Орсон Велс

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Орсон Велс
Orson Welles 1937.jpg
Орсон Велс 1937. године. Фотографисао Карл ван Вехтен.
Пуно имеЏорџ Орсон Велс
Датум рођења(1915-05-06)6. мај 1915.
Место рођењаКеноша
 Висконсин, САД
Датум смрти10. октобар 1985.(1985-10-10) (70 год.)
Место смртиЛос Анђелес
 Калифорнија, САД
ПребивалиштеСАД
Држављанствоамеричко
УниверзитетШкола Института за уметност у Чикагу[1][2]
СупружникВирџинија Николсон (1934—1940)
Рита Хејворт (1943—1948)
Паола Мори (1955—1985)
Награде

Орсон Велс (енгл. Orson Welles; Кеноша, 6. мај 1915Лос Анђелес, 10. октобар 1985), амерички режисер, глумац, сценариста и продуцент.

У свет глуме и инсценације ушао је почетком тридесетих година, за време боравка у Даблину где је добио ангажман као позоришни глумац и режисер. Позоришту је остао веран још неко време по повратку у Сједињене Америчке Државе, а од 1935. године све више сарађује на радију као наратор, глумац или писац, а повремено адаптира и занимљива књижевна дела.

Тако је 30. октобра 1938. године изазвао општу панику вештом и уверљивом адаптацијом романа Рат светова о инвазији Марсоваца.[3] О тој помутњи коју је Велс изазвао својом радио-драмом снимљен је 1975. године ТВ филм Ноћ која је успаничила Америку.

Његов филмски првенац, двосатни филм Грађанин Кејн, ког је режирао 1941. године, спада међу ремек-дела светског филма. Номинован је за Оскара за најбољи филм, режију и главну улогу коју је одиграо сам Велс. Иако није добио оскара, овај филм је 1999. године проглашен за најбољи филм 20. века. Као филмски режисер никад није постигао комерцијални успех, али је зато велику популарност стекао као филмски глумац.[4][5] Његов препознатиљиви редитељски стил садржавао је слојевите и нелинеарне наративне форме, употребу осветљења као што је кјароскуро, необичне углове камере, звучне технике посуђене од радија, снимке дубоког фокуса и дуготрајног излагања. Он је хваљен је као „ултиматни ауторски режисер”.[6]:6

Статус филмске звезде утврдио му је филм Трећи човек, снимљен 1949. године у којем је одиграо лик супериорног криминалца. По Шекспировој трагедији Отело, 1952. године снимио је истоимени играни филм који му је донео Златну палму на фестивалу у Кану. Последње дело, филм Истине и лажи, снимио је 1974. године. Године 1975. добио је награду за животно дело Америчког филмског института. Свој последњи наступ Орсон Велс је имао у анимираном филму Трансформерси, из 1986. године, давши глас Уникрону. Преминуо је убрзо након наступа у том филму.

Велс је имао три брака, илљичујући онај са Ритом Хејворт, и троје деце. Познат по свом баритонском гласу,[7] Велс је екстензивно наступао у позоришту, на радију и филму. Био је доживотни мађионичар који је запажен по представљању емисија за војску у ратним годинама. Године 2002, изабран је за највећег филмског режисера свих времена у две анкете Британског филмског института спроведеним међу режисерима и критичарима.[8][9] У 2018. години Дејли телеграф је уврстио Велса на листу 50 највећих холивудских глумаца свих времена.[10]

Филмографија[уреди | уреди извор]

Улоге Орсона Велса
Година
Српски назив
Изворни назив
Улога
Напомена
1941. Грађанин Кејн Кејн
1949. Трећи човек
1969. битка на Неретви Четник
1974. Истине и лажи
1986. Трансформерси Transformers: The Movie Јуникрон глас

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Overview: Orson Welles, (1915–1985) American film director and actor”. Oxford Reference. Приступљено 21. 3. 2019. 
  2. ^ „The Eyes of Orson Welles in Chicago at Gene Siskel Film Center”. Chicago, Illinois Music, Nightlife & Events. Приступљено 21. 3. 2019. 
  3. ^ Bartholomew, Robert E. (2001). Little Green Men, Meowing Nuns and Head-Hunting Panics: A Study of Mass Psychogenic Illness and Social Delusion. Jefferson, N.C.: McFarland. ISBN 978-0-7864-0997-6. Приступљено 30. 3. 2010. 
  4. ^ „List-o-Mania, or, How I Learned to Stop Worrying and Love American Movies”. Jonathan Rosenbaum. 25. 6. 1998. Архивирано из оригинала на датум 28. 4. 2016. Приступљено 9. 5. 2015. 
  5. ^ „Great Movie: Chimes at Midnight”. Roger Ebert. 4. 6. 2006. Приступљено 9. 5. 2015. 
  6. ^ Rosenbaum, Jonathan, Discovering Orson Welles. Berkeley and Los Angeles, California: University of California Press, 2007 ISBN 0-520-25123-7
  7. ^ Christley, Jaime N. (2003). „Orson Welles”. Senses of Cinema. Архивирано из оригинала на датум 14. 9. 2012. Приступљено 16. 8. 2020. 
  8. ^ „Sight & Sound |Top Ten Poll 2002 – The Directors' Top Ten Directors”. BFI. 5. 9. 2006. Архивирано из оригинала на датум 13. 10. 2018. Приступљено 30. 12. 2009. 
  9. ^ „Sight & Sound |Top Ten Poll 2002 – The Critics' Top Ten Directors”. BFI. 5. 9. 2006. Архивирано из оригинала на датум 3. 3. 2016. Приступљено 30. 12. 2009. 
  10. ^ „The 50 greatest actors from Hollywood's Golden Age”. The Daily Telegraph (на језику: енглески). 25. 6. 2018. ISSN 0307-1235. Приступљено 9. 11. 2019. 

Литература[уреди | уреди извор]

Документарни филмови о Орсону Велсу[уреди | уреди извор]

  • Baratier, Jacques, Désordre, 1950.
  • Albert and David Maysles, Orson Welles in Spain, 1966.
  • Reichenbach, François and Rossif, Frédéric, Orson Welles, 1968 (ORTF, French TV).
  • Rozier, Jacques, Vive le cinéma !, 1972, (ORTF, French TV).
  • Marienstras, Richard and Romero, Isidro, Shakespeare et Orson Welles, 1973 (French TV).
  • Philippe, Claude-Jean and Lefebvre, Monique, Une légende, une vie : Citizen Welles, 1974 (French TV).
  • Orson Welles talks with Roger Hill and Hortense Hill, Sedona, Arizona, 1978.
  • Megahey, Leslie and Yentob, Alan, The Orson Welles Story, 1982 (Arena, BBC-TV).
  • Boutang, Pierre-André and Seligmann, Guy, Orson Welles à la cinémathèque (française), 1983.
  • Graver, Gary, Working with Orson Welles, 1993.
  • Giorgini, Ciro and Giagni, Gianfranco, Rosabella: La Storia italiana di Orson Welles, 1993.
  • Silovic, Vassili with Kodar Oja, Orson Welles : The One-Man Band, 1995.
  • Rodriguez, Carlos, Orson Welles en el país de Don Quijote, 2000.
  • Petri, Kristian, Brunnen, 2005.
  • France, Richard and Fischer, Robert, Citizen America: Orson Welles and the ballad of Isaac Woodard, 2005.
  • Rafaelic, Daniel and Rizmaul, Leon, "Druga strana Wellesa", 2005.
  • Sedlar, Dominik and Sedlar, Jakov, Searching for Orson, 2006.
  • Bernard, Jean-Jacques, Welles angels, 2007.
  • Workman, Chuck, Magician: The Astonishing Life and Work of Orson Welles, 2014.
  • Kuperberg, Julia and Kuperberg, Clara, This is Orson Welles, 2015.
  • Kapnist, Elisabeth, Orson Welles, shadows & light, 2015.
  • Mark Cousins, The eyes of Orson Welles, 2018.

Документарени филмови о Грађанину Кејну (1941)[уреди | уреди извор]

  • The legacy of Citizen Kane (included in the Criterion 50th Anniversary Edition LaserDisc), 1992.
  • Reflections on Citizen Kane (included in the Turner Home Entertainment 50th Anniversary Edition VHS), 1991.
  • The complete Citizen Kane, (BBC-TV), 1991.
  • Epstein, Michael and Thomas Lennon, The Battle Over Citizen Kane, (PBS The American Experience, 1996)

Документрани филмови о То је све тачно (1942)[уреди | уреди извор]

Документрани филмови о Г. Аркадин (1955)[уреди | уреди извор]

  • Drössler, Stefan, The Labyrinths of Mr. Arkadin, Munich Filmmuseum, 2000.

Документрани филмови о Додир зла (1958)[уреди | уреди извор]

  • The Restoration of Touch of Evil, 1998.

Документрани филмови о Звуци у поноћ (1965)[уреди | уреди извор]

  • Berriatúa, Luciano, Las versiones de Campanadas a medianoche, 2012.

Документрани филмови о Друга страна ветра (1970–1976)[уреди | уреди извор]

Архивски извори[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]