Осроена

Из Википедије, слободне енциклопедије

ܡܠܟܘܬܐ ܕܒܝܬ ܐܘܪܗܝ
Краљевство Osroena


Maps of the Armenian Empire of Tigranes.gif
Територија Осроене
Географија
Континент Азија
Регија Блиски исток
Земља Сирија
Главни град Едеса
Друштво
Службени језик грчки, арамејски, сиријски, персијски
Религија Хришћанство
Политика
Облик државе Краљевина
 — Краљ
Историја
Постојање  
 — Оснивање 132. п. н. е.
 — Укидање 224.
Земље претходнице и наследнице
Претходнице: Наследнице:
Римско царство Vexilloid of the Roman Empire.svg
Портал:Историја

Осроена такође позната и као Осроене или Осхорене (старогрчки: Ὀσροηνή;сиријски: ܡܠܟܘܬܐ ܕܒܝܬ ܐܘܪܗܝ) "Краљевство Урхај") а понекад позната по имену њеног главног града, Едеса (сада Шанлијурфа, Турска), било је историјско краљевство које се налазило у Горњој Месопотамији,[1] и која је уживала полуаутономију до своје потпуне независности од године 132. п. н. е. до н.е. 244,[2][3] и римске покрајине од 244-608 н.е, а од 318 је вила део Дијацезе Истока.

До 5. века Едеса је постала центар сиријске књижевности и учења, 608. године сасанидски цар, Хозроје II, заузео је Осроену, а 638. Она је пала након муслиманског освајања Персије.

Историја[уреди]

Краљевство[уреди]

Осроена, или Едеса, стекла је своју независност од пропадајућег Селеукидског царства преко династије номадског племена Набатејаца под именом Орејаци 136. године п. н. е. Назив Осроена потиче од Осроес од Ореја, краља Набатејаца, који је 120. п. н. е. преузео контролу над овом облашћу од Селеукида у Сирији.[4] Већина краљева Осроене су се звали Абгар или Ману а представљали су набатејске краљеве насељене у градовима.[5] Под династијом Набатејаца, на Осроену се све више ширио утицај Сиријског хришћанства[6] и која је под утицајем арамејске културе постала један од главних центара отпора према хеленизацији Сирије.

Осроена је била једно од неколико краљевстава која су проистекла из распада Селеукидског царства. Краљевство је заузело област на граници између Сирије и Турске. Ово краљевство су успоставила Набатејска племена из јужног Ханана и Северне Арабије и трајало је скоро четири века (од 132. п. н. е. до 214. године), са двадесет и осам владара, који су понекад себе називали "краљем" на својој кованицама.

Са овог подручја потиче и легенда о Абгару V.

Осроене је укључена састав Римског царства 114. године као полуаутономна вазална држава, након периода под владавином Партског царства, инкорпорирана је као обична римска покрајина (провинција)у 214. години. Постоји апокрифна легенда да је Осроена прва држава која је прихватила хришћанство као државну религију,[7][8] међутим, нема довољно доказа који би потврдили ову тачку гледишта.[9][10][11]

Римска провинција[уреди]

Независност државе окончана је 244. године када је била инкорпорирана у Римско царство.[12] То је била гранична покрајина, која се налазила близу персијских царстава са којима су Римљани више пута били у рату. Губљена је и поново враћана неколико пута. Као провинција на граници имала је римску легију, Легио III Партика са њеним Каструмом (војним упориштем) која јеможда била смештена у Ресаини, мада постоје и неке сумње у то.

Мапа на којој су приказане Источноримске провинције,укључујућ Осроену, у 5. веку.

Након владавине цара Диоклецијана и његових тетрархијских реформи током владавине у периоду 284-305. године, била је део Дијацези Орјенс, у преторијанској префектури истог имена.

Према римском документу Notitia Dignitatum са краја 4. века, на његовом челу је био гувернер чиновника и био је и седиште дукса Месопотамије, који је имао чин 'vir illustris' и командовао (око 400) следећим војним јединицама:

  • Equites Dalmatae Illyriciani, гарнизоном у Гнаби.
  • Equites Promoti Illyriciani, Калиникум.
  • Equites Mauri Illyriciani, Дабана.
  • Equites Promoti indigenae, Банасам
  • Equites Promoti indigenae, Сина Јудеорум.
  • Equites Sagittarii indigenae, Ораба.
  • Equites Sagittarii indigenae, Тхилазамана.
  • Equites Sagittarii indigenae Medianenses, Медиана.
  • Equites Primi Osrhoeni, Расин.
  • Praefectus legionis quartae Parthicae, Киркесиум.
  • (an illegible command, possibly Legio III Parthica), Апатна.

Као и, 'мању улогу', очигледно помоћну:

  • Ala Septima Valeria Praelectorum, Тхилацама.
  • Ala Prima Victoriae, Товиа -цонтра Бинта.
  • Ala Secunda Paflagonum, Тхилафика.
  • Ala Prima Parthorum, Ресаја.
  • Ala Prima nova Diocletiana,између Танурина и Хоробама.
  • Cohors Prima Gaetulorum, Тиламана.
  • Cohors Prima Eufratensis, Марата.
  • Ala Prima Salutaria, Дуодецимо конститута.

Према Созоменовој црквеној историји, "било је неких врло учених људи који су раније доживели свој процват у Осроени, као сто је нпр. Бардесан, који је измислио јерес названу његовим именом, и његов син Хармониус. Везано за то је и да је овај последње био дубоко упућен у грчку ерудицију, и био је први који је подредио свој матерњи говор мерењима и музичким законима; ове стихове предао је хору "и да је аријанизам — успјешнија верзија — и тамо се сусрео са опозицијом тамо.

Осроена у римским изворима[уреди]

У својим списима, Плинје старији се позива на староседеоце Осроене и Краљевине Комагене као и Арапе и подручје као што је Арабија.[13] Према Плинију, номадско арапско племе названо Орејци окупирало је Едесу око 130. п. н. е.[14] Орејци су основали малу државу под вођством владара који су носили титулу краља, а округ је био назван по њима Орхоне. Ово име се на крају променило у Осроена, уз асимилацију партског назива Осроес или Хозроес (Хозрау).[15]

Подручје краљевства се вероватно приближно поклапало по свом положају у односу на римску провинцију Осроену. Велика петља Еуфрата била је природна граница на северу и западу. На југу Батне био је главни град полу-аутономне кнежевине Антхемусије све до њеног анектирањаа од стране Рима 115. године у п. н. е. Источна граница била је несигурна; могла се проширити на Нисибис или чак до Адиабене у првом веку п. н. е, међутим, Харан, који се налазио само 40 км јужно од Едесе, увек је успевао да задржи свој независни статус римске колоније.[16]

Едеса, престоница древног краљевства, била је туврђена знатним снагама и великих пошти на великим лулама најближим Еуфрату. То је био важан путни спој; древни аутопут, поред кога су каравани превозили робу из Кине и Индије на Запад, где се састајао северно-јужни пут који повезивао јерменске планине са Антиохијом. Што је неизбежно је Едесу чинило занчајном на међународној путној мрежи.[16]

Године 64. п. н. е. Помпеј је повео рат против Партског царства, а Абгар II који је био владар Осроене био је том приликом на страни Римљана када је Луциус Афраниус заузео Горњу Месопотамију. Краљ је иницијално био савезник римског генерала Марка Лицинија Краса у кампањи против Парћана 53. године п. н. е., али римски историчари тврде да је издао Краса водећи га да одступи од сигурне руте дуж реке и уместо тога у отворену пустињу, где су трупе трпеле губитке и биле су тако подложне нападима коњаника. Абгар је рекао да се састао са Суренасом, Партским генералом, и обавестио га о римским покретима. Уследила је Битка код Каре, срамна битка која је уништила целу римску војску. Непосредно пре битке, Абгар је направио изговор за вожњу. Међутим, савремени историчари су доводили у питање да ли је Абгар намеравао да изда Римљане, а можда их је једноставно водио дуж старих арапских трговачких рута.[17] Према сиријским изворима Агбар каније исте те године преминуо.[16]

У раном другом веку н.е, краљ Абгар VII придружио се походу цара Трајана у Месопотамији и забављавао га на двору. Међутим, краљ се касније побунио против Римљана, што је довело до тога да је римски генерал Луциус Куиетус опустошио Едесу и окончао Осроенину независност 116. Године н.е. Године 123., током владавине Хадријана, династија Абгарида је обновљена постављањем Ману-а VII на прето, а Осроена је основана као клијентско (вазално) краљевство Римског царства.[18] После римско-партског рата 161-166. године под Марком Аурелијем, изграђена су утвђењае а римски гарнизон стациониран је у Нисибису (сада Нусајбину). Године 195., након грађанског рата у коме је краљевство подржало свог ривала Песценија Нигера, Септимије Север покренуо је инвазију и анектирао територију као нову покрајину, начинивши Нибисис главним градом.[19] Међутим, цар је дозволио краљу, Абгару XI, да задржи град Едесу и малу територију која га окружује.[20] Године 213 н.е, владајућег краља је срушио Каракала а преостала територија је инкорпорирана у римску покрајину Осроену.[21]

Након трајанових освајања, хришћанство се проширило и у Едеси. Абгар IX (179-186 н.е.) је био први хришћански краљ Едесе. Верује се да је Јеванђеље по Томи настало у Едеси око 140. године. Истакнуте рано хришћанске личности су живеле и долазиле су из ове регије, попут Тацијана асирског, који је дошао у Едесу из Хадиаба (Адијабена). Отпутовао је у Рим и вратио се у Едесу око 172-173. Тациан је био редактор Диатесарона, који је био примарни свети текст хришћанства у којем се говори на сиријском језику, све док га у петом веку епископи Рабула и Теодорет нису потиснули и заменили ревидирањем старих сиријских канонских јеванђеља (као у Сиријском синаитику и Куретонским јеванђељима ).[22]

Након овога, Едеса је поново потпала под римску контролу за владавине цара Деција и постала центар из кога су вођени римски војни походи против Сасанидског царства. Амру, вероватно потомак Абгара, помиње се као краљ на натпису Паикули, који је забележио победу Нарзеса у Сасанидском грађанском рату од 293. године. Историчари идентификују овог Амра као Амру ибн Адија, четвртог краља Лахмида, који је у то вријеме још увиек био смештен у Харану, док још није пресељен у Ал Хиру у јужној Месопотамији.[23]

Много векова касније, војводе Осроене Дагалафус и Секундинус, пратили су цара Јулијана у рату против сасанидског цара Шапура II у 4. веку.[24]

Владари Осроене[уреди]

  • Ариу (132–127 п. н. е.)
  • Абду бар Мазур (127–120 п. н. е.)
  • Фрадаст бар Гебару (120–115 п. н. е.)
  • Бакру I бар Фарадаст (115–112 п. н. е.)
  • Бакру I бар Бакру (112–94 п. н. е.)
  • Ману I (94 п. н. е.)
  • Агбар I Пика (94–68 п. н. е.)
  • Агбар II бар Агбар (68–52 п. н. е.)
  • Ману II (52–34 п. н. е.)
  • Пакор (34–29 п. н. е.)
  • Агбар III (29–26 п. н. е.)
  • Агбар IV Сумака (26–23 п. н. е.)
  • Ману III Шафул (23–4 п. н. е.)
  • Абгар V Укама бар Ману (Абгар од Едесе) (4 п. н. е.–н.е. 7)
  • Ману IV бар Ману (н.е 7–13)
  • Ману V Укама бар Ману (13–50)
  • Ману V бар Абгар (50–57)
  • Ману VI бар Абгар (57–71)
  • Абгар VI бар Ману (71–91)
  • Санатрук (91–109)
  • Абгар VII бар Езад (109–116)
  • Римска управа 116–118
  • Јалур (118–122, са-влада са Партамаспатесом)
  • Партамаспатес (118–123)
  • Ману VII бар Езад (123–139)
  • Ману VIII бар Ману (139–163)
  • Ваил бар Шахру (163–165)
  • Ману VIII бар Ману (165–167)
  • Абгар VIII (167–177)
  • Абгар IX (велики) (177–212)
  • Абгар X Северус бар Ману (212–214)
  • Абгар (X) бар Агбар (IX) Рабо (214–216)
  • Ману (IX) бар Агбар (X) Северус (216–242)
  • Абгар (XI) Фархат бар Ману(IX) (242–244)

Референце[уреди]

  1. Dupuy & Dupuy (1970). стр. 115.
  2. Alexander Roberts & James Donaldson (eds.), The Writings of the Fathers Down to AD 325: Ante-Nicene Fathers vol. 8 (Peabody, Massachusetts: Hendrickson Publishers, 1994), 657-672. [1]
  3. Fortescue (2001). стр. 22.
  4. C. Anthon, A System of Ancient and Medieval Geography for the Use of Schools and Colleges, Harper Publishers, 1850, Digitized (2007). стр. 681.
  5. Fortescue, Adrian (1923). The uniate Eastern churches: the Byzantine rite in Italy, Sicily, Syria and Egypt. Burns, Oates & Washbourne, ltd. стр. 22. 
  6. Harrak, Amir (1992). „The Ancient Name of Edessa”. Journal of Near Eastern Studies. 51 (3): 209—214. 
  7. Ball, W (2001). Rome in the East: the transformation of an empire. Routledge. стр. 91. ISBN 978-0-415-24357-5. 
  8. Frankfurter, David (1998). Pilgrimage and Holy Space in Late Antique Egypt. BRILL. стр. 383. ISBN 978-90-04-11127-1. {{quote|It was around 200 c.e. that Abgar IX adopted Christianity, thus enabling Edessa to become the first Christian state in history whose ruler was officially and openly a Christian."
  9. Шаблон:Iranica

    The fame of Edessa in history rests, however, mainly on its claim to have been the first kingdom to adopt Christianity as its official religion. According to the legend current for centuries throughout the civilized world, Abgar Ukkama wrote to Jesus, inviting him to visit him at Edessa to heal him from sickness. In return he received the blessing of Jesus and subsequently was converted by the evangelist Addai. There is, however, no factual evidence for Christianity at Edessa before the reign of Abgar the Great, 150 years later. Scholars are generally agreed that the legend has confused the two Abgars. It cannot be proved that Abgar the Great adopted Christianity; but his friend Bardaiṣan was a heterodox Christian, and there was a church at Edessa in 201. It is testimony to the personality of Abgar the Great that he is credited by tradition with a leading role in the evangelization of Edessa.

  10. Young, Frances; Ayres, Lewis; Louth, Andrew (2004). The Cambridge History of Early Christian Literature. Cambridge University Press. стр. 162. ISBN 978-0-521-46083-5. 

    Modern scholars have taken basically two very different approaches to this legend (which obviously reflects the general search for apostolic origins, characteristics of the fourth century), Some would dismiss it totally, while others prefer to see it as a retrojection into the first century of the conversion of the local king at the end of the second century. In other words Abgar (V) the Black of the legend in fact represents Abgar (VIII) the Great (c. 177-212), contemporary of Badaisan. Attractive though this second approach might seem, there are serious objections to it, and the various small supportive evidence that Abgar (VIII) the Great became Christian disappears on closer examination.

  11. Ball, Warwick (2000). Rome in the East: The Transformation of an Empire. Psychology Press. стр. 95. ISBN 978-0-415-11376-2. 

    More significant than Bardaisan's conversion to Christianity was the conversion -reported by Bardaisan - of Abgar the Great himself." The conversion is controversial, but whether or not he became a Christian, Abgar had the wisdom to recognise the inherent order and stability in Christianity a century before Constantino did. Ho encouraged it as essential for maintaining Edessa's precarious balance between Rome and Iran. Thus, it is Abgar the Great who lays claim to being the world's first Christian monarch and Edessa the first Christian state. More than anything else, a major precedent had been set for the conversion of Rome itself. // The stories of the conversions of both Abgar V and Abgar VIII may not be true, and have been doubted by a number of Western authorities (with more than a hint at unwillingness to relinquish Rome's and St Peter's own primogeniture?). But whether true or not. the stories did establish Edessa as one of the more important centres for early Christendom."

  12. New International Encyclopedia
  13. H. I. MacAdam, N. J. Munday, "Cicero's Reference to Bostra (AD Q. FRAT. 2. 11. 3)", Classical Philology. стр. 131-136, 1983.
  14. Pliny vol. 85; vi. 25, 117, 129.
  15. Osroene, 1911 Edition of the Encyclopædia Britannica
  16. 16,0 16,1 16,2 J. B. Segal, “Abgar,” Encyclopædia Iranica, I/2. стр. 210-213; http://www.iranicaonline.org/articles/abgar-dynasty-of-edessa-2nd-century-bc-to-3rd-century-ad
  17. Sheldon, Mary Rose, "Intelligence Activities in Ancient Rome: Trust in the Gods But Verify". стр. 92.
  18. Ball, W (2001). Rome in the East: the transformation of an empire. Routledge. стр. 90.
  19. Southern, Pat, "The Empress Zenobia: Palmyra's Rebel Queen", 2009: pp. 36.
  20. Birley, Anthony, "Septimius Severus: The African Emperor", 1999: pp. 115.
  21. Sinclair, T.A., "Eastern Turkey: An Architectural & Archaeological Survey, Volume IV: pp. 196.
  22. L.W. Barnard, The Origins and Emergence of the Church in Edessa during the First Two Centuries A.D., Vigiliae Christianae. стр. 161-175, 1968 (see pp. 162,165,167,169).
  23. A. T. Olmstead, "The Mid-Third Century of the Christian Era. II", Classical Philology (1942): 398-420 (see pp. 399)
  24. E. Gibbon, The Decline And Fall Of The Roman Empire, Vol. I, Chapter XXIV [2].

Литература[уреди]