Пређи на садржај

Отавио Бјанки

С Википедије, слободне енциклопедије
Отавио Бјанки
Лични подаци
Датум рођења(1943-10-06)6. октобар 1943.(82 год.)
Место рођења Бреша, Италија
Позиција везни
Сениорска каријера
Године Клуб Наст. (Гол)
1960—1966
1966—1971
1971—1973
1973—1974
1974—1975
1975—1977
Бреша
Наполи
Аталанта
Милан
Каљари
СПАЛ
97
109
55
14
20
35
(18)
(14)
(6)
(2)
(1)
(0)
Репрезентативна каријера
1966 Италија 2 (0)
Тренерска каријера
1976—1977
1978—1979
1979—1980
1980—1981
1981—1983
1983—1984
1984—1985
1985—1989
1990—1992
1992—1993
1994—1995
2002
СПАЛ
Сијена
Мантова
Триестина
Аталанта
Авелино
Комо
Наполи
Рома
Наполи
Интер
Фиорентина

Отавио Бјанки (итал. Ottavio Bianchi; Бреша, 6. октобар 1943) је италијански фудбалски тренер и некадашњи фудбалер.

Каријера

[уреди | уреди извор]

Играо је за клубове као што су Бреша, Наполи, Аталанта, Милан, Каљари и СПАЛ. У Серији А је одиграо 224 утакмице и постигао 29 голова.

Наступио је два пута за фудбалску репрезентацију Италије током 1966. године.

Тренерску каријеру је почео у СПАЛ-у, где је био играч-тренер. Године 1978, Бјанки је постао тренер Сијене. Након тога је тренирао Мантову, Триестину, Аталанту, Авелино, Комо, Наполи, Рому, Интер и Фиорентину.[1]

Велики успех је постигао са Наполијем, где су блистали Дијего Марадона и Карека. Са Наполитанцима је освојио Серију А, Куп Италије и Куп УЕФА. То је био најбољи период у историји клуба. Након освајања Купа УЕФА, напустио је клуб. Две године је тренирао престонички клуб Рому, са којим је освојио Куп Италије 1991. године и стигао до финала Купа УЕФА, где је изгубио од Интера. Године 1992, вратио се у Наполи, али без Марадоне, клуб више није могао да тежи повратку славе коју је уживао током његовог првог мандата у клубу. Отпуштен је мање од годину дана касније. Под његовим руководством, Фабио Канаваро је дебитовао за Наполи 1993. године.[2]

Као тренер

[уреди | уреди извор]

Аталанта

Наполи

Рома

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Fiorentina choose Bianchi”. UEFA. 14. 1. 2002. Архивирано из оригинала 14. 7. 2012. г.. 
  2. ^ Фабио Каннаваро(језик: руски)

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]