Пређи на садржај

Пад Римског царства (филм)

С Википедије, слободне енциклопедије
Пад Римског царства
Филмски постер
Изворни насловThe Fall of the Roman Empire
РежијаЕнтони Ман
СценариоБен Барзман
Базилио Франкина
Филип Јордан
ПродуцентСамјуел Бронстон
Главне улогеСофија Лорен
Стивен Бојд
Алек Гинис
Џејмс Мејсон
Кристофер Пламер
Мел Ферер
Омар Шариф
МузикаДимитри Тиомкин
Директор
фотографије		Роберт Краскер
МонтажаРоберт Лоренс
Продуцентска
кућа		Samuel Bronston Productions
ДистрибутерParamount Pictures
Година1964.
Трајање185 минута[1]
ЗемљаСАД
Језикенглески
Буџет16 милиона долара[2]
Зарада4,8 милиона долара (САД)[3]
IMDb веза

Пад Римског царства (енгл. The Fall of the Roman Empire) је амерички епски историјско-драмски филм из 1964. године у режији Ентонија Мана и продукцији Самјуела Бронстона, са сценариом који су написали Бен Барзман, Басилио Франкина и Филип Јордан. Главне улоге у филму тумаче Софија Лорен, Стивен Бојд, Алек Гинис, Џејмс Мејсон, Кристофер Пламер, Мел Ферер и Омар Шариф. Назив филма се не односи на коначни пад Западног римског царства, које је у стварности опстало још вековима након периода приказаног у филму, већ на почетак корупције и декаденције који су довели до пропасти Рима. Филм се детаљно бави проблемом наследства царске власти и истражује однос између оца и сина у контексту царске политике, као и природу и границе лојалности и пријатељства.

По завршетку снимања филма Ел Сид (1961), Ентони Ман је у једној књижари пронашао примерак шестотомног дела Едварда Гибона из 18. века, Опадање и пропаст Римског царства. Он је предложио филмску адаптацију књиге Самјуелу Бронстону, који је пристао да продуцира пројекат. Филип Јордан је ангажован да напише сценарио, док је Чарлтон Хестон првобитно био планиран за главну улогу. Међутим, Хестон је одустао од овог филма и прихватио главну улогу у другом остварењу. За бројне улоге у филму ангажовани су истакнути глумци. Коначну верзију сценарија написали су Бен Барзман и Басилио Франкина, уз пролог који је написао историчар Вил Дјурант. Снимање је почело у јануару 1963, а завршено је у јулу исте године. У филму је коришћен највећи филмски сет на отвореном у дотадашњој историји кинематографије — реплика Римског форума површине 92.000 m².

Филм је премијерно приказан 24. марта 1964. у Лондону, док је у америчким биоскопима објављен два дана касније. Критичари су сматрали да сценарију недостају емоције и људскост, а да је режија погрешно усмерена, али су похвалили величину и раскош филмских спектакла. Филм је доживео финансијски неуспех на биоскопским благајнама, зарадивши 4,8 милиона долара наспрам буџета од 16 милиона долара.

Радња

[уреди | уреди извор]

У зиму 180. године нове ере, оболели римски цар Марко Аурелије бори се да спречи германска племена да изврше инвазију на његове северне територије на дунавској граници. Његови најближи сарадници су Тимонид, бивши грчки роб, и строги и поштени генерал Гај Ливије. Приватно, Аурелије гаји егалитарне идеале и жели наследника који ће реформисати Римско царство и дати једнака права свим његовим поданицима; то из конкуренције искључује његовог сина Комода, који преферира чврсту руку. Уместо њега, Аурелије одлучује да за наследника именује Ливија, Комодовог најбољег пријатеља и љубавника цареве ћерке Луциле.

Пре него што Аурелије успе да објави свој план, трује га Комодов пријатељ Клеандер, који се са својим савезницима нада да ће осигурати сопствену политичку будућност тако што ће обезбедити Комодов долазак на престо. Сматрајући да плебејац попут њега никада не би био прихваћен као цар без Аурелијеве изричите подршке, Ливије пушта свог старог пријатеља да преузме престо. Комод није био део завере о убиству, али ипак мрзи свог оца јер је покушао да му ускрати престо. Он се посвећује томе да поништи све Аурелијеве реформе о једнакости и уводи огромне порезе у провинцијама како би обогатио град Рим.

У међувремену, Ливијева војска побеђује Германе на граници. Међу заробљеницима су поглавица Баломар и његова свита. Тимонид и Луцила убеђују Ливија да се заложи за милост према пораженим варварима, настављајући тако Аурелијево наслеђе. Тимонид стиче поверење Германа тако што успешно пролази кроз тежак испит храбрости — држи руку у пламену бакље без крика — након чега они пристају да се подвргну одлуци Римског сената. Упркос Комодовом непријатељству, Ливијеви и Тимонидови говори убеђују сенаторе да дозволе германским заробљеницима да постану мирни земљорадници на италијанском тлу, чиме подстичу и остале варваре да сарађују са Римом уместо да се боре против њега. Осујећених планова, Комод шаље Ливија назад на северну границу, а Луцилу у Јерменију, где је са њиховим краљем Сохемом везује политички брак без љубави.

Луцила се придружује побуни у источним провинцијама Царства, где је глад додатно погоршана новим порезима. Комод шаље своју северну војску против побуњеника, знајући да ће Ливије оставити по страни лична осећања и борити се да сачува јединство Царства. Док се супротстављене римске војске састају за битку, стиже Сохем и напада Ливија како са јерменском војском, тако и са трупама позајмљеним од највећег римског непријатеља, Персијанаца. Побуњеници патриотски одлучују да се боре против Персије уместо против Рима, придружујући се Ливију и помажући му да порази Сохема. Као награду, Комод проглашава Ливија својим савладаром, али под условом да северна војска сурово казни побуњене провинције.

Одбијајући овај чин бруталности, Ливије и Луцила воде своју војску ка Риму са намером да приморају Комода на абдикацију. Цар одговара тако што подмићује војнике да на лојалност, а затим врши масакр над Тимонидом и становништвом германске колоније. Луцила покушава да унајми Верула, Комодовог гладијаторског телохранитеља, да убије њеног брата; Верул то одбија, признајући да је спавао са Аурелијевом женом и да је Комод заправо његов ванбрачни син.

Сенат проглашава Комода божанством, а Ливије и Луцила су осуђени да буду живи спаљени као људске жртве новоме богу, док римски грађани пијано славе. Узимајући у обзир њихово некадашње пријатељство, Комод нуди Ливију двобој за престо. Њих двојица се боре копљима на Римском форуму, где Ливије на крају убија Комода. Ливије је коначно слободан да постане цар, али је изгубио веру у могућност реформе Рима. Он напушта град са Луцилом, док се Комодови стари саветници боре за престо и надмећу у подмићивању војске како би обезбедили њену подршку.

Епилог наводи да, иако Римско царство није пало одмах, унутрашња корупција је неизбежно довела до његовог коначног колапса.

Улоге

[уреди | уреди извор]

Награде

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „The Fall Of The Roman Empire”. British Board of Film Classification. Архивирано из оригинала 3. 4. 2024. г. Приступљено 3. 4. 2024. 
  2. ^ Hopper, Hedda (20. 3. 1964). „'Roman Empire' Has $16 Million Look: Pageantry and Performances in Bronston Film Praised”. Los Angeles Times. Part V, p. 14 — преко Newspapers.com. 
  3. ^ „The Fall of the Roman Empire (1964)”. The Numbers. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пад_Римског_царства_(филм)&oldid=31681990”