ASCII

ASCII (енгл. American Standard Code for Information Interchange, изговара се „аски“, скраћеница од „Амерички стандардни код за размену података“) је скуп знакова и кодна страница^[1] утемељена на латинском писму какво користи енглески језик и још неки западноевропски језици. Најчешће се користи у рачунарству, али и у комуникационој и управљачкој опреми у раду са текстом.^[1] У српском језику популарно се назива ошишана латиница — латиница без квачица на (великим и малим) словима š, ž, č, ć, односно dj уместо đ.

Преглед[уреди | уреди извор]

Слично другим кодовима за представљање писаних знакова, ASCII одређује однос између скупова битова и знакова писаног језика, и омогућава дигиталним уређајима да међусобно комуницирају и обрађују и чувају податке које садрже знакове. Знаковни код ASCII, или његово компатибилно проширење (види ниже), се користи у готово свим рачунарима, нарочито персоналним рачунарима и радним станицама. Препоручени MIME назив за ово кодирање је „US-ASCII“.

ASCII је, строго говорећи, седмобитни код, што значи да користи седам бинарних цифара (у распону од 0 до 127 у декадном систему) за представљање знаковних података. У време када је ASCII био уведен, многи рачунари су користили осмобитне групе (бајтове), или прецизније октете) као најмању јединицу за представљање података. Осми бит је био обично коришћен као бит парности за проверу грешака у преносу података или је имао улогу карактеристичну за дати уређај. Машине које нису користиле парност обично су постављале осми бит на нулу, мада је било и неких система које су постављали осми бит на јединицу.

ASCII не прописује ни на који начин информације о концептуалној структури или изгледу парчета текста. То захтева друге стандарде као што су језици за означавање. Концептуална структура може се додати користећи XML или HTML а изглед користећи CSS за релативно једноставне ствари, SGML за нешто компликованије или PostScript, Display PostScript, или Тех за напредно подешавање изгледа текста и прелома.

ASCII је као стандард први пут објавило Америчко удружење за стандарде (енгл. American Standards Association, ASA) 1963. године, која је касније променила име у ANSI. Постоје разне варијанте ASCII-а, али тренутно најраспрострањенија је ANSI X3.4-1986, такође стандардизована као „ECMA-6, ISO/IEC 646:1991 International Reference Version, ITU-T Recommendation T.50 (09/92)“, и RFC 20. Уграђена је у своју највероватније најбољу замену, уникод, као првих 128 комбинација. Неки рачунарски стручњаци сматрају ASCII најуспешнијим софтверским стандардом икад предлаганим.

Историјски гледано, ASCII се развио из телеграфских кодова и његова прва комерцијална употреба је била као седмобитни телепринтерски код којег је производио Сервис за податке Бел. Систем Бел је имао у плану да користи шестобитни код изведен из кода „Fieldata“ који је увео знакове интерпункције и мала слова у ранији петобитни телепринтерски код Баудот, али су се предомислили и придружили се подкомитету АНСИ-а који се бавио развојем ASCII-а. Код Баудот је служио у слању и примању телеграфских порука и много тога наследио из морзеове азбуке, али је за разлику од ње свака јединица кода била константне дужине. У поређењу са ранијим телеграфским кодовима, предложени код Система Бел и ASCII су били преуређени за погодније сортирање и додате су могућности да се користи и на другим уређајима поред телепринтера. Неке могућности ASCII-а, укључујући искејп секвенце (енгл. Escape sequences), су додате захваљујући Бобу Бемеру.

Управљачки знакови ASCII-а[уреди | уреди извор]

Прва тридесет и два кода у табели ASCII-кодова (од 0 до 31 у декадном систему) су резервисана за такозване управљачке знакове; ови кодови практично не садрже никакве податке за приказ, него управљају излазним уређајима (нпр. штампачима, скенерима, итд.). Тако на пример код који има вредност 10 представља команду „нови ред“, која налаже штампачу да помери папир „нагоре“ за један ред, док код са вредношћу 27 симулира притисак на тастер искејп, лоциран у горњем левом углу тастатуре.

Код 127 (који настаје кад свих 7 битова има вредност 1) је још један специјални знак познат као „бриши“ (енгл. delete). Иако је његова функција слична функцијама осталих управљачких знакова, овај знак означава да треба да се „обрише“ одељак папирне траке, која је до 1980-их била још увек популаран медијум за складиштење података, тако што би се утиснуле све могуће рупе у папир на одговарајућу позицију.

Многи управљачки знакови служе да означе пакете података, или као команде за управљање преносом података (нпр. „Постоји ли нека станица?“, „Потврђујем“, „Не потврђујем“, „Почетак заглавља“, „Почетак текста“, „Крај текста“, итд.). Управљачки знакови искејп и „замени“ дозвољавају протоколу за пренос података да, на пример, означи бинарне податке тако да, ако садрже било какве податке који припадају протоколу за пренос, ови ипак буду обрађени као обични подаци.

„Сепараторски“ знакови требало је да се користе у системима који користе магнетне траке, али су ове испале са тржишта појавом модернијих медијума.

Управљачки знакови XON и XOFF се користе да контролишу ток података са неког брзог уређаја (нпр. рачунара) на неки спор уређај (нпр. штампач) да не би дошло до прескакања и губљења података.

Рани корисници ASCII-а су искористили одређене управљачке знакове да представљају посебне врсте података, као на пример повратак на почетак реда реда, прелазак на почетак/крај блока итд. Употребе су се разликовале, те је један од задатака при превођењу из једног формата података у други обично и правилно превођење ових специјалних знакова. На пример, контролни карактер који представља крај реда се разликује од система до система. Када се подаци пребацују са једног система на други, потребно је исправно препознати и превести ове податке на одредишном систему.

У бинарном систему	У декадном систему	У хексадекадном систему	Скраћеница	Одштампан приказ	Приступ на тастатури	Име/значење
0000 0000	0	00	NUL	␀	^@	Знак са вредношћу 0
0000 0001	1	01	SOH	␁	^A	Почетак заглавља
0000 0010	2	02	STX	␂	^B	Почетак текста
0000 0011	3	03	ETX	␃	^C	Крај текста
0000 0100	4	04	EOT	␄	^D	Крај преноса
0000 0101	5	05	ENQ	␅	^E	Захтев
0000 0110	6	06	ACK	␆	^F	Потврда пријема
0000 0111	7	07	BEL	␇	^G	Звонце
0000 1000	8	08	BS	␈	^H	Бекспејс
0000 1001	9	09	HT	␉	^I	Хоризонтални таб
0000 1010	10	0A	LF	␊	^J	Знак за нови ред
0000 1011	11	0B	VT	␋	^K	Вертикални таб
0000 1100	12	0C	FF	␌	^L	Знак за нову страницу
0000 1101	13	0D	CR	␍	^M	Повратак на почетак реда
0000 1110	14	0E	SO	␎	^N	Извлачење реда
0000 1111	15	0F	SI	␏	^O	Увлачење реда
0001 0000	16	10	DLE	␐	^P	Data Link Escape
0001 0001	17	11	DC1	␑	^Q	Сигнал помоћним уређајима 1 (обично паљење)
0001 0010	18	12	DC2	␒	^R	Сигнал помоћним уређајима 2
0001 0011	19	13	DC3	␓	^S	Сигнал помоћним уређајима 3
0001 0100	20	14	DC4	␔	^T	Сигнал помоћним уређајима 4 (обично гашење)
0001 0101	21	15	NAK	␕	^U	Јављање о лошем пријему
0001 0110	22	16	SYN	␖	^V	Помоћни знак за одржавање синхронизованости
0001 0111	23	17	ETB	␗	^W	Крај преносног блока
0001 1000	24	18	CAN	␘	^X	Отказивање
0001 1001	25	19	EM	␙	^Y	Крај медијума
0001 1010	26	1A	SUB	␚	^Z	Замјена
0001 1011	27	1B	ESC	␛	^[ или ESC	Искејп
0001 1100	28	1C	FS	␜	^\	Знак за структуисање података ниво 4
0001 1101	29	1D	GS	␝	^[	Знак за структуисање података ниво 3
0001 1110	30	1E	RS	␞	^^	Знак за структуисање података ниво 2
0001 1111	31	1F	US	␟	^_	Знак за структуисање података ниво 1
0111 1111	127	7F	DEL	␡	DEL или бекспејс	Брисање знака

Горња табела у петој колони садржи знак који се приказује када се управљачки знак одштампа (уместо интерпретира у складу са његовим значењем); неким браузерима је потребно инсталирати додатне фонтове да би се знак приказао на прави начин.

Шеста колона приказује уобичајене тастере на тастатури које је потребно притиснути да би се унели одговарајући управљачки знакови. У овој колони, капица (^) представља тастер „Контрол“ (Ctrl), који се мора притиснути и држати док се притиска наредни тастер (нпр. ^Z значи да се притисне тастер Контрол и држи док се притиска тастер Z. Поједини програми користе ову репрезентацију да прикажу контролни карактер на екрану, у случају да га не разумеју.

Неки програми за Интернет су имали обичај да преводе управљачки знак за брисање (Delete) у управљачки знак за брисање унатраг (бекспејс) при преносу података на сервер. Ако би нпр. уређивач текста на серверу прихватио овај карактер и не би га разумио, обично је приказивао ^H на месту где је требало да обрише претходни карактер. ^H се због тога и данас користи на духовит начин, нпр. „Сваког минута, роди се потенцијална наивчина^H^H^H^H^H^H^H^H^H муштерија“.

ASCII знакови који увек могу да се одштампају[уреди | уреди извор]

Код 32 се користи за размак (бланко, белину) између две речи, за којег је на тастатури најчешће предвиђен дугачки хоризонтални тастер. Кодови од 33 до 126 се називају штампајућим (енгл. printable) знаковима, који представљају слова, цифре, знакове интерпункције, и још неколико разних симбола.

Седмобитни ASCII је пружао седам „националних“ знакова и, ако и хардвер и софтвер то дозвољавају, може се користити „прекуцавање“ да би се симулирали додатни међународни знакови: после бекспејса се може откуцати обрнути апостроф, тилда или зарез да би се добили одређени знакови.

У бинарном систему	У декадном систему	У хексадекадном систему	Приказ
0010 0000	32	20	Размак (␠)
0010 0001	33	21	!
0010 0010	34	22	"
0010 0011	35	23	#
0010 0100	36	24	$
0010 0101	37	25	%
0010 0110	38	26	&
0010 0111	39	27	'
0010 1000	40	28	(
0010 1001	41	29	)
0010 1010	42	2A	*
0010 1011	43	2B	+
0010 1100	44	2C	,
0010 1101	45	2D	-
0010 1110	46	2E	.
0010 1111	47	2F	/
0011 0000	48	30	0
0011 0001	49	31	1
0011 0010	50	32	2
0011 0011	51	33	3
0011 0100	52	34	4
0011 0101	53	35	5
0011 0110	54	36	6
0011 0111	55	37	7
0011 1000	56	38	8
0011 1001	57	39	9
0011 1010	58	3A	:
0011 1011	59	3B	;
0011 1100	60	3C	<
0011 1101	61	3D	=
0011 1110	62	3E	>
0011 1111	63	3F	?

У бинарном систему	У декадном систему	У хексадекадном систему	Приказ
0100 0000	64	40	@
0100 0001	65	41	A
0100 0010	66	42	B
0100 0011	67	43	C
0100 0100	68	44	D
0100 0101	69	45	E
0100 0110	70	46	F
0100 0111	71	47	G
0100 1000	72	48	H
0100 1001	73	49	I
0100 1010	74	4A	J
0100 1011	75	4B	K
0100 1100	76	4C	L
0100 1101	77	4D	M
0100 1110	78	4E	N
0100 1111	79	4F	O
0101 0000	80	50	P
0101 0001	81	51	Q
0101 0010	82	52	R
0101 0011	83	53	S
0101 0100	84	54	T
0101 0101	85	55	U
0101 0110	86	56	V
0101 0111	87	57	W
0101 1000	88	58	X
0101 1001	89	59	Y
0101 1010	90	5A	Z
0101 1011	91	5B	[
0101 1100	92	5C	\
0101 1101	93	5D	]
0101 1110	94	5E	^
0101 1111	95	5F	_

У бинарном систему	У декадном систему	У хексадекадном систему	Приказ
0110 0000	96	60	`
0110 0001	97	61	a
0110 0010	98	62	b
0110 0011	99	63	c
0110 0100	100	64	d
0110 0101	101	65	e
0110 0110	102	66	f
0110 0111	103	67	g
0110 1000	104	68	h
0110 1001	105	69	i
0110 1010	106	6A	j
0110 1011	107	6B	k
0110 1100	108	6C	l
0110 1101	109	6D	m
0110 1110	110	6E	n
0110 1111	111	6F	o
0111 0000	112	70	p
0111 0001	113	71	q
0111 0010	114	72	r
0111 0011	115	73	s
0111 0100	116	74	t
0111 0101	117	75	u
0111 0110	118	76	v
0111 0111	119	77	w
0111 1000	120	78	x
0111 1001	121	79	y
0111 1010	122	7A	z
0111 1011	123	7B	{
0111 1100	124	7C	\|
0111 1101	125	7D	}
0111 1110	126	7E	~

Може се приметити да се додавањем броја 32 на код неког великог слова може добити исто такво мало слово; у бинарном систему, исто ово се може добити подешавањем шесте бинарне цифре (почевши од бита најмање важности) на 1.

Друге варијанте назива за ASCII[уреди | уреди извор]

Документ RFC 1345, објављен јуна 1992. године, и регистар знаковних скупова IANA, признају следеће варијанте назива ASCII као одговарајуће за коришћење на Интернету (велика/мала слова небитна):

ANSI_X3.4-1968 — утврђено име
ANSI_X3.4-1986
ASCII
US-ASCII — пожељно (и првенствено за коришћење) MIME име
us
ISO646-US
ISO_646.irv:1991
iso-ir-6
IBM367
cp367
csASCII

Од ових, само варијанте назива US-ASCII и ASCII су у широкој употреби. Често се налазе у необавезном параметру „charset“ заглавља документа, или у аналогном „meta“ привеску HTML документа, и у декларацији знаковног скупа у уводном делу неких XML докумената.

Варијанте ASCII-а[уреди | уреди извор]

Како се рачунарска технологија ширила светом многи облици ASCII кода развијени су од различитих компанија или организација за стандардизацију како би се изразили и други, не-енглески језици који су користили алфабете засноване на романским словима. Неки од облика могли би се сматрати као ASCII [[Extended ASCII|проширење]], иако је овакво име погрешно примењивано како би се означиле све варијације, укључујући и оне које нису сачувале ASCII мапу знакова у седмобитном опсегу.

ISO 646 (1972) је био први покушај да се исправи енглески утицај, иако је створио проблеме са компатибилношћу, јер је и тај распоред ипак био само седмобитни комплет знакова. На располагању није било других кодова, па су неки преуређени у језично прилагођене варијанте. Тако је постало немогуће разликовати који знак је представљен којим кодом ако се није знало која варијанта је коришћена, а системи за обраду текста су и онако могли да користе само један кодни распоред знакова.

Касније, унапређењем технологије, пронађен је начин да се ослободи осми бит сваког бајта чиме је добијено нових 128 кодних места за знакове са новом наменом. Тако је на пример, IBM увео 8-битну кодну страницу, као што је кодна страница 437, која је заменила управљачке знаке графичким симболима као што су „смешци“ („smilies“), а мапирани (пресликани) су и додатни графички знаци до укупног броја од 128 нових, слободних кодних места. Ове кодне странице подржане су хардвером произвођача IBM PC као и оперативним системом MS-DOS.

Осмобитни стандарди као што је ISO/IEC 8859 су представљали проширења ASCII-а, остављајући првобитни распоред како јесте и само додајући додатне вредности изнад броја 127. Ово је омогућило да се распореди користе у више језика, али су и ови стандарди имали велики проблем са некомпатибилношћу и ограничењима. Данас, најшире коришћени кодни распореди су ISO/IEC 8859-1 и првобитни седмобитни ASCII.

Уникод и ISO/IEC 10646 имају далеко шири избор знакова, и њихове различите форме брзо замењују ISO/IEC 8859 и ASCII у многим окружењима. Док је ASCII креиран као седмобитни код, Уникод и UCS су дефинисани релативно апстрактним „кодним тачкама“: ненегативне целобројне вредности којима одговарају ниске од једног или више бинарних октета, и које се с њима повезују различитим техникама кодирања. Да би се обезбедила подршка за постојеће апликације, првих 128 кодних тачака је резервисано за исте знакове као и у ASCII-у. ASCII се на тај начин може сматрати подскупом Уникода и UCS-а. Популарни скуп знакова UTF-8 предлаже употребу 1-4 бинарних октета за сваки знак, тј. за сваку кодну тачку, и такође има првих 128 знакова истих као у ASCII-у. Други скупови знакова попут UTF-16 такође личе на ASCII по томе како представљају првих 128 знакова, али теже да користе 16 или 32 бита по знаку, те нису у потпуности сагласни са ASCII-ем без додатног превођења.