Словенски језици у Османском царству
Словенски језици у Османском царству су у периоду од друге половине 14. до почетка 20. века били словенски језици на подручијма под влашћу Османског царства. Тадашња словенска писменост и књижевност у јужнословенским земљама под влашћу турских султана одликовала се употребом локалних редакција књижевног старословенског језика, што се у првом реду односи на српскословенски језик као књижевни језик Срба у средњовековном и раном нововековном периоду, а такође и на бугарскословенски језик, који је у својој средњобугарској фази био књижевни језик Бугара у истом раздобљу. У новијем периоду, током 19. века, на јужнословенским подручјима под османском влашћу су упоредо са усвајањем народних говора као основе за нормирање књижевних језика употребљавани и савремени облици словенских језика, српског и бугарског, док је традиционална употреба црквенословенског језика временом сведена на област црквеног живота.[1][2]
На словенским језицима и ћириличком писму су у Османском царству поред црквених и књижевних дела настајали и разни правни, дипломатски и пословни списи, од трговачких тефтера, преко писама, до разних званичних исправа. Током 15. и 16. века, султанска канцеларија је издавала званичне исправе не само на турском, персијском и арапском језику, већ и на српском језику. Управо у том периоду, српски језик је имао значајну улогу на ширем простору југоисточне Европе, пошто је употребљаван као језик дипломатске и пословне преписке, од Цариграда до Дубровника.[3][4]
Према бугарској лингвистици и историографији, део језичког корпуса који је настао у склопу тадашњег деловања султанске канцеларије носио је одлике средњобугарског језика, који је у том периоду уједно био и језик кнежевских канцеларија у Влашкој и Молдавији. Тадашњи средњобугарски језички стандард, на којем су настајала бугарска дела под османском влашћу, проистекао је из ранијег реформе патријарха Јевтимија Трновског у 14. веку, а задржао се у бугарској средини и током првих векова османске власти.[5][6]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Ивић & Младеновић 1986, стр. 69-106.
- ^ Ивић 1993, стр. 105-134.
- ^ Isailović & Krstić 2015, стр. 185–195.
- ^ Исаиловић & Крстић 2018, стр. 43-52.
- ^ Д-ръ Л. Милетичъ и Д. Д. Агура, Бѣлѣжки отъ едно научно пѫтуванье въ Ромъния, Дако-ромънитѣ и тѣхната славянска писменость…, стр.263, 264, 265
- ^ „БЪЛГАРСКИЯТ ЕЗИК В ПРЕДИСТОРИЯТА НА КОМПАРАТИВНАТА ЛИНГВИСТИКА И В ЕЗИКОВИЯ СВЯТ НА РАННИЯ ЕВРОПЕЙСКИ МОДЕРНИЗЪМ; стр. 11-14; стр. 19-20 и стр. 81-82” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 21. 06. 2018. г. Приступљено 31. 07. 2019.
Литература
[уреди | уреди извор]- Ивић, Павле (1993). „Језичке прилике Срба у раздобљу од 1537. до 1699. године”. Историја српског народа. 3 (2). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 105—134.
- Ивић, Павле (1998). Преглед историје српског језика (1. изд.). Сремски Карловци-Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
- Ивић, Павле; Младеновић, Александар (1986). „О језику код Срба у раздобљу од 1699. до 1804. године”. Историја српског народа. 4 (2). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 69—106.
- Isailović, Neven; Krstić, Aleksandar (2015). „Serbian Language and Cyrillic Script as a Means of Diplomatic Literacy in South Eastern Europe in 15th and 16th Centuries” (PDF). Literacy Experiences concerning Medieval and Early Modern Transylvania. Cluj-Napoca: George Bariţiu Institute of History. стр. 185—195. Архивирано из оригинала 07. 06. 2024. г. Приступљено 27. 12. 2025.
- Исаиловић, Невен; Крстић, Александар (2018). „Српски језик и ћирилично писмо у југоисточној Европи у XV и XVI веку” (PDF). Преводилац: часопис Удружења научних и стручних преводилаца Србије. 37 (1-2): 43—52. Архивирано из оригинала 15. 08. 2022. г. Приступљено 27. 12. 2025.
- Милосављевић, Петар (1997). Срби и њихов језик: Хрестоматија (1. изд.). Приштина: Народна и универзитетска библиотека.
