Охлократија
| Део серије о политици | ||||||||||
| Основни облици владавине | ||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Структура моћи | ||||||||||
|
||||||||||
| Извор моћи | ||||||||||
|
||||||||||
| Идеологија моћи | ||||||||||
|
||||||||||
Охлократија (грч. οχλοκρατια, лат. ochlocratia) је назив који се користи за владавину руље или масе људи, односно њену способност да утиче на уставне власти. Полибије види опасност деградације демократије у охлократију када њене врлине пропадају, те маса људи даље немају за циљ интерес свих већ једино своје и својих групација.
Охлократија је по значењу и употреби синоним за савремени, неформални израз „мобократија“, који је настао у 18. веку као колоквијални неологизам. Слично томе, док владајућа руља у охлократијама понекад може истински да одражава вољу већине на начин који је приближан демократији, охлократију карактерише одсуство или нарушавање процедуралног грађанског и демократског процеса.[1]
Етимологија
[уреди | уреди извор].jpeg)
| Део серије о популизму |
| Популизам |
|---|
Охлократија долази из грчке речи okhlokratia са ὄχλος, óchlos (масе) + κράτος, krátos (владавина) што дословно значи „владавина маса“.[2][3]
Порекло и теорија
[уреди | уреди извор]Сматра се да је Полибије сковао термин охлократија у свом делу Историје из 2. века пре нове ере (6.4.6).[4] Он га користи да именује „патолошку” верзију народне владавине, за разлику од добре верзије, коју он назива демократијом. Постоје бројни спомени речи „охлос“ у Талмуду, у којем се „охлос“ односи на било шта, од „руље“, „становништва“, до „наоружане страже“, као и у списима Рашија, јеврејског коментатора Библије. Реч је први пут забележена на енглеском 1584. године, изведена из француске речи ochlocratie (1568), која потиче од оригиналне грчке речи okhlokratia, од okhlos („руља“) и kratos („владавина“, „моћ“, „снага“).
Старогрчки политички мислиоци сматрали су охлократију једним од три „лоша“ облика владавине (тиранија, олигархија и охлократија) за разлику од три „добра“ облика владавине: монархије, аристократије и демократије. Они су разликовали „добро“ и „лоше“ према томе да ли ће облик власти деловати у интересу целе заједнице („добро“) или у искључивим интересима групе или појединца на рачун правде („лоше“).
Полибијска терминологија за облике државе у античкој грчкој филозофији постала је устаљена. Полибијев претходник, Аристотел, правио је разлику између различитих облика демократије, наводећи да су они који не поштују владавину права прерасли у охлократију.[5] Полибијска разлика између демократије и охлократије је одсутна у Платоновим делима, који је демократију сматрао деградираним обликом владавине.[6]
Претња „владавине руље“ демократији се ограничава тако што се осигурава да владавина права штити мањине или појединце од краткорочне демагогије или моралне панике.[7] Међутим, с обзиром на то како законе у демократији успоставља или укида већина, заштита мањина владавином права је упитна. Неки аутори, попут босанскохерцеговачког политичког теоретичара Јасмина Хасановића, настанак охлократије у демократским друштвима повезују са декаденцијом демократије у неолиберализму у којем је „демократска улога народа сведена углавном на изборни процес“.[1]
У историји
[уреди | уреди извор]Током касног 17. и раног 18. века, енглески живот је био веома неуређен. Иако је устанак војводе од Монмута из 1685. био последња побуна, једва да је било године у којој Лондон или провинцијски градови нису видели како незадовољни људи изазивају у немире. У време владавине краљице Ане (1702–14) реч „mob“, која се први пут чула недуго пре тога, ушла је у општу употребу. Без полиције, било је мало јавног реда и мира.[8] Неколико деценија касније, антикатолички Гордонови немири захватили су Лондон и однели стотине живота; у то време, проглас насликан на зиду затвора Њугејт објавио је да су затвореници ослобођени ауторитетом „Његовог Величанства, краља руље“.
Суђења вештицама у Сејлему у колонијалном Масачусетсу током 1690-их, у којима је уједињено веровање грађана надјачало логику закона, такође је један есејиста навео као пример владавине руље.[9]
Године 1837, Абрахам Линколн је писао о линчу и „све већем непоштовању закона који прожима земљу – све већој склоности да дивље и бесне страсти замене трезвене пресуде судова, и горе од дивље руље за извршне министре праведности.“[10]
Насиље руље играло је истакнуту улогу у раној историји Покрета светаца последњих дана.[11] Примери укључују протеривање из Мисурија, масакр код Хановог млина, смрт Џозефа Смита, протеривање из Новуа, убиство Џозефа Стендинга и масакр у Кејн Крику.[12][13] У говору из 1857. године Бригам Јанг је захтевао војну акцију против „мобократа“.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Hasanović, Jasmin. „Ochlocracy in the Practices of Civil Society: A Threat for Democracy?”. Studia Juridica et Politica Jaurinensis. Архивирано из оригинала 2018-05-15. г.
- ^ „ochlocracy”. The Free Dictionary. Приступљено 2021-12-31.
- ^ „ochlocracy | Etymology, origin and meaning of ochlocracy by etymonline”. www.etymonline.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-31.
- ^ „Polybius, Histories, The Rotation of Polities”. www.perseus.tufts.edu. Архивирано из оригинала 2008-02-26. г. Приступљено 2008-03-29.
- ^ Aristotle Politics, Bk IV, Part IV
- ^ Blössner, Norbert (2007). „The City-Soul Analogy”. Ур.: Ferrari, G. R. F. The Cambridge Companion to Plato's Republic. Translated from the German by G. R. F. Ferrari. Cambridge University Press.
- ^ Jesús Padilla Gálvez, Democracy in Times of Ochlocracy, Synthesis philosophica, Padilla Gálvez, Jesús (23. 8. 2017). „Demokracija u vremenu ohlokracije”. Synthesis Philosophica. 32 (1): 167—178. doi:10.21464/sp32112
., 2017, pp. 167–178.
- ^ Clark, Sir George (1956). The Later Stuarts, 1660–1714. The Oxford History of England: Oxford University Press. стр. 258—259. ISBN 0-19-821702-1.
- ^ „Mob Rule and Violence in American Culture”. colorado.edu. Архивирано из оригинала 2010-02-21. г. Приступљено 2010-01-20.
- ^ "Opposition to Mob-Rule Архивирано 2009-01-09 на сајту Wayback Machine", The Writings of Abraham Lincoln, Volume 1.
- ^ Arrington, Leonard J.; Bitton, Davis (1992). The Mormon Experience: A History of the Latter-Day Saints (на језику: енглески). University of Illinois Press. стр. 45. ISBN 9780252062360. Приступљено 23. 6. 2018.
- ^ „Cane Creek Massacre”. TNMormonHistory. Архивирано из оригинала 14. 02. 2022. г. Приступљено 23. 6. 2018.
- ^ Wingfield, Marshall (1958). „Tennessee's Mormon Massacre”. Tennessee Historical Quarterly. 17 (1): 19—36. JSTOR 42621358.
Литература
[уреди | уреди извор]- Ronald T. Libby, "American Ochlocracy: Black Lives Matter & Mob Rule" (2021. Miami: Twelve Tables Publisher/
- Campbell, Francis Stuart (pseudonym for Erik von Kuehnelt-Leddihn) (1943) The Menace of the Herd. Milwaukee: The Bruce Publishing Company/
- Abi-Hassan, Sahar (2017). „Populism and Gender”. Ур.: Cristóbal Rovira Kaltwasser; Paul Taggart; Paulina Ochoa Espejo; Pierre Ostiguy. The Oxford Handbook of Populism. Oxford and New York: Oxford University Press. стр. 426–445. ISBN 9780198803560.
- Adamidis, Vasileios (2021), Democracy, Populism, and the rule of law: A reconsideration of their interconnectedness Politics SAGE.
- Adamidis, Vasileios (2021). „Populism and the Rule of Recognition”. Populism. 4 (1): 1—24. doi:10.1163/25888072-BJA10016.
- Adamidis, Vasileios (2019), Manifestations of populism in late 5th century Athens. In: D.A. FRENKEL and N. VARGA, eds., New studies in law and history. Athens: Athens Institute for Education and Research, pp. 11–28. ISBN 9789605982386
- Akkerman, Tjitske (2003). „Populism and Democracy: Challenge or Pathology?”. Acta Politica. 38 (2): 147—159. S2CID 143771470. doi:10.1057/palgrave.ap.5500021.
- Akkerman, Tjitske (2011). „Friend or Foe? Right-wing Populism and the Popular Press in Britain and the Netherlands”. Journalism. 12 (8): 931—945. S2CID 145697478. doi:10.1177/1464884911415972.
- Allcock, J. B. (1971). „'Populism': A Brief Biography”. Sociology. 5 (3): 371—387. JSTOR 42851097. S2CID 143619229. doi:10.1177/003803857100500305.
- Albertazzi, Daniele; McDonnell, Duncan (2008). „Introduction: The Sceptre and the Spectre”. Twenty-First Century Populism (PDF). Houdmills and New York: Palgrave MacMillan. стр. 1—11. Архивирано (PDF) из оригинала 24. 9. 2015. г.
- Albertazzi, Daniele; McDonnell, Duncan (2015). Populists in Power. London: Routledge.
- Anselmi, Manuel (2018). Populism: An Introduction. London: Routledge. ISBN 9781138287150.
- Aslanidis, Paris; Rovira Kaltwasser, Cristóbal (2016). „Dealing with Populists in Government: The SYRIZA-ANEL Coalition in Greece”. Democratization. 23 (6): 1077—1091. S2CID 148014428. doi:10.1080/13510347.2016.1154842.
- Bang, Henrik; Marsh, David (2018). „Populism: A Major Threat to Democracy?”. Policy Studies. 39 (3): 352—363. S2CID 158299409. doi:10.1080/01442872.2018.1475640.
- Berlet, Chip; Lyons, Matthew N. (2000). Right-Wing Populism in America: Too Close for Comfort. New York: Guilford Press. ISBN 1572305681.
- Berman, Sheri (11. 5. 2021). „The Causes of Populism in the West”. Annual Review of Political Science. 24 (1): 71—88. doi:10.1146/annurev-polisci-041719-102503 .
- Boyte, Harry C. (2012). „Introduction: Reclaiming Populism as a Different Kind of Politics”. The Good Society. 21 (2): 173—176. JSTOR stable/10.5325/goodsociety.21.2.0173. doi:10.5325/goodsociety.21.2.0173.
- Brett, William (2013). „What's an Elite to Do? The Threat of Populism from Left, Right and Centre”. The Political Quarterly. 84 (3): 410—413. doi:10.1111/j.1467-923X.2013.12030.x.
- Canovan, Margaret (1981). Populism. New York: Harcourt Brace Jovanovuch. ISBN 9780151730780.
- Canovan, Margaret (1982). „Two Strategies for the Study of Populism”. Political Studies. 30 (4): 544—552. S2CID 143711735. doi:10.1111/j.1467-9248.1982.tb00559.x.
- Canovan, Margaret (2004). „Populism for Political Theorists?”. Journal of Political Ideologies. 9 (3): 241—252. S2CID 144476284. doi:10.1080/1356931042000263500.
- de la Torre, Carlos (2017). „Populism in Latin America”. Ур.: Cristóbal Rovira Kaltwasser; Paul Taggart; Paulina Ochoa Espejo; Pierre Ostiguy. The Oxford Handbook of Populism. Oxford and New York: Oxford University Press. стр. 195–213. ISBN 9780198803560.
- Dobratz, Betty A; Shanks–Meile, Stephanie L. (1988). „The Contemporary Ku Klux Klan and the American Nazi Party: A Comparison to American Populism at the Turn of the Century”. Humanity & Society. 12: 20—50. S2CID 148817637. doi:10.1177/016059768801200102.
- Eatwell, Roger (2017). „Populism and Fascism”. Ур.: Cristóbal Rovira Kaltwasser; Paul Taggart; Paulina Ochoa Espejo; Pierre Ostiguy. The Oxford Handbook of Populism. Oxford and New York: Oxford University Press. стр. 363–383. ISBN 9780198803560.
- Ferkiss, Victor C. (1957). „Populist Influences on American Fascism”. Western Political Quarterly. 10 (2): 350—73. S2CID 154969641. doi:10.1177/106591295701000208.
- Foxley, Rachel (2013). The Levellers: Radical Political Thought in the English Revolution. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 9780719089367.
- Fritzsche, Peter (1990). Rehearsals for Fascism: Populism and Political Mobilization in Weimar Germany. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780195057805.
- Gagnon, Jean-Paul; Beausoleil, Emily; Son, Kyong-Min; Arguelles, Cleve; Chalaye, Pierrick; Johnston, Callum N. (2018). „What is Populism? Who is the Populist?”. Democratic Theory. 5 (2): vi—xxvi. doi:10.3167/dt.2018.050201 .
- Hawkins, Kirk A.; Rovira Kaltwasser, Cristóbal (2019). „Introduction: The Ideational Approach”. Ур.: Kirk A. Hawkins; Ryan E. Carlin; Levente Littvay; Cristóbal Rovira Kaltwasser. The Ideational Approach to Populism: Concept, Theory, and Analysis. Routledge Studies in Extremism and Democracy. London and New York: Routledge. стр. 1—24. ISBN 978-1138716513.
- Inglehart, Ronald; Norris, Pippa (2016). „Trump, Brexit, and the Rise of Populism: Economic Have-Nots and Cultural Backlash”. SSRN Working Paper Series. Elsevier BV. ISSN 1556-5068. S2CID 85509479. doi:10.2139/ssrn.2818659. Архивирано из оригинала 19. 7. 2019. г. Приступљено 15. 7. 2019.1
- March, Luke (2007). „From Vanguard of the Proletariat to Vox Populi: Left-Populism as a 'Shadow' of Contemporary Socialism”. SAIS Review of International Affairs. 27 (1): 63—77. S2CID 154586793. doi:10.1353/sais.2007.0013.
- McDonnell, Duncan; Cabrera, Luis (2019). „The Right-Wing Populism of India's Bharatiya Janata Party (and why comparativists should care)”. Democratization. 26 (3): 484—501. S2CID 149464986. doi:10.1080/13510347.2018.1551885.
- Mény, Yves; Surel, Yves (2002). „The Constitutive Ambiguity of Populism”. Ур.: Yves Mény; Yves Surel. Democracies and the Populist Challenge. Basingstoke: Palgrave Macmillan. стр. 1—23. ISBN 978-1-4039-2007-2.
- Mudde, Cas (2004). „The Populist Zeitgeist”. Government and Opposition. 39 (4): 541—63. S2CID 67833953. doi:10.1111/j.1477-7053.2004.00135.x .
- Mudde, Cas; Rovira Kaltwasser, Cristóbal (2013). „Exclusionary vs. Inclusionary Populism: Comparing Contemporary Europe and Latin America”. Government and Opposition. 48 (2): 147—174. doi:10.1017/gov.2012.11 .
- Mudde, Cas; Rovira Kaltwasser, Cristóbal (2017). Populism: A Very Short Introduction. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780190234874.
- Park, Bill (2018). „Populism and Islamism in Turkey”. Turkish Studies. 19 (2): 169—175. S2CID 149284223. doi:10.1080/14683849.2017.1407651.
- Resnick, Danielle (2017). „Populism in Africa”. Ур.: Cristóbal Rovira Kaltwasser; Paul Taggart; Paulina Ochoa Espejo; Pierre Ostiguy. The Oxford Handbook of Populism. Oxford and New York: Oxford University Press. стр. 101–120. ISBN 9780198803560.
- Rovira Kaltwasser, Cristóbal; Taggart, Paul A.; Ochoa Espejo, Paulina; Ostiguy, Pierre, ур. (19. 9. 2019). The Oxford handbook of populism. ISBN 978-0-19-884628-4. OCLC 1141121440.
- Stanley, Ben (2008). „The Thin Ideology of Populism”. Journal of Political Ideologies. 13 (1): 95—110. S2CID 144350127. doi:10.1080/13569310701822289.
- Stier, Sebastian; Posch, Lisa; Bleier, Arnim; Strohmaier, Markus (2017). „When Populists become Popular: Comparing Facebook use by the Right-Wing Movement Pegida and German Political Parties”. Information, Communication and Society. 20 (9): 1365—1388. S2CID 149324437. doi:10.1080/1369118X.2017.1328519. Архивирано из оригинала 22. 2. 2020. г. Приступљено 14. 12. 2019.
- Taggart, Paul (2000). Populism. Buckingham: Open University Press. ISBN 9780335200467.
- Taggart, Paul (2002). „Populism and the Pathology of Representative Politics”. Ур.: Yves Mény; Yves Surel. Democracies and the Populist Challenge. Basingstoke: Palgrave Macmillan. стр. 62—80. ISBN 978-1-4039-2007-2.
- Tindall, George (1966). A Populist Reader. New York: Harper Torchbooks.
- Tormey, Simon (2018). „Populism: Democracy's Pharmakon?”. Policy Studies. 39 (3): 260—273. S2CID 158416086. doi:10.1080/01442872.2018.1475638.
- Woodward, C. Vann (1938). „Tom Watson and the Negro in Agrarian Politics”. The Journal of Southern History. 4 (1): 14—33. JSTOR 2191851. doi:10.2307/2191851.
- Zaslove, Andrej; Geurkink, Bram; Jacobs, Kristof; Akkerman, Agnes (2021). „Power to the People? Populism, Democracy, and Political Participation: A Citizen's Perspective”. West European Politics. 44 (4): 727—751. doi:10.1080/01402382.2020.1776490 .
