Орфеј

Из Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Орфеј (опера).
Орфеј са лиром, окружен зверима, Византијски и Хришћански Музеј Атине.

Орфеј (старогрчки: Όρφεύς, Orpheus) је био чувени трачки свирач и песник из грчке митологије.

У старијим верзијама мита отац му је био Трачанин Еагар, а мајка је непозната, а касније се као његови родитељи помињу Аполон и једна од Муза (Клио, Калиопа или Полихимнија). По предању, Аполон му је подарио лиру са седам жица, којој је Орфеј додао још две да би их било колико и муза. Свирању су га учили Аполон или Калиопа.

Снага Орфејеве музике била је чудотворна. Док је певао, јата птица кружила су изнад његове главе, рибе су искакале из мора, реке су заустављале своје токове, стење је подрхтавало, дрвеће му је прилазило да га заштити од сунца, а све животиње су се сакупљале крај његових ногу. Мелодија Орфејеве лире превела је и дивље храстове из Пијерије у Тракију, господарила је ветровима и топила је снег на високим планинама.

Придружио се Аргонаутима, увесељавао их је и бодрио својом музиком. Био је ожењен нимфом Еуридиком, али је она убрзо умрла. После неуспешног покушаја да је врати (Орфеј и Еуридика), одбијао је љубав жена. Установио је тзв. орфичке мистерије у којима жене нису учествовале. Према најпознатијем предању, растргле су га трачке жене.

Сматран је и зачетником земљорадње, медицине, писма и других корисних знања.

Хелада уочи, за време и после Орфеја[уреди]

Настанак грчке књижевности везује се за појаву Хомерових спевова, Илијаде и Одисеје. Међутим, очигледно је да су та дела, као савршени примери своје врсте, у ствари резултат завршне, а не почетне фазе што се тиче поетског развоја у старих Грка. Ову претпоставку потврђују безбројна сведочанства о песницима који су неговали поезију још пре Хомеровог доба, створивши је по потреби самих људи, али и ради богослужења различитим божанствима.[1]

Према грчкој митологији, богови су били ти који су се бавли поезијом, пре свега Хермес, проналазач лире, и брат му Аполон, који ју је прихватио поставши тако водећа фигура у музичкој уметности. По митологији, Аполон се такође доводи и у везу са божанствима нижег реда — Музама.[1]

Први смртници који су се бавили уметношћу били су у ствари непосредни ученици Аполона и Музâ, који се такође сматрају и њиховом децом. Међутим, као и у случају осталих митолошких личности, и постојање ових је под великим знаком питања, те се узимају у обзир једино ради одређивања неког периода или врсте у поетском развоју. Нема сумње да су њихова имена имала одређено значење, које ипак није тако очигледно с етимолошке тачке гледишта као на пример имена Муза. Од њих вреди издвојити Олена, Лина, Орфеја, Музеја, Еумолпа, Памфа, Тамирија и Филамона. Међу њима нарочито се истиче Орфеј, не само што се тиче уметничког умећа већ и због трагичности којом их све надмашује.[1]

Етимологија[уреди]

Постоји неколико претпоставки о пореклу Орфејевог имена. Једна од тих, а по свој прилици и највероватнија, јесте она по којој је име изведено из хипотетичког прото-индоевропског глагола *orbhao- („бити лишен [нечега?]“), од *orbh- што значи „раздвојити [некога од нечег?]“. Сродни примери налазе се у грчком: ορφή, orphe = тама, и ορφανός, orphanos = сироче; као и у енглеском orphan = сироче, што несумњиво вуче корен из латинског. То га доводи у везу са семантички блиском речју *goao = жалити, певати дивље, бацати чаролију, јер кад се имају у виду његове различите улоге у митологији (разочарани љубавник, занесен уметник, свештеник мистичног култа итд.), не може а да се не узме у обзир и та претпоставка.[2][3] Суфикс -εύς, eus, којим се завршава Орфејево име, атестиран је на таблицама исписаним линеарним писмом Б. Основна функција му је да ближе означава именицу у чијем се склопу налази: „онај који има везе [са нечим]“.[3]

Орфеј у делима старих писаца[уреди]

Најранији помени о Орфеју[уреди]

Ни у Хомеровим ни у Хесиодовим поемама није забележен ни један помен Орфејевог имена. Међутим, процватом лирске поезије и Орфеј доживљава велику популарност. Ибик, који је живео и радио средином 6. столећа п. н. е., спомиње „славног Орфеја“ (ὀνομακλυτὸν Όρφην, onomakluton Orphên). Пиндар га убраја међу Аргонауте као прослављеног харфисту, истичући притом да га је сâм Аполон учио свирању. На неколико места наводи да му је отац Еагар. И код историчара Хеланика из Митилене и Ферекида са Лероса налазимо Орфеја. Хеланик га је прогласио и Хомеровим и Хесиодовим претком, а Ферекид тврди да није Орфеј био песник на Аргу, већ Филамон, чега се држи и Аполоније са Родоса.[1]

Орфеј у драмској поезији[уреди]

Орфеј се такође појављује и у драмској поезији. Есхил у својој трагедији Агамемнон алудира на басну по којој је Орфеј својом свирком очарао дрвеће померивши га са места.[4] Такође, сачуван је још један помен Орфеја захваљујући Ератостену, који је цитирао део једне друге Есхилове трагедије, Басариде (тј. Баханткиње).[5] Међутим, неизвесно је да ли је тај Есхилов цитат верно пренесен из трагедије из које је преузет, стога га треба узети с резервом.[1] За разлику од Софокла који уопште не спомиње Орфеја, Еурипид га у више наврата помиње. У његовим трагедијама по први пут се среће алузија на везу Орфеја са Дионисом, као и са адским пределима: он га повезује с Музама,[6] помиње снагу његове музике над камењем, дрвећем и дивљим зверима,[7][8][9][10] којој нису могли одолети чак ни хтонска божанства,[11] доводи га у везу са баханалијским оргијама,[12] приписује му зачетак сакралних мистерија[13] и смешта Орфејеве активности у шуме под Олимпом.[9] Аристофан га помиње само једанпут (у својој комедији Жабе) и то успут, приликом набрајања највећих песника (Музеја, Хесиода и Хомера), који су знањем и мудрошћу задужили људски род. За Орфеја каже следеће:

Орфеј у филозофским расправама[уреди]

Платон[уреди]

Платон такође описује Орфеја на врло сличан начин као што то чини Аристофан.[15][16] Платон се често позива на Орфеја, његове следбенике и његова дела. Зове га сином Еагровим,[17] наводи да је музичар и изумитељ многих корисних ствари,[18][19] истиче чудотворну моћ његове лире[20] и даје јединствену верзију његовог силаска и боравка у Хадовом подземљу:

Из Гозбе:

Из Државе:

Међутим, као и увек када се ради са старим изворима, треба имати на уму ауторова схватања као и схатања распрострањено међу обичним пуком. Поуздано се зна да су се Платонова схватања поприлично разликовала од општих схватања која су владала у античкој Грчкој, а по којима су животне вредности биле (или би требало да буду) прече од било чега на свету. Тако да ни Платонове наводе не треба узимати здраво за готово.[1]

Орфеј међу Трачанима, црвенофигурални кратер, Берлин-Шарлотенбург.

Што се тиче Орфејевих следбеника, Платон ту спомиње и песнике и вернике,[16][22] који су се држали веровања да је душа заробљена у телу за казну због раније почињених грехова.[23]

Платон наводи неколико цитата, које је однекуд преузео и за које тврди да их је Орфеј изрекао, од којих је један, ако не и више њих, из Теогоније[24][25][26] На једном месту чак помиње „мноштво књига Мусеја и Орфеја“, на које су се позивали врачеви и варалице не би ли убедили прости пук „да живи и мртви могу добити опроштај и очишћење за неправедна дела помоћу жртвовања и ритуалних игара“.[27] Очевидно је да Платон на овом наведеном месту у Политици оспорава постојање било каквих списâ, који би се могли довести у везу с Орфејем. Међутим, на другим местима може се стећи потпуно другачији утисак. Нпр. у Кратилу он јасно даје до знања да не верује само у Орфејево постојање, већ и у његовог стваралачког генија.[1] Том Орфеју он приписује следећу изреку, која је, по свему судећи, преузета из Хесиодове Теогоније:

Аристотел[уреди]

Аристотел сматра да Орфеј уопште није постојао и да су сва дела приписана њему у ствари измишљотине Керкопâ и Ономакрита.[1] О тзв. орфичким песмама и „Орфејевим следбеницима“ Аристотел каже:

О души:

Из Метафизике:

Митологија[уреди]

Полазећи од митографа и каснијих песника, од Аполодора па надаље, наилази се на мноштво митова у којима се спомиње Орфеј и који су препуни свакојаких детаљâ и појединости.[1] Међутим, митови који се стриктно тичу Орфеја и који су до детаља обрађени јављају се у изворима из каснијег периода. Од њих су најважнији Овидијеве Метаморфозе, тачније онај део у којем се спомиње Еуридикин несрећан крај, Орфејев силазак за њом у Хадово подземље[31] и његова ништа мање трагична судбина[32]; као и Вергилијеве Георгике.[33][34]

Орфеј и Еуридика[уреди]

Орфеј оплакује Еуридику, рад Жана Батиста Камија Короа

Након младости и авантурâ проведених са Аргонаутима, Орфеј је одлучио да се ожени с Еуридиком, нимфом која се истицала по лепоти међу својим другарицама. Међутим, на дан њиховог венчања није се распламсала буктиња у Хименејов руци,[35] што је био предзнак за несрећу[а] која их је недуго потом снашла:

Орфеј је био толико ожалошћен тим несрећним догађајем,[38][в] да је, ни мање ни више, одлучио да сиђе у Хадово подземље с намером да покуша да врати Еуридику међу живе. Стигавши напослетку до Хада и Персефоне[40] обратио им се, уз звуке своје лире,[41] следећим речима:

О бози подземног св’јета,
Што у њ падамо сви, колико нас смртних се роди,
Ако је слободно р’јечма преварљивим не околишит
И праву истину рећи: не дођох амо, да Тартар
Тамни видим и свежем Медусиној накази оној
Змијама длакави троструки врат; — што овамо дођох,
Узрок моја је жена, у коју је излила отров
Љутица погажена и младе јој године узе.

Хтједох прегорјети то и покушах (тајити нећу),
Амор не даде бог у свијету познати горњем,
Је ли и овдје, сумњам; — ал’ слутим, бит ће и овдје;

Па ако измишљен глас о негдашњој отмици није,
И вас је здружио Амор. Страховитог тако вам овог
Мјеста и Хаоса грдног и пустоши големог царства
Напрасно погинулу Еуридику опет ожив’те!
Вама припада све, и након боравка кратког
Људи се журе прије ил’ послије у исти у дом;
Овамо тежимо сви, и овдје је задњи нам станак.

Ваше краљевство дов’јек над људским над родом траје.

Па пошто одређене и она године сврши,
Под власт потпаст ће вашу. За вр’јеме је дарујте само.

Аколи милости те судбина ми не да, одлучих,
Да се не вратим више; весел’те се смрти обога.[42]

Орфеј у подземном краљевству, рад Хенриха Семирадског.

Свирком коју је стварао зборећи им ово, успео је да оствари јак утисак на све присутне:

Орфеј изводи Еуридику из Хада (детаљ), рад Жана-Батиста-Камила Короа.

Чак ни господари подземља, Хад и Персефона,[44] нису могли да остану раводушни према Орфеју:

Међутим, да би је одвео на горњи свет, морао је да испуни под одређеним условом:

Орфеј и Еуридика, рад Федерика Червелија.

Најзад заједно, запутили су се „у оној муклој тишини“ натраг, на горњи свет, стазом „извитом, стрменом, тамном, обученом у сјен и у мрак“. И таман кад су се примакли излазу из Хадова подземља, Орфеј се побојао „да жена му не клоне“,[47] те се ипак осврнуо за собом.

Еуридика је потонула назад у свет сени, али овај пут неповратно. Моменат пре тога, стигла је само да му каже: „Здраво!“[49]

Узалуд је Орфеј молио и покушавао да одобровољи чамџију Харона да га по други пут превезе, али овај се није дао наговорити.[51]

Орфејева смрт[уреди]

Прихвативши с тешком муком чињеницу да је Еуридика занавек изгубљена, Орфеј је, тужећи се на богове од Ереба,[53] одлучио да се повуче у Родопе и на Хем, одакле су дували северни ветрови.[54][д] Уз то, одрекао се жена и одбијао сваку која га је хтела пратити.[56] Међутим, наставио је и даље свирати лиру. Тако је једанпут, када се нашао усред једне голе пољане, удесио својом чаробном свирком да она добије хлад.[57] Живо је описан тај моменат у Овидијевим Метаморфозама. Сакупљеном дрвећу и зверима певао је песме посвећене младићима који су постали љубимци богова (Кипарис, Ганимед, Хијакинт, Пигмалион, Адонис, Хипомен, Кинира), и девојкама (Пафа, Смирна, Аталанта), које су настрадале због недопуштене љубави.[58]

Међутим, док је тако својим певањем дрвеће покретао, кротио срца дивљачи, а хридине покретао са места...

Једна од њих му, „просуте косе по зраку лаганом“,[60] довикне следеће:

Орфејева смрт, детаљ са црвено-фигуралног стамноса, дело атичког вајара Хермонакса.

Утом, не губећи часа, иста зграби тирсос, замахне њиме и погоди га, али га не рани већ му остави само белег. Друга је бацила камен, који је „јоште у зраку свладан будући складом пјевачева гласа и лире“, тако да се на крају нашао пред његовим ногама.[63] Изгледало је да Орфеју ништа не може наудити...

Смрт ненадмашеног певача потресла је целу природу:

Међутим, и поред свог трагичног краја, Орфејева сен, којој мира није било на горњем свету, напокон се скрасила нашавши Еуридикину на Острву блажених.[66]

Орфичка друштва и мистерије[уреди]

Сви они митови у којима се Орфеј доводи у везу са Дионисом сматрају се изумом каснијих времена. Они су антагонистичком односу са класичним схватањем Орфеја, као слуге Аполона и Музâ. Недоследност се огледа чак и у погледу инструменту којим је свирао, што је опет по класичном схватању увек била лира а никад флаута. Готово је немогуће објаснити ову промену. Међутим, довољно је запазити да је у време најранијег развоја грчке филозофије оформљено и друштво, које је преузело Орфејево име и које је одржавало особене мистерије, сасвим различите од елеусинских. То су били тзв. орфичари (οἱ Ορφικοί, oi Orphikoi), који су се под тобожњим вођством митског песника Орфеја посветили обожавању Баховог култа, надајући се да ће у њему наћи задовољство својих страсти. Дионис, који је апсорбовао орфичке и баханалијске обреде (τα Όρφικά καλεόμενα καὶ Βακχικά, ta Orphika kaleomena kai Bakhika[68]), био је хтонско божанство (рогати дечак Дионис Загреј) блиско повезано са Деметром и Кором. Био је персонификација не само усхићеног задовољства, већ и дубоке жалости и беде људског живота. Орфичке легенде и песме већим делом се односе на овог Диониса, који је као подземно божанство упоређиван са Хадом.[и] У њега су орфички теолози полагали наде о прочишћењу и бесмртности душе. Међутим, њихов начин слављења светковина био је умногоме различит од уобичајених церемонија одржаваних у част Баха. Бахови орфички обожаватељи нису се препуштали неумереном уживању и избезумљеном усхићењу, него су стремели аскетској чистоћи живота и манирима. Орфичари нису користили храну животињског порекла, сем о жртвене празнике када су се послуживали сировим месом жртвованог вола посвећеном Баху (ὠμοφαγία, ōmophagia). Носили су бело ланено рухо, попут оријенталних и египатских свештеника од којих је, како Херодот запажа, много тога преузето у ритуалима орфичких мистерија. Међутим, Херодот не говори о овим мистеријама као искључиво египатским, већ на истом месту додаје да су и питагорске у карактеру. Објашњење за ово лежи у чињеници да су се питагорејци, након што су прогнани из Велике Грчке, здружили са орфичарима и, наравно, много утицали на њихов карактер. Па ипак, пре него што је дошло до тога, орфицизам је захваљујући Ферекиду и Ономакриту доведен до свог коначног облика. Ова двојица су се истицали међу писцима за чија дела се везује настанак орфичке теологије. То су били Кекропи, Бронтин, Орфеј из Камарине, Орфеј из Кротона, Аригнот, Персин из Милета, Тимокле из Сиракузе и Зопир из Хераклеје или из Тарента.[1]

Орфичка литература[уреди]

Многе песме приписане Орфеје потичу из доба Пизистратове тираниде, односно с краја 5. века п. н. е. Алузије на њих су честе код каснији писаца. Осим Платона, који је, као што се дâ видети, имао обичај да их цитира у својим делима, вреди истаћи и Паусанију. Он наводи неке химне за које верује да их је саставио сâм Орфеј и да су се сачувале до његовог времена захваљујући Ликомидима (једном атинском породицом која је, изгледа, била главна што се тиче орфичких мистерија, као што су Еумолпиди били задужени за елеусинске). Према њему, од њих су једино Хомерови епови били лепши.[1]

Напомене[уреди]

  1. Код Гркâ и Римљана свадба се обично светковала током вечерњих сата, па су након тога вереници одлазили верениковом пребивалишту са бакљама у руци. Уколико се бакље нису дале упалити, било је то лоше предсказање по сâм брак.
  2. По Вергилију, ова несрећа се збила док је Еуридика бежала испред Аполоновог сина Аристаја, који је имао намеру да је злоставља.[37]
  3. Код Вергилија се налази живљи опис тога колико је природа била потресена поводом овога. Дријаде, којима се напослетку придружила и Оритија, толико су очајавале да је њихов јецај испунио родопске висове, Пангејску гору, ратоборну Ресову земљу ни мање ни више са реком Хебром и све до Гетâ, трачког племена које се налазило јужно од Дунава.[39]
  4. Орфеј је називан „Родопским певачем“ по Родопским планинама у Тракији.[38]
  5. Вергилије наводи да је Орфеј пуних седам месеци провео оплакујући своју по други пут изгубљену супругу у подножју неке литице, која се налазила крај реке Стуме. Тамо је својом умирујућом музиком успео да припитоми тигрице и помери храстово дрвеће са места.[55]
  6. Киконке су Трачанке, а називају се тако по једном трачком племену, које је становало на реци Хебру. Док славе Баха/Диониса одевене су у зверске коже, распуштених су коса а у рукама држе тирсос, бршљаном обавијен штап.
  7. Док се код Овидија не види јасно због чега се Орфеј замерио Киконкама, код Вергилија се то дâ уочити. Наиме, због своје, такорећи, приврежености смрћу од које га ни сама Венера/Афродита није могла одвратити, Орфеј је неминовно пао у немилост већ поменутих развратних Киконки за које је тако нешто било страно.[62]
  8. Берекинтијска фрула се употребљавала приликом светковина одржаваним у част богиње Кибеле, а добила је име по Берекинћанима, старим житељима Фригије, у којој је култ Кибеле био веома цењен.
  9. Готово идентична сцена јавља се и код Вергилија, који наводи да су Киконке Орфеја буквално растргле а комаде тела побацале на све стране.[62]
  10. Ово поимање како су орфичари схватали Диониса Загреја, Климент Александријски у свом делу Опомена незнабошцима приписује филозофу Хераклиту.[69]

Види још[уреди]


Референце[уреди]

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 В. „Orpheus“ у: Dictionary of Greek and Roman antiquities (Ed. by William Smith), vol. 3rd, C. Little & J. Brown, Boston [London, printed] 1870, pp. 59-62
  2. Cobb, н. д., 240
  3. 3,0 3,1 Carlisky & Wickersham, н. д., 46
  4. Aeschyl., Ag., 1612, 1613, 1629, 1630
  5. Eratosthen., Cataster., 24
  6. Euripid., Rhes., 944, 946
  7. Euripid., Med., 543
  8. Euripid., Iph. in Aul., 1211
  9. 9,0 9,1 Euripid., Bacch., 561
  10. Euripid., Cyc., 646
  11. Euripid., Alc., 357
  12. Euripid., Hippol., 953
  13. Euripid., Rhes., 943
  14. Aristoph., Ran., 1032
  15. Plat., Apol., pp. 41, a.
  16. 16,0 16,1 Plat., Protag., pp. 316, d.
  17. 17,0 17,1 Plat., Sympos., pp. 179, d.
  18. Plat., Ion., pp. 533, c.
  19. Plat., Leg., iii. pp. 677, d.
  20. Plat., Protag., pp. 315, а.
  21. Plat., Polit., x. pp. 620, a
  22. Plat., Ion., pp. 536, b.
  23. 23,0 23,1 Plat., Cratyl., pp. 400, c.
  24. 24,0 24,1 Plat., Cratyl., pp. 402, b.
  25. Plat., Phileb. pp. 66, c.
  26. Plat., Leg., ii. pp. 669, d.
  27. Plat., Polit., ii. pp. 364, e
  28. Arist., De anima, 734, a.
  29. Arist., Metaphys., 1071, b.
  30. Arist., Metaphys., 1091, b.
  31. Ov., Met., x, 1-82
  32. Ov., Met., xi, 1-66
  33. Verg., Georg., iv, 453–527
  34. Упор. Carlisky & Wickersham, н. д., 32
  35. Ov., Met., x, 1-8
  36. Ov., Met., x, 8-10
  37. Verg., Georg., iv, 453-460
  38. 38,0 38,1 Ov., Met., x, 11
  39. Verg., Georg., iv, 460-463
  40. Ov., Met., x, 15-16
  41. Ov., Met., x, 40
  42. Ov., Met., x, 17-39
  43. Ov., Met., x, 41-46
  44. Ov., Met., x, 47
  45. Ov., Met., x, 48-50
  46. Ov., Met., x, 51-52
  47. Ov., Met., x, 53-56
  48. Ov., Met., x, 57
  49. Ov., Met., x, 60-61
  50. Ov., Met., x, 63
  51. Ov., Met., x, 72-73
  52. Ov., Met., x, 73-75
  53. Ov., Met., x, 76
  54. Ov., Met., x, 77
  55. Verg., Georg., iv, 507-510
  56. Ov., Met., x, 78-82
  57. Ov., Met., x, 86-90
  58. Ov., Met., x, 78-739
  59. Ov., Met., xi, 3-5
  60. Ov., Met., xi, 6
  61. Ov., Met., xi, 7
  62. 62,0 62,1 Verg., Georg., iv, 516-522
  63. Ov., Met., xi, 7-13
  64. Ov., Met., xi, 13-19
  65. Ov., Met., xi, 44-49
  66. Ov., Met., xi, 63
  67. Ov., Met., xi, 64-66
  68. Herod., ii, 81
  69. Clem. Alex., Protrep., pp. 30, Potter

Литература[уреди]

Примарна литература[уреди]

(Осим превода, обратити пажњу на поговор и коментаре преводилаца изнетих у наведеним публикацијама)
Од Есхила

  • Grčke tragedije (на језику: (српски) — превод М. Ђурића) (2. Deretino izd. изд.). Beograd: Dereta. 2010. (COBISS). 

Од Ератостена

Од Еурипида

  • Киклоп (на језику: (српски) — превод Гордана Маричића). Београд: Просвета. 2004. (COBISS). 
  • Медеја, Хиполит, Ифигенија на Тауриди (на језику: (српски) — превод М. Ђурића). Београд: Српска књижевна задруга. 1960. (COBISS). 
  • Ifigenija u Aulidi (на језику: (српски) — превод Братољуба Клаића). Zagreb: Dramska biblioteka »Scena«. 1961. (COBISS). 
  • Alkestida (на језику: (српски) — превод Братољуба Клаића). Zagreb: Dramska biblioteka »Scena«. 1964. (COBISS). 
  • The Rhesus Of Euripides (на језику: (енглески) — превод Гилберта Марија). New York: Oxford University Press. 1913.  (Perseus Digital Library).
  • Баханткиње (на језику: (српски) — превод Гаге Росић). Београд: Стубови културе. 2010. (COBISS). 

Од Аристофана

  • Жабе (на језику: (српски) — превод Радмиле Шалабалић). Нови Сад: Матица српска. 1978. (COBISS). 

Од Платона

  • Gozba ili O ljubavi (на језику: (српски) — превод М. Ђурића) (2. Deretino izd. изд.). Beograd: Dereta. 2008. (COBISS). 
  • Kratil (на језику: (српски) — превод Динко Штамбак). Zagreb: Studentski centar Sveučilišta. 1976. (COBISS). 
  • Država (на језику: (српски) — превод Албина Вилхара) (5. izd. изд.). Beograd: BIGZ. 2002. (COBISS). 
  • Protagora / Sofist (на језику: (српски) — превод Коломана Раца и Миливоја Сиронића). Zagreb: Naprijed. 1975. (COBISS). 
  • Ijon / Gozba / Fedar (на језику: (српски) — превод М. Ђурића) (5. izd. изд.). Beograd: BIGZ. 1985. (COBISS). 
  • Odbrana Sokratova (на језику: (српски) — превод М. Ђурића) (2. Deretino izd. изд.). Beograd: Dereta. 2008. (COBISS). 
  • Zakoni (на језику: (српски) — превод А. Вилхара) (1. Deretino izd. изд.). Beograd: Dereta. 2004. (COBISS). 

Од Аристотела

  • O duši / Nagovor na filozofiju (на језику: (српски) — превод Миливоја Сиронића и Дарка Новаковића). Zagreb: Naprijed. 1987. (COBISS). 
  • Metafizika (на језику: (српски) — превод Бранка Гавеле). Beograd: Kultura. 1971. (COBISS). 

Од Овидија

  • Publija Ovidija Nasona Metamorfoze (на језику: (српски) — превод Томислава Маретића) ([Fototipsko izd.] изд.). Beograd: Dereta. 1991. (COBISS). 

Од Вергилија

  • Virgil's Georgics: a new interpretation (на језику: (енглески) — превод Гарија Мајлса). Berkeley [etc.]: University of California Press. 1980.  (University of California Press).

Секундарна литература[уреди]

  • Срејовић, Драгослав; Цермановић-Кузмановић, Александрина (2000). Речник грчке и римске митологије (5. изд. изд.). Београд: Српска књижевна задруга : Службени лист СРЈ. (COBISS). 
  • Замуровић, Александар (1998). Митолошки речник. Београд: Heres. (COBISS). 
  • Zamarovský, Vojtech (2002). Junaci antičkih mitova (на језику: (српски) — превод Дејана Стојковића) ([1. izd.] изд.). Beograd: Alnari : Knjižara »Milan«. (COBISS). 
  • Graves, Robert (2003). Grčki bogovi i heroji (на језику: (српски) — превод Мирјане Петровић) ([1. izd.] изд.). Beograd: Alnari. (COBISS). 
  • Кун, А. Н. (1990). Legende i mitovi stare Grčke (на језику: (српски) — превод Љиљане Шиљаковић). Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada. (COBISS). 
  • Dora Carlisky Pozzi, John Moore Wickersham., ур. (1991). Myth and the polis (на језику: (енглески)). New York: Cornell University Press.  (Cornell University Press).
  • Guthrie, W. K. C. (1993). Orpheus and Greek religion: a study of the Orphic movement (на језику: (енглески)). London: Princeton University Press.  (Princeton University Press).
  • Cobb, Noel (1992). Archetypal imagination: glimpses of the gods in life and art (на језику: (енглески)). Hudson, N.Y: Lindisfarne press.  (Lindisfarne Press).

Спољашње везе[уреди]

Tauroktonija.jpgНапомена: Овај чланак или један његов део је преведен или прилагођен из одреднице једног од томова Dict. Gr. & Rom. Biog. & Myth.