Павел Павликовски

С Википедије, слободне енциклопедије
Павел Павликовски
Pawel Pawlikowski (cropped).jpg
Павликовски 2015. године
Пуно имеПавел Александер Павликовски
Датум рођења(1957-09-15)15. септембар 1957.(65 год.)
Место рођењаВаршава
НР Пољска
Активни периодод 1980.
Веб-сајтwww.pawelpawlikowski.co.uk
Веза до IMDb-а

Павле Александер Павликовски (пољски: [ˈpavɛw alɛˈksandɛr pavliˈkɔfskʲi]; Варшава, 15. септембар 1957) пољски је редитељ и филмски продуцент. Рано је добио похвале за неколико реализованих документарних филмова из 1990-их као и за награђиване игране филмове из 2000-их, Ласт Ресорт (2000) и Ми Суммер оф Лове (2004). Његов успех се наставио 2010-их са филмом Ида (2013), која је освојила Оскара за најбољи међународни филм, и Хладни рат (2018), за који је Павликовски добио награду за најбољу режију на Филмском фестивалу у Кану и био номинован за Оскара за најбољу режију, док је филм добио номинацију за најбољи филм на страном језику.

Рани живот[уреди | уреди извор]

Отац му је био лекар а мајке која је почела да ради као балетска играчица а касније је постала професор енглеске књижевности на Универзитету у Варшави.[1] У касним тинејџерским годинама сазнао је да је његова бака по оцу Јеврејка и да је убијена у Аушвицу.[2][3] Са 14 година је са мајком отишао из комунистичке Пољске за Лондон. Оно за је Павликовски мислио да је годишњи одмор је било трајно пресељење. Годину дана касније преселио се у Немачку, пре него што се коначно настанио у Уједињеном краљевству 1977. Студирао је књижевност и филозофију на Универзитету у Оксфорду.[4]

Каријера[уреди | уреди извор]

Крајем 1980-их и 1990-их, Павликовски је био најпознатији по својим документарним филмовима, чији је спој лиризма и ироније освојио многе обожаваоце као и награде широм света. Од Москве до Пиетушки било је поетско путовање у свет руског култног писца Венедикта Ерофејева, за које је добио Еми, награду Краљевског друштва за телевизију, Прик Италија и друге награде.[5][6] Вишеструко награђивано Путовање Достојевског било је трагикомични роуд филм у којем возач трамваја из Санкт Петербурга и једини живи потомак Фјодора Достојевског путује по западној Европи прогањајући високоумне хуманисте, аристократе, монархисте и Баден-Баден казино у својој потрази да прикупи новац за куповину половних Мерцедеса.[тражи се извор]

Најоригиналнији и формално најуспешнији филм Павликовског био је Српска епика (1992), снимљен у јеку рата у Босни. Коса, иронична, имагистичка, на моменте готово хипнотичка студија епске српске поезије, са ексклузивним снимцима Радована Караџића и генерала Ратка Младића, изазвала је у то време буру контроверзи и неразумевања, а сада има култни статус. Апсурдистичко путовање са Жириновским, надреално путовање чамцем низ Волгу са контроверзним руским политичарем Владимиром Жириновским, освојио је Павликовског награду <i>Гриерсон</i> за најбољи британски документарац 1995. године.

Прелазак Павликовског на игране филмове догодио се 1998. са малим 50-минутним хибридним филмом Twockers, лирском и грубом љубавном причом смештеном на имању у Јоркширу, који је написао и режирао заједно са Ианом Данканом. Године 2001. написао је и режирао Last Resort са Дином Корзун и Педи Консајдин. Филм је освојио награду БАФТА, награду Мајкл Пауел за најбољи британски филм у Единбургу и многе друге награде. Године 2004. написао је и режирао My Summer of Love са Емили Блант и Натали Прес, који је освојио БАФТА-у, награду Мајкл Пауел за најбољи британски филм и многе друге награде.[7]

Године 2006. снимио је око 60% кадрова филмске адаптације дела Магнуса Милса Обуздавање звери али је пројекат заустављен јер се његова супруга тешко разболела и он је отишао да брине о њој и деци.[8] Године 2011. написао је и режирао филм у основама адаптиран по роману Дагласа Кенедија Жена у петој, са Итаном Хоуком и Кристин Скот Томас у главним улогама.[9]

Дана 19. октобра 2013, његов филм Ида освојио је награду за најбољи филм на Лондонском филмском фестивалу, исте ноћи када је Ентони Чен, један од његових ученика у Националној школи за филм и телевизију, освојио награду Садерленд за Најбољи први филм, за Ило Ило.[10] Ида је 23. фебруара 2015. освојила Оскара за најбољи међународни филм, као први пољски филм којем је освојио награду. Исте године био је члан жирија на 72. Венецијанском међународном филмском фестивалу на челу са Алфонсом Куароном.

Павликовски је 2017. адаптирао биографски роман Емануела Карера Лимонов (2011), заснован на животу Едуарда Лимонова. [11] Павликовски је планирао да режира филм о Лимонову на основу сопственог сценарија, али је 2020. открио да је изгубио интересовање за лик и одустао од планова да режира.[12]

Његов најновији филм, Хладни рат, донео му је награду за најбољу режију на Филмском фестивалу у Кану 2018. Такође је освојио пет награда на Европским филмским наградама 2018, укључујући награде за најбољи филм, најбољу режију и најбољу глумицу. Током 2019. године изабран је за једног од чланова жирија на Канском филмском фестивалу.[13]

Лични живот[уреди | уреди извор]

Павликовски је одрастао као католик и до данас је остао у вери.[2][3]

Павликовски је био сарадник за креативну уметност на Универзитету Оксфорд Брукс од 2004. до 2007. Предаје филмску режију и сценариј на Националној филмској школи у Великој Британији и Вајда филмској школи у Варшави.

Поред матерњег пољског, говори шест језика укључујући немачки и руски.[тражи се извор]

Прва жена Павликовског, која је била Рускиња, развила је озбиљну болест 2006. године и умрла неколико месеци касније.[14][15] Имају сина и ћерку. Након што су његова деца отишла на универзитет, Павликовски се преселио у Париз, а касније се преселио у Варшаву, где живи близу куће свог детињства.[14] Крајем 2017. оженио се пољском манекенком и глумицом Малгосијом Белом.[16]

Филмографија[уреди | уреди извор]

Година Наслов Редитељ Сценариста Продуцент Белешке
1987 Open Space Да Не Не документарна ТВ серија
1990 From Moscow to Pietushki with Benny Yerofeyev Да Да Не телевизијски документарни филм
1991 Dostoevsky's Travels Да Не Да
1992 Српска епика Да Не Да
1994 Tripping with Zhirinovsky Да Не Да
1998 Twockers Да Да Да коредитељ
1998 The Stringer Да Да Не дугометражни играни филм
2000 Last Resort Да Да Не
2004 My Summer of Love Да Да Не
2011 The Woman in the Fifth Да Да Не
2013 Ида Да Да Не
2014 Lost in Karastan Не Да Не
2018 Хладни рат Да Да Не

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hoberman, J. (30. 4. 2014). „If You Could Lick My Heart It Would Poison You”. Table. Приступљено 22. 10. 2017. 
  2. ^ а б „Kto Ty jesteś? Paweł Pawlikowski o filmie "Ida" (на језику: пољски). Onet.pl. 18. 10. 2014. Приступљено 28. 2. 2015. 
  3. ^ а б Bloom, Livia (5. 5. 2014). „Courage of Conviction: A Conversation with Ida Director Pawel Pawlikowski”. Filmmaker. Приступљено 28. 2. 2015. 
  4. ^ „Pawel Pawlikowski | Biography, Movies, & Facts”. 
  5. ^ Screenonline. Accessed 2014-05-26. The title of Erofeev's novel (or prose poem) has been variously translated, but Pawlikowski's documentary is in English and is titled in English.
  6. ^ Pawlikowski, Pawel. „Filmography”. Pawel Pawlikowski – Writer and Director. pawelpawlikowski.co.uk. Архивирано из оригинала на датум 5. 9. 2017. Приступљено 26. 5. 2014. 
  7. ^ „A Quick Chat With Pawel Pawlikowski”. kamera.co.uk. Архивирано из оригинала на датум 6. 3. 2009. 
  8. ^ Dawtrey, Adam (20. 9. 2007). „Pawel Pawlikowski takes on Stalin”. Variety. Приступљено 21. 3. 2011. 
  9. ^ „Ethan Hawke, Kristin Scott Thomas top 'Women' – Thesps to star in indie thriller based on novel”. Variety. 
  10. ^ „Master and Pupil honoured by LFF on the same night”. UK Screen. 20. 10. 2013. 
  11. ^ Vivarelli, Nick (29. 12. 2017). „Pawel Pawlikowski, Director of Oscar-Winning 'Ida,' to Helm 'Limonov' (EXCLUSIVE)”. Variety. Приступљено 5. 7. 2020. 
  12. ^ „Paweł Pawlikowski nie wyreżyseruje "Limonova". Onet.pl. 15. 5. 2020. Приступљено 5. 7. 2020. 
  13. ^ „Exciting Jury Announced For Cannes Film Festival”. Приступљено 2019-05-01. 
  14. ^ а б „Pawel Pawlikowski: 'I was a lost guy in a weird city'. The Guardian. 18. 9. 2014. Приступљено 20. 11. 2020. 
  15. ^ Robey, Tim (23. 2. 2015). „Pawel Pawlikowski on Oscar winner Ida”. The Telegraph. Приступљено 20. 11. 2020. 
  16. ^ Ellison, Jo (15. 2. 2020). „Malgosia Bela in London – and in Love”. Financial Times. Приступљено 20. 11. 2020. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]