно повезан са увођењем економских санкција. Чланак даље тврди да обална држава може спречити „транзит или несуспендујући нешкодљиви пролаз” само ако: 1) постоји претња или стварна употреба силе, која се дешава током проласка, против суверенитета, територијалног интегритета или политичке независности државе која се граничи са мореузом; или 2) пловило на било који други начин крши принципе међународног права оличених у Повељи Уједињених нација.[107]

Од 2013. године, споразум UNCLOS ратификовале су 63 државе, укључујући већину земаља НАТО-а и совјетског блока, али са значајним изузецима већине нација ОПЕК-а и Арапске лиге попут Сирије, Египта, Јордана, Саудијске Арабије и Ирана, као и Кине, Северне Кореје и Јужне Кореје.[108] Од фебруара 2026. године, 157 суверених држава, укључујући ЕУ, јесу потписнице,[109] укључујући све велике силе осим Сједињених Америчких Држава, које нису ратификовале споразум.

Алтернативни поморски путеви

[уреди | уреди извор]
Мапа нафтовода Хабшан–Фуџејра и нафтовода Исток–Запад

До 2025. године, око 2,4 милиона m3 нафте дневно је транспортовано кроз мореуз. Копнени нафтоводи имају максимални капацитет од око 3 милиона барела. Сав ЛНГ се мора транспортовати бродом кроз мореуз.[110]

У јуну 2012, Саудијска Арабија је поново отворила Ирачки нафтовод кроз Саудијску Арабију (IPSA), који је конфискован од Ирака 2001. и протеже се од Ирака преко Саудијске Арабије до луке на Црвеном мору. Има капацитет од 26,2 милиона m3 дневно.[111]

У јулу 2012, УАЕ су почели да користе нови нафтовод Хабшан–Фуџејра од поља Хабшан у Абу Дабију до нафтног терминала Фуџејра у Оманском заливу, ефективно заобилазећи Ормуски мореуз. Има максимални капацитет од око 320000 m3 дневно, што је преко три четвртине стопе производње УАЕ из 2012. године. УАЕ такође повећавају складишне и истоварне капацитете Фуџејре.[111][112]

УАЕ граде највеће светско складиште сирове нафте у Фуџејри са капацитетом од 2,2 милиона m3 како би унапредили раст Фуџејре као глобалног нафтног и трговачког чворишта.[113] Рута Хабшан–Фуџејра осигурава енергетску безбедност УАЕ и има предност јер је копнени транспорт нафтоводом, што се сматра најјефтинијим обликом транспорта нафте, а такође смањује трошкове осигурања јер нафтни танкери више не би улазили у Персијски залив.[114]

У чланку из јула 2012. у часопису Foreign Policy, Гал Луфт је упоредио Иран и Ормуски мореуз са Османским царством и Дарданелима, тачком гушења за испоруке руског жита пре једног века. Указао је да тензије у вези са Ормуским мореузом наводе оне који тренутно зависе од испорука из Персијског залива да пронађу алтернативне могућности поморског транспорта. Навео је да Саудијска Арабија разматра изградњу нових нафтовода према Оману и Јемену, те да би Ирак могао да оживи напуштени нафтовод Ирак–Сирија за транспорт сирове нафте до Медитерана. Луфт је изјавио да смањење саобраћаја у Ормузу „представља Западу нову прилику да појача своју тренутну стратегију обуздавања Ирана”.[111]

Реакције на блокаду

[уреди | уреди извор]

Британски премијер Кир Стармер, говорећи о тешкоћама поновног отварања Ормуског мореуза, рекао је да ће нам, ако рат стане, бити потребан преговарачки споразум са Ираном.[115]

Анализа Вест Поинта (West Point) упозорава да ће блокада Ормуског мореуза угушити америчку одбрамбену индустрију.[116]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Jon M. Van Dyke (2. 10. 2008). „Transit Passage Through International Straits” (PDF). The Future of Ocean Regime-Building [Будућност изградње океанског режима]. University of Hawaii. стр. 216. ISBN 9789004172678. doi:10.1163/ej.9789004172678.i-786.50. Архивирано из оригинала (PDF) 7. 8. 2020. г. Приступљено 6. 7. 2019. 
  2. ^ а б „The Strait of Hormuz is the world's most important oil transit chokepoint” [Ормуски мореуз је најважнија светска транзитна тачка за нафту]. U.S. Energy Information Administration. 4. 1. 2012. Архивирано из оригинала 11. 9. 2018. г. Приступљено 11. 9. 2018. 
  3. ^ Viktor Katona. „How Iran Plans To Bypass The World's Main Oil Chokepoint” [Како Иран планира да заобиђе главно светско ушко грло за нафту]. Oilprice.com. Архивирано из оригинала 11. 9. 2018. г. Приступљено 11. 9. 2018. 
  4. ^ „Why is the Strait of Hormuz critical to Europe?”. euronews (на језику: енглески). 16. 3. 2026. Приступљено 18. 3. 2026. 
  5. ^ Surucu-Balci, Ebru; Balci, Gokcay (4. 3. 2026). „Strait of Hormuz: Gulf states' food security is at immediate risk but wider shortages could push up consumer prices globally”. The Conversation (на језику: енглески). Приступљено 18. 3. 2026. 
  6. ^ „Oil Prices Jump, But Middle East Oil Keeps Flowing Uninterrupted”. OilPrice.com. 17. 6. 2025. „уски пролаз никада није био блокиран у било ком претходном сукобу на Блиском истоку.” 
  7. ^ а б Altman, Howard (14. 6. 2025). „Could Iran Carry Out Its Threat To Shut Down The Strait Of Hormuz?”. The War Zone (на језику: енглески). Приступљено 15. 6. 2025. 
  8. ^ а б „Iran Releases Tanker It Seized From the Strait of Hormuz” (на језику: енглески). 19. 11. 2025. Приступљено 28. 11. 2025. 
  9. ^ а б в г Slattery, Gram; Stewart, Phil; Slattery, Gram; Stewart, Phil (1. 7. 2025). „Exclusive: Iran made preparations to mine the Strait of Hormuz, US sources say”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 3. 7. 2025. 
  10. ^ Sinha, Aditya (25. 2. 2026). „Why Hormuz, not Fordow, is the real centre of gravity in the Iran crisis”. First Post. Приступљено 18. 3. 2026. 
  11. ^ Ebrahimi, Qorbanali (2005—2006). „Hormoz-Hormuz”. Motale'at Irani. 4 (7): 48. 
  12. ^ „Municipality of Minab”.  Архивирано 2018-07-06 на сајту Wayback Machine, (на персијском). Приступљено 30. децембра 2011.
  13. ^ Rezakhani, Khodadad (27. 2. 2020). „The Kingdom of Hormuz”. Iranologie.com. Приступљено 14. 12. 2020. 
  14. ^ „World Oil Transit Chokepoints” (PDF). U.S. Energy Information Administration. 25. 7. 2017. Архивирано (PDF) из оригинала 21. 5. 2019. г. Приступљено 13. 6. 2019. 
  15. ^ а б Alejandra Roman & Administration. „Strait of Hormuz”. The Encyclopedia of Earth. Архивирано из оригинала 5. 4. 2016. г. Приступљено 2. 6. 2015. 
  16. ^ „Chronological lists of ratifications of, accessions and successions to the Convention and the related Agreements as at 26 October 2007”. Division for Ocean Affairs and the Law of the Sea. UN. Архивирано из оригинала 14. 4. 2009. г. Приступљено 29. 6. 2017. 
  17. ^ Амерички председник (10. 3. 1983). „Presidential Proclamation 5030” (PDF). Стејт департмент. Архивирано (PDF) из оригинала 25. 3. 2021. г. Приступљено 21. 1. 2008. 
  18. ^ а б в г Groves, Steven (24. 8. 2011). „Accession to the U.N. Convention on the Law of the Sea Is Unnecessary to Secure U.S. Navigational Rights and Freedoms”. The Heritage Foundation. Архивирано из оригинала 17. 5. 2021. г. Приступљено 9. 4. 2017. 
  19. ^ Henderson, Simon (7. 12. 2007). „Unwanted Guest: The Gulf Summit and Iran”. The Washington Institute For Near East Policy. Приступљено 15. 6. 2009. 
  20. ^ „World Oil Transit Chokepoints” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 23. 7. 2015. г. Приступљено 13. 6. 2019. 
  21. ^ „The Strait of Hormuz Explained”. YouTube. 31. 10. 2019. Архивирано из оригинала 17. 11. 2021. г. 
  22. ^ „Economic Times”. Economic Times. 
  23. ^ Le Monde. (3. март 2026). Asian oil imports threatened as traffic halts in the Strait of Hormuz. https://www.lemonde.fr/en/economy/article/2026/03/03/asian-oil-imports-threatened-as-traffic-halts-in-the-strait-of-hormuz_6751055_19.html
  24. ^ а б в Karsh, Efraim (25. 4. 2002). The Iran–Iraq War: 1980–1988Слободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Osprey Publishing. стр. 1–8, 12–16, 19–82. ISBN 978-1-84176-371-2. 
  25. ^ „Strait of Hormuz – Tanker War”. The Strauss Center (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 6. 8. 2021. г. Приступљено 6. 8. 2021. 
  26. ^ Dorsey, Jack (10. 1. 2007). „Navy says speed of tanker sucked submarine up to surface”. The Virginian Pilot. Архивирано из оригинала 16. 10. 2015. г. Приступљено 29. 12. 2007. 
  27. ^ „U.S. Navy vessels in Bahrain for evaluation after collision”. CNN. 20. 3. 2009. Архивирано из оригинала 13. 1. 2012. г. Приступљено 8. 1. 2012. 
  28. ^ „Twitter”. mobile.twitter.com. Архивирано из оригинала 31. 8. 2020. г. Приступљено 12. 5. 2020. 
  29. ^ „Iranian navy's largest warship catches fire and sinks in Gulf of Oman”. 2. 6. 2021. Архивирано из оригинала 13. 6. 2021. г. Приступљено 13. 6. 2021. 
  30. ^ „Iran seizes commercial ship, U.S. forces respond”. CNN. 28. 4. 2015. Архивирано из оригинала 28. 4. 2015. г. Приступљено 28. 4. 2015. 
  31. ^ „Maersk insists on release of ship and crew seized by Iran”. Reuters. 30. 4. 2015. Архивирано из оригинала 16. 10. 2015. г. Приступљено 2. 7. 2017. 
  32. ^ „Iran Seizes Ship, Ramps Up Enrichment as Gulf Tensions Mount”. Bloomberg.com. 4. 1. 2021. Приступљено 4. 1. 2021. 
  33. ^ Motamedi, Maziar (13. 4. 2024). „Iran's IRGC seizes 'Israeli-linked' ship near Strait of Hormuz”. Al Jazzera. Архивирано из оригинала 16. 4. 2024. г. Приступљено 13. 4. 2024. 
  34. ^ „Iran says MSC Aries vessel seized for 'violating maritime laws'”. Reuters. 15. 4. 2024. Архивирано из оригинала 16. 4. 2024. г. Приступљено 18. 4. 2024. 
  35. ^ а б „17 Indians among 25 crew on ship seized by Iran; India in touch with Iran to secure release of Indians”. The Economic Times. 14. 4. 2024. ISSN 0013-0389. Архивирано из оригинала 18. 4. 2024. г. Приступљено 18. 4. 2024. 
  36. ^ Isenberg, David (10. 1. 2008). „A game of chicken in the, Persian Gulf”. Asia Times Online. Архивирано из оригинала 14. 5. 2008. г. Приступљено 8. 1. 2012. 
  37. ^ „U.S. Navy Commander Warns Iran: Don't Try Closing Gulf Oil Passageway”. Fox News. 2. 7. 2008. Архивирано из оригинала 20. 10. 2012. г. Приступљено 2. 12. 2018. 
  38. ^ Hafezi, Parisa (8. 7. 2008). „Iran to "hit Tel Aviv, U.S. ships" if attacked”. Reuters. Архивирано из оригинала 17. 3. 2016. г. 
  39. ^ „JTFEX 08-4 "Operation Brimstone" Flexes Allied Force Training”. US Navy. 15. 7. 2008. Архивирано из оригинала 22. 7. 2008. г. Приступљено 11. 8. 2008. 
  40. ^ „Three major US naval strike forces due this week in Persian Gulf”. Debkafile. 11. 8. 2008. Архивирано из оригинала 1. 12. 2009. г. Приступљено 11. 8. 2008. 
  41. ^ „Oil jumps over 2% as Iran threatens supplies”. CNN. 27. 12. 2011. Архивирано из оригинала 18. 9. 2020. г. Приступљено 3. 8. 2020. 
  42. ^ „US warns Iran over threat to block oil route”. BBC News. 28. 12. 2011. Архивирано из оригинала 7. 1. 2012. г. Приступљено 8. 1. 2012. 
  43. ^ Gibbons, Robert (28. 12. 2011). „Oil falls on dollar's rise, Wall Street pullback”. Reuters. Архивирано из оригинала 8. 1. 2012. г. Приступљено 8. 1. 2012. 
  44. ^ Hafezi, Parisa (3. 1. 2012). „Iran threatens U.S. Navy as sanctions hit economy”. Reuters. Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено 8. 1. 2012. 
  45. ^ „Iran nuclear crisis: Sanctions 'beginning to bite'”. BBC News. 3. 1. 2012. Архивирано из оригинала 7. 1. 2012. г. Приступљено 8. 1. 2012. 
  46. ^ „State Department: Iran is feeling the pressure”. Yahoo! News. 3. 1. 2012. Архивирано из оригинала 9. 1. 2012. г. Приступљено 24. 1. 2012. 
  47. ^ „Iran and the Strait of Hormuz”. Tabeer. Архивирано из оригинала 29. 7. 2013. г. 
  48. ^ „News Headlines”. CNBC. 16. 1. 2012. Архивирано из оригинала 3. 12. 2012. г. Приступљено 24. 1. 2012. 
  49. ^ Bumiller, Elisabeth; Schmitt, Eric; Shanker, Thom (12. 1. 2012). „U.S. Warns Top Iran Leader Not to Shut Strait of Hormuz”. The New York Times. Архивирано из оригинала 21. 4. 2017. г. Приступљено 28. 2. 2017. 
  50. ^ Smith, Grant (16. 1. 2012). „Oil Climbs From Four-Week Low as Iran Warns of Hormuz Supply Disruption”. Bloomberg. Архивирано из оригинала 2. 2. 2014. г. Приступљено 11. 3. 2017. 
  51. ^ „Iran: Flotilla of Warships Sent Through Strait of Hormuz Heightens Tensions”. HuffPost. 23. 1. 2012. Архивирано из оригинала 25. 1. 2012. г. Приступљено 24. 1. 2012. 
  52. ^ Harding, Thomas (6. 1. 2012). „Royal Navy sends its mightiest ship to take on the Iranian show of force in the Gulf”Неопходна новчана претплата. The Telegraph. London. Архивирано из оригинала 12. 1. 2022. г. Приступљено 8. 1. 2012. 
  53. ^ „HMS Daring to head for the Gulf”. Press Association. 7. 1. 2012. Приступљено 8. 1. 2012. [мртва веза]
  54. ^ „Iran: EU oil sanctions 'unfair' and 'doomed to fail'”. BBC News. 23. 1. 2012. Архивирано из оригинала 23. 1. 2012. г. Приступљено 24. 1. 2012. 
  55. ^ Blair, David (23. 1. 2012). „Iran threatens to close Strait of Hormuz over EU oil sanctions”Неопходна новчана претплата. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 12. 1. 2022. г. Приступљено 27. 1. 2012. 
  56. ^ Dehghan, Saeed Kamali (5. 7. 2018). „Iran threatens to block Strait of Hormuz over US oil sanctions”. the Guardian. Архивирано из оригинала 10. 6. 2019. г. Приступљено 6. 7. 2018. 
  57. ^ „Iran test-fires ballistic missile for first time in 2018, officials say”. FoxNews. Архивирано из оригинала 12. 8. 2018. г. Приступљено 12. 8. 2018. 
  58. ^ [1] "Can Iran close the Strait of Hormuz?". Aljazeera, 2019.
  59. ^ „Iran: Business as usual in Strait of Hormuz after blacklisting”. News Agencies. 28. 4. 2019. Архивирано из оригинала 25. 2. 2020. г. Приступљено 28. 5. 2020 — преко Aljazeera. .
  60. ^ „US Navy says it prevented Iran from seizing tankers in Gulf of Oman”. Reuters. 6. 7. 2023. Приступљено 18. 4. 2024. 
  61. ^ Kirkpatrick, David D.; Pérez-Peña, Richard; Reed, Stanley (13. 6. 2019). „Tankers Are Attacked in Mideast, and U.S. Says Video Shows Iran Was Involved”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 13. 6. 2019. г. Приступљено 14. 6. 2019. 
  62. ^ „Latvian citizen on board of British tanker seized by Iran”. Latvian Public Broadcasting. 22. 7. 2019. Архивирано из оригинала 30. 7. 2019. г. Приступљено 2. 8. 2019. 
  63. ^ „Iran says its seizure of British ship a 'reciprocal' move”. AP News. 21. 7. 2019. Архивирано из оригинала 9. 12. 2019. г. Приступљено 5. 1. 2020. 
  64. ^ Costa, George (12. 4. 2020). „French ATL2 joins Operation AGENOR in the Strait of Hormuz”. International Insider. Архивирано из оригинала 7. 8. 2020. г. Приступљено 13. 4. 2020. 
  65. ^ „Oil settles up 7% as Israel, Iran trade air strikes”. Arab News (на језику: енглески). 14. 6. 2025. Приступљено 15. 6. 2025. 
  66. ^ „Prediksi Harga Minyak Dunia Jika Iran Tutup Selat Hormuz”. Liputan6. 23. 6. 2025. Приступљено 24. 6. 2025. 
  67. ^ а б Seba, Erwin (13. 6. 2025). „Oil settles up 7% as Israel, Iran trade air strikes”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 15. 6. 2025. 
  68. ^ Tett, Gillian (14. 6. 2025). „Oil in the new age of volatility”. Financial Times. Приступљено 15. 6. 2025. 
  69. ^ Wearden, Graeme (13. 6. 2025). „Oil surges after Israel's attack on Iran, risking 'stagflationary shock' – as it happened”. the Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 15. 6. 2025. 
  70. ^ „Harga Minyak Mentah Justru Anjlok 7% Usai Iran Gempur Pangkalan Militer AS”. Liputan6. 24. 6. 2025. Приступљено 24. 6. 2025. 
  71. ^ „Ships collide in Hormuz Strait in shadow of Israel-Iran war”. Al Jazeera (на језику: енглески). Приступљено 18. 6. 2025. 
  72. ^ „2 Kapal Tanker Minyak Tabrakan di Selat Hormuz, 24 Orang Dievakuasi”. Liputan6. 18. 6. 2025. Приступљено 24. 6. 2025. 
  73. ^ „Iran's top security body to decide on Hormuz closure after parliament approval”. Al Arabiya English (на језику: енглески). 22. 6. 2025. Приступљено 22. 6. 2025. 
  74. ^ „Parlemen Iran Sepakat Tutup Selat Hormuz Pasca Serangan Amerika?”. Liputan6. 23. 6. 2025. Приступљено 24. 6. 2025. 
  75. ^ „Live: US bases used to strike Iran are 'legitimate' targets, Khamenei's advisor says”. France 24. 22. 6. 2025. Приступљено 22. 6. 2025. 
  76. ^ Cleave, Iona; Crilly, Rob; Smith, Benedict; Kelly, Kieran; Hymas, Charles; Henderson, Cameron (22. 6. 2025). „US-Iran attack latest: Operation Midnight Hammer inflicted 'extreme damage and destruction'”. The Telegraph (на језику: енглески). ISSN 0307-1235. Приступљено 22. 6. 2025. 
  77. ^ „Iran to block Strait of Hormuz after US strikes. Why it matters”. India Today (на језику: енглески). 22. 6. 2025. Приступљено 23. 6. 2025. 
  78. ^ Sheikhlar, Shahriar (23. 6. 2025). „Oil Prices Crash After Iran Strikes U.S. Bases”. OilPrice.com (на језику: енглески). 
  79. ^ „AIS Ship Tracking in the Strait of Hormuz: Inside the Crisis Shutting Down Global Oil”. Worldwide AIS Network (на језику: енглески). 28. 2. 2026. 
  80. ^ Brewer, Contessa (9. 3. 2026). „There's another big reason why shipping companies and insurers aren't willing to risk the Strait of Hormuz”. CNBC News. Приступљено 11. 3. 2026. 
  81. ^ „Iran's revolutionary guards tell ships passage through Strait of Hormuz 'not allowed', EU naval mission official says”. Reuters. 28. 2. 2026. Приступљено 28. 2. 2026. 
  82. ^ „Iran: Ships' passage through Strait of Hormuz 'not allowed'”. The Jerusalem Post (на језику: енглески). 28. 2. 2026. ISSN 0792-822X. Приступљено 28. 2. 2026. 
  83. ^ „Iran closes Strait of Hormuz after US-Israel strikes, reports say”. The Independent (на језику: енглески). 28. 2. 2026. 
  84. ^ „Oil Tankers Avoiding Vital Hormuz Strait After U.S. Bombs Iran | SupplyChainBrain”. www.supplychainbrain.com (на језику: енглески). 28. 2. 2026. 
  85. ^ „Trade disruptions in the Strait of Hormuz due to attacks on commercial ships”. PortWatch. International Monetary Fund. Приступљено 14. 3. 2026. 
  86. ^ „Iran says will attack any ship trying to pass through Strait of Hormuz”. Al Jazeera (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 9. 3. 2026. г. Приступљено 13. 3. 2026. 
  87. ^ Slav, Irina (6. 3. 2026). „Daily Ship Traffic in Strait of Hormuz Plummets From 138 to Just 2”. OilPrice.com (на језику: енглески). Приступљено 7. 3. 2026. 
  88. ^ „BBC Audio | World Business Report | Trump: US Navy could escort tankers through Hormuz”. www.bbc.com. 
  89. ^ „Ships hit in Strait of Hormuz as countries agree to release emergency oil reserves”. www.bbc.com (на језику: енглески). 11. 3. 2026. Приступљено 12. 3. 2026. 
  90. ^ „Iran has laid about a dozen mines in Strait of Hormuz, sources say”. The Straits Times (на језику: енглески). 12. 3. 2026. ISSN 0585-3923. Приступљено 12. 3. 2026. 
  91. ^ "European Allies Talk With Iran to Seek Safe Passage Through Hormuz: Report" newsweek.com. Приступљено 15. марта 2026.
  92. ^ „Iran threatens to 'completely' close Strait of Hormuz and hit power plants after Trump ultimatum”. AP News (на језику: енглески). 22. 3. 2026. Приступљено 26. 3. 2026. 
  93. ^ „No help, no meeting: Trump warns Xi summit at risk if China doesn't help keep Hormuz open”. Firstpost. 16. 3. 2026. 
  94. ^ Peterson, Scott (26. 1. 2012). „How Iran could beat up on America's superior military”. Christian Science Monitor. Архивирано из оригинала 17. 2. 2012. г. Приступљено 25. 2. 2012. 
  95. ^ „Closing Time: Assessing the Iranian Threat to the Strait of Hormuz”.  Архивирано 2008-08-21 на сајту Wayback Machine, by Caitlin Talmadge, International Security, Harvard Kennedy School
  96. ^ O'Neil, William D.; Talmadge, Caitlin (2009). „Costs and Difficulties of Blocking the Strait of Hormuz”. International Security. 33 (3): 190—198. S2CID 18420122. doi:10.1162/isec.2009.33.3.190. hdl:1721.1/57443 Слободан приступ. Архивирано из оригинала 23. 4. 2019. г. Приступљено 28. 2. 2009. 
  97. ^ Pham, Peter J (2010). „Iran's threat to the strait of Hormuz: A realist assessment”. American Foreign Policy Interests. 32 (2): 64—74. doi:10.1080/10803921003697542. 
  98. ^ Pham, Peter J (2010). „Iran's Threat to the Strait of Hormuz: A Realist Assessment”. American Foreign Policy Interests. 32 (2): 64—74. doi:10.1080/10803921003697542. 
  99. ^ а б в Divsallar, Abdolrasool (2022). „Shifting Threats and Strategic Adjustment in Iran's Foreign Policy: The case of Strait of Hormuz”Неопходна новчана претплата. British Journal of Middle Eastern Studies. 49 (5): 873—895. doi:10.1080/13530194.2021.1874873. 
  100. ^ Pham, Peter J. (2010). „Iran's Threat to the Strait of Hormuz: A Realist Assessment”Неопходна новчана претплата. American Foreign Policy Interests. 32 (2): 64—74. doi:10.1080/10803921003697542. 
  101. ^ Huang, Daozheng; Wang, Shun; Loughney, Sean; Wang, Jin (2022). „Evolutionary Game Model of Strategic Maritime Transport Passages: A Case of the Strait of Hormuz”. Journal of Marine Science and Engineering. 10 (3): 346. Bibcode:2022JMSE...10..346H. doi:10.3390/jmse10030346 Слободан приступ. 
  102. ^ Ratner, Michael. „Iran's threats, the Strait of Hormuz, and oil markets: In brief” (PDF). Congressional Research Service. Library of Congress. 
  103. ^ „Iranian navy begins exercise in waters near strategic oil route”. China Daily. 26. 12. 2011. Архивирано из оригинала 28. 12. 2011. г. Приступљено 8. 1. 2012. 
  104. ^ „Shutting Off Gulf 'Very Easy': Iran Navy Chief”. CNBC. Reuters. 28. 12. 2011. Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено 8. 1. 2012. 
  105. ^ „Hormuz Blockade: Not as Easy as Iran May Think”. CNBC. Reuters. 29. 12. 2011. Приступљено 8. 1. 2012. [мртва веза]
  106. ^ Hunter, Kathleen; Gienger, Viola (8. 1. 2012). „Iran Has Ability to Block Strait of Hormuz, U.S. General Dempsey Tells CBS”. Bloomberg. Архивирано из оригинала 10. 1. 2012. г. Приступљено 9. 1. 2012. 
  107. ^ Oral, Nilufer (3. 5. 2012). „Transit Passage Rights in the Strait of Hormuz and Iran's Threats to Block the Passage of Oil Tankers”. Insights. American Society of International Law. 16 (16). Архивирано из оригинала 5. 10. 2016. г. Приступљено 26. 8. 2019. 
  108. ^ „United Nations Treaty Collection - Chapter XXI: Law of the Sea”. Архивирано из оригинала 17. 10. 2013. г. Приступљено 3. 5. 2013. 
  109. ^ „United Nations Treaty Collection”. treaties.un.org (на језику: енглески). Приступљено 29. 7. 2024. 
  110. ^ „How a US-Israeli war on Iran could upend global oil and gas supplies” (на језику: енглески). The Independent. 25. 2. 2026. 
  111. ^ а б в Luft, Gal (19. 7. 2012). „Choke Point”. foreignpolicy.com. Архивирано из оригинала 23. 7. 2012. г. Приступљено 6. 8. 2012. 
  112. ^ „New UAE pipeline bypasses Strait of Hormuz”. aljazeera.com. 15. 7. 2012. Архивирано из оригинала 25. 7. 2012. г. Приступљено 27. 7. 2012. 
  113. ^ „World's largest crude oil storage facility to be built in UAE”. Khaleej Times. 27. 2. 2019. Архивирано из оригинала 1. 4. 2022. г. Приступљено 27. 2. 2019. 
  114. ^ Gulf News (6. 3. 2019). „The UAE's longer term approach on energy security”. Архивирано из оригинала 21. 3. 2019. г. Приступљено 21. 3. 2019. 
  115. ^ لحظه به لحظه با روز هفدهم جنگ؛دست رد اروپا به سینه ترامپ؛ ۸۸۶ شهید در حملات رژیم صهیونیستی به لبنان Moment by moment with the 17th day of the war; Europe's rejection of Trump's chest; 886 martyrs in the Zionist regime's attacks on Lebanon Приступљено 24. 3. 2026.
  116. ^ West Point analysis warns that strait of Hormuz blockade will strangle US defense industry theguardian.com Приступљено 25. 3. 2026.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
  • Strait of Hormuz ENC Chart који приказује траке за раздвајање саобраћаја, зоне раздвајања и читаву границу шеме раздвајања, као и њен положај у односу на обале Ирана и Омана.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ормуски_мореуз&oldid=30911117”