Осман I

Из Википедије, слободне енциклопедије
Осман I

Sultan Gazi ʻUthmān Han I - السُلطان الغازي عُثمان خان الأوَّل.png

Датум рођења 1258.
Место рођења Согут (Анадолија)
Датум смрти 1326.
Место смрти Согут (Османско царство)
Титула Бег
Султан
Период 12811299 Турски вођа
12991326 Турски султан.
Претходник/ци Ертугрул
Наследник/ци Орхан I
Порекло и породица
Династија Османлије
Отац Ертугрул
Мајка Халиме Хатун
Супружник/ци Малхун Хатун
Потомство Орхан-бег
Хамид-бег
Алејдин-паша
Малик-бег
Савџи-бег
Махмуд-бег
Фатма Хатун
Хан Хатун

Осман Гази (осм. عثمان باک, тур. I. Osman; 12581326) био је турски вођа од 1281. до 1299, турски султан од 1299. до 1326. и оснивач владарске куће Османлија.

Рођен је 1258. године, исте године кад су Монголи попалили Багдад. Након смрти оца Ертугрула 1281. године Осман са 23 године је постао бег и вођа дела турског племена Каји. Овај део племена се потом по Осману надаље назива Османлијама. Владао је из места Согут, на граници са Византијом, који је његов отац населио бежећи пред монголском најездом и који је био седиште племена. Убрзо је почео окупљати плаћенике и редовно пљачкати ослабљено Византијско царство. Поред тога, и даље су се реке турских избеглица пред монголским злоделима сливале у његову област укључујући и велики број војника, Гази ратника, верских ратника, граничара и бораца за ширење ислама.

Вредео је као човек врло паметан, храбар и који је био вешт са оружјем. Осман Гази је одржавао, као и његов отац, добре везе са селџучким султаном у Иконији. Они су заједничким снагама водили ратове против Византинаца и упада Татара. За његову несебичну помоћ и оданост султану био је редовно награђиван свим почастима, заставама и титулама. Тако је добио право на израду властитог новца и овлашћења властитог суда. Османов стални пратилац и пријатељ (приватно и по оружју) био је Козе Михаило, византијски земљопоседник од Харман Кауа, који још није био прешао на ислам. Уз помоћ свог пријатеља, али и политичку сналажљивост, пошло је Осману за руком да се прошири по простору и по утицају. Предузимао је нападе и продирао све до Бурсе, чиме је стално проширивао подручје своје власти.

Његов син Орхан I је без борбе заузео Бурсу 1326. године. Осман је био један веома толерантан владар који је трпио све религије, чинећи да порез буде веома низак. На самрти је сину Орхану скренуо пажњу да одржава учење ислама и да буде благ и праведан. Осман Гази је умро 1326. године у Согуту, и био је сахрањен у Бурси.

Историја Османског царства[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Османско царство.

Једна традиција каже, да је Ертугрул, Османов отац, водио Турско племе Каји западно од централне Азије у Анадолији, бежећи од Монгола. Он је обећао верност султану Кајкубаду I селџучке кнежевине Рум, који му је дао дозволу да успоставу Беглук и прошири га ако би хтео, на рачун суседних византијских провинција.

Површина Османског царства, за време владавине Османа I.

Ова локација је била повољна, јер је богата Византија почела да слаби на Западу, док су на Истоку, муслиманске снаге под Турцима Селџуцима поделили и оместили у лице немилосрдним Монголима. Багдад је био избачен од Хулагу Клана 1258. године, одприлике када је Осман рођен. Године 1231. Ертугрул је освојио Никеју (Византијски) град Тебашион, који је преименовао у Согут, који је исто и постао прва Ертугрулова и Османова престоница, а и такође место где се Осман родио.

Османски историчари често покушавају да открију Османово име, што би значило "Прекидач Костију", означавајући моћну енергију са којом су он и његови потомци показали у наредним вековима освајања. Име "Осман" је турска варијација имена "Одман" или "Удман", арапског порекла.

Осман је постао Бег након очеве смрти (око 1280/81). До тог времена, Османови плаћеници су крали благо из веома ослабљеног Византијског царства, и пунили Османов трезор. Осман, знајући да Византија није оно што је некад била, окупља око себе већину муслимана (сунитског веровања) и проглашава их Османлијама, осим муслимана, Осман је покупио и веома веште ратнике, херојске борце за ислам, и прогласио их својим Гази Ратницима. Заједно са потчињенима, Осман је саградио негде око 1301. године и прве темеље Османског царства.

Осман је избегавао сукобљење са својим суседима, а најчешће је ишао у рат са Византијом, и крао византијске вредне ствари, како би допунио своје царство. Османових следбеника било је све више и више, и сви су му били јако одани. Османови борци били су боље увежбани од византијских, и Осман је полако почео да ствара огромно царство.

Потом, муслимани су веома заволели Османа, како по ратном искуству, тако и по људском. Осман је својим ратницима цитирао Мухамедове суре Курана, и због тога је добијао све веће и веће следбенике, да би касније направио огромну палату. Чак и после неколико векова, Осман није био заборављен, већ је народ веровао да његов дух лежи у његовим потомцима, будућим владарима Османског царства.

Османова ратовања[уреди]

Минијатура Османа I.

Године 1288. поразио је Ромеје код Мелангине и тамо је пренео своју престоницу, потурчивши и саму варош у Караџахисар. После распада иконијског султаната, Осман почиње да ствара нову малоазијску државу. Стварање нове државе, могло је бити само на рачун ослабљене Византије. Године 1300. Осман је постао владар Анадолије, а од византијских градова Осману се опирала само Никеја са Никомидијом, Бурсом, Сардом, Филаделфијом, Магнесијом, Херклејом на Фронту, Фокејом и Измиром, византијски цар је тамо послао сина Михајла. Осман је 1301. године заузео и Никомидију, а Михајло је тамо, због слабости његове војске, страховито био поражен од Бефејона и Магнезије, још исте године.

Да би ојачао свој положај, на тој страни византијски цар је у помоћ позвао Алане, који су се, за узврат, требали населити у Царству. Око 10.000 њих су се, према договору, појавили са супругама и децом. Њима је у Малој Азији командовао Михајло, који је наскоро пре тога, 1302, именован за команданта у областима око Измира. Алани су били поражени, па су морали напустити логор у Магнезији и повући се у Пергамон, а потом и у Пегај, где је Михајло остао до јануара 1303. године због болести. Током свог повлачења Алани су се окренули против Византије и пола је опљачкали.

Тада је та опасност постала јасна за све државнике у Константинопољу (Цариграду). Цар Андроник, да би се више одолевао Османлијама, крајем 1303. године, узе под најам једну јаку силу шпанских ратника, Каталане предвођене сјајним Руђером де Флором, који му понуди помоћ и који је дотле служио као најамник у борбама између краљевства Сицилије и Напуља. Андроник је њих 6.000 и више унапред исплатио, па чак је, Руђера, четири месеца касније оженио својом нећаком Маријом и доделио му титулу Мегаса.

Озлојеђени Каталанци, су се превозили у Европу, на Галипоље, које постаје њихова престоница, и после на Касандру, и почињу одатле пустошење суседних области. Тракија је пуне две године страховала од њих. Служили су једно време и једним делом и као најамници код Бугара, који су продрли у Тракију и освојили Месембрију и Анхијал. Византијска влада морала је да призна пораз, па је са бугарима склопила савез, 1307. године. У међувремену су Каталанци, након што су опустошили Тракију, прешли Родопе и угрозили Касандру. Одатле су наставили са својим дивљачким походима.

После тога је Осман освојио већину Битиније. Такође, Кареси је освојио Мисију после 1296, Гермијан је освојио Симав у 1328, Сарухан Магнезију 1313. и Аидлноглу Симирну 1310.

Опсада Бурсе[уреди]

Османова највећа жеља била је да освоји Бурсу, како би тамо пренео своју престоницу, први покушај да освоји Бурсу десио се 1291. године, међутим Османова војска била је поражена, но свакако Осман није одустајао од свог циља, други Османов напад на Бурсу десио се 1306. године, са већим и искуснијим ратницима, међутим, ни овај напад му није ишао за руку. Након два месеца после његове смрти 1326. године, његов син Орхан ју је без борбе заузео.

Османов сан[уреди]

Осман Гази је ценио мишљење уваженог Ахи Шеика, шеика Едабалије, кога је веома поштовао. Осман је често посећивао Ахија у његовој кући у Ескишеру, где се група Османових ратника састала.

Једне ноћи, када је Осман легао да спава, имао је један сан. Видео је сунце, а одједном из пупка му је нарасло огромно дрво, а поред дрвета биле су и веома лепе руже. После овога, Осман је покушао да протумачи свој сан, али није могао, па је отишао код Шеика Ахија и питао га шта његов сан значи.

После краћег ћутања, Ахи му је одговорио:

Викицитати „Честитиам Османе, моја ћерка ће постати твоја жена, а гране на дрвету ког си сањао, представљају твоје будуће потомке, који ће бранити и штитити Исламски свет.“
({{{2}}})

Осман и његови ратници[уреди]

Осман уводи своје следбенике у битку.

Османа су људи волели, због његове праведности и његове вере. Чак и као млад, Осман је имао групу ратника, који ће се касније назвати Османлије по њему. Били су му веома одани, и често су од њега тражили да им цитира речи из Курана. Осман је чак успео да и од хришћанске деце претвори у муслимане, његове верне пратиоце. Један од хришћана који га је следио био је Козе Михајло, који је постао његов верни сапутник и пријатељ. Међутим не зна се да ли је Михајло прешао на Ислам, или је и умро као Хришћанин.

Осман је поред својих трупа, био веома вешт ратник веома добро је руководио са мачем, добро је планирао стратегије и био је веома интелигентан, као човек је вредео много, поштовао је туђе религије, али му је и његова вера била веома важна.

Након његове смрти, од неколико бивших његових ратника, Османов унук Мурат I, направио је одред Јањичаре, који ће постати најпознатије Османлије и најпознатије светске ратничке трупе. Осман је током свог живота провео учећи о Историји, и његовим прецима.

Османов мач[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Османов мач.

Осман је сам исковао мач, који је стално носио када је ишао у борбу, његов мач држи се у једном музеју у Бурси. Његов мач спада у најдрагоценије ствари 14. века. Када би нови султан ступио на Османски престо, био би крунисан Османовим мачем и заклео се да ће пратити Османов и Мухамедов пут. Данас се овај мач налази у Бурси, у једном музеју.

Смрт[уреди]

Турбе (Саркофаг) Османа I у Бурси.

Осман је умро 29. јула 1326 године, своје наследство оставио је најстаријем сину Орхану, коме је рекао да буде праведан и да учи друге о Исламу, и да никада не изгуби веру у Алаха. Након његове смрти, његов син и наследник Орхан освојио је Бурсу без борбе, где је сахранио Османа.

Породица[уреди]

Осман је оженио Малхун Хатун, и са њом је добио наследника Орхана, Алеадина-Пашу и једну кћерку.

Популарна култура[уреди]

Османов лик се појавио у следећем филму:



Претходник:
Ертугрул
турски вођа
12811299
Наследник:
нико
Претходник:
Царство је основано
турски султан
12991326
Наследник:
Орхан I
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}