Ортов облак

С Википедије, слободне енциклопедије
Ова слика је уметничка представа Ортовог облака и Којперовог појаса.
Овај дијаграм показује претпостављене удаљености Ортовог облака у поређењу са остатком Сунчевог система.

Ортов облак[1] (или Орт-Опиков облак)[2] је претпостављени сферни облак комета који се налази на спољној граници Сунчевог система на раздаљини од 2000 до 100.000 АЈ од Сунца.[3] Ово значи да се налази на четвртини удаљености до Проксиме Кентаури, најближе звезде Сунцу. Спољне границе Ортовог облака представљају космолошке границе Сунчевог система и област гравитационе доминације Сунца.

Сматра се да Ортов облак обухвата два одвојена дела: сферни спољни Ортов облак и унутрашњи Ортов облак у облику диска.[3][4][5] Објекти у Ортовом облаку се углавном састоје од леда, као што су водени, амонијаков и метански лед. Астрономи верују да се материја која сачињава Ортов облак формирала ближе Сунцу и да је расута дубоко у свемир услед деловања гравитационих дејстава великих планета у раној еволуцији Сунчевог система.

Иако нема потврђених директних посматрања, астрономи верују да је Ортов облак извор свих дугопериодичних и комета Халејевог типа, као и многих кентаура, али и комета Јупитеровог типа. Спољни Ортов облак је само делимично везан за Сунчев систем, и због тога лако пада под гравитациони утицај, како пролазећих звезда, тако и галаксије Млечни пут саме. Ове силе повремено избаце комете из својих орбита унутар облака и пошаљу их ка унутрашњем Сунчевом систему. Судећи по њиховим орбитама, већина краткопериодичних комета вероватно потиче од расејаног диска, али неке можда потичу и од Ортовог облака. Иако су Којперов појас и расејани диск посматрани и мапирани, само четири тренутно позната објекта иза орбите Нептуна—90377 Sedna, 2000 CR105, 2006 SQ372, и 2008 KV42— сматрају се могућим члановима унутрашњег дела Ортовог облака.

Хипотеза[уреди | уреди извор]

А. Лејшнер је 1907. године предложио да многе комете за које се сматра да имају параболичне орбите, и да стога чине појединачне посете соларном систему, заправо имају елиптичне орбите и да ће се вратити након веома дугих периода.[6][7] Године 1932, естонски астроном Ернст Опик изнео је претпоставку да дугопериодичне комете потичу од орбитирајућег облака на крајњој граници Сунчевог система.[8] Холанђанин Јан Хендрик Орт развио је ову претпоставку и поставио хипотезу о постојању облака на основу посматрања орбиталних карактеристика дугопериодичних комета. Идеја се заснива на чињеници да проласком крај Сунца комете губе део своје масе, тако да им је век ограничен на свега десетак хиљада пролазака. С обзиром на то да неке комете имају врло кратке периоде (Халејева комета – 76 година), а да су честа појава, те, кад се то упореди са старошћу Сунчевог система (око четири и по милијарде година), онда мора постојати неки извор комета у простору на рубу Сунчевог система.

Према Ортовој хипотези, облак се налази на 50.000 АЈ од Сунца, а протеже се и до 200.000 АЈ далеко у свемир. Ипак модерне процене говоре да је унутрашња граница Ортовог облака на 2000-5000 АЈ, а процене за спољну границу иду од 50000 АЈ па све до 200000 АЈ, што је половина пута до најближе звезде. Претпоставља се да се састоји од око 500 милијарди кометних језгара која су потпуно залеђена због слабе радијације Сунца на тој удаљености. С обзиром на то да је облак огромних димензија и поред великог броја комета, језгра комета су међусобно удаљена десетинама милиона километара. Укупна маса материје у Ортовом облаку је око 40 Земљиних маса (неке процене иду и до 100). Гравитација Сунца је слаба, тако да на кретање тела у Ортовом облаку утичу суседне звезде. Спољни гравитациони утицаји лако избаце језгро комете из облака и усмере га ка унутрашњости Сунчевог система. Осим оближњих звезда велики утицај на кретање језгара комета могу имати и велики облаци молекуларног водоника од којег настају нове звезде и њихови системи, а који наилазе у просеку једном у 300-500 милиона година, као и галактичке плимне силе које су последица различите удаљености Сунца и комета од средишта Млечног пута. Ове силе могу избацити језгра комета из Ортовог облака у међузвездани простор или их обрушити ка Сунцу. Из тог разлога Ортов облак је извор дугопериодичних комета.

С обзиром на удаљеност од Земље, ни најсавременији телескопи нису успели да сниме тела у Ортовом облаку, мада постоје неки објекти који су кандидати да се сврстају у објекте Ортовог облака, јер када су најудаљенији од Сунца улазе у зону облака.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Oort”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005.  (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.)
  2. ^ Whipple, F. L.; Turner, G.; McDonnell, J. A. M.; Wallis, M. K. (30. 9. 1987). „A Review of Cometary Sciences”. Philosophical Transactions of the Royal Society A. 323 (1572): 339–347 [341]. Bibcode:1987RSPTA.323..339W. doi:10.1098/rsta.1987.0090. 
  3. ^ а б Alessandro Morbidelli (2006). „Origin and dynamical evolution of comets and their reservoirs of water ammonia and methane”. arXiv:astro-ph/0512256 Слободан приступ. 
  4. ^ „Catalog Page for PIA17046”. Photo Journal. NASA. Приступљено 27. 4. 2014. 
  5. ^ „It's Official: Voyager 1 Is Now In Interstellar Space”. UniverseToday. 12. 9. 2013. Приступљено 27. 4. 2014. 
  6. ^ Ley, Willy (април 1967). „The Orbits of the Comets”. For Your Information. Galaxy Science Fiction. св. 25 бр. 4. стр. 55—63. 
  7. ^ Ernst Julius Öpik (1932). „Note on Stellar Perturbations of Nearby Parabolic Orbits”. Proceedings of the American Academy of Arts and Sciences. 67 (6): 169—182. JSTOR 20022899. doi:10.2307/20022899. 
  8. ^ Levison, Harold F.; Luke Donnes (2007). „Comet Populations and Cometary Dynamics”. Ур.: Lucy Ann Adams McFadden; Lucy-Ann Adams; Paul Robert Weissman; Torrence V. Johnson. Encyclopedia of the Solar System (2nd изд.). Amsterdam; Boston: Academic Press. стр. 575–588. ISBN 978-0-12-088589-3. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Ортов облак на Викимедијиној остави.

Ортов облак, Southwest Research Institute]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ортов_облак&oldid=25221194”