Отмар Креачић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ОТМАР КРЕАЧИЋ
Otmar Kreačić.jpg
Отмар Креачић
Датум рођења(1913-02-27)27. фебруар 1913.
Место рођењаБугојно
 Аустроугарска
Датум смрти13. јул 1992.(1992-07-13) (79 год.)
Место смртиЗагреб
 Хрватска
СупругаОлга Креачић
Професијадруштвено-политички радник
Члан КПЈ од1937.
Учешће у ратовимаШпански грађански рат
Народноослободилачка борба
СлужбаИнтернационалне бригаде
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Чингенерал-пуковник
Народни херој од20. децембра 1951.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден народне армије
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Отмар Креачић Култура (Бугојно, 27. фебруар 1913Загреб, 13. јул 1992), учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Хрватске и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 27. фебруара 1913. године у Бугојну, у радничкој породици. После завршетка основне школе у родном месту, учио је гимназију у Бањој Луци и Загребу, где му је отац 1925. године добио место у радионици државних железница. У Загребу је завршио гимназију и матурирао. После тога, 1932. године, постао је члан-волонтер Народног казалишта у Загребу, а истовремено је учествовао и у формирању драмског студија. Рад у казалишту напустио је 1935. године и запослио се на прузи Загреб-Карловац, а касније у железничкој ложионици у Осијеку, где је дошао у додир с напредним радничким покретом. Ту је веома активно радио у организацијама УРС-ових синдиката, због чега је био ухапшен, избачен из службе и протеран из Осијека.

Шпански грађански рат[уреди]

Члан Комунистичке партије Југославије постао је 1937. године. Исте године, на позив КПЈ, отишао је организованим каналима у Шпанију и постао борац Интернационалних бригада. Учествовао је у борбама на фронтовима Арагона, Леванта, Естрамадуре и Каталоније, најпре као борац у батаљонуЂуро Ђаковић“, а касније као руководилац културно-просветног рада у истом батаљону и у Штабу 129. интернационалне бригаде. После пораза републиканске војске, с осталим борцима интернационалних бригада био је пребачен у Француску.

Од 1939. до 1941. године био је интерниран у концентрационим логорима Сен Сипријен, Гирс и Верне д'Арјеж, одакле се илегално, почетком 1941. године, пребацио с групом шпанских добровољаца партијским каналима у Југославију. По доласку у земљу укључио се у Народноослободилачки покрет.

Народноослободилачка борба[уреди]

У почетку је радио у Загребу на организовању илегалних штампарија и партијске технике, припремању, штампању и растурању прогласа, летака и другог материјала, а затим је прешао на ослобођену територију. До краја 1943. године, као члан Агитпропа Централног комитета КПХ и Главног штаба НОВ и ПО Хрватске, радио је на идеолошком, политичком и културном просвећивању чланова КПЈ, бораца и народа на подручју на којем се налазио. Истовремено је радио и на покретању и издавању првих централних партизанских листова на ослобођеној територији Хрватске, попут „Вјесника“, „Партизана“, „Дневних новина“ и „Наприједа“.

У овом периоду се истакао у неколико наврата у одбрани партизанских болница, када је само с две десетине наоружаних бораца одбијао нападе знатно јачих италијанских снага, нанео им велике губитке и успео да спаси рањене и болесне борце. Фебруара 1944. године, постављен је за политичког комесара Дванаесте славонске дивизије, а у лето исте године Шестог славонског корпуса НОВЈ. На овој дужности остао је до краја рата.

Послератна каријера[уреди]

После завршетка рата, био је помоћник начелника и начелник Главне политичке управе ЈНА, односно начелник Управе за моралнополитичко васпитање у Државном секретаријату за послове народне одбране, а од 1955. године и подсекретар у Државном секретаријату народне одбране.

У друштвено-политичком животу налазио се на разним истакнутим функцијама:

На Петом конгресу КПЈ изабран је за члана Централне ревизионе комисије КПЈ, а на Другом конгресу КПХ за члана ЦК КП Хрватске. За члана Централног комитета СКЈ биран је на Шестом, Седмом и Осмом конгресу СКЈ. Имао је чин генерал-пуковника.

Умро је 13. јула 1992. године у Загребу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Литература[уреди]