Ото де ла Рош

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ото де ла Рош
Otta de la Roche seal.jpg
Датум рођења12. век
Датум смрти1234
Место смртиRay-sur-Saône
ОтацПонс II де ла Рош
ПотомствоГај I де ла Рош, Othon V de la Roche
ПретходникGuy of Ray
НаследникГај I де ла Рош

Отон де ла Рош (умро пре 1234) је био учесник Четвртог крсташког рата, оснивач и први владар Атинског војводства.

Биографија[уреди]

Отон је био племић из Бургундије[1]. Узео је учешћа у Четвртом крсташком рату борећи се под Задром и Цариградом. Након освајања Цариграда био је један од чланова одбора који је изабрао цара новоформираног Латинског царства[2]. Царску круну преузео је Балдуин Фландријски[3]. У складу са мартовским споразумом потписаним пред зидинама још увек незаузетог Цариграда, крсташу Бонифацију Монфератском припали су поседи око Никеје у Малој Азији. Међутим, Бонифације је самостално освојио Солун кога је одредио за престоницу нове краљевине.[4]. Одатле је предузимао походе ка средњој и јужној Грчкој. Отон се прикључио војсци која је освојила Тесалију, Беотију и Атику. Као вазал солунског краља, Отон је завладао овим просторима формирајући Атинско војводство[5]. Узео је титулу мегаскира или Великог господара (грчки: μεγασκύρ)[6]. Није јасно како је добио титулу дукса (војводе)[7] Морејска хроника наводи да је титулу дао лично француски краљ Луј IX Отоновом наследнику Гају I де ла Рошу[7][8] Атински акропољ утврђен је током Отонове владавине[9]. Отон је формирао и атинску архиепископију[10]. Њу је потврдио и папа Иноћентије III 1206. године. Након Бонифацијеве смрти долази до сукоба између латинског цара Хенрика Фландријског и намесника Бонифацијевог малолетног сина које је предводио Оберто II од Бијандрата. Отон је стао на страну латинског цара[11][12]. Отон се 1208. године оженио Изабелом[13][14]. У исто време забележен је и његов први сукоб са црквом. Отон је приморавао архиепископа Берарда да се одрекне права да именује благајника атинске катедрале у његово име[13]. Папа Иноћентије III овластио је архиепископа Ларисе да истражи случај[13].

Латинска кула на Атинском акропољу

Следеће, 1209. године, Отон је свечано примио латинског цара који је посетио Атину[15]. Међутим, историчар Жак Лонгон пише да Отон није никада прихватио Хенрикову врховну власт и да је остао веран Бонифацијевом наследнику Димитрију све до пада Солунске краљевине 1224. године[5]. Због тога је неизвесно да ли је Отон Тебу добио од Хенрика или не.[16]. Са Жофроом I Вилерденом, Отон је 1210. године предузео низ војних акција са циљем да консолидују своју власт. Заузели су Акрокоринт 1210. године, Аргос и Нафплио 1212. године. Као надокнаду, Отон је примио два Господства у Арголиди: Аргос и Нафплио и Дамалу. Теба је, због своје свиларске индустрије, постала Отонова престоница и економски центар његовог домена, а Атина је остала место Отоновог становања. Живео је у свом дворцу на врху Акропоља. Отон је одржавао добре односе са Иноћентијем и његовим наследником Хоноријем[17]. Сукоб са атинским свештенством довео је до сукоба са папом Хоноријем. Хонорије га је екскомуницирао. Сукоб је решен 1223. године када је Отон пристао да попусти пред црквеним захтевима[17] Отон се од 1225. године не помиње у историјским изворима. Тада је вероватно дао оставку на атински престо и предао је свом сину, а сам се вратио у Бургундију, иако је ова претпоставка несигурна. Умро је пре 1234. године јер његов син Отон II себе тада назива "сином бившег лорда Отона, војводе Атине" (filius quondam domini Ottonis, ducis Athenarum)[17]

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Pons II de la Roche
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Ото де ла Рош
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3.
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди]

  1. ^ Longnon 1973, стр. 61.
  2. ^ Villehardouin 2007, стр. 31.
  3. ^ Lock 1995, стр. 35.
  4. ^ Lock 1995, стр. 43–44
  5. 5,0 5,1 Fine 1994, стр. 89.
  6. ^ Setton (1946). стр. 235. n. 1.
  7. 7,0 7,1 Fine (1994). стр. 109. n.2.
  8. ^ Setton (1946). стр. 235. n.1.
  9. ^ Longnon 1973, стр. 241.
  10. ^ Lock 1995, стр. 206.
  11. ^ Setton 1976, стр. 27.
  12. ^ Lock 1995, стр. 58.
  13. 13,0 13,1 13,2 Setton 1976, стр. 412.
  14. ^ Lock 1995, стр. 364.
  15. ^ Setton 1976, стр. 29.
  16. ^ Longnon 1946, стр. 88–89
  17. 17,0 17,1 17,2 Longnon 1978, стр. 215–16

Литература[уреди]