Павле Брановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Павле Брановић
Pavle, Prince of the Serbs.jpg
Династија Властимировићи
Отац Бран
Претходник Петар Гојниковић
Наследник Захарија Прибислављевић

Павле Брановић је био српски владар који је, највероватније са титулом кнеза[1], владао Србијом крајем друге и почетком треће деценије X века (917/918921/924). Припадао је династији Властимировића, која је Србе довела на Балканско полуострво[2], а на власт је дошао као штићеник бугарског цара Симеона Великог (893927) који га је касније, због вођења провизантијске политике, збацио.

Порекло и породица[уреди]

Павле је рођен током осме деценије IX века[3], највероватније између 870. и 874. године, када се узима да су рођени први српски принчеви, који носе хришћанска имена (Стефан, Павле и Петар)[4]. Његов отац Бран, био је средњи син кнеза Мутимира, најстаријег сина кнеза Властимира. У борбама око власти, који су захватили Србију после Мутимирове смрти 891/892. године, Павлов отац Бран је 895/896. године[5][6] покушао да из Хрватске освоји власт. Он је у сукобу са Петром Гојниковићем поражен и заробљен, након чега је ослепљен.

Владавина[уреди]

Бугарско-византијски сукоби почетком X века, утицали су и на политичке прилике у тадашњој Србији. Бугарски цар Симеон Велики је збацио 917/918. године свог кума Петра Гојниковића са власти, због његових наводних веза са Византијом и на његово место поставио Павла Брановића, у покушају да осигура свој утицај у Србији. Византијски цар Роман Лакапин (919949) је послао 921. године војску предвођену Захаријом Прибислављевићем, Павловим братом од стрица и сином Мутимировог најстаријег сина и наследника Прибислава да свргну Павла са власти. У борбама која су уследиле, Захаријине трупе су поражене, а он сам је заробљен и послан у Бугарску, као заробљеник[2].

Међутим, политичке прилике на Балкану, навеле су Павла да промени своју политику и приближи се Византији. Овај његов потез, приморао је Симеона да поново војно интервенише у Србији и поново изврши промену на српском престолу. На челу бугарске војске, он је 921/924. године[7] послао некадашњег византијског штићеника Захарију, који се налазио у бугарској тамници. Није познато да ли је до борбе уопште дошло, али је извесно да је Захарија успео да преузео власт, док даља Павлова судбина није позната.

Референце[уреди]

  1. Константин Порфирогенит као титулу српских владара користи античкогрчки термин архонт, за који се сматра да у случају српских владара одговара титули кнеза ((Божидар Ферјанчић), „Византијски извори за историју народа Југославије II“, (фототипско издање оригинала из 1959) Београд. 2007. ISBN 978-86-83883-08-0.). У „Летопису Попа Дукљанина“ се наводи да су српски владари тог доба носили титулу краља, али историчари одбацују тај податак као измишљен.
  2. 2,0 2,1 Константин Порфирогенит, О управљању Царством (глава 32.)
  3. Живковић (2006)
  4. Веселиновић & Љушић (2001)
  5. Група аутора, Историја српског народа I, Београд 1981.
  6. Ферјанчић (2007)
  7. Историчари различито тумаче значење Порфирогенитових речи, пошто он два пута помиње да је прошло три године, не појашњавајући да ли је у питању један исти период или два различита.

Литература[уреди]

Примарни извори[уреди]

Научни радови[уреди]


Претходник:
Петар Гојниковић
Кнез Србије
(917/918921/924)

Наследник:
Захарија Прибислављевић