Павле Карађорђевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Павле Карађорђевић
Pavle Karađorđević.jpg
Датум рођења (1893-04-27) 27. април 1893.
Место рођења Петроград
Руска Империја
Датум смрти 24. септембар 1976.(1976-09-24)(83 год.)
Место смрти Париз
Француска
Династија Карађорђевићи
Отац Арсен Карађорђевић
Мајка Аурора Павлова Демидов
Супружник Олга Карађорђевић
Потомство Александар Карађорђевић
Никола Карађорђевић
Јелисавета Карађорђевић
Кнез намесник од Југославије
Период 9. октобар 193427. март 1941.
Претходник Александар I Карађорђевић
Наследник Петар II Карађорђевић
Coat of arms of Prince Paul of Yugoslavia.png

Павле Карађорђевић (Санкт Петербург, 15/27. април 1893Париз, 14. септембар 1976) је био члан династије Карађорђевић и кнез-намесник Краљевине Југославије после убиства краља Александра I Карађорђевића 1934. до 27. марта 1941. године. Био је једини син кнеза Арсена Карађорђевића, рођеног брата краља Петра I. Био је познавалац сликарства и уметности уопште.

До атентата на краља Александра године 1934. уопште се није бавио политиком већ је живео повучено са својом породицом. Из брака с грчком принцезом Олгом имао је синове Александра (1924), Николу (1926—1954) и кћер Јелисавету (1936). После атентата у Марсељу према опоруци краља Александра постао један од тројице чланова намесништва у име малолетног краља Петра II. Убрзо се наметнуо као једина стварна власт у Краљевини Југославији, док су намесници Иво Перовић и Раденко Станковић били само фигуре. У спољној политици проводио је политику отклона од Француске, покушавајући да одржи неутралност у све сложенијим европским околностима. Свестан унутрашњих слабости државе и њене рањивости у случају рата, покушао је решити националне проблеме у Југославији. Резултат његових договора са Влатком Мачеком било је стварање Бановине Хрватске 1939. године, као први корак у будућем преуређењеу централизоване државе. У свом деловању као реални политичар суочавао се с великим отпором српских политичара, посебно радикала.

Увидевши да Уједињено Краљевство нема намеру да заштити Југославију, заговарао је приступање Тројном пакту, што се и догодило 25. марта 1941. Само два дана касније, оборен је с власти војним пучем, који је народ масовно подржао. Кнез Павле је након државног удара ухваћен и протеран у Грчку. Уследио је немачки напад на Југославију 6. априла 1941. и капитулација након само 12 дана.

Павла су из Грчке британске снаге одвеле у Кенију и држале у заточеништву за време Другог светског рата. Након пуштања живео је у Француској, где је и преминуо 1976. године.

Биографија[уреди]

Кнез Павле као дечак у албанској народној ношњи.

Рођен је у Петрограду, 15/27. априла 1893. године као син кнеза Арсена и кнегиње Ауроре Павловне Демидов ди Сан Донато. Његови родитељи су 1895. године раскинули брачну везу и кнез Павле је од 1896. године живео у домаћинству свог стрица, кнеза Петра Карађорђевића у Женеви. Кнегиња Аурора је преминула 1904. године. Са осам година, уписали су га у школу госпођице Брехбул (Brechbuhl), коју су похађали његови рођаци кнегиња Јелена, кнежеви Ђорђе и Александар. Године 1903, његов стриц Петар, проглашен је за краља Србије.

Заједно са својим оцем кнезом Арсеном био је руски држављанин и српска влада је најпре издејствовала њихов отпуст, а затим су 1904. године примљени у српско држављанство и постали чланови Краљевског Дома. Кнез Павле се уписао у II београдску гимназију, у којој је матурирао 1912. године. Наредне, 1913. године, отишао је у Енглеску, где је уписан на универзитет Оксфорд.

Исте године је указом краља Петра I произведен у чин коњичког потпоручника. У јесен 1914. године узео је учешћа у ратним дејствима. У јануару 1915. године, разболео се од хепатитиса. До одласка на Крф обављао је дипломатске мисије у Италији и Енглеској, а од фебруара 1916. прикључио се главном штабу. На Крфу је радио у Међународном црвеном крсту. Крајем јануара 1917. боравио је у Солуну где је учествовао у припремама за пролећну офанзиву. Почетком 1918. био је на лечењу у Лондону. После рата ступио је на Оксфорд, у Колеџ Христова црква.

Кнегињу Олгу, најстарију кћер грчког принца Николе, упознао је у Лондону, у јулу 1922. године. Венчали су се 22. октобра 1923. на дан крштења прворођеног сина краља Александра I Карађорђевића, престолонаследника Петра. Венчани кум им је био војвода од Јорка, будући британски краљ Џорџ VI и његова супруга Елизабета, војвоткиња од Јорка. У августу 1924. године, родио им се син Александар.

Кнез Павле са синовима

Од 1925. године станују у Београду, у Старом двору. Лета проводе на Бохињском језеру (Словенија) и на путовањима. Кнез Павле има замисао да оснује Музеј модерне уметности у Београду. Од своје ране младости био је испољио велики интерес за уметност и највећи део свог слободног времена посвећује својој колекцији слика и уметничких предмета. Као студент у Оксфорду, беше поверио својим друговима, да му је амбиција да постане управник музеја. „Моја земља Србија, нема ни једну уметничку галерију, а већ много година желим да отворим галерију у Београду“ - писао је кнез Павле својим рођацима и пријатељима по Европи. Почео је да прикупља слике за свој музеј; до пролећа 1927. око педесет слика му је обећано или поклоњено. 1929. године оснива Музеј савремене уметности који је био смештен у Конаку кнегиње Љубице.[1]

У јуну 1928. породица кнегиње Олге и кнеза Павла добија принову - рађа им се други син, Никола.

Тек средином 1933. године краљ Александар се преселио у нови двор на Дедињу, а Стари двор пристаје да претвори у музеј. Почетком септембра, именовао је кнеза Павла за шефа свих музеја у Југославији.

Регент Југославије[уреди]

Унутрашња политика[уреди]

Кнез Павле и генерал Љубомир Марић на војној смотри на Бањици

У Марсељу је, 9. октобра 1934. године, извршен атентат на краља Александра I Карађорђевића. Тестаментом Краљевим, Кнез Павле је био предвиђен за намесника, заједно са Ивом Перовићем и Раденком Станковићем. Власт је у суштини припала Павлу Карађорђевићу, јер су друга двојица намесника сведена на „присутне грађане“.[2] На месту намесника, кнез Павле је остао све до пуча 27. марта 1941. године, када је отишао у изгнанство.

У паузи заседања Мале Антанте на Бледу, 24. августа 1938. године
Кнез Павле на насловној страници Тајма, 12. децембар 1938.[3]
На паради у Берлину, Хитлер и принц Павле, иза њих Иво Андрић, у јуну 1939. године

За време парламентарних избора 1935., због забране националних имена и институција у Хрватској и Словенији у политичке активности су протицале у знаку отпора наднационалном југословенству. Због забране националних имена и институција у Хрватској и Словенији створено је нерасположење према носиоцима „омрзнутог југословенства".[4] Изборе је добила листа актуелног председника владе Богољуба Јевтића. Кнез Павле је незадовољан Јевтићем, мандат за формирање владе поверио Милану Стојадиновићу. Исте године на краљев рођендан унапређен је у чин коњичког бригадног генерала и постављен на положај помоћника врховног инспектора целокупне војне силе Југославије.[5]

У априлу 1936. године, кнегиња Олга и кнез Павле добијају кћерку, Јелисавету.

Кнез Павле је практично је од почетка своје владавине упућивао предлоге Влатку Мачеку, вођи Хрватске сељачке странке, надајући се да ће покренути разговор о хрватском питању. На захтев регента, премијер Милан Стојадиновић и Мачек састали су се у јануару 1937, али Стојадиновић није био вољан попустити.

Кнез Павле је 1937. године повео преговоре о сређивању односа између Римокатоличке цркве и државе. Тадашњи патријарх Варнава Росић и Српска православна црква томе су се оштро противили и ушли у директан сукоб са владом. На дан заседања Скупштине на којој се расправљало о конкордату 19. јула 1937. године, заказани су и молепствије за болесног патријарха и литија, која је требало да крене од Саборне цркве, прође Кнез Михаиловом улицом и дође до Цркве Светог Саве. Управа Београда је забранила пролажење поворке том трасом, али она је ипак кренула и дошло је до сукоба са жандамеријом. Конкордат је 23. јула изгласан у Скупштини са 166 гласова за и 129 против. Патријарх Варнава је преминуо истог дана, а причало се да је отрован.

Због тог неуспеха да постигне било какав напредак у решењу хрватског питања, а делимично и због Стојадиновићевог све израженијег про-осовинског става, кнез Павле је сменио Стојадиновића у фебруару 1939.[6] На његово место поставио је Драгишу Цветковића, поверивши му посебно задатак да постигне споразум с Хрватима. Од италијанске окупације Албаније постало је јасно да се не може избећи скоро сигурно мешање Југославије у предстојећи европски рат, па је ово питање постало од виталне важности, јер ако дође рат, незадовољни не-српски народи, нарочито Хрвати, могли би земљи изазвати велике проблеме. Скоро шест месеци трајали су преговори, у убрзани након сазнања да су СССР и Трећи рајх пред потписивањем пакта о ненападању, влада Драгише Цветковића убрзала је преговоре са Хрватима и убрзо, 23. августа, потписан је споразум Цветковић-Мачек о стварању Бановине Хрватске. Централна влада је задржала контролу над спољном политиком, одбраном, спољном трговином, саобраћајем, религијом, рударством, осигурањем и образовном политиком. Бановина Хрватска је добила свој Сабор са седиштем у Загребу и свој буџет.[7]

По угледу на законодавство Хитлерове Немачке, влада Цветковић-Мачек је 16. септембра 1939. године донела две антисемитске уредбе: Уредбу о мерама које се односе на Јевреје у погледу обављања радњи са предметима људске исхране, којом је јеврејским трговцима забрањено да продају прехрамбену робу и Уредбу о упису лица јеврејског порекла за ученике универзитета, високих школа у рангу универзитета, виших, средњих учитељских и других средњих школа“, којим је наведено да се у ове образовне установе може уписати онолико ученика јеврејске националности колико је пропорционално укупном уделу у становништву.

Спољна политика[уреди]

И регент Павле и Милан Стојадиновић, премијер од 1935. до 1939, показивали су све израженију наклоност према силама Осовине, па су Италија и Југославија потписале споразум о пријатељству и ненападању 25. марта 1937. године.

Кнез Павле је 1. јуна 1939. посетио Берлин, због чега је Хитлер приредио војну параду да остави утисак на Павла. Недуго затим, током посете Великој Британији, 19. јула 1939. године бртански краљ Џорџ VI одликовао је кнеза Павла орденом подвезице, највишим британским одликовањем витешког реда установљеним још 1348. године.[8] Британкси краљ и краљица су тим поводом приредили пријем у Бакингемској палати на којем је присуствовало 900 званица. Када је избио Други светски рат, Југославија је прогласила своју неутралност.[9] Кнез Павле је од самог преузимања одговорности за Краљевину чинио све што је било у његовој моћи да Југославија не буде увучена у рат. То је било супротно интересима политике Уједињеног Краљевства на Балкану.

12. јануара 1941. године, британски амбасадор у Београду Роналд Кембел обавестио је кнеза Павла да Велика Британија сматра да је Југословенска неутралност постала неодржива.[10] 14. фебруара исте године Драгиша Цветковић и Александар Цинцар-Марковић састали су се са Адолфом Хитлером у Салцбургу. На овом састанку Југославији су понуђени повољни услови за приступање Тројном пакту али они нису прихваћени. Суочен са растућим немачким притиском да се што пре реши статус Југославије, кнез Павле покушава да пронађе савезнике који би војнички и финансијски подржали Југославију у случају рата. Међутим британски амбасадор избегава конкретан одговор на захтев за помоћ и сугерише Павлу да заједно са Грчком и Турском оформи војни савез који би се супротставио немачкој експанзији на Балкану. Кнез Павле затим шаље свог саветника др Владислава Стакића у Рим у покушају да приволи Мусолинија да подржи Југословенску неутралност. Међутим Мусолини је понудио склапање новог уговора између Београда и Рима који је између осталог подразумевао и италијанске гаранције за приступ Југославије Егејском мору. Кнез Павле није могао да прихвати овакав споразум зато што је он задирао у суверенитет тада пријатељске Грчке државе. Павле подршку није добио ни од амбасадора САД у Београду Артура Лејна који је изнео став да Југославија мора да се супротстави агресији ако жели да сачува независност али није могао да да гаранције да ће САД благовремено помоћи југословенску борбу.[11] Послењи покушај да се очува неутралност Југославије учињен је преко амбасадора Југославије у Москви, Милана Гавриловића. Међутим, према Гавриловићевом извештају иако нису отворено заговарали сукоб са Немачком, Руси нису подржали Југословенску неутралност јер им је одговарало отварање новог фронта на Балкану што би за неко време одложило неизбежан сукоб између Трећег Рајха и СССР.

После неуспешног покушаја да обезбеди подршку Југословенској неутралности од стране великих светских сила, кнез Павле је отпутовао 4. марта 1941. године у Берхтесгартен на тајни састанак са Адолфом Хитлером. Током састанка који је трајао пет сати и којем је поред Хитлера и Павла присуствовао још само Рибентроп, на Павла је извршен притисак да Југославија што пре донесе одлуку о приступању Тројном пакту. 6. марта 1941. године састао се Крунски савет краљевине Југославије који је, након што је Павле информисао присутне о резултатима састанка са Хитлером, донео одлуку о приступању Југославије Тројном пакту.[12] Доношењу одлуке претходила је расправа на којој је закључено да Југославија није спремна за рат са Немачком и да не може да рачуна на војну помоћ пријатељских држава.

Војни пуч[уреди]

У време када се одлучивало о судбини земље, кнез је имао само два избора: да прихвати предлог Адолфа Хитлера за приступање Тројном пакту, или да му се супротстави са ослабљеном армијом. Његова влада и Крунски савет одлучили су се за прву варијанту. Југословенска влада је 25. марта у Бечу потписала приступање Тројном пакт. Прва нота је обавезивала силе Осовине да поштују територијални интегритет и суверенитет Југославије. У другој ноти силе Осовине су обећале да неће тражити од Југославије било какву војну помоћ, а у трећој су обећали да неће тражити од Југославије дозволу да превоз своје војске преко југословенске територије током рата.[13]

Након што му је Драгиша Цветковић поднео извештај о потписивању Тројног пакта, кнез Павле је возом пошао на одмор у Брдо код Крања. Приступање Тројном пакту је изазвало бурна негодовања у земљи, војни удар и преузимање власти од краља Петра II, малолетног сина краља Александра.[14] Кнез Павле је за пуч чуо док је воз био у Винковцима, али је наставио пут. Сутрадан ујутро, нови председник владе Душан Симовић је наредио генералу Петру Недељковићу да се Павле спроведе из Забрежића код Брежица у Загреб. По доласку у Загреб, кнез Павле је спроведен у Бански двор. У кратком сусрету са Влатком Мачеком, Мачек му је понудио да прихвати услуге Четврте армије која је у потпуности била састављена од Хрвата и да отпочне преговоре са пучистима.[12] Павле је одбио Мачекову понуду зато што није желео да изазове грађански рат и угрози живот чланова своје породице који су се, у том тренутку налазили у Београду. До Београда је стигао у пратњи бана Ивана Шубашића. По доласку у Београд, у Министарству Војске, кнез Павле је потписао своју оставку у присуству генерала Симовића и Мирковића и професора Радоја Кнежевића, након чега му је дозвољено да се састане са својом породицом. Остављено им је четири сата да се спакују и у једанест сати увече, кнез Павле и његова породица укрцали су се у специјални воз који их је одвезао до грчке границе. Истог дана малолетни краљ Петар је проглашен пунолетним.

Немачки напад на Југославију почео је 6. априла 1941. године. Слабо наоружана и још горе припремљена за рат против неупоредиво јачег непријатеља, Југославија је била окупирана за само једанаест дана. Представници врховне команде Војске краљевине Југославије потписали су 17. априла 1941. године безусловну капитулацију.

Егзил[уреди]

Принуђен да оде у егзил, кнез Павле је из Београда отишао са породицом у Грчку, затим у Каиро. После неколико недеља, под будним оком британске обавештајне службе, пресељен је у Најроби (Кенија). Тамо је, што због климе, што због удаљености од света коме је припадао, имао тешкоћа са здрављем. У таквим, нарочито тешким условима живота, породица ће остати све до почетка јуна 1943. године, када ће бити пребачени у Јужну Африку, у Јоханезбург.

Доласком комуниста на власт у Краљевини Југославији њему и целокупној породици Карађорђевића је забрањен повратак у отаџбину. Одлуком Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, кнез Павле Карађорђевић проглашен је издајником народа јер је водио спољну политику приближавања силама Осовине.

Судбина му се осмехнула тек почетком 1947. године, када су британски краљ Џорџ и краљица Елизабета посетили Јоханезбург и том приликом примили у аудијенцију кнеза Павла и кнегињу Олгу. Са новим пасошем и швајцарском визом стигао је у Женеву крајем октобра 1948. године. Убрзо му је било допуштено да посети и Уједињено Краљевство. Поводом смрти краља Џорџа VI, фебруара 1952. године, био је позван у Виндзор и присуствовао је сахрани оданог пријатеља. Наредне године је, као краљевски сродник, позван је и на крунисање британске краљице Елизабете II.

На дан 12. априла 1954. године, велика несрећа задесила је породицу кнеза Павла и кнегиње Олге. У аутомобилском удесу у близини Лондона Кнез Никола је изгубио живот. Кнез Павле никада није прежалио смрт сина.

Поживео је још 22 године, станујући у Паризу. Путовао је мање него раније. Његова љубав за лепе уметности, међутим није престајала. Пред крај, поклањао је својим омиљеним музејима и галеријама слике и ретке уметнине.

Кнез Павле Карађорђевић је преминуо 14. септембра 1976. године, у Америчкој болници у Неију, крај Париза. Сахрањен је на гробљу у Лозани, у Швајцарској, одакле је ексхумиран 28. септембра 2012.[15] да би био сахрањен на Опленцу. Посмртни остаци кнеза Павла, кнегиње Олге и њиховог сина кнеза Николе пренети су у Саборну цркву у Београду 4. октобра 2012. око 18 сати, где су остали до 5. октобра у 17. сати[16][17] када су кренули пут Опленца где су сахрањени 6. октобра 2012. уз највише државне почасти. Догађају на Опленцу су присуствовали чланови породице Карађорђевић, као и њихови сродници из других краљевских кућа, скупу се обратио председник Србије Томислав Николић, затим кратко кнегиња Јелисавета Карађорђевић и потом принц Александар II Карађорђевић на српском и на енглеском језику.[18][19][20]

Верослав Ранчић је написао роман „Коначна истина“ о животу породице кнеза Павла, у припремању грађе за ово дело помогла је и принцеза Јелисавета Карађорђевић тако што је опширно одговорила на 186 питања. По том роману написана је истоимена драма.

Кућа у којој је живела породица кнеза Павла у Паризу касније је постала власништво Филипа Цептера.[21]

Међу одликовањима кнеза Павла треба издвојити следећа: Орден белог орла III степена, Орден Карађорђеве звезде, дански Орден белог слона, Орден Легије части I реда и Орден подвезице, којим га је британски краљ Џорџ VI одликовао 17. јула 1939. године. Ово је одликовање витешког реда основаног 1348. године, и додељује се за изузетне врлине, у ретким приликама.

Рехабилитација[уреди]

За више информација Процес рехабилитације кнеза Павла Карађорђевића

Рехабилитован је одлуком Вишег суда у Београду децембра 2011. године.[22][23]

Преци Павла Карађорђевића, три колена уназад
Павле Карађорђевића Отац:
Арсен Карађорђевић
Деда (по оцу):
Александар Карађорђевић, кнез
Прадеда:
Ђорђе Петровић Карађорђе
Прабаба:
Јелена Јовановић
Баба (по оцу):
Персида Ненадовић
Прадеда:
Јеврем Ненадовић
Прабаба:
Јованка Миловановић
Мајка:
Аурора Павловна Демидова
Деда (по мајци):
Павел Павлович Демидов
Прадеда:
Павел Николајевич Демидов
Прабаба:
Аурора Карамзина
Баба (по мајци):
Елена Петровна Трубецкаја
Прадеда:
Пјотр Никитич Трубецкој
Прабаба:
Елизавета Есперовна Белосељскаја

Породица[уреди]

Родитељи[уреди]

име слика датум рођења датум смрти
Кнез Арсен
Knez Arsen Karađorđević.jpg
16. април 1859. 19. октобар 1938.
грофица Аурора Павловна Демидова
Avrora Pavlovna Demidova 2.jpg
2. новембар/3. новембар 1873. 28. јун 1904.

Супружник[уреди]

име слика датум рођења датум смрти
Кнегиња Олга
Kneginja Olga.jpg
11. јун 1903. 16. октобар 1997.

Деца[уреди]

име слика датум рођења датум смрти супружник
Кнез Александар
Knez Aleksandar (Pavlov) Karadjodjevic.gif
13. август 1924. Кнегиња Марија; Кнегиња Барбара
Кнез Никола 29. јун 1928. 12. април 1954. није био ожењен
Кнегиња Јелисавета
Knjeginja Jelisaveta Karadjodjevic.jpg
7. април 1936. Хауард Оксенберг; Нил Балфур; Мануел Уљоа Елијас

Државна сахрана 6. октобра 2012[уреди]

Државна сахрана одржана 6. октобра. 2012 године[24] у Цркви Светог Ђорђа на Опленцу где су били сахрањени посмртни остаци Кнеза Павла, Кнегиње Олге и Кнеза Николе, након што су били пренети из Лозане, Швајцарска.

Присутни[уреди]

Српска краљевска породица[уреди]

Велики број чланова династије били су присутни сахрани:

Одликовања[уреди]

Домаћа одликовања[уреди]

Страна одликовања[уреди]

  • GRE Order of George I - Grand Cross BAR.png Орден Ђорђа I (Краљевина Грчка)
  • Orderelefant ribbon.png Орден Слона (Краљевина Данска)
  • Order of the Most Holy Annunciation BAR.svg Орден Пресвете Благовести (Краљевина Италија).
  • Cavaliere di gran Croce Regno SSML BAR.svg Орден Светог Мауриција и Лазара (Краљевина Италија).
  • Cavaliere di Gran Croce OCI Kingdom BAR.svg Орден круне Италије (Краљевина Италија).
  • OrderofCarolI.ribbon.gif Орден Карола Првог (Краљевина Румунија)
  • TOSC Order of Santo Stefano BAR.svg Орден светог Стефана (Војводство Тоскана)
  • Legion Honneur GC ribbon.svg Орден Легије части (Француска)
  • Order of the Garter UK ribbon.png Орден Подвезице (Уједињено Краљевство)
  • UK Order St-Michael St-George ribbon.svg Орден Светог Михаила и Светог Ђорђа (Уједињено Краљевство)
  • UK Royal Victorian Order ribbon.svg Краљевски Викторијански орден (Уједињено Краљевство)

Црквена одликовања[уреди]

  • Ordo Militia Aurata or Ordine dello Speron d'Oro o Milizia Aurata.png Орден Златне мамузе (Света столица)

Напомене[уреди]

Референце[уреди]

  1. Јанковић (2007). стр. 244.
  2. Петрановић (1988). стр. 211.
  3. Тајм часопис, 12. децембар 1938., Приступљено 8. 4. 2013.
  4. Петрановић (1988). стр. 265.
  5. Војни указ, Службене новине, Број 33, 1935.
  6. Tomasevich (1975). стр. 23.
  7. Hoptner (1962). стр. 154.
  8. Јанковић (2007). стр. 57.
  9. Hoptner (1962). стр. 167.
  10. Јанковић (2007). стр. 13.
  11. Јанковић (2007). стр. 15.
  12. 12,0 12,1 Јанковић (2007). стр. 53.
  13. Hoptner (1962). стр. 240.
  14. Hoptner (1962). стр. 266.
  15. Лозана: Ексхумирана кнежевска породица („Вечерње новости“, 28. септембар 2012), Приступљено 8. 4. 2013.
  16. Србија дочекала кнеза Павла („Вечерње новости“, 4. октобар 2012), Приступљено 8. 4. 2013.
  17. Посмртни остаци кнеза Павла пренети у Саборну цркву („Блиц“, 4. октобар 2012), Приступљено 8. 4. 2013.
  18. Кнез Павле почива у Србији („Политика“, 6. октобар 2012), Приступљено 8. 4. 2013.
  19. Опленац: Кнез коначно нашао мир међу својима („Вечерње новости“, 6. октобар 2012), Приступљено 8. 4. 2013.
  20. Сахрањен кнез Павле на Опленцу, помирили се Карађорђевићи („Блиц“, 6. октобар 2012), Приступљено 8. 4. 2013.
  21. LOPUŠINA, Marko. „Цептерови: Најуспешнији српски пар у Европи („Вечерње новости“, 25. март 2011)”. Novosti.rs. Приступљено 27. 2. 2014.. 
  22. Рехабилитација Карађорђевића: кнез Павле није издао („Вечерње новости“, 14. децембар 2011), Приступљено 8. 4. 2013.
  23. Кнез Павле коначно рехабилитован („Прес“, 15. децембар 2011), Приступљено 8. 4. 2013.
  24. Oplenac: Knez konačno našao mir među svojima | Reportaže | Novosti.rs

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Више информација на тему
Павле Карађорђевић
пронађите на Википедијиним сестринским пројектима:
Претражите Оставу Медији на Остави
Претражите Викивести Актуелности на Викивестима