Ото Вајнингер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ото Вајнингер
OttoWeiningerspring1903.jpg
фотографија Отоа Вајнингера
Датум рођења (1880-04-03)3. април 1880.
Место рођења Беч
Аустроугарска
Датум смрти 4. октобар 1903.(1903-10-04) (23 год.)
Место смрти Беч
Аустроугарска
Школа Универзитет у Бечу

Ото Вајнингер (нем. Otto Weininger) је био аустријски филозоф.

Биографија[уреди]

Рођен у Бечу 3. априла 1880. године као друго дете једног уметничког занатлије. Био је весео дечак и радо је учествовао у дечјим играма. Прилично рано је код њега почео да се примећује снажан нагон за знањем. У гимназији је марљивим читањем историјских, књижевних и филозофских дела био много испред својих година. У то доба се највише занимао за филологију, а и носио се мишљу да постане филолог. Француским, енглеским и италијанским језиком потпуно је владао, а добро је познавао шпански и норвешки. Смисао за природне науке и математику пробудио се код њега тек касније, када је похађао универзитет. На студијама се нарочито подробно бавио филозофијом, биологијом, физиологијом, физиком и математиком.[1] За експерименталне вежбе у лабораторији није показивао много склоности.

Веома је карактеристичан његов однос према музици, за коју је био необично талентован. Музички утисак у њему је будио слике из душевног живота или из природе, па и онде где је посреди била само апсолутна музика, далека од сваког текста и програма. Највећи међу свим музичарима, највећи уметник човечанства уопште, за њега је Рихард Вагнер. После Вагнера највише је поштовао Бетовена. Моцарт, Бах и Хендл били су, у његовом смислу, најпобожнији композитори.

Карактеристичан је и његов однос према природи. Имао је инзваредно снажно, диференцирано и обухватно осећање за природу, и као у случају музике, сви утисци су повезани са асоцираним садржинама представа.

Најдубље разумевање Вајнингеровог живота и мишљења разоткрива нам његов став према дуализму. Човек је, према Вајнингеру, састављен из два дела: један део потиче из свемира, из космоса, из божанства, а други из ништавила, из хаоса, из ђавола. Део из космоса протеже се на све у чему се изражава оно што је добро, лепо и истинито; у њему се налази све позитивно, све што самостално егзистира, свака снага и животна радост, а истовремено и све објективно што повезује људе једне с другима. Друга половина, наслеђе хаоса, садржи све негативно, све што егзистира неслободно и не на основу себе самог, сваки страх и слабост и све што раздваја људе: на њиховом челу злочин и лудило.

Са психијатријске стране Вајнингер је означен као хистеричан. Сматрало се да је ова дијагноза оповргла његова начела. Сигурно је да је Вајнингер у то доба готово увек био близу очајања, али упркос томе, сачувао је моралну снагу да до смрти одржава веру у могућност своје победе.

Након што је одлучио да се убије, напустио је стан својих родитеља и изнајмио једну собу у кући у којој је умро Бетовен. Ту је провео једну ноћ. Рано ујутру, 4. октобра 1903. године окончао је свој живот простреливши се кроз груди.[1]

Доживљавајући зло света као сопствену кривицу, Ото Вајнингер је пресудио сам себи потврђујући и на овај трагичан начин чињеницу прародитељског греха и слободне одлуке сваког човека да се према њему постави.

Библиографија[уреди]

  • Пол и карактер, у преводу Irme Schossberger, Geca Kon, Београд, 1938. (још два издања 1986. и 1987. године у издању „Књижевних новина“, библиотека „Кристали")
  • О крајњим животним сврхама у преводу Бранимира Живојиновића, библиотека „Есеји“, издавачке куће Paideia, Београд, 1997.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 „Ото Вајнингер – болесни геније”. П.У.Л.С.Е. Приступљено 19. 1. 2019. 

Спољашње везе[уреди]