Пређи на садржај

Павле Ћосић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Павле Ћосић
Павле Ћосић 2021.
Родмушки
Датум рођења(1967-08-24)24. август 1967. (58 год.)
Место рођењаБеоград, СФРЈ
ПребивалиштеБеоград
ДржављанствоСрпско
УниверзитетФилолошки факултет Београд
ЗанимањеЛингвиста, писац и сатиричар
Активни период1986—данас
Значајни радовиРечник синонима
Српски за странце
Лепосава
Нова Лепосава Језичке недоумице – Заблуде и митови
Александар Вучић : Како сам победио обојену револуцију
СупружникСветлана Митровић Ћосић (в. 2022)
Деца1
РодитељиЦвијета Јакшић Драган Ћосић
НаградеНовосадски сајам књига за издање године за „Српски речник синонима”

Павле Ћосић (Београд, 24. август 1967) српски је лингвиста, писац, лексикограф, сатиричар и издавач. Дипломирао је 1990. године на Филолошком факултету у Београду на групи Српскохрватски језик и општа лингвистика (група 2. која је укинута само неколико година касније). Током студија, радио је као новинар у београдском листу Борба, углавном на страници која се тицала културних догађаја у главном граду. Исте године уписује и постдипломске студије на истом факултету. У оквиру академске каријере, радио је и на Универзитету Адам Мицкјевич у Познању.[1] од 2002. до 2004. године где је предавао српски језик на катедри за српски језик и књижевност. Том приликом је написао књигу Српски за странце – Тестови, вежбања, игре.[2] Та књига која је најпре изашла у Познању, доживела је у Србији још десетак издања.

Такође је познат по свом мултимедијалном сатиричном ангажману унутар портала, однсно сајбер магазина Кромпир (1999) и, сад већ непостојеће, културно-уметничке групе Илегални посластичари. Основни циљ групе био је да подигне грађанску свест, а рад се заснивао на исмевању друштвено и политички значајних тема, као и на ширењу лажних вести са циљем да се раскринкају механизми и обрасци функционисања медија и пропаганде. У склопу свог ангажмана, група је организовала концерте, изложбе, промоције и друга културна дешавања.[3] Магистрирао је на лингвистици што му је основна и најважнија професија.[4] Осим наведеним ангажманима, бавио се и филмом и филмском критиком, као и блоговима од којих је најпознатији блог Светопавље и блог на страници портала Корнет.

Лажне вести

[уреди | уреди извор]

Као припадник уметничке групе Илегални посластичари, учествовао је у реализацији више медијских интервенција заснованих на конструкцији лажних вести. Најпознатије акције укључују:

  • „Кафе Осама“ – лажна вест о наводној интервенцији америчке амбасаде у Београду због назива кафића „Осама“, који је, према речима власника Миомира Јефтића, био инспирисан речју осама („усамљеност“), а не Осамом бин Ладеном.[5][6]
  • „Хрватске таблице“ – лажна вест о наводној производњи и продаји фалсификованих хрватских регистарских таблица српским туристима, која је циркулисала у регионалним медијима и интернет форумима.[7]

Ове интервенције документоване су у тексту уметничког критичара Стевана Вуковића, који обе акције описује као примере медијских перформанса групе Илегални посластичари.[8][9]. О том феномену су писали бројни портали у целом региону, а читав тај круг активности завршен је на фестивалу Коперграунд 2006. године у Коперу.[10]

Писмо „Нећу више да растем“

[уреди | уреди извор]

Један од ранијих медијских перформанса, који је касније постао вирална интернет-сензација, јесте лажно писмо „Нећу више да растем“ наводно потписано именом кошаркаша Владе Дивца и објављено у рубрици питања и одговора листа „Политикин забавник“. Писмо је у ствари монтажa настала тако што је Ћосић, према сопственом сведочењу, у старом броју „Забавника“ пронашао писмо читаоца по имену Мизах Карић и у дигиталној обради променио потпис у „Владе Дивац“, са намером да покаже у којој мери је могућа манипулација читаоцима помоћу електронских медија.[11][12] У тим текстовима се наводи да је Ћосић о овој интервенцији говорио за недељник „НИН“ у тексту „Електронска патка“.[13]

Иако су бројни медији у региону током година преносили причу као аутентичну, без напомене да је реч о фотомонтажи,[14] у новијим освртима се наглашава да је у питању „лажна вест“ и пример ране медијске интервенције у оквиру Ћосићевог рада.[15]

Издаваштво, уметност и лингвистика

[уреди | уреди извор]

У марту 1999. за време НАТО бомбардовања СРЈ, Ћосић заједно са Ратком Ристићем, Аленом Велимировић и Нелом Шукаром оснива први српски сајбер магазин, односно сатирични портал, под називом Кромпир.[16] Изашла су четири броја која су допуњавана до 2005. године, а и данас им се може приступити путем платформе Аудиолинукс.

Настанак издавачке куће Корнет[17], чији је Ћосић власник, а која је и названа по Илегалним посластичарима као њихова подружница, започела је с радом тако што је објављивала блогове са жељом да промовише неафирмисане ауторе. Прво издање Корнета била је сликовница Бориса Старешине Марко Краљевић – Натприродни циклус (2006), потом роман Ивана Тобића Тобиђења, душо моја, збирка прича Дивне Пешкир Домицид[18], а затим и Ћосићев роман Лепосава[19] који је доживео велики успех и много издања, а ушао је и у ужи избор за Нинову награду. Сва та издања Корнет и Илегални посластичари су успешно представили у целом региону, а нарочито у Хрватској и Словенији.[20]. Наредне године, Ћосић исто за Корнет објављује своје најсвеобухватније дело, Речник синонима, са преко 23.000 одредница, 2008. године. (ово издање Речника се још од 2012. године налази у српском Викиречнику уступком аутора, а у плану је и онлајн издање другог и допуњеног издања као засебне странице на интернету). Друго, допуњено издање тог речника са регистром под називом Српски речник синонима, изашло је 2019. године. Овом делу претходило је друго значајно дело из области језика, Српски за странце (тестови, вежбања, игре), издато 2004. за време Ћосићевог боравка на месту лектора на Универзитету Адам Мицкјевич у Познању, у Пољској.[21] Осим што је радио на сопственим пројектима, уз подршку лингвисте Ивана Клајна, Ћосић је потпомогао, у функцији сарадника, и издање Речника колоквијалног говора Данка Шипке, издатог за Данвуди прес из Спрингфилда 2000. године.[21] Од 2010. до 2014. године имао је своју сатиричну колумну у недељнику Печат у ком је објављивао сатиричне текстове у виду лажних вести. Тај период прекинут је његовим привођењем због наводне претње смрћу Александру Вучићу преко друштвене мреже Фејсбуk.[22].

Илегални посластичари су, поред лажних вести, највише запамћени по постављању Ћошка Салвадора Далија[23][24][25] у Београду на углу Симине и Капетан Мишине улице 2007. године који је постао туристичка атракција, Ћошку Марка Краљевића у Шангају[26] 2008. године у оквиру Фестивала међународне савремене уметности.[27], и Бандери Илегалних посластичара[28] у Љубљани у Метелковој. Једно време је на истом ћошку, у договору са Сашом Марковићем Микробом на истом ћошку стајао и његов рад под називом „Вентилатор”, али је након годину дана украден.

Ћосићева последња књига из области лингвистике, Језичке недоумице: заблуде и митови, из 2022. године, издата у сарадњи издавачких кућа Корнет и Прометеј.

Марта 2025. за велике демонстрације од 15. марта, у издању издавачке куће Корнет (званични сајт), објавио је књигу под именом „Александар Вучић – Како сам победио обојену револуцију“ (издање на сајту издавача) која се састојала само од корица и 300 празних страна. Та књига је таква каква је доштампана за сам Видовдан те године и дељена окупљеним демонстрантима на Славији након чега је постала позната, али је заиста вирално општепозната постала тек на Сајму књига у Београду[29], на ком је продата у преко 1000 примерака, а наставила је да се продаје и после сајма тако да је укупно постала једна од Ћосићевих најпродаванијих књига. Ћосић је још у фебруару, када је смислио ту књигу, тврдио да је Александар Вучић никада неће написати него да је то само демагошки трик који је имао за циљ мобилизацију присталица, али је касније било назнака да је Вучић заиста обећао надлежнима у Бриселу да ће до 28. јуна угушити општу побуну у Србији [тражи се извор] која је започела студентским протестима након што се срушила надстрешница на железничкој станици у Новом Саду и када је погинуло 16 људи. О самој тој књизи Ћосић је направио и истоимени филм документарни филм.

Филм

[уреди | уреди извор]

Деведесете су обележене Ћосићевим доприносом у области новинарства и уредништва. Осим што је писао колумну о жаргону под називом „Гистро Шатро” за месечник Икс Забава (X Zabava, који је уређивао Петар Луковић), радио је као лектор, филмски критичар и уредник за Дневни телеграф Славка Ћурувије. Корнет као организација ради на оснивању награде која би носила име по ово славном новинару убијеном мучки пред вратима своје куће, пред женом, по повратку кући, за време бомбардовања и сирена за ваздушну опасност. А у њу, Бранку Прпу, нису ни пуцали него су је тако мучки оставили да пати. Још увек се не зна ко су његови убице. Како је то могуће кад сви знамо ко га је убио, односно наручио његово убиство. На тој награди ће писати „За храбро новинарство”. Сарађивао је и са другим дневним листовима и телевизијским и радио-станицама, а аутор је и два кратка филма, документарног Слобо – Клинтоне! из 1999, који је приказан на више европских филмских фестивала и националној холандској телефизији пре краја бомбардовања СРЈ, и играног филма Није добар, није лош, зао, групе Les Autres у којој су још Стефан Костадиновић и Станислав Стојановић, и у ком је учествовао у улози режисера, сценаристе и сниматеља.[30]

Своје поимање света и Београда, као и својих суграђана, Ћосић је обрадио у епизоди „Школско” серије „На веслу прича”. Писци, еколози, филолози и музички уметници деле са гледаоцима своје утиске о модерном времену, историји, екологији, градовима у региону.[31]

Такође, редитељ је и сценариста за рекламне спотове приручника „Језичке недоумице : Заблуде и митови” (2022) за Корнетову продукцију на исте издавачке куће. Ту је и горепоменути филм „Како сам победио обојену револуцију“ из 2025, такође у продукцији Корнета.

Фикција

[уреди | уреди извор]

Друштвено-политичку климу деведесетих Ћосић је уметнички прерадио у свом једином делу фикције, сатиричном дистопијском роману Лепосава из 2007. године. Роман се нашао у најужем избору за Нинову награду и доживео је три издања од по 1000 примерака. Од 2022. године, роман Лепосава се зове Нова Лепосава[32] и стално се мења од издања у издање, поставши тако јединствен експеримент јер се актери и збивања стално мењају зависно од друштвено-политичке ситуације. По првом издању Лепосаве снимљена је и радио-драма у продукцији РТС Радио Београда.[33]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Adam Mickiewicz University in Poznań”. AMU (на језику: енглески). Приступљено 15. 11. 2025. 
  2. ^ „Srpski za strance – Testovi, vežbanja, igre”. Kornet (на језику: српски). Приступљено 15. 11. 2025. 
  3. ^ „Ilegalni poslastičari u Pirotu - Kultura - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2007-08-27. Приступљено 2023-09-24. 
  4. ^ „Online knjižara Dereta | Autori”. Online knjižara Dereta (на језику: српски). Приступљено 2023-10-06. 
  5. ^ „Beogradski kafić Osama uznemirio Amerikance”. Jutarnji list (на језику: хрватски). 2006. 
  6. ^ „US Embassy objects to Serbian café named ‘Osama’”. Hindustan Times / ANI (на језику: енглески). 2006. 
  7. ^ Stevan Vuković. „Pessimism of the Intellect, Optimism of the Will”. transversal.at (на језику: енглески). 
  8. ^ Stevan Vuković. „Pessimism of the Intellect, Optimism of the Will”. transversal.at (на језику: енглески). 
  9. ^ „Stevan Vuković – biography”. Fondacija Saša Marčeta (на језику: српски). Приступљено 15. 11. 2025. 
  10. ^ „Afera "hrvatskih tablica": šta to po Beogradu talasaju Ilegalni poslastičari?”. eKapija (на језику: српски). Приступљено 15. 11. 2025. 
  11. ^ „Ne, Vlade Divac se nikad nije žalio na visinu”. Vijesti (на језику: бошњачки). 2. 9. 2015. 
  12. ^ „Dragi Lastane, ne želim više rasti – žali se „Vlade Divac“”. Index.hr (на језику: хрватски). 27. 2. 2003. 
  13. ^ „Elektronska patka”. NIN (на језику: српски). 
  14. ^ „Vlade Divac: Neću više da rastem!”. Radiosarajevo.ba (на језику: бошњачки). 26. 12. 2013. 
  15. ^ „U lažne vesti veruje se decenijama: Evo ko je izmislio vest o vrtoglavom rastu Vlade Divca”. Srbija Danas (на језику: српски). 4. 9. 2015. 
  16. ^ „Krompir - cYbEr MaGaZiN”. audiolinux.com. Приступљено 2023-10-06. 
  17. ^ „Home”. KORNET (на језику: српски). 2020-05-28. Приступљено 2023-09-24. 
  18. ^ „Home”. KORNET (на језику: српски). 2020-05-28. Приступљено 2023-10-07. 
  19. ^ „LEPOSAVA – PAVLE ĆOSIĆ”. KORNET (на језику: српски). Приступљено 2023-10-06. 
  20. ^ „Delicije Ilegalnih poslastičara u Booksi i Močvari”. Lupiga (на језику: хрватски). Приступљено 15. 11. 2025. 
  21. ^ а б „Павле Ћосић – Српско Књижевно Друштво” (на језику: енглески). Приступљено 2023-09-24. 
  22. ^ „UHAPŠEN OPASAN LUDAK: Nudio 10.000 evra za Vučićevo ubistvo!”. www.kurir.rs (на језику: српски). 2013-08-16. Приступљено 2025-07-24.  |first1= захтева |last1= у Editors list (помоћ)
  23. ^ „Dorćolsko ćoše Salvadora Dalija”. Moja španska priča (на језику: српски). Приступљено 2023-10-09. 
  24. ^ „Skriveni ćošak Beograda”. Mondo Srbija (на језику: српски). 2016-03-06. Приступљено 2023-10-09. 
  25. ^ „Датотека:Ćošak Salvadora Dalija.JPG — Википедија”. commons.wikimedia.org (на језику: српски). Приступљено 2023-10-09. 
  26. ^ „Краљевић Марко иде у Кину”. Politika Online. Приступљено 2023-10-09. 
  27. ^ „Ilegalni poslastičari – Arte.rs”. Arte.rs (на језику: српски). Приступљено 15. 11. 2025. 
  28. ^ „Metelkova – alternativna četvrt Ljubljane – Danijela Ćalasan” (на језику: енглески). 2018-10-12. Приступљено 2023-10-09. 
  29. ^ „Вучићева књига о обојеној револуцији хит на мрежама“ — Nova.rs
  30. ^ „Павле Ћосић”. Прометеј (на језику: српски). Приступљено 2023-09-24. 
  31. ^ Na veslu priča - trejler (на језику: српски), Приступљено 2023-10-06 
  32. ^ NOVA LEPOSAVA
  33. ^ „RTS :: Radio Beograd 2 :: Pavle Ćosić: Leposava”. www.rts.rs. Приступљено 2023-10-07. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Павле_Ћосић&oldid=30737204”