Павле Брановић

С Википедије, слободне енциклопедије
Павле Брановић
Seal Vlastimirovici (Principality of Serbia).png
Стилизовано знамење са печата кнеза Стројимира из 9. века
Датум рођења9. век
Датум смртинакон 924.
ДинастијаВластимировићи
ОтацБран
Период917/918921/924
ПретходникПетар Гојниковић
НаследникЗахарија Прибислављевић

Павле Брановић (грч. Παυλος) је био српски кнез из династије Властимировића, која је у Кнежевини Србији владала од 7. до 10. века. Право на српски престол полагао је као унук кнеза Мутимира. На власт је дошао око 917/918. године, уз подршку бугарског цара Симеона (893927). Потом је обновио добре односе са Византијом, услед чега је дошао у сукоб са бугарским царем. Власт је изгубио око 921/924. године, а наследио га је рођак Захарија Прибислављевић.[1]

Порекло и породица[уреди | уреди извор]

Павле је рођен током осме деценије IX века,[2] највероватније између 870. и 874. године, када се узима да су рођени први српски принчеви, који носе хришћанска имена (Стефан, Павле и Петар).[3] Његов отац Бран, био је средњи син кнеза Мутимира, најстаријег сина кнеза Властимира. У борбама око власти, који су захватили Србију после Мутимирове смрти 891/892. године, Павлов отац Бран је 895/896. године[1] покушао да из Хрватске освоји власт. Он је у сукобу са Петром Гојниковићем поражен и заробљен, након чега је ослепљен.[4]

Владавина[уреди | уреди извор]

Српске кнежевине у 9. и 10. веку.

Константин Порфирогенит као титулу кнеза Павла и других припадника династије Властимировића користи античкогрчки термин архонт, за који се сматра да у случају српских владара одговара титули кнеза.[1][5] Бугарско-византијски сукоби почетком X века, утицали су и на политичке прилике у тадашњој Србији. Бугарски цар Симеон Велики је збацио 917/918. године свог кума Петра Гојниковића са власти, због његових наводних веза са Византијом и на његово место поставио Павла Брановића, у покушају да осигура свој утицај у Србији. Византијски цар Роман Лакапин (919949) је послао 921. године војску предвођену Захаријом Прибислављевићем, Павловим братом од стрица и сином Мутимировог најстаријег сина и наследника Прибислава да свргну Павла са власти. У борбама која су уследиле, Захаријине трупе су поражене, а он сам је заробљен и послан у Бугарску, као заробљеник.[1]

Романтичарска представа кнеза Павла (19. век)

Међутим, политичке прилике на Балкану, навеле су Павла да промени своју политику и приближи се Византији. Овај његов потез, приморао је Симеона да поново војно интервенише у Србији и поново изврши промену на српском престолу. На челу бугарске војске, он је 921/924. године[6] послао некадашњег византијског штићеника Захарију, који се налазио у бугарској тамници. Није познато да ли је до борбе уопште дошло, али је извесно да је Захарија успео да преузео власт, док даља Павлова судбина није позната.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Ферјанчић 1959.
  2. ^ Живковић 2006.
  3. ^ Веселиновић & Љушић 2008.
  4. ^ Ћирковић 1981.
  5. ^ У „Летопису Попа Дукљанина“ се наводи да су српски владари тог доба носили титулу краља, али историчари одбацују тај податак као измишљен.
  6. ^ Историчари различито тумаче значење Порфирогенитових речи, пошто он два пута помиње да је прошло три године, не појашњавајући да ли је у питању један исти период или два различита.

Извори и литература[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Викизворник[уреди | уреди извор]


Претходник:
Петар Гојниковић
Кнез Србије
(917/918921/924)

Наследник:
Захарија Прибислављевић