ХИВ позитивне особе

С Википедије, слободне енциклопедије

ХИВ позитивне особе су особе које живе са ХИВ-ом. Првобитно су то биле особе инфициране ХИВ-ом, али се сада тај термин примењује и на њихове партнере и блиске чланове породице.

Такође, према истраживањима Светске здравствене организације (СЗО), уочено је да су ментални поремећаји значајно учесталији код особа које живе са ХИВ-ом, као фактор узрока и као последица.

Ток инфекције ХИВ-ом и настанак болести сиде.

Индиректне последице инфекције ХИВ-ом су:[1]

Реаговања на дијагнозу[уреди | уреди извор]

Приликом сазнања да је ХИВ позитивна, скоро свака особа доживи емоционални шок. Код већине особа то сазнање покреће и лична питања попут смрти и умирања, као и забринутост и узнемиреност у вези са стигмом, односа са блиским особама и децом, као и утицаја на каријеру и запошљавање. Емоционални шок је индивидуалан и разликује се од особе до особе. С једне стране, постоје појединци код којих се јавља самоубилачки нагон, док с друге стране постоје и појединци који код којих је изражен знатно блажи степен забринутости и узнемирености.[1]

Велики део друштва нема довољне, прецизне и тачне информације те ХИВ тумаче као смртоносну болест са непознатим начинима преноса, што код њих изазива велики страх и осећај личне угрожености. Одговор на такав страх је социјална ексклузија, односно искључивање инфицираних особа из друштва у ком живе. ХИВ се обично приписује стигматизованим и маргинализованим групама у друштву као што су сексуалне раднице, зависници и хомосексуалци. Свакодневни живот особа које живе са ХИВ-ом испуњен тајнама, срамотом, кривицом и изолацијом.[2]

Стигма и дискриминација[уреди | уреди извор]

Постоји неколико нивоа на којима особе које живе са ХИВ-ом могу искусити или наслутити дискриминацију - на друштвеном нивоу, на нивоу заједнице, на индивидуалном нивоу, на нивоу здравствене заштите, као и у оквииру породице и пријатеља. Такође, веома је учестала и унутрашња стигма, односно сопствени страх од осуде и дискриминације. Управо то у великој мери утиче на начин на који особе које живе са ХИВ-ом виде себе, излазе на крај са својим ХИВ статусом, остварују своја права на лечење и слично.[2]

Системска заштита[уреди | уреди извор]

Одговор друштва на дискриминацију и стигматизацију особа које живе са ХИВ-ом подразумева одређену законску и правну заштиту, као и осмишљавање и примену одређених мера и интервенција с циљем промене неадекватних ставова и понашања. Неопходно је организовати дугорочне едукације и промовисање другачијих социјалних вредности. Посебно значајну улогу у спровођењу мера превенције, пре свега код млађе популације и осетљивих друштвених категорија, имају НВО кроз спровођење едукативних и информативних активности. Такође, веома важна улога НВО се огледа и у оснаживању група за психосоцијалну помоћ и група за самопоћ. [2]

Статистика[уреди | уреди извор]

Трећина особа које живе са ХИВ-ом је доживела дискриминацију, од чега се чак половина таквих случајева догодила у здравственом систему. Процењује се да једна од осам особа инфицираних ХИВ вирусом буде у потпуности ускраћена здравствене заштите, управо због стигме и дискриминације. [3]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Кели, К., и Фримен, М.(2005).Ментално здравље и ХИВ/АИДС.Београд:Светска здравствена организација.https://apps.who.int/iris/bitstream/handle/10665/43194/9241593040_scc.pdf?sequence=3&isAllowed=y
  2. ^ а б в Стојановски, Ј., Стојановић, М. и Првуловић, М.(2007).Стигма и дискриминација људи који живе са ХИВ-ом.Београд: ГИП експертски центар за ментално здравље и ХИВ/АИДС у Србији.
  3. ^ Рашић, Ж.(2018).Изазови сестринске скрби за старије особе заражене ХИВ-ом.Загреб:Медицински Факултет, Свеучилиште у Загребу.