О култу личности и његовим последицама

С Википедије, слободне енциклопедије

О култу личности и његовим последицама (рус. О культе личности и его последствиях), познат још и као „Тајни реферат“, је говор који је Никита Хрушчов прочитао 25. фебруара 1956. године на 20. конгресу Комунистичке партије Совјетског Савеза, у коме осуђује Стаљинове репресивне мере против становништва, чистке и његов култ личности.[1]

Садржај[уреди | уреди извор]

На почетку свог говора Хручов је рекао да обожавање једне личности није део комунистичке идеологије.[2] Касније се осврнуо на Лењинову забринутост пред смрт, због Стаљина, и додао је да је Лењин ту био у праву.[2] Према његовом говору, Комунистичка партија није била одговорна за Стаљинове злочине, већ је и сама била жртва Стаљинове политике. Према Хрушчову, велики губици Совјетског Савеза на почетку Другог светског рата нису били резултат изненадног напада Немачке, како је то тврдио Стаљин, већ резултат неприпремљености Совјетског Савеза, иако је било јасно да су фашисти себи поставили уништење комунизма за један од главних циљева, што су чак и отворено говорили.[2] Стаљина је назвао егоманијаком, који је стално видео непријатеље међу сопственим народом, тако да је велики број комуниста осуђен на смрт или присилан рад, без правичног суђења, а истрага се састојала у мучењу оптуженог коме је на крају једини избор био да призна кривицу, чак и ако није био крив.[2] Хрушчов је рекао да Стаљинова егоманија није само изазивала проблеме унутар Комунистичке партије, већ и проблеме у међународним односима Совјетског Савеза са другим државама, а као пример је навео сукоб са Југославијом.[2] На крају говора Хрушчов је позвао Комунистичку партију, да се окрене ка Лењиновом наслеђу, и изворним вредностима марксизма.[2]

Поседице[уреди | уреди извор]

„Тајни реферат“ означио је почетак дестаљинизације Совјетског Савеза.[3]

Британски лист Гардијан је Хрушчовљев говор „О култу личности и његовим последицама“ уврстио међу највеће говоре 20. века.[4]

Референце[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]