Осман I Гази

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Осман I)
Осман I
Osman Gazi2.jpg
Портрет Османа I
Пуно име Осман од Ертугрула
Датум рођења 1258.
Место рођења Согут
Анадолија
Датум смрти 9. август 1326.(1326-08-09) (67/68 год.)
Место смрти Бурса
Flag of the Kayihan Khanate (c. 1326).svg Османски Беглук
Династија Osmanli-nisani.svg Османска династија
Отац Ертугрул
Мајка Халиме Хатун
Вероисповест Ислам
Супружник Малхун Хатун
Потомство Орхан, Алејдин-паша
1. Султан Османског царства (Бег)
Период 17. јануар 1299. — 9. август 1326. (27 год.)
Наследник Орхан

Осман Гази или Осман-Бег или Осман Хан (Османски турски: عثمان باک, Osman Bey, I. Osman, Туркменски: Osman Gazi.), Песнички псеудоним: Фахрудин или Османџик (1258, Согут9. август 1326, Бурса) је био оснивач Османског Беглука и Османске династије, као и први владар који је владао над Османлијама. Његова држава, која је започела као мала Беговина током његовог живота, преовладаће као светска империја током 16. и 17. века, а постојаће укупно 623. година, све док није проглашена у Републику Турску 17. новембра 1922. године. Док је сам халифат Османске државе укинут 1924. године.

Историја Османског царства[уреди]

Главни чланак: Османско царство
Минијатура Османа I.
Статуа Османа Гази.

Осман је рођен 1258. године, мада се у неким изворима помиње и 1259. године.[1] Једна традиција каже да је његов отац, Ертугрул, водио Турско племе Каји западно од централне Азије у Анадолији, бежећи од Монгола. Османова мајка се звала Халиме Хатун. Ертугрул је обећао верност и оданост Иконијском султану Алеадину Кајкубаду I, који му је дао дозволу да успостави Беглук и прошири га ако би хтео, на рачун суседних византијских провинција.

Површина Османског царства, за време владавине Османа I.

Ова локација је била повољна, јер је богата Византија почела да слаби на Западу, док су на Истоку, муслиманске снаге под Турцима Селџуцима поделили и оместили у лице немилосрдним Монголима. Багдад је био избачен од Хулагу Клана 1258. године, одприлике када је Осман рођен. Године 1251., Ертугрул је освојио Никеју (Византијски) град Тебашион, који је преименовао у Согут, који је исто и постао прва престоница Османске државе, а и такође место где се Осман родио.

Османски историчари често покушавају да открију Османово име, што би значило "Прекидач Костију", означавајући моћну енергију са којом су он и његови потомци показали у наредним вековима освајања. Име "Осман" је турска варијација имена "Одман" или "Удман", арапског порекла. Док постоји и верзија његовог имена "Отоман", чије је порекло енглеско.

Осман је постао Бег (вођа) свог племена Каји након очеве смрти (1280/81). До тог времена, плаћеници су крали вредне ствари ослабљене Византије, а већина и њих су се борили против њих, како би наметнули ислам преко православља. Поред тога, сурови Монголи су наставили да врше масакрирање у мањим земљама, те су већина муслиманског становништва била приморена да беже ка Османовој територији, чиме су његови утицај и моћ расли. Од тих људи, многи су били Гази ратници, тј. "правоверни борци за ислам", њихов циљ је био да оснују моћну државу како би Монголе и Византинце потиснули у "други план". Под јаким и способним вођством Османа, ти ратници су брзо показали своју завидну снагу, а темељи царства тј. државе су брзо постављени.

Осман је изгледа пратио стратегију да повећа своју територију на рачун Византије, избегававши сукобе са својим турским (муслиманским) суседима. Његови први напредци су виђени кроз пролазе који воде од голих подручија северне Фригије код модерног Ескисехира у вишим плодним равницама Битиније: према историчару Станфорду Шаву, сви ови успеси су постигнути против локалних византијских племића, од којих су већина били поражени у борби, док су неки чак прешли и на његову страну као нпр. његов касније најбољи пријатељ, Козе Михаило, који је чак примио ислам и добио име Абдулах Гази.[2]

Ране Османске победе и подвизи су омиљене теме османских и турских писаца, наручито их занима љубавна прича Османа са Мал Хатун. Ова легенда је роматизирана у неколико песама које су забележене у каснијим годинама. Османски писци су давали велики значај Османовој љубави према Малхун, што је било касније, током времена Мурата III па надаље названо "дивна концепција".[тражи се извор]

Од стварања Османске државе до 1302. године[уреди]

Акџакоџа: први командант
Султан Осман: оснивач Османске државе
Конур Алп: први командант

Ертугрул, средином 13. века, нашао се у Малој Азији са оцем Сулејман-шахом и браћом Сунгур Текином и Гундогдуом. Ту су боравили више година, а затим су решили да се врате у земљу из које су потекли - Анадолију. Османов деда, Сулејман-шах се удавио приликом преласка Еуфрата. Два брата су наставила пут ка Туркестану, док је Ертугрул остао у Анадолији са својих 400 шатора. Затим је Ертугрул послао свог сина Сару Бату Савџија код новог селџучког султана Алеадина. Хроника не наводи код ког од три позната под тим именом — да би им султан доделио земљу за људе и стада. Алеадин му је поверио село Согут као баштинску земљу, а области Доманича и Ермени Белија за летње пашњаке.

После Ертугрулове смрти, његов син Осман је обновио пријатељске односе да појединим истакнутим хришћанима, у првом реду са намесником града Билеџика. Овај му је дозвољавао да код њега остави сво покућство када би кренуо на летња станишта. Осман му је за узврат поклањао тепихе, сир и јагњад. Међутим, други хришћански владари као на пример намесник Ајнегела, нису имали поверење у Османа, и често су улазили у сукобе. Услед окршаја, било је жртава са обе стране, а живот је изгубио Османов синовац Бај Хоџа, син Сару Бату Савџија.Намесник града Караџахисара и његов брат Каланоз су се такође убрајали у Османове непријатеље. Током једног напада, погинуо је Сару Бату Савџи, Османов брат.

Сазнавши да је Осман запао у тешкоће и да је емир Гермијана непријатељски расположен према њему, селџучки султан је лично дошао у област Караџахисар, да казни хришћане. Али султан је морао одмах да се врати, јер су Монголи напали град Ерегли (Хераклају у Кападокији). Осман је сам однео победу, те је послао свог синовца Актимура, сина Османовог брата Гундуза, да пренесе добру вест султану, који му је као награду послао заставу и поклоне.

Чим је заузео град, Осман је почео да организује своју државу. Куће које су напустили хришћани дао је људима који су дошли из емирата Гермијана, претворио је цркве у џамије и увео муслиманску молитву. Коначно, изградио је трг привлачан и за становнике Билеџика, града смештеног на територији Византије.

Осман је одржавао веома добре и пријатељске односе са хришћанином по имену Козе Михаило (Михаило Ћосави), заповедником Харманкаје. Како наводи хроника, Осман је присуствовао Михаиловом венчању, а заједно су ишли и у ратне походе. Њихови коњички походи су их довели све до града Гојника и Таракли Јениџесија, на месту где се завија река Сакарија. Да би прешли реку, за водича су узели извесног Самса чавуша који је са својим братом Силемишом живео у тој области, у добрим односима са хришћанима. Осман и Михаило су грабили све што им је долазило под руку, али нису одводили заробљенике: једини циљ им је био да покоре становништво.

Османов сан[уреди]

Осман Гази је ценио мишљење уваженог шеика Едабалија, кога је веома поштовао. Осман је често посећивао Едабалија у његовој кући у Ескишеру, где се група Османових ратника састала.

Једне ноћи, када је Осман легао да спава, имао је један сан. Видео је сунце, а одједном из земље је нарасло огромно дрво, а поред дрвета биле су и веома лепе руже. После овога, Осман је покушао да протумачи свој сан, али није могао, па је отишао код Шеика Едабалија и питао га шта његов сан значи.

После краћег ћутања, Едабали му је одговорио:

Викицитати „Честитиам Османе, моја ћерка ће постати твоја жена, а гране на дрвету ког си сањао, представљају твоје будуће потомке, који ће бранити и штитити Исламски свет.”

Ратне победе[уреди]

Илустрација која приказује Османа како уводи Гази ратнике у битку.

Године 1288. поразио је Ромеје код Мелангине и тамо је пренео своју престоницу, потурчивши и саму варош у Караџахисар. После распада иконијског султаната, Осман почиње да ствара нову малоазијску државу. Стварање нове државе, могло је бити само на рачун ослабљене Византије. Године 1300. Осман је постао владар Анадолије, а од византијских градова Осману се опирала само Никеја са Никомидијом, Бурсом, Сардом, Филаделфијом, Магнесијом, Херклејом на Фронту, Фокејом и Измиром, византијски цар је тамо послао сина Михајла. Осман је 1301. године заузео и Никомидију, а Михајло је тамо, због слабости његове војске, страховито био поражен од Бафеона и Магнезије, још исте године.

Да би ојачао свој положај, на тој страни византијски цар је у помоћ позвао Алане, који су се, за узврат, требали населити у Царству. Око 10.000 њих су се, према договору, појавили са супругама и децом. Њима је у Малој Азији командовао Михајло, који је наскоро пре тога, 1302, именован за команданта у областима око Измира. Алани су били поражени, па су морали напустити логор у Магнезији и повући се у Пергамон, а потом и у Пегај, где је Михајло остао до јануара 1303. године због болести. Током свог повлачења Алани су се окренули против Византије и пола је опљачкали.

Тада је та опасност постала јасна за све државнике у Константинопољу (Цариграду). Цар Андроник, да би се више одолевао Османлијама, крајем 1303. године, узе под најам једну јаку силу шпанских ратника, Каталане предвођене сјајним Руђером де Флором, који му понуди помоћ и који је дотле служио као најамник у борбама између краљевства Сицилије и Напуља. Андроник је њих 6.000 и више унапред исплатио, па чак је, Руђера, четири месеца касније оженио својом нећаком Маријом и доделио му титулу Мегаса.

Озлојеђени Каталанци, су се превозили у Европу, на Галипоље, које постаје њихова престоница, и после на Касандру, и почињу одатле пустошење суседних области. Тракија је пуне две године страховала од њих. Служили су једно време и једним делом и као најамници код Бугара, који су продрли у Тракију и освојили Месембрију и Анхијал. Византијска влада морала је да призна пораз, па је са бугарима склопила савез, 1307. године. У међувремену су Каталанци, након што су опустошили Тракију, прешли Родопе и угрозили Касандру. Одатле су наставили са својим дивљачким походима.

После тога је Осман освојио већину Битиније. Такође, Кареси је освојио Мисију после 1296, Гермијан је освојио Симав у 1328, Сарухан Магнезију 1313. и Аидлноглу Симирну 1310.[тражи се извор]

Последњи тестамент[уреди]

У усмеравању сина Орхана да настави административну политику Шеика Едебалија, Осман је пред смрт нагласио:

Викицитати „Сине! Буди пажљив о верским питањима пре било чега. У верским прописима се треба изградити јака држава. Не дај верске дужности безбрижним, слабим, грешним, равнодушним и неискусним људима. А такође не остављај ни државне управе таквим људима. Јер онај са страхом од Бога Створитеља, нема страх од створеног. Онај ко почини велики грех и настави да буде грешан не може бити одан. Научници, виртуозни људи, уметници и књижевни људи су моћ државне структуре. Њих третирај са љубазношћу и части. Изгради близак однос са богатом особом која своје богатство дели са сиромашном особом... тиме ће се увести ред политичке и верске дужности. Узми поуку од мене, пошто сам дошао на овом месту као слаб вођа и добио сам помоћ од Бога, иако нисам заслужио. Ти следи твој пут и заштити Мухамедову веру и његове вернике, а такође и своје следбенике. Мораш поштовати право Бога и својих слугу. Не устручавај се да саветујеш своје наследнике на овакав начин. Моли Бога да ти помогне у поштовању, правди и искрености, како би уклонио непоштовање, неправду и лаж.”

Османов мач[уреди]

Главни чланак: Османов мач

Османов мач (тур. Taklide-Seif) је био важан мач Османског царства који се користио на церемонији приликом ступања на власти сваког новог султана. Пракса је почела када је Осман проглашен за Хана, и опасан од стране ментора и свекра шеика Едебалија тим мачем. Данас се мач чува у Истанбулу, највероватније у палату Ибрахим-паше, која је данас музеј.[тражи се извор]

Смрт[уреди]

Турбе (Саркофаг) Османа I у Бурси.

Осман је умро 9. августа 1326. године у Бурси, своје наследство оставио је најстаријем сину Орхану, коме је рекао да буде праведан и милостив. Сахрањен је такође у Бурси.

Породица[уреди]

Супруге

Мушка деца

  • Орхан (1281 − 1362)
  • Алеадин-паша
  • Пазарли-Бег
  • Чобан-Бег
  • Хамид-Бег
  • Мелик-Бег
  • Савџи-Бег
  • Принц Ертугрул

Женска деца

  • Фатма Хатун

Популарна култура[уреди]

Османов лик се појавио у следећем филму:

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Каја Алп
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Сулејман Шах
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Ертугрул
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Хајме Хатун
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Осман I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Халиме Хатун
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди]

  1. Michael Blackson: History of the Ottoman Turks
  2. Shaw (1976). стр. 14.

Литература[уреди]

  • İnalcık, Halil (1973) The Ottoman Empire. The Classical Age. New York: Aristide D.Caratzas
  • Shaw, Stanford (1976). History of the Ottoman Empire and Modern Turkey. Cambridge University Press. 


Осман I Гази
Рођен/а: 13. фебруар 1258 Умро/ла: 9. август 1326[старост: 68]
Регналне титуле
Претходник:
Ертугрул
Вођа племена Каји
3. мај 1281 — 17. јануар 1299
Постао Султан (Бег)
Нови наслов
Султан Османског царства (Бег)
17. јануар 1299 — 29. јул 1326
Наследник:
Орхан