Међународни ПЕН центар

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са ПЕН центар)
Међународни ПЕН центар
ОснивачКетрин Ејми Досон Скот и Џон Голсворди
Датум оснивања1921.
Типневладина организација
Наменапромовисање литературе и слободе изражавања
СедиштеЛондон,
 Уједињено Краљевство
Подручје деловањаширом света
ЧлановиПЕН центри из више од 100 држава света
ПредседникБурхан Сонмез
Веб-сајтwww.pen-international.org

ПЕН је скраћеница за међународно удружење песника, есејиста и књижевника. Пуни назив организације на енглеском је „Poets, Essayists and Novelists”.[1][2] Организација састоји се од појединих јединица (ПЕН центара) који делују у оквиру појединих земаља.[3]

Историја[уреди | уреди извор]

Први ПЕН центар је основала у Лондону 1921. године књижевница Кетрин Ејми Досон Скот a Џон Голсворди је био први председник ове организације.[1][4] Међу првим члановима били су Џозеф Конрад, Елизабет Крејг, Џорџ Бернард Шо и Херберт Џорџ Велс.

Чланови из петнаест националних клуба оснивају у Берлину 1926. године организацију „International PEN” која је после овога има седиште у Лондону.[5] До 2005. године, формирано је 135 центара у више од сто држава. Неки од познатих председника међународног ПЕН-а били су Алберто Моравија, Хајнрих Бел, Артур Милер, Пјер Емануел, Марио Варгас Љоса и Ђерђ Конрад.[6]

Структура и статус[уреди | уреди извор]

ПЕН Интернашонал има седиште у Лондону и састоји се од аутономних ПЕН центара у преко 100 земаља широм света, од којих је сваки отворен за писце, новинаре, преводиоце, историчаре и друге који се активно баве било којом грани књижевности, без обзира на националност, расу, боју коже, или религију.

То је невладина организација у формалним консултативним односима са Унеском[7] и са специјалним консултативним статусом при Економском и социјалном савету Уједињених нација.[8]

Повеља[уреди | уреди извор]

ПЕН сумира своју Повељу, на основу резолуција донетих на његовим међународним конгресима:[9]

ПЕН потврђује да:

  • Књижевност не познаје границе и мора остати заједничка валута међу људима упркос политичким или међународним превратима.
  • У свим околностима, а посебно у време рата, уметничка дела, наслеђе човечанства у целини, треба оставити нетакнута националном или политичком страшћу.
  • Чланови ПЕН-а у сваком тренутку треба да користе свој утицај у корист доброг разумевања и међусобног поштовања нација и људи; они се обавезују да ће учинити све што је у њиховој моћи да распрше сваку мржњу и да се залажу за идеал једног човечанства које живи у миру и једнакости у једном свету.
  • ПЕН се залаже за принцип несметаног преношења мисли унутар сваке нације и између свих нација, а чланови се обавезују да ће се супротставити сваком облику сузбијања слободе изражавања у земљи и заједници којој припадају, као и широм света где год да је то је могућа. ПЕН се залаже за слободну штампу и противи се произвољној цензури у време мира. Верује да неопходан напредак света ка боље организованом политичком и економском поретку чини слободну критику влада, администрација и институција императивом. А пошто слобода подразумева добровољно обуздавање, чланови се обавезују да ће се супротставити таквим злима слободне штампе као што су лажно објављивање, намерна неистина и искривљавање чињеница у политичке и личне сврхе.

Писци у затворском комитету[уреди | уреди извор]

Међународни комитет ПЕН-а у затвору[10] ради у име прогоњених писаца широм света. Основан 1960. године[11] као одговор на појачане покушаје да се ућуткају гласови неслагања хапшењем писаца. Комитет писаца у затвору прати случајеве чак 900 писаца годишње који су затварани, мучени, којима је прећено, који су нападани, нестали, и убијени због мирног обављања своје професије. Он објављује двогодишњи списак случајева[12] који документује кршења слободе изражавања против писаца широм света.

Комитет такође координира кампање чланства ПЕН Интернашонала које имају за циљ окончање ових напада и сузбијања слободе изражавања широм света.[13]

Међународни комитет ПЕН писаца у затвору је један од оснивача Међународне размене слободе изражавања (IFEX), глобалне мреже од 90 невладиних организација која прати цензуру широм света и брани новинаре, писце, кориснике интернета и друге који су прогањани због вршења својих право на слободу изражавања.[14]

Такође је члан IFEX-ове Туниске група за праћење (TMG), коалиције двадесет и једне организације за слободно изражавање која је почела да лобира код владе Туниса да побољша своје стање људских права 2005. године.[15] Од догађаја Арапског пролећа који су довели до колапса туниске владе, TMG је радио на обезбеђивању уставних гаранција слободе изражавања и људских права у земљи.[15]

Дана 15. јануара 2016, ПЕН Интернатионал се придружио организацијама за људска права де и Међународној кампањи за људска права у Ирану, заједно са седам других организација, у знак протеста против затворске казне 2013. и осуде 2015. музичара Мехдија Раџабијана и Јусефа Емадија, и филмског редитеља Хосеина Раџабијана, и позвао шефа правосуђа и друге иранске власти да одустану од оптужби против њих.[16]

Салил Трипати је председавајући овог одбора.

Награде у оквиру ПЕН-а[уреди | уреди извор]

Различите чланице ПЕН-а нуде многе књижевне награде у широком спектру.[17]

Споменице[уреди | уреди извор]

Меморијални гај, Канбера, Територија главног града Аустралије
Сведок Антонија Гормлија, на тргу Британске библиотеке у Лондону

Гај дрвећа поред језера Берли Грифин чини међународни споменик ПЕН-а у Канбери, на територији главног града Аустралије. Посвета гласи: „Дух умире у свима нама који ћутимо пред тиранијом. Споменик је званично отворен 17. новембра 1997. године.

Скулптура од ливеног гвожђа под називом Сведок, коју је Енглески ПЕН наручио да обележи њихову 90. годишњицу, а креирао је Антони Гормли, стоји испред Британске библиотеке у Лондону. Приказује празну столицу, а инспирисана је симболом који енглески ПЕН већ 30 година користи да представља затворене писце широм света. Представљен је 13. децембра 2011. године.[18]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 613. 
  2. ^ „Our History”. PEN International. 10. 11. 1995. Архивирано из оригинала 16. 10. 2015. г. Приступљено 10. 7. 2013. 
  3. ^ Robert Halsband (10. 1. 1968). „LeRoi Jones Sentence – Free Preview”. The New York Times. Приступљено 15. 11. 2011. 
  4. ^ "The First International Club of Writers", by C. A. Dawson Scott, in The Literary Digest International Book Review (November, 1923) p. 47
  5. ^ „Our History PEN International”. pen-international.org. Архивирано из оригинала 16. 10. 2015. г. Приступљено 9. 2. 2016. 
  6. ^ Историјат ПЕН-а
  7. ^ „Relations with non-governmental organizations, foundations and similar institutions”. unesdoc.unesco.org. 2002. Приступљено 2023-03-20. 
  8. ^ „NGO Committee Recommends Upgrading of Consultative Status for Four Organizations”. United Nations. 24. 1. 2002. Приступљено 30. 9. 2017. 
  9. ^ „The PEN Charter”. PEN International. Архивирано из оригинала 08. 02. 2023. г. Приступљено 31. 5. 2021. 
  10. ^ „PEN International – Writers in Prison Committee”. Pen-international.org. Архивирано из оригинала 9. 2. 2014. г. Приступљено 10. 7. 2013. 
  11. ^ Action, Fife Voluntary. „Fife Voluntary Action”. www.fva.org. Архивирано из оригинала 18. 6. 2007. г. Приступљено 18. 10. 2021. 
  12. ^ „PEN International – Case List”. Pen-international.org. Архивирано из оригинала 25. 6. 2013. г. Приступљено 10. 7. 2013. 
  13. ^ „PEN International – Campaigns”. Pen-international.org. 10. 12. 2012. Архивирано из оригинала 31. 7. 2013. г. Приступљено 10. 7. 2013. 
  14. ^ „Our Network”. IFEX. Приступљено 10. 7. 2013. 
  15. ^ а б „Tunisia”. IFEX. Приступљено 10. 7. 2013. 
  16. ^ „Iran: Drop Charges Against Filmmaker and Musicians PEN International”. pen-international.org. Архивирано из оригинала 25. 4. 2016. г. Приступљено 14. 4. 2016. 
  17. ^ Alfred Bendixen (2005). „Literary Prizes and Awards”. The Continuum Encyclopedia of American Literature. Continuum International Publishing Group. стр. 689. ISBN 9780826417770. 
  18. ^ „The British Library unveils new Antony Gormley sculpture to commemorate English PEN's 90th anniversary”. Pressandpolicy.bl.uk. 13. 12. 2011. Приступљено 16. 4. 2015. 

Bibliography[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]