Пад Цариграда (1453)

С Википедије, слободне енциклопедије
Пад Цариграда
Део Византијско-османских ратова
THE FALL OF CONSTANTINOPLE, ITALY, PROBABLY VENICE, LATE 15THEARLY 16TH CENTURY. Private coll..jpg
Пад Цариграда, дјело непознатог млетачког умјетника с краја 15. и почетка 16. вијека. Видљиви су османски, а такође и ђеновски, млетачки, критски и византијски бродови. Османске заставе се вијоре над Златном капијом и Керкопортом, док се облаци дима дижу изнад града.
Време:6. април29. мај 1453.
Место:Константинопољ
Исход: Османско освајање Цариграда.
Сукобљене стране
Османски султанат  Источно римско царство
Команданти и вође
Мехмед II Византија Константин Палеолог 
Византија Лука Нотарас Погубљен
Ђеновска република Ђовани Ђустинијани (ПОР)
Орхан Челеби Погубљен
Јачина
80.000 војника, 6 трирема, 10 бирема, 15 веслачких галија, око 75 фуста и 20 парандарија 7.000 - 8.000 војника, 26 бродова
Жртве и губици
непознато цео гарнизон

Пад Цариграда, познато и као пад Константинопоља (грч. Άλωση της Κωνσταντινούπολης, отур. فتح قسطنطنیه, тур. Kostantinopolis Kuşatması) или освајање Истанбула (тур. İstanbul'un fethi), опсада је пријестонице Источног римског царства Константинопоља (Цариград), коју је спроводила војска османског султана Мехмеда II од 6. априла до 29. маја 1453. године. Пад Цариграда означио је уништење Источног римског царства, које је познато и као Византија.

Византија је 1453. сведена територијално на Пелопонез, неколико острва у Егејском и Мраморном мору и предграђе Цариграда, а више није могла да издржи растућу моћ Османског султаната. Са почетком од Бајазита I, османски султани су више пута опсједали и блокирали Цариград (1393—1394, 1394—1402, 1411. и 1422). Нису успјели да заузму град, али су стекли контролу над већим дијелом Балкана. Посљедња опсада почела је у априлу 1453. године. Упркос бројним апелима Ромеја[а] према Западу, само је мали италијански контингент стигао у помоћ цару Константину. Заједно са 5.000 Ромеја, укупан број бранилаца Цариграда достигао је 7 или 8 хиљада војника. Османска војска их је знатно надмашила: Мехмед II је имао око 70 хиљада војника и преко 120 бродова. Послије двомјесечног отпора, Цариград је пао 29. маја 1453. године. Посљедњи византијски цар, Константин XI је погинуо у борби. Мехмед II је ушао у освојени и опљачкани град, а у знак сјећања на заузимање добио је надимак Фатих (од арап. فاتح — „освајач”), а Цариград је учинио новом пријестоницом своје државе. Побједа је Османлијама обезбједила превласт у источном Средоземљу. Град је остао пријестоница Османског царства до његовог распада 1923. године.

Пад Цариграда је дубоко утицао на цио свијет, нарочито на западу Европу. Падом Цариграда, „другог Рима”, настао је концепт континуитета — Трећи Рим. Многи историчари, укључујући Жула Мишлеа, вјеровали су да пад Цариграда представља крај средњег вијека и почетак ренесансе. Међутим, ово гледиште све више оспоравају савремени историчари, који на пад Цариграда гледају само као на крај Римског царства.

Предисторија[уреди | уреди извор]

Пропадање Византије[уреди | уреди извор]

Јуриш крсташа на Цариград 1204. године, дјело Тинторета из 1580. године.

Источно римско царство (Византија) је настало 395. након распада Римског царства, а до 15. вијека је одавно прошло све периоде успона и процвата и била је у дубоком опадању. Током једанаест вијекова постојања, Цариград је био под опсадом много пута, али је само једном заузет и опустошен — током Четвртог крсташког рата 1204. године. Заузимањем града крсташи су створили латинску државу са Цариградом као пријестоницом, док је на остатку територије Византије настао низ држава насљедница — Никејско царство, Епирска деспотовина и Трапезунтско царство. Њихови владари су ратовали као савезници против Латина, али су се борили и међу собом за византијски пријесто.[2] Палеолози, који су владали Никејом, ослободили су Цариград 1261. од Латина и обновили Византију. Послије тога, држава је скоро стално била у рату, одбијајући узастопне нападе Латина, Срба, Бугара и Османлија.[3] Црна смрт убила је 1347. године најмање трећину становника Цариграда.[4]

Главни противник Византије био је Османски султанат, чији су владари Византију видјели као препреку ширењу своје моћи у регији. Османлије су први пут опсједале Цариград под Бајазитом I (1393—1394); током друге опсаде град је спашен тек Тамерлановом побједом над Бајазитом 1402. године.[5] Период грађанског рата у Османском султанату који је услиједио (1402—1413), када су Бајазитови синови подијелили државу и пријесто, био је период релативног затишја за Цариград.[6] Тек 1411. један од претендената на османски пријесто, Муса Челеби, опсједао је Цариград, пошто је византијски цар Манојло II подржао његовог супарника Сулејмана Челебија.[7] Међутим, Ромеји нису могли да искористе овај предах да ојачају царство. Супарништво између Источне и Западне цркве ометало је организовање помоћи са запада.[6] Цареви су интервенисали у династичким споровима Османлија, покушавајући да ослабе моћ османског султана или да промовишу приступање њима лојалног кандидата. Бајазитов унук Мурат II је опсједао Цариград 1422. године. Пошто није могао да заузме град, опљачкао је византијске посједе на Пелепонезу и отпочео опсаду Солуна. Као одговор, византијски цар Јован VIII је организовао побуну Мустафе Челебија и приморао Мурата да се врати у Анадолију да би је сузбио.[8] Међутим, Мурат се није повукао и 1430. османске снаге су заузеле и опљачкале Солун, поробљавајући становништво.[9]

Убрзо након Великог црквеног раскола, папа Гргур VII је рекао: „Било би много боље да земља остане под влашћу муслимана него да њоме владају хришћани који одбијају да признају права Католичке цркве”.[10] Овакав однос према Источној цркви на Западу у цјелини се задржао до 15. вијека, а Запад је помагао Цариград само у случају непосредне пријетње католичким земљама. Други лионски сабор 1274. разматрао је питање уједињења цркава и добио пуно одобрење 200 католичких бискупа и изасланика византијског цара Михаила VIII. Заиста, неки византијски цареви из династије Палеолог примљени су у Латинску цркву. Услијед јачања османске пријетње, цар Јован VIII одлучио је да постигне споразум са Католичком црквом, пошто је од тога зависила помоћ западних земаља. Отпловио је у Италију 1438. године, а са собом је повео 700 богослова и епископа, с којима је учествовао на Ферарско-фирентинском сабору, гдје је склопљена унија. Међутим, није постигао свој циљ — свештенство Византије масовни није подржало унију.[11]

Стезање обруча[уреди | уреди извор]

Карта јужног Балкана и западне Анадолије 1453. године.

Османлије нису успјеле у покушају да заузму Београд 1440, што је дало наду у Европи. Папа је најавио нови крсташки поход под заповједништвом Владислава III, краља Пољске, велики кнез Литваније и краљ Угарске. Послије неколико пораза 1443—1444, Мурат II је потписао Сегедински мир са Владиславом на 10 година и повукао се са војском у Анадолију, гдје је освојио Караманидски беглук и одрекао се власт у корист сина малољетника.[12] Тако је 1444, Мехмед II са 12 година први пут постао османски султан. Овај догађај је испровоцирао хришћане и, прекршивши мир, Владислав се супротставио Османлијама. Мурат је био принуђен да се врати на чело војске, а крсташи су 1444. поражени у бици код Варне, гдје је и Владислав убијен. Мурат се поново повукао с власти, што је изазвало нову офанзиву — из Угарске.[13] И Мурат, који се поново вратио на власт, однио је нову побједу над хришћанима — у бици на Косову пољу 1448. године.[14] Исте године умире Јован VIII, а насљеђује га брат Константин, морејски деспот.[3] У то вријеме, Византија више није имала средстава да се одупре Османлијама и чак је била принуђена да пошаље изасланика Мурату, како би он пристао на Константинов долазак на власт.[15]

Град је опустошен као резултат општег опадања царства и до 1453. се састојао од неколико насеља ограђених зидинама одвојених огромним пољима, унутар Теодосијевих зидина из 5. вијека.[16] У њему је живјело, према ријечима савременика, од 30 до 50 хиљада становника.[17] Палеолози су имали ограничену власт на малом простору: у самом Цариграду, на неколико острва Егејског и Мраморног мора и на дијелу Пелопонеза у Морејског деспотовини.[18] Српска деспотовина је постала османски вазал, а у дужности њеног владара, деспота Лазара, спадало је пружање војне помоћи султану на захтјев. Дакле, у опсади Цариграда 1453. учествовао је српски одред из Новог Брда (Константин из Островице је писао о 15 стотина коњаника[19]). Краљевина Босна је била ослабљена унутрашњима сукобима и нестала је 1463, убрзо након пада Цариграда. Територија бившег Бугарског царства припадала је Османлијама више од пола вијека.[20] До средине 15. вијека Цариград се практично налазио у средини османске државе, између њених европских и азијских посједа и био је потпуно окружен њима.[18]

Почетак друге Мехмедове владавине[уреди | уреди извор]

Портрет Мехмеда II, дјело Ђентила Белинија из 1480. године.

Мурат умире 1451, а Мехмед поново постаје султан. Многи у тадашњој Европи су га погрешно процијенили као незрелог и неспособног младића.[21] Франческо Филелфо је писао француском краљу Шарлу VII да је носи султан млад, неискусан и простодушан.[22] Ово мишљење се заснивало на понашању Мехмеда у првом периоду његове владавине.[21] Да, и први кораци младог султана, који је показао снисходљивост према сусједним хришћанским владарима и вратио неколико утврђење српском деспоту Ђурађу (1427—1456), допринијели су оваквом мишљењу.[23] Мехмед је на почетку своје владавине чак обновио мир са Византијом и обећао да ће платитииздржавање могућег претендента на османски пријесто Орхана, јединог могућег Мехмедовог супарника, унука Сулејмана Челебије. Овај договор је, у ствари, био откуп, у замјену за који су се Ромеји обавезали да неће подржати Орханове могуће претензије на пријесто. Таква сагласност новог султана објашњавала се потребом да се добије на времену ради смиривања јањичара и Ибрахим-бега II, који су покушали да искористе промјену султана да прошире своје посједе.[24][25][26][22]

Након ступања на пријесто, Мехмед II је одлучио да заузме Цариград.[10] Према савременику догађаја Дуки, „ноћ и дан, одлазећи у кревет и устајући, у својом дворцу и ван њега, имао је једну мисао и бригу, каквим војним лукавством и уз помоћ којих машина да заузме Цариград”.[27] Новом султану су били потреби обновљени мировни споразуми са Угарском и Млетачком републиком, да би бар привремено обезбиједио њихово немијешање у сукоб са Византијом. Царев савјетник Георгије Сфранцес брзо је схватио пријетњу од младог султана,[22] и предложио Константину да се ожени српском прицезом Маром Бранковић, Мехмедовом маћехом и Муратовом удовицом. Овај брак би унаприједио савез са Србијом и помогао да се неутралише османске опасност, пошто се Мехмед према Мари односио с поштовањем. Међутим, Мара је то одбила, тврдећи да се заклела да ће се у случају удовиштва посветити само Богу.[28]

Док је султан био у Анадолији, успјевши толико да умири Ибрахима и друге бегове, Константин XI је безуспјешно покушао да изврши притисак на Мехмеда. Мехмеду је послао изасланика, подсјећајући га да му није исплаћен износ за издржавање Орхана. Изасланици су запријетили, да ће, уколико се износ не удвостручи, принц бити ослобођен и да ће моћи да изнесе своје претензије на османски пријесто.[22][29][30] Сличан маневар употребом претендента на пријесто некада је успјешно примијенио Константинов отац, Манојло II (1391—1425). Када су Константинови изасланици пренијели ову поруку великом везиру Халил-паши, за којег се сматрало да је традиционално пријатељски настројен према Византији, он је побјеснио и викао на изасланике, пошто их примио у Бурси.[22][30] Дука је пренио Халилове ријечи:[22]

О, глупи Грци, довољно сам патио због вас, који околишате… Глупаци, мислите да можете да нас уплашите својим измишљотинама — и то док је мастило на нашем споразуму још увијек влажно! Нисмо дјеца, глупи и слаби. Ако желите нешто да урадите — молимо вас… Постићи ћете само једно: изгубити чак и оно мало што још посједујете.

Сам Мехмед је мирно реаговао на пријетње Ромеја и поручио изасланицима да ће размотрити молбу цара по повратку у своју пријестоницу Једрене.[22][30]

Припреме опсаде[уреди | уреди извор]

Блокада Босфора[уреди | уреди извор]

Цариград са Пером, Румејлихисаром и Андолухисаром. Схематски приказ на Трапезундском Касонеу. Аутор Аполонио Ђовани ди Томасо (послије 1461).

У османском руководству биле су супротстављене двије стране. Халил-паша, бившу Муратов велики везир, представљао је борачку страну. Противио се скупом рату и нејасном исходу: заузимање Цариграда му се није чинило као приоритет, а пријетњу коју је град представљао за Османски султанат видио је као безначајну. Овом ставу су се успротивили Мехмедови млађи штићеници.[31] Мехмед је постојано ишао ка заданом циљу. Крајем 1451. одузео је приходе градова доњег тока Струме, који су подржавали Орхана, протјерао Грке из тих градова[32] и мобилисао раднике за изградњу Румелијске тврђаве (Румелихисар), која је првобитно названа Богаз-кесен („резач мореуза”, „блокада мореуза”). Изградња је почела под назором Заганос-паше 15. априла 1452, а мјесец и по касније тј. 26. марта, Мехмед је стигао на градилиште да провјери ток радова.[22][25][33] Румелихисар је подигнут на најужем дијелу Босфора, на европској обали неколико километара сјеверно од Пере, наспрам Анадолијске тврђаве (Андолухисар), коју је саградио Бајазит, Мехмедов прадјед. У том тренутку, мореузова најмања ширина била је 702 м. Такав распоред тврђава омогућио је контролу проласка бродова кроз Босфор. Од тада су, под пријетњом османских топова, сви бродови морали да се привезују за обалу, гдје су прегледани и плаћали пролаз.[34][35] За изградњу тврђаве, Османлије су у јулу срушиле неколико цркава и зграда, што је изазвало протест мјесног становништва, а као одговор јањичари су их опколили и убили. Константин је покушао да спријечи изградњу тврђаве. Цар је схватио да је ова грађевина први корак ка нападу на Цариград. То је онемогућило допремање појачања и хране из ђеновских колона у Црном мору. Пошто је и Дарданели био под османском контролом, то је значило потпуну блокаду Цариграда са мора. Сада је Мехмед имао прилику да Цариград уништи изгладњавањем. Цар је послао изасланике султану како би изразио своје неслагање са градњом. Изасланици су се позвали на византијско-османски уговор, који је забрањивао изградњу утврђења у регији, али је Мехмед једноставно игнорисао изасланике и није их примио. Као одговор, цар је затворио неколико османских поданика који су се налазили у Цариграду. Онда их је ипак ослободио и послано нову мисију султану, као опет ништа није учинила. Цар је посљедњи пут покушао да од султана добије увјерење да изградња тврђаве није уперена против Византије у јуну 1452, али се овај покушај завршио погубљењем византијских изасланика по наређењу султана, што је у ствари била објава рата.[22][34][36] Константин је у граду прогласио ратно стање и блокирао све излазе осим војних капија.[36]

Дуборез Цариграда из Нирнбершке хронике.

Убрзо по завршетку градње у августу 1452, Мехмед је извршио преглед утврђења и увјерио се да је приступ Цариграду с мора потпуно блокиран.[35] У новембру 1452. два млетачка брода су покушала да прођу без османске дозволе. Упркос топовској паљби Османлија, успјели су да се пробију неповријеђени. Крајем новембра још један број је покушао да прође без плаћања и прегледа, али је потопљен од османске топовске ватре. Млетачки изасланик је отишао код Мехмеда, покушавајући да спасе животе морнара, али није имао времена. Мехмед је наредио да се тридесеторо преживјелих чланова посаде обезглави у Дидимотихону, а њихова тијела су остављена непокопана по његовом наређењу као упозорење свима. Капетан Антонио Рицо је по његовом наређењу набијен на колац[22][37][38][39] поред пута.[37] Практично није било реакције западних држава. Једино је цар Светог римског царства Фридрих III (1440—1493) послао пријетеће писмо Мехмеду, у коме је запријетио да ће напасти Османлије ако не прекину блокаду Цариграда.[40]

Мехмед је наредио у октобру 1452. Турахан-бегу и његовим синовима Омеру и Ахмеду да поставе гарнизон на Пелопонезу како би спријечили Константинову браћу, Тому и Димитрија да му помогну.[22][41][42] У фебруару је Караџа-паша, румелијски беглербег, почео да истискује Грке са далеких прилаза Цариграду. Преживјеле предстраже царства на Црном мору, сјеверној обали Мраморног мора и Босфора, Османлије су блокирале, дозвољавајући онима који нису пружали отпор да оду. Тврђава Епиват на Мраморном мору пружала је отпор. Османлије су је заузеле на јуриш и уништиле гарнизон. Оне тврђаве које нису могли заузети, Османлије су остављале у позадини, блокирајући стражарске одреде.[10] Почетком 1453. Мехмед је послао војску да заузме византијске градове. Анхијал и Месембарија су се предали без отпора, док су Селимбрија и Перинт покушали да се одупру, али узалуд.[43][44]

Османске снаге[уреди | уреди извор]

Већина османске војске је мобилисана ради заузимања града. У бици нису учествовали само војници Турахан-бега и погранични гарнизони. Западни свједоци опсаде, који су били склони преувеличавању султанове војне моћи, наводили су нереално високе бројке. Франц Бабингер и Стивен Рансимен су вјеровали да је Османски султанат у то вријеме могао да мобилише не више од 80.000 регуларних војника.[45][46] Поред регуларне војске, у опсади је учествовала и нерегуларна војска, привучена могућношћу пљачкања града након заузимања. Према Рансимену, у османској војсци било је око 20.000 башибозука. И други аутори помињу башибозуке у Мехмедовој војсци.[47] Иако су нерегуларни одреди били увијек присутни у османских походима, још увијек је нејасно колико се њихова организација поклапала са организацијом башибозука која се појавила у 18. вијеку.[48] У османској војсци било је 12.000 јањичара. Били су елитни дио Мехмедове војске.[49] Поред тога, српски деспот и султанов вазал Ђурађ Бранковић је послао одред од хиљаду и по коњаника.[19]

Цариград је био лако доступан са мора, али је било готово немогуће заузети град без флоте. Османска флота је дуго била у повоју, а да би обезбједили комуникацију између Европе и Азије, султани су често морали да користе бродове других земаља. На примјер, да би пребацио војску 1448. из Анадолије у Румелију, Мурат је платио Ђеновљанима из Фокеје. У мјесецима који су претходили опсади, Мехмед је изградио велику флоту, која се у марту концентрисала на Галипољу. Флотом је заповиједао галипољски санџакбег Сулејман Балтоглу. Рансимен је на основу свједочења италијанских морнара, тврдио да је османска флота имала шест трирема, десет бирема, петнаест веслачких галија, око седамдесет пет фуста (мали брзи бродови) и двадесет парандарија (тешке теретне барже). Истовремено, Рансимен није навео укупан број бродова. Хришћански извори се углавном слажу да је османска флота била огромна, а њега појава изазвала је прави шок за Ромеје.[50]

Хришћански савременици наводе следеће бројке:
Аутор Број војника Број пловила
Николо Барбаро 165.000[45] 12 галија и 70—80 других бродова[49]
Ђакомо Теталди 200.000 и 60.000 пратилаца 16—18 галија и 60—80 других пловила[49]
Георгије Сфранцес 258.000[45] 30 великих и 330 малих пловила, на другим мјестима даје укупно 480 пловила[49]
Леонардо (с Хиоса) 300.000 (од тога 15.000 јаничара) 6 трирема и 10 бирема, укупно 250 бродова[49]
Критовул (с Имброса) 300.000 без пратње 350 пловила, не укључујући транспортна пловила[49]
Лаоник Халкондил 400.000[45] 30 тријера и 200 мањих чамаца[49]
Дука 265.000 (од тога 15.000 јаничара)[45]
400.000[51]
укупно 300 бродова[51][49]
Исидор 300.000

Османска артиљерија[уреди | уреди извор]

Превоз Базилике, дјело Фауста Зонара из 1903. године.

Мехмед је наредио пројектовање артиљеријских оруђа довољно моћних да разбију зидине. Непосредно прије почетка непријатељстава, угарски топовски мајстор Урбан је понудио своје услуге цару Константину. Међутим, царска ризница није имала довољно средстава за учешће у биткама, па је његов приједлог пројектовања топова који би помогли у заштити града морао бити одбијен. Тада се Урбан обратио Мехмеду, који је платио четири пута већи износ од онога који је Урбан тражио. Имајући довољно средстава и материјала, угарски инжење је три мјесеца правио топ у Једрену. Огроман топ, назван „Базилика”, који је Урбан направио за Мехмеда, био је чудо технике. Топ је био дужине од 8,1 м и способан да баци камене кугле тешке 270 кг на 1,6 км (Рансимен је написао око 545 кг). Према проосманском историчару Критовулу, „овај топ је одлучио све”.

Нестор Искандер, који је учествовао у опсади, писао је: „Имали су два огромна топа, одмах избачена: један је имао топовско ђуле до кољена, а други до појаса”.[52] Базилика је имала неколико недостатака: била су потребна три сата да се поново напуни, а било је врло мало топовских ђула. Прије опсаде Цариграда, знало се да су Османлије умјеле да излију топове средње величине, али величина неких оруђа, које су могли да направе и користе, далеко је премашила очекивања бранилаца града. Османлије су распоредиле већи број топова, од 50 до 200. Настајали су у обичним ливницама у којима су радили османски инжењери и ливницама топова, првенствено у Саруџи. Мехмед је раније поставио велику ливницу удаљену око 241 км, а сада је морао да организује довоз ових тешких топова. Припремајући се за посљедњи напад, Мехмед је наредио да се из Једрена, поред бомбарда, донесе 69 крупних оруђа, изливених на лицу мјеста.[53] Овај караван је укључивао и огромни Урбанов топ, који је вукло 30 запрега, у којима је било 60 волова и више од 400 људи.[53][54]

Припреме за одбрану[уреди | уреди извор]

Посљедње објављивање уније[уреди | уреди извор]

Митрополит ефески Марко није потписао унију и напустио је сабор.[55]

Потонуће млетачког брода и погубљење преживјелих чланова посаде, јасно су дали до знања да је Мехмед озбиљан. Константин је наложио заповједну и једом од његових најближих сарадника Луки Нотарасу да отпочне преговоре између заговника и противника Уније, али најчешћи противници компромиса нису хтјели да учествују у преговорима и тражили су сазивање сабора у Цариграду. И поред упорности противника, из очаја и жеље да подстакне католичке земље да пошаљу помоћ, цар Константин је 12. децембра 1452. у цркви Свете Софије објавио прихватање Фирентинске уније. Овој свечаности је присуствовао мали број становника града. Покушаји да се народу наметне унија наишли су на снажан отпор у Цариграду. Чак и међу онима који су подржавали унију, већина је то чинила само формално, очекујући заузврат појачање са Запада. Свој непријатељски став није крило ни православно свештенство.[56] Антилатинско расположење најбоље се оглада у Нотарасовој изјави:[18]

Више волим да у граду (Цариграду) видим турски турбан, него католичку митру.

Иако је аутентично ове изјаве спорна, она одражава прави дубоки сукоб између двије хришћанске конфесије. Марко Ефески је написао:[57]

Зато, браћо, бјежите од њих [паписта] и од општења с њима; јер они су „лажни апостоли, дјелатници безбожништва, који се преображавају у Апостоле Христове.”

Пасивност хришћанских држава[уреди | уреди извор]

Илустровани приказ Цариграда, дјело Кристофора Буонделмонтија из 1422. године.

Папа Никола V није имао такав утицај на западне краљеве и кнежеве, на који су рачунале присталице уније у Византији. Владари западне Европе имали су и друге бриге, поред помоћи Цариграду. Француска и Енглеска су међусобно водиле Стогодишњи рат. Фридрих III Хабзбуршки је претендовао на кругу цара Светог римског царства. Јанош Хуњади је био спреман да се супротстави Османлијама, али не сам — био је у великој мјери ослабљен биткама с Муратом. Осим тога, у исто вријеме Хуњади се супротставио свом штићенику, угарском краљу Ладиславу V, који је постао пунољетан и желио да буде ослобођен старатељства. Бургундски војвода Филип III није противио иступању против Османлија, али је његов главни задатак био да се супротстави француском краљу Шарлу VII. Многи владари Пиринејског полуострва били су предалеко од Цариграда и њихови напори били су усмјерени против муслиманске пријетње с друге стране. Велика московска кнежевина је осудила унију коју је потписао Јован VIII, а прихватио Константин. Кнежевина Влашка је већ био османски вазал, а Деспотовина Србија је чак послала и један одред војника Мехмеду. Трапезунтско царство је такође било османски вазал.[20][22]

Константин је 1451. послао изасланике тражећи од Млетачке републике дозволу да унајми критске стријелце. Поред тога, изасланик је папи доставио молбу цара да сазове нови сабор ради разрјешења несугласица око прихватања уније. Папин одговор је био да се Константин мора сам позабавити овим проблемом.[22]

У Венецији је однос према ситуацији био двостран. Неки су промовисали став да ће пад Цариграда побољшати стабилност у регији и бити од користи за млетачку трговину. Заговорници овог гледишта вјеровали су да ће млетачка помоћ Византији подстаћи Мехмеда да заузме млетачке посједе у регији. Ипак, било је много више оних који су схватили да су Мехмедов најочигледнији циљ, након освајања Цариграда, управо млетачке колоније у Егејском мору. Потапање брода Антонија Рица, ојачало је позицију већине. Ипак, Венеција је имала ограничене могућности, пошто већ другу деценију била у рату са Миланом у Ломбардији и није жељела да наступа заједно са својим главним супарником, Ђеновом. Међутим, Млечани су дозволили Константину да регрутује војне на млетачком Криту.[58] У Венецији су вођене расправе о помоћи коју ће република пружити Цариграду. Сенат је донио одлуку о слању флоте у фебруару 1453, али је то одложено до априла, што је већ било прекасно за употребу бродова у борби. Млетачка флота је изашла на море тек послије 17. априла и добила је упутство да сачека појачање код острва Тенедос до 20. маја, а затим пробије Дарданеле до Цариграда. Ђенова је имала сличне проблеме као Венеција и остала је неутрална. Управници ђеновских колонија Пера и Хиос добили су инструкције да избјегавају сваки сукоб са Османлијама. Истовремено, није спријечила своје грађане да учествују у сукобу на једној или другој страни. Папа Никола је позвао на крсташки поход, али се на овај позив одазвао само Алфонсо V, тако што је прво послао десет бродова (које је убрзо опозвао).[58][10]

Утврђења Цариграда[уреди | уреди извор]

Цариград се налазио на полуострву која је образовало Мраморно море и залив Златни рог. Квартови који гледају на море и залив била су заштићени по ободу обале градским зидинама. Обала Мраморног мора била је сигурна за браниоце, јер брза морска струја није дозвољавала опсадницима да искрцају своје трупе на то мјесто. Овдје је град био заштићен једним зидом, који је вјероватно подигнут у 7. вијеку.[10] Најрањивија тачка био је Златни рог (са ове стране су крсташи провалили у град 1204. године), а овдје постојао посебна одбрамбени систем. Преко улаза у залив био је развучен велики ланац. Један његов крај био је причвршћен за кулу Светог Евгенија на јужној обали залива, а други крај за једну од кула на сјеверној обали залива у Пери. На води је ланац био подржан сплавовима. Овај ланац је спријечио опсадну флоту да уђе у Златни рог и нападне град са сјевера, док је византијска флота могла да се сакрије иза њега. Зидине утврђења су биле сложен систем који је окруживао пријестоницу Византије и са копне (дужине 5,63 км) и са мора (дужине 13,49 км) и сматрани су једним од најбољих фортификационих система на свијету.[53] Најутврђенији дио, двоструке зидине Теодосија II дужине од скоро 5 км, подигнуте у 5. вијеку, штитиле су већи дио копненог прилаза граду од Мраморног мора до Порфирогенитовог дворца. Најслабије тачке западног дијела копнених зидина били су зидине у предјелу долине потока Ликос и Влахернског бедема.[10]

Схематски приказ бедема Теодосија II.

Двоструки бедеми Теодосија II састојали су се од четири нивоа заштите:

  • дубок шанац ширине око 18,6 м, испуњен водом;[59]
  • зидине високе око 2 м, која су имале улогу бруствера;[60]
  • спољна тераса широка око 18,6 м, под називом Паратехион;[59]
  • спољне зидине дебљине до 2 м, утврђене кулама на међусобном растојању од 45 до 90 м. Издизале су се око 3 м изнад садашњег нивоа Периболоса и око 8,3 м изнад Паратехиона. У дну четвороугаоних кула често се налазила мала просторија са стражњим вратима, кроз којих се могло ући у Паратехион и у подземни пролаз у град;[61]
  • иза ових зидина налазила се унутрашња тераса, широка од 15 до 19,2 м, звана Периболос;[62]
  • унутрашње зидине високе 9,3 м, утврђене са 96 четвороугаоних или осмоугаоних кула, које су биле поређане наспрам кула спољних зидина.[63]

На двоструким зидинама Теодосија II налазило се 10 двоструких (кроз оба зида)) капија, подијељене у двије врсте: грађанске и војне. Грађанске капије су имале називе, а војне серијске бројеве. Дио капије служио је само за удобност гарнизона:[64]

  • пет грађанских капија, испред којих су били мостови преко шанца; пролазак кроз ове капије вршен је у мирнодопско вријеме;[64]
  • пет војних капија, испред којих није било постова преко шанца. Користила их је војска током опсаде. Спољне капије су водиле у Периболос, док су унутрашње капије са обје стране биле заштићене кулама избоченим напоље, што је омогућавало предност бочне ватре. Спољна Златна капија била је додатна заштићена с двије куле од стране града.[64] Прва војна капија налазила су се у близини Мермерне куле недалеко од Мраморног мора. Народ је ту капију звао Христова капија (данас Табак капија) због христограма који је на њима уписан.

Поред капије, у зидинама је било неколико потерни. Ради безбједности, налазили су се углавном у унутрашњем зиду и његовим кулама и водили су до Периболоса. У кулама спољног зида ријетке су биле потерне које су водиле до Паратехиона.[65]

Од Порфирогенитовог дворца до Златног рога налазио се Влахернски бедем, који је подигнут у 7. вијеку и касније проширен. Подигнут је око истоименог округа, у коме су се налазили царски дворац и резиденција аристократије у посљедњим вијековима постојања Византије. Влахернски бедем није био двострук, као Теодосијев, и само је дјелимично био заштићен шанцем са водом с једне стране Златног рога. Међутим, снага бедема била је у његовој дебљини и издржљивости. Висина бедема била је око 12—15 м, дебљи од Теодосијевих зидина и са ближе распоређеним кулама. Смјештен на стрмној падини, није имао шанац, осим доњег краја до Златног рога, гдје је ископан за вријеме цар Јована VI. Османска артиљерија никада није успјела да га пробије током два мјесеца опсаде. Утврђени Порфирогенитов дворац у близини бедема подигао је цар Манојло I.[66]

Византијске снаге[уреди | уреди извор]

Папа Никола се обавезао да ће послати три брода пуна намирница и послао је кардинала Исидора Кијевкског у Цариград да заговара унију. Исидор је стигао у Цариград 26. октобра 1452. са одредом од 200 напуљских стријелаца. На путу за Хиос, придружио му се бискуп хиоски Леондардо.[22][58] Млетачка колонија града, коју је предводио бајло Ђироламо Миното, придружила се одбрани Цариграда након потапања брода Антонија Рица. Неколико бродова предвођених Алвизом Диједом и Габријелом Тревизаном, стигло је у Цариград почетком 1453. године.[67] Неколико људи из Пере (која се налази на сјеверној обали Златног рога, насупрот Цариграда) приватно се укључило у одбрану града, упркос званичној неутралности колоније. Ђеновљани браћа Антонио, Паоло и Троило Бокијарди[22] и кондотијер Ђовани Ђустинијани (јануар 1453) стигли су у Цариград са одредом од 400 војника из Ђенове и 300 са Родоса и Хиоса. Цар је Ђованију одмах, као искусном заповједнику, повјерио заповједање над одбраном копнених зидина. Неки Каталонци, предвођени конзулом Алфонса V Пером Јулијем, ступили су у службу Византије,[22][67] као и претендент на османски пријесто Орхан и његова пратња.[22][46]

Учесник у одбрани града Јакопо Теталди је процјенио број бранилаца на 6—7 хиљада људи, а бискуп хиоски Леондардо је писао о 6 хиљада Грка и 3 хиљаде Италијана.[68] Сфранцес, који је организовао попис мобилисаних у граду крајем марта 1453, избројао је 4.773 (4.983[46]) Грка способних за ношење оружја и 2.000 странаца. Већина Грка били су обични монаси или византијски грађани борбеног доба. Цар је тражио да се попис чува у тајности како се не би стварала атмосфера страха и панике у граду.[69][70] Турски историчар Халил Иналџик је процијенио број бранилаца на 8—9 хиљада људи, с активном дијелом од 3 хиљаде Латина.[71]

Артиљеријска одбрана Цариграда је била ограничена на неколико малих топова, који је Константин с муком стекао непосредно прије опсаде. Становници ђеновске Пере надали су се да ће их Османлије поштедјети. Неки извори кажу да је Цариград имао само 36.000 становника, али то је потцијењен број. У ствари, град је имао између 40 и 50 хиљада становника, што генерално одговара броју заробљеника које су Османлије одвеле након заузимања. Међутим, у поређењу са пола милиона становника који су насељавали град у вријеме процвата Византије, овај број је занемарљив. Због тога, велики области града су биле ријетко насељене, а град се састојао од малих квартова, одвојених међусобно култивисаним пољима и шумама.[70]

Браниоци су имали флоту од 26 бродова: пет из Ђенове, пет из Венеције, три са млетачког Крита, један из Анконе, једна из Француске и десетак византијских бродова.[46] Међутим, 26. фебруара седам италијанских бродова (шест са Крита и један из Венеције) са 700 људи, упркос заклетви да ће бранити Цариград, искрало се из пријестонице у вријеме Ђустинијанијевог доласка. Браниоци су били знатно ослабљени несугласицама између православних Грка и унијата и између Крка и западних католика, као и између католика из различитих земаља, на примјер, из Венеције и Ђенове. Ове несугласице су се наставиле све до самог пада града, а цар је морао да уложи много труда да их изглади.[10][17]

Диспозиција[уреди | уреди извор]

Распоред снага бранилаца[уреди | уреди извор]

Распоред сукобљених трупа:
Капије Цариграда Распоред трупа
a — Орлова
b — Ксилопорта
c — Златна (I војна)
d — II војна
e — Изворска (Пигијска)
f — III војна
g — Регијска
h — IV војна
i — Св. Романа
j — V војна (војна Св. Романа)
k — Харисијска
l — Цирка (Керкопорта)
m — Калигаријска
n — Влахернска
ДМ — Ђироламо Миното
ББ — Браћа Бокијарди
ДЛ — Ђустинијани Лонго
КД- Константин Драгаш
ТК — Теодор Каристо
ТП — Теофил Палеолог
ФК — Филип Контарини
ДК — Димитрије Кантакузин
ИК — Јакопо Контарини[б]
гм — грчки монаси
О — Орхан
к — Каталонци
И — Исидор
НП — Никифор Палеолог
АД — флота Алвиса Диједа
В — 70 османских пловила (послије 20. априла)

Султан лично са својом пратњом је стигао 5. априла, а браниоци су заузели своје положаје. Према Рансимену, снаге бранилаца дуж зидина биле су распоређена на сљедећи начин[72] (потпун списак бранилаца са њиховим положајима оставио је Леондардо Хиоски[73]):

  • Ђустинијани и цар Константин — код (V војне) капије Светог Романа. Константин и његове трупе чувале су Месотихион (средњи дио копнених зидина, гдје их је прелазио поток Ликос). Овај дио се сматрао најслабијом тачком у зидинама и овдје се највише очекивао напад. Ђустинијани је стајао сјеверно од цара, на Харисијској капији (Маријандрион). Касније, током опсаде, пребачен је у Месотихион да се придружи Константину, остављајући браћи Бокијарди да бране Миријандрион;
  • Браћа Бокијарди из Ђенове бранила су околину Керкопорте и Порфирогенитов дворац;
  • Бајло Гиљермо Миното и његови Млечани били су смјештени у дворцу Влахерна; браћа Лангаско и надбискуп хиоски Леондардно — иза шанца који се спуштао до Златног рога, Теодоро Каристо — између Калигаријеве капије и Теодосијевих зидина;
  • Маурицио Катанео из Ђенове — на грађанској капији Светог Романа, јужно од Константина и Ђустинијанија;
  • Теофил Палеолог — између Регијске и Пигијске капије;
  • Филип Контарини из Венеције — на простору око II војне капије (од Пигијске до Златне капије);
  • Мануел из Ђенове — на простору Златне капије;
  • Димитрије Кантакузин — заузимао положај на најјужнијем дијелу Теодосијевих зидина.

Дуж морских зидина на Мраморном мору:[72]

  • Пере Јулије — у Великом дворцу са ђеновским и каталонским трупама;
  • Кардинал Исидор Кијевски — чувао је врх полуострва;
  • Јакопо Контарини — млетачки заповједник који се налазио у области око манастира Студионе;[б]
  • Византијски монаси — мјесто на споју некадашњег Константиновог окна и мора;
  • Шехзаде Орхан са 600 војника — лука Елефтериос (Теодосијева лука).

Златни рог:[75]

  • Алвисо Диједо, млетачки заповједник — на челу флоте;
  • Габријеле Тревизано са млетачким и ђеновским морнарима — зидине.

Резерва:[76]

  • Никифор Палеолог са одредом од 700 људи — у средишту града код цркве Светих Апостола (како би могао брзо доћи до било које тачке гдје одбрана ослаби);
  • Лука Нотарас — код бедема у предјелу Петре.

Ромеји су покушали да искористе своју малобројну артиљерију за одбрану Цариграда, али платформе на кулама изграђеним прије хиљаду година нису биле прилагођене за артиљеријску ватру, а када су топови устукнули, уништили су сопствена утврђења. Стога су браниоци скинули топове са кула и користили их за одбрану на равном терену.[76]

Распоред османске војске[уреди | уреди извор]

У зору Великог понедјељка, 2. априла, пред градом су се појавили први османски одреди.[77] Византијски напад их је ослабио, али је долазак појачања приморао трупе бранилаца на повлачење. У вријеме појаве османских трупа испред града, браниоци су имали ланац који је блокирао Златни рог између Пере и остатка Цариграда, а иза ланца је као додатна заштита постављено 10 бродова. Цар Константин је наредио да се сруше мостови који су прелазили шанац и да се затворе градске капије. Султан Мехмед је стигао 5. априла, а 6. априла је распоредио своје трупе на сљедећи начин:[78]

  • Заганос-паша се смјестио у Галати, како би контролисао ђеновску колонију;
  • Караџа-паша са румелијском војском — између Златног рога и Харизијских врата, наспрам Влахернског бедема, односно наспрам Млечана под заповједништвом Гиљерма Минота.
  • Исак-паша са анадолијском војском — наспрам јужног дијела двоструког Теодосијевог бедема. Султан Мехмед није вјеровао Исаку, па му је додијељен Махмуд-паша;
  • Јаничари су стајали између Караџе и Исака;
  • Сулејман Балтоглу, заповједник флоте, стигао је 12. априла и затворио опсаду. Он је контролисао Мраморно море и Босфор, држећи град у блокади како би спријечио помоћ Цариграду са стране.

Султан је разапео свој шатор у долини потока Ликос, одмах иза положаја које су заузимали јаничари, сјеверно од капије Светог Романа. Мехмед је послао изасланике са приједлогом за предају. У случају капитулације обећао је градском становништву очување живота и имовине, а Константину је обећао да му бити дозвољено да се повуче у Мистру, одакле ће владати као суверени владар Морејске деспотовине. Цар Константин је одговорио да је спреман да плати сваки данак, који би Византија могла да поднесе и да уступи било коју територију, али је одбио да преда сам град. У исто вријеме, Константин је наредио млетачким морнарима да марширају дуж градских зидина, показујући да је Венеција савезник Цариграда. Млетачка флота је била једна од најјачих у средоземном басену и то је морало утицати на султанову одлучност. Ипак, то није задивило Мехмеда, који је издао наређење да се војска припреми за јуриш.[79]

Прве борбе[уреди | уреди извор]

До 18. априла[уреди | уреди извор]

„Мехмед проклети опет, брзо се опремивши, поче да шаље своју војску по свим улицама и на капијама да чека цара, а он сам остаде код јаничара; заштитивши се у конвоју топовима и пискарима, окруживши се, јер се бојао цара”.[80]

Тешка оруђа су од 11. априла концентрисана на положајима у долини Ликоса. Пошто је примио Константиново одбијање да преда град, Мехмед је наредио да почне бомбардовање. Османлије су подигне двије огромне бомбарде, укључујући Урбанову Базилику, која је пустошила зидине Цариграда, иако је могла испалити највише седам хитаца дневно. Послије два дана бомбардовања, зидине на Харисијским капијама су дјелимично урушено, а шанац је дјелимично прекривен рушевинама. Исте ноћи, становништво је изашло на зидине да рашчисти шанац и поправи зидине. Све до коначног пада града, становници су сваке ноћи излазили на зидине да их поправљају. Мехмед, који је чекао још оружја, зауставио је бомбардовање и послао трупа да попуне шанац у близини зидина. Османска флота је 9. априла безуспјешно покушала да пређе Златни ланац, а након неуспјеха Балтоглу је окренуо бродове и одлучио да сачека црноморски дио флоте.[79] Убрзо по доласка 12. априла, дошло је до борби у области Златног рога. Османски бродови су пуцали из топова, а морнари су покушавали да јуришају на хришћанске бродове. Међутим, виши византијски и италијански бродови успјели су да одбију напад, па чак и да пређу у противнапад. Под пријетњом опкољавања, Балтоглу се повукао. Због мање дјелотворности артиљерије на бродовима, султан је поставио топ на рт Галата, који је уништио један од хришћанских бродова, након чега је хришћанска флота отишла дубље у Златни рог.[81]

Према ријечима Никола Барбара, учеснике у одбрани града, од 12. до 18. априла није било активних дејстава, а Османлије су само из топова гађале зидине.[82] Током овог периода Мехмед је заузео преостале византијске тврђаве у околини Цариграда. Замак у Терапији на обали Босфора је бомбардован два дана, а гарнизон се предао тек након што је замак потпуно уништен. Замак Студиос на Мраморном мору заузет је у једном дану. Заробљеници — 40 војника из Терапије и 36 из Студиоса — набијени су на колчеве испред зидина Цариграда. На Принкипосу, главном острву Принчевских острва, гарнизон куле од тридесетак војника у близини манастир Светог Ђорђа одбио је да се преда. Балтоглу је пуцао на кулу из топова пребачених са бродова, али су хици били немоћни да униште дебеле зидине. Затим је кула окружена сувим грањем и запаљена, неки од бранилаца су запаљени, а они који су покушали да се пробију били су заробљени и погубљени. У знак одмазде за отпор гарнизона, Балтоглу је продао све становнике острва у ропство.[83][84]

У ноћи 18. априла, у Мезотихиону (између капија Светог Романа и Хирисијских), Османлије су извршиле први већи јуриш на зидине Цариграда. Засипајући шанац, покушали су да спале блокаду од колчева, како би се приближили порушеном дијелу зидина и провалили у град, али је Ђустинијани успјешно одбио овај удар. Браниоцима је на руку ишло то што им у борби на уском простору Османлијама бројност није давала предност, док је искуство Ђустинијанових војника дошло до изражаја. Послије четири сата борбе, Османлије су се повукле. Према Барбару, они су изгубили 200 људи, док хришћани нису изгубили ниједног. Ова битка је подигла морал браниоцима.[83]

20. и 21. април[уреди | уреди извор]

Неколико дана касније, сукоб је настављен на Мраморном мору. Ујутру 20. априла, три ђеновска брода са храном и опремом под заповједништвом капетана Флантанеласа и један византијски брод са сицилијанским житом приближили су се Цариграду. На ушћу у Босфор код рта Серало, цијела османска веслачка флота опколила је четири хришћанска брода и напала их. Хришћани су ипак имали предност, јер су њихови бродови били виши и било је згодно да се са њих противници засипају стријелама и копљима. Приближавајући се византијским обалама, бродови су чекали док се јужни вјетар не смири. Становништво града је похрлило на зидине да посматра битку, а султан је одјахао на море, издавајући наредбе. Најприје је вјетар гонио бродове југоисточно од града и на сигурну обалу Златног рога, али је вјетар изненада утихнуо када су се бродови нашли под зидинама Акропоља, а струја је почела да тјера бродове на обалу ка Галати, гдје је био Мехмед са својом војском. Османлије су прво пуцале на хришћанске бродове, а онда су, пошто су подбацили и нису их потопили, одлучили да се укрцају. Ђеновљани су успјели да одбију бројне нападе, користећи предност у нивоима палубе, а Ромеји су узвратили грчком ватром.[85][86][87] Међутим, византијски брод био је тешко оштећен и био на ивици потонућа, па су му се ђеновски бродови приближили, закачили и одржавали на површини. Упркос великим губицима, Османлије су наставиле да нападају бродове. Чинило се да ће хришћански морнари ускоро бити поражени, али се вјетар поново промијенио и помогао им да уђу у Златни рог. Овај мали успјех подигао је морал становника града. Османски губици износили су око стотину погинулих и триста рањених. Хришћански губици износили 23 погинула, али је половина преосталих морнара рањена.[88]

Међу османским заповједницима, неуспјех у одлагању бродова довео ј до обнављања расправе о препоручљивости наставка опсаде. Током битке, Балтоглу је тешко рањен у око. Послије пораза, изашао је пред султана, који је наредио да му одсјеку главу (и набију на колац[89]). Живот су му спасили јаничари, који су свједочили о његовој храбрости и истрајности у борби, након чега је Мехмед преиначио своју одлуку. И поред тога што осрамоћени адмирал није погубљен, његова имовина је подијељена јаничарима, а он лично је батинан по табанима (Дука тврди да је Мехмед лично Балтоглуу задао стотину удараца[90]). На његово мјесто Мехмед је поставио Хамзу-бега.[91][89][92]

Упркос чињеници да је стално бомбардовање зидина већ довело до уништења једне од кула (Виктинијева кула) код потока Ликос 21. априла, Османлије још нису нападале. Да су у то вријеме Османлије кренуле у јуриш, тада би, према ријечима очевидаца, град пао. Међутим, султан је у то вријеме био на обали Босфора на мјесту званом Двије колоне, очигледно планирајући пребацивање бродова. Одсуство султана у том тренутку спасило је град, а онда је процијеп је брзо закрпљен импровизованим материјалом.[91][82] Послије битке 21. априла, браниоци су у доњем дијелу котлине подигли палисаду, замјењујући спољни зид, како би неутралисали опасност од појаве процијепа.[93]

Инцидент са Урбановим топом датира око 24. априла. Нестор Искандер је писао о његовом уништењу 13. дана борбе: „Зустенеја (Ђустинијани), нишанећи из свог топа, погодио је тај топ, и разнио околно зеленило”.[94]

Пребацивање бродова[уреди | уреди извор]

Мехмед II надгледа пребацивање својих бродова копном, дјело Фауста Зонара.

Мехмед је одлучио да употријеби трик да своје бродове превуче у Златни рог. Током похода на Ломбардију, Млечани су вукли бродове копном од ријеке По до језера Гарда на дрвеним платформама са точковима. Вјероватно је неко од Италијана који су били у његовој служби обавијестио султана о томе. За разлику од Млечана, који су превозили своје бродове преко равнице, Мехмед је морао да своју флоту превуче преко брдовитог терена са висинском разликом већом од 60 м.[95] План је био да се преко Галатског брда поред зидина Пере (Галата) од Босфора до Златног рога изгради пут од науљених трупаца којим би се бродови вукли до обале Златног рога, гдје би били поново поринути. Почетак руте је био код Двије колоне (означено на карти Буонделмонтија, налазио се тамо гдје се данас налази Долмабахче[96]). Мехмед је организовао радове од 21. априла уз помоћ хиљада занатлија и радника, док је топ постављен код Пере непрекидно бомбардовао околину ланца да би прикрио припреме. У зору 22. априла први бродови су одвучено уз помоћ волова до Златно рога. Састављени вагони са ливеним точковима спуштени су у воду, подвлачени под труп бродова, а затим, уз помоћ волова, извучени на обалу заједно са бродовима.[95][97][в] Убрзо су османски бродови поринути испред капије Спига (мјесто поринућа бродова је сада лука Касимпаша у Галати),[96] а усидрени су у Златном рогу. Ашикпашазаде је тврдио да је превезено 70 бродова, а Константин из Островице 30. Хришћански извори наводе од 67 (Критовул) до 80 (Јакопо Теталди).[99]

Опсада Цариграда, дјело Жана де Тавернеа настало послије 1455. године.

Браниоци Цариграда су 23. априла одржали сабор, али су имали мало могућности за дејство. Капетан Ђакомо Коко из Трапезунда предложио је да османску флоту запали грчком ватром са својих бродова када падне мрак. Прво је планирано да се план спроведе у ноћи 24. априла, али је операција одложена за 28. април. У ноћи 28. априла, чим су се хришћански бродови подигли сидра, са једне од кула Галате упућен је Османлијама јак свјетлосни сигнал, а Коков брод је уништила османска флота која је чекала. Једна од галија и транспорт су успјели да се извуку без већих оштећења, али су мања пловила претрпјела велике губитке.[100][101][82] Мехмед је наредио погубљење заробљених морнара (40[15][102] или 33[101]) испред градских зидина, као одговор, а Ромеји су погубили 260 заробљеника на зидинама пред очима османске војске. Браниоци су изгубили једну галија, фусту и деведесет морнара.[101][15][102]

Савремени су оптуживали Ђеновљане да су обавијестили султана о овим плановима:[100][101][82] Дука их је непосредно оптужио, Барбаро је Галату назвао издајником, надбискуп Леонардо је наговијестио издају, Михаил Критовул и Убертино Пускуло су писали да је Мехмед добио информацију из Галате.[103] Пускуло је именовао издајника из Пере, који је обавијестио султана о плановима бранилаца, као Анђела Закарија.[104] Такве оптужбе је тешко оповргнути, али по ријечима Едвина Пирса, „треба имати на уму да се вапај за издајом обично подиже у сличним случајевима када нешто крене наопако, а пошто је припрема морала бити позната тако много људи, онда би било заиста изненађујуће да Мехмед није знао оно што је толико људи знало”.[105]

Заузима дијела Златног рога омогућило је Османлијама да побољшају комуникацију између војке на Цариградским зидинама и војске под заповједништвом Заганоса, која се налазила у Пери. Саградили су понтонски мост од стотина винских буради везаних у пару преко Златног рога и више нису морали да га обилазе и заобилазе.[106][г] Мост се показао корисним и на други начин — на њега су постављани топови и с мора су гађане зидине Влахерне, оне најслабије утврђене.[109]

Појава непријатељске флоте разорно је утицала на расположење становништва, које је чувало сјећање на страхоте крсташког заузимања града, који су са Златног рога у град продрли кроз морске зидине. Да би спријечили понављање катастрофе из 1204. године, браниоци су морали да пребаце дио ионако малог контингента на ове зидине. Само дио османске флоте био је у заливу, друга половина је остала у Босфору, а браниоцу су били принуђени да своју флоту држе усидрену, како би спријечили повезивање оба дијела османске флоте.[106]

Млетачка појачања[уреди | уреди извор]

Миното се 26. јануара 1453. обратио за помоћ Млетачком сенату. Иако је његов захтјев примљен 19. фебруара, флота коју је предводио Алвисо Лонго кренула је тек 13. априла. Притом није кренула ка Цариграду, него ка Тенедосу — да прикупи податке о стању у Цариграду и о османским трупама. Лонго је добио инструкције да тамо сачека адмирала Ђакома Лоредана до 20. маја, прије него што настави ка Цариграду и преда заповједништво бајлу Миноту. Лоредано је напустио Венецију тек 7. маја, а затим отишао на Крф да би му се придружила галија са острва.[109] Заједно са Лореданом јахао је и млетачки изасланик код султана Бартоломео Марчело. Упутства изасланика била су да покуша да склопи мир између страна, увјеравајући Мехмеда о мирољубивим намјерама Венеције.[110]

Папа се мучио да организује експедицију у помоћ Цариграду, али су сви у Италији били увјерени да град може дуго да издржи. Венеција је 10. априла сазнала да кардинали спремају дао свом трошку опреме малу флоту од пет бродова. Истовремено, послије 31. маја, сјеверни вјетрови су отежавали пловидбу мореузом и било каква помоћ је већ била бескорисна. Тек 5. јуна (седмицу послије пада Цариграда) представник Дубровачке републике обавијестио је Венецију да је папа спреман да плати 14.000 дуката за флоту. У Венецији је овај износ сматран недовољним, што је одложило слање експедиције, која више и није била неопходна.[110]

Слање бродова[уреди | уреди извор]

Након што су дјелимично заузели Златни рог, Османлије су наставиле да бомбардују град без непосредног напада. Становници града су се суочили са несташицом хране. Залихе су се смањиле, рибари више нису могли да пецају због османских бродова у Златном рогу. У опкољеном граду још је постојала нада ће их Запад није заборавио и да је хришћанска војска или флота већ на путу ка граду.[111] Цар је одлучио да пошаље брод у потрагу за млетачком ескадрилом. Хришћански брод са османском заставом и посадом у османској одјећи кренуло је из Златног рога према Егејском мору 3. маја.[110] Брод се вратио у град 23. маја, без икаквог успјеха у потрази. Посада брода није могла да се врати у Цариград и побјегне, али су морнари одлучили да подијеле судбину са опкољенима.[112] Од Константина је поново затражено да напусти град и оде на Запад да потражи помоћ, као његов отац Манојло II током Бајазитове опсаде 1399. године. Цар је то категорички одбио, одлучивши да остане у граду.[113]

Јачање притиска[уреди | уреди извор]

Појачано бомбардовање[уреди | уреди извор]

У међувремену су се у Цариграду захуктали односи између Ђеновљана и Млечана. Први су оптужени за издају, што је проузроковало неуспјех 28. априла, а они као одговор су оптужили Млечане за кукавичлук. Морал бранилаца је слабио.[114] Мехмед је наставио да захтјева предају града, нудећи у замјену гаранције безбједности становницима и њиховој имовини, а цару је обећао изгнанство у Мореји. Почетком маја појачао се интензитет бомбардовања, а 6. маја је обновљен Урбнов топ.[113] Према Нестору Искандеру, двадесетпетог дана опсаде „безбожни [султан] је наредио да се поново смота онај огромни топ, јер су га, надајући се да су га причврстили, спојили гвозденим обручима, А кад су из њега пуцали, топ се одмах распао у многе комаде”.[94][53] Градске зидине су се све више урушавале, упркос напорима становништва да их поправе. Османлије су поново покушале у ноћи 7. маја да пробију одбрану код капије Светог Романа, али је захваљујући дјеловању цара и Ђустинијанија напад одбијен.[113] Послије овог напада, Млечани су одлучили да сву војну опрему са својих бродова однесу у складишта у самом граду, а цар је 9. маја одлучио да све млетачке бродове који нису били потреби за заштиту ланце на Златном рогу одвезу до Просфоријанске луке (на излазу из Златног рога) и пошаље одреде на оштећене зидине Влахерне. Ова одлука је наишла на негодовање морнара, али су до 13. маја стајали на зидинама.[115] У ноћи 12. маја, на мјесту гдје се спајају двоструке зидине Теодосије II и зидине Влахерне, Османлије су поново јуришале, али је и овај напад одбијен. Захваљујући доласку млетачких морнара 13. маја, одбијен је нови напад Османлија, који је почео нешто прије поноћи.[116]

Након што је усидрио већи дио млетачке флоте, Мехмед је одлучио да ништа више не угрожава његову флоту у Златном рогу и 14. маја је уклонио сву артиљерију са сјеверне обале залива и поставио је уз зидине Влахерне на понтонском мосту. Неколико дана касније, артиљерија је пребачена у долину Ликоса. Главни топови Османлија налазили су се на брду наспрам капије Светог Романа, која била најнепоузданија. Након тога, зидине у долини Ликоса су биле изложене сталном бомбардовању.[116]

Поткопавање зидина[уреди | уреди извор]

Османлије су покушале да поткопају темеље зидина копањем тунела. За то су кориштени српски рудари из Новог Брда. Рудари су у почетку копали минске галије на подручју Харисијске капије, али су због непогодних услова своје дјелатности пренијели на подручје Калигарске капије. Османска флота је 16. и 17. маја, уз гласак звук труба и добоша, пришла ланцу на Златном рогу, симулирајући напад на њега. Међутим, када су се бродови приближили ланцу, једноставно су наставили да плове поред ланца. Исто се догодило и 21. маја. На овај начин Османлије су скретале пажњу бранилаца и прикриле буку радова рудара.[116][82]

Недалеко од Калигаријске капије 16. маја откривени су тунели због буке коју су правили рудари.[116] Међу браниоцима града пронађени су стручњаци за рударство, а копање противтунела је организовано под вођством инжењера њемачког или шкотског поријекла Јохана Гранта.[82][117] Неки од османских тунела су потопљени, док су византијски војници провалили у друге и побили копаче.[118] Према Барбару, у области Калигаријеве капије, гдје нема барбакана, тунели су откривени неколико пута: 21. маја у подне (запаљен), 22. маја увече (запаљен), други тунел се сам срушио 22. маја. Ујутро 23. маја, браниоци су пронашли још један тунел у близини недалеко од мјеста гдје су пронађени остали. Такође је запаљен и срушен на рударе када су ослонци изгорјели, али су у овом тунелу заробљена и двојица Османлија. Након мучења, пријавили су мјеста свих тунела. Тада су им главе одсјечене и бачене преко зидина. Након тога, браниоци су 24. и 25. маја открили посљедња два тунела, од којих је један био зазидан, а други срушен.[82][118] Више није било ископавања. Према Теталдију, било их је укупно 14.[119]

Опсадне куле[уреди | уреди извор]

Велика препрека за Османлије био је шанац испред зидина, који је су покушали да затрпају, али су браниоци преко ноћи поново ископавали. Мехмед је 18. маја „наредио, окупивши се свом снагом, да се до зидина котрљају огромне покривене опсадне куле”.[120] Османлије су до порушене куле Светог Романа довукле опсадну кулу и поставиле је на врх откопа. Барбаро је описао ове опсадне куле као изграђене од снажног основа прекривеног камиљим кожама. Изнутра су биле напола испуњене земљом да би заштитили војнике у кули. Ископали су пролаз до куле, покривајући је одозго. Под заштитом куле, османски војници су засули шанац.[82] Иако су браниоци током дана покушавали да онеспособе и униште кулу, радници под њеним окриљем за један дан су затрпали шанац. Током ноћи, међутим, неколико бранилаца се ушуњало до куле, смотало буре барута, запалило фитиљ и повукло се. Огромна експлозија је уништила кулу, па су браниоци преко ноћи успјели да ископају већи дио шанца и поново обнове зидине. На сличан начин је уништено још неколико османских опсадних кула, након чега је ова тактика одбачена, а преостале куле ликвидиране.[28]

Знамења[уреди | уреди извор]

„У граду је било страшно знамење... на Великој цркви Софије Божије горе, са прозора, изби огроман пламен ватре и дуго опколи читав врат цркве, и, сабравши се, пламен се промјени, и постаде као неизрецива свјетлост, и одмах се подиже на небо.”[121]

Морал бранилаца је пао послије повратка брода 23. маја, који није наишао на помоћ. Сви су знали за предвиђања да ће посљедњи цар, као и први, носити име Константин и бити Јеленин син. Постојало је и предвиђање да Цариград неће пасти на све већи мјесец. Током ноћи 24. маја био је пун Мјесец, а затим је Мјесец требао да се смањује, када је услиједило помрачење. Уплашени становници града одлучили су да сутрадан проведу литију кроз град, али је икона пала и нису могли да је подигну, затим је пао велики пљусак, замијењен густом маглом, а ноћу око куполе Свете Софије примјећено је исијавање.[112][122][123][д] Николо Барбаро је писао:[82]

Овај знак је заправо учинио да овај славни владар разумије, да ће се пророчанство обистинити и да се његовом царству ближи крај, као што је и било. С друге стране, овај знак се чинио Турцима као знак побједе, који су се веома обрадовали и уприличили велики празник у свом логору.

Посљедњи дани[уреди | уреди извор]

Временом је слабио и морал османске војске. Османлије су се плашиле доласка хришћанских појачања, посебно зато што је Јанош Хуњади тврдио да је слободан од мира потписаног са султаном. Осим тога, османска флота је претрпјела неколико неуспјеха. Мехмед је поново покушао да обезбједи предају града. Око 25. маја послао је изасланика[129] Исфендијароглу Кизила Ахмед-бега.[130][131] Рансимен је сматрао да је циљ преговора да се Ромеји убједе да предају град у замјену за несметан излазак са цјелокупном имовином из града свима и неприкосновеност преосталих становника, а за Константина — власт у Мореји.[129] Према Бабингеру, Мехмед је понудио Константину да пређе у ислам, да би се спасао.[101] Међутим, цар је пристао на огроман откуп за прекид опсаде и плаћање годишњег данка од 70.000 дуката убудуће, под свим условима, учинио је све уступке, осим једног — предаје Цариграда. Као одговор, Мехмед је најавио невиђену суму откупнине и годишњи дана од 100.000 златних византина, који град није могао да плати.[129] Истовремено, како је вјеровао Бабингер, након Халкокондилома,[ђ] прави циљ ових преговора није била предаја града. Мехмеду је било потребно да се његов човјек инфилтрира у град и обавијести га о стању унутар зидина.[130]

Мехмед је 26. маја окупио своје савјетнике, желећи да чује њихово мишљење. Халил-паша је од самог почетка био против сукоба са хришћанима и опсаде града, што је, по његовом мишљењу, донијело само губитке султанату, а сада је војска била у опасности да се суочи са доласком западних појачања. Идеја да Халил-паша добија поклоне од Ромеја није гласно изражена, али од тада везир пада у немилост султана. Заганос-паша, као и многе друге младе војсковође, заговарао је наставак опсаде. Према Сфранцесу, Заганос-паша је тврдио да Цариград нема одакле да очекује страну помоћ, јер међу „италијанским и другим западним владарима… нема једноумља. А ако би, ипак, неки од њих, с муком и бројним резервама, дошли до једноумља, онда би ускоро њихов савез изгубио на снази: јер чак и они који су везани савезом заузети су крађом туђе имовине — вребају једни друге и чувају се”. Ове ријечи свједоче о томе да су султан и највиши достојанственици били добро упућени у спољнополитичку ситуацију. Мехмед је подржавао помоћнике који су заговарали наставак опсаде.[133][134] Припреме за велики напад су убрзане, испоручен је материјал за затрпавање шанаца, постављени су топови на нове платформе, а бомбардовање зидина око Мезотихиона појачано је 26. и 27. маја.[135] Истог дана, Мехмедови изасланици најављују трупама посљедњи јуриш на град и мотивишу их обећањем да ће у року од три дан опљачкати освојени град. Цијели дан 27. маја војска је закопавала шанац, а у поноћ су радови обустављени, пошто је султан понедјељак 28. маја прогласио даном одмора и припрема за завршни јуриш.[136]

Посљедње припреме[уреди | уреди извор]

Завршне припреме Османлија[уреди | уреди извор]

Јуриш на зидина Цариграда, дјело Филипа де Мазероља 1450—1475.

Мехмед је направио општи инспекцијски обилазак. Наредио је цијелој флоти у Златом рогу и Мраморном мору да се припреми за јуриш, морнари су требали да покушају да се попну на зидине Цариграда како би натјерали опкољене да растуре своје снаге и задрже људе на сваком дијелу зидина. Заганос-паша је требао да помогне морнарима, док су се остале османске снаге концентрисале у области бедема Влахерне. Десно од њега, до Харисијске капије беглербег Караџа-паша био је одговоран за напад, док су Исак-паша и Махмуд-паша предводили анадолске снаге за јуриш између капије Светог Романа и Мраморног мора. Султан је преузео контролу над долином Ликоса, најслабијом тачком византијске одбране.[137]

Султан се састао и са представничем Пере и захтјевао да под пријетњом казне не пружају никакву помоћ опкољеном граду. У говору својим заповједницима и везирима, он је истакао да град није непобједив, а да су браниоци исцрпљени, малобројни и недосљедни.[137]

Остатак дана, од зоре до ноћи, Турци нису ништа радили, осим што су зидина доносили веома дугачке љестве, да их употребе сљедећег дана, што је требало да буде врхунац напада. Таквих је љестава било око двије хиљаде, а послије тога су подигли многе препреке да би заштитиле људе који су љествама требали да се попну до зидина.[138]

Припреме у Цариграду[уреди | уреди извор]

У граду је одмах препозната одлука Османлија да крену у одлучујући јуриш, пошто су хришћани који су се налазили у османској војсци о томе обавијестили браниоце путем биљешки везаних за стријеле, бачених преко градских зидина. Ни у овим посљедњим сатима није било јединства међу браниоцима. Сукоб између Ђеновљана и Млечана је ескалирао. Млечани су поново оптужили Ђеновљане за неутралност Пере и издају. Леонародно је описао како су се, припремајући се за посљедњи јуриш, Ђустинијани и Лука Нотарас посвађали око тога гдје треба поставити артиљерију. Ђустинијани је претпоставио да ће зидине и куле у долини Ликоса преузети главни удар, а Нотарас ће желио с њима ојачати одбрану зидина дуж Златног рога. Сукоб је морао да ријеши цар, који је стао на страну Ђустинијанија.[139][140][141] Други сукоб је био између Италијана, који су углавном добровољно учествовали у одбрани града, и мјесног становништва, Грка.[141] Италијани су оптужили Грке за похлепу:[82]

На данашњи дан ми хришћани смо направили седам кола са мантелетима, да их поставимо на копнене зидине. Када су ови мантелети направљени, донијели су их на трг, а бајло је наредио Грцима да их одмах однесу до зидина. Али Грци су то одбили, осим ако им не буде плаћено, а те вечери је настала свађа јер смо ми, Млечани, били вољни да платимо готовином онима који су их носили, а Грци нису хтјели да плате. Када су заштитне даске коначно однијете на зидине, био је мрак и нису се могле поставити на зидине до напада, а ми их нисмо користили због похлепе Грка.

Посљедња поправка зидина извршена је 28. маја. У понедјељак, 28. маја, улицама града су ношене иконе, одржана је литија уз појања „Помилуј нас”, којој су прсуствовали сви који тренутно нису били на дужности или нису били ангажовани на поправци утврђења, без обзира на вјероисповијест. Реликвије су однијете до најслабијих тачака зидина, а Константин је пред свим браниоцима одржао завршни говор.[142] Касније је отишао у замак у Влахерни, гдје се опростио од чланова своје породице. Потом се цар помолио у цркви Свете Софије, и до поноћи, у пратњи Сфранцеса, отишао на посљедњу инспекцију зидина, након чега су се вратили у Влахерну и са куле на најистуренијем дијелу Калигаријске капије посматрали припреме Османлија. Око један сат послије поноћи, цар је напустио свог секретара.[143]

Увече су се браниоци вратили на своје положаје. Ђустинијани и његови људи стајали су на најслабијој тачки зидине Мезотихиона. Капија унутрашњих зидина била је затворена, тако да се нису могли повући.[143]

Посљедњи јуриш[уреди | уреди извор]

За вријеме посљедњег јуриша, зидине Цариграда биле су озбиљно ослабљене, а османска артиљерија је направила три процјепа. Први је био између Андријанопољске капије и Порфирогенитовог дворца, други код капије Светог Романа у долини Ликоса, а трећи код Треће војне капије. Процјеп у долини Ликоса био је највећи.[144]

Лауро Квирини је 15. јула писао са Крита папи Николи V и описао посљедњи напад као три таласа.[145] Барбаро је такође писао о три етапе:[82]

Султан је подијелио своју војску у три групе по педесет хиљада људи: једну су чинили хришћани који су против његове воље држани у његовом логору, другу групу су чинили обесправљени људи, сељаци итд., а трећу су чинили јаничари.

Први талас[уреди | уреди извор]

Пад Цариграда, дјело Дадлија Амброуза из 1915. године.

У ноћи 28. на 29. мај, око пола један ујутру, османске трупе дуж цијеле линије јуришале су кроз процјепе. Посљедње хришћанско богослужење у цркви Свете Софије још је трајало, када је почео посљедњи напад на град. У османској војсци бубњеви, трубе и фруле, дигли су јаку, заглушућу буку. У Цариграду је подигнута узбуна и сви способни да носе оружје, заузели су мјеста на зидинама и на процјепима.[146][147] Османлије су испуниле шанац испред зидина, а браниоци нису могли да их спријече. Неколико хиљада нерегуларних војника, праћени виком и трубама, напало је зидине Цариграда како би изморили браниоце. У њиховим редовима поред Османлија били су Словени, Мађари, Нијемци и Италијани са љествама. Иза ових непоузданих војника, Мехмед је поставио ред јаничара. Османски губици су били веома велики. Напори нападача били су усредсређени у области долине Ликоса.[148][47] Њихов напад био је пријетећи само на овом мјесту, на другим мјесто били су лако потучени. У долини Ликоса, одбрану је предводио Ђустинијани Лонго, а ту су се налазили и сви аркебузи и топови који су се налазили у граду.[149]

Османске трупе које су нападале, претрпиле су огромне губитке, а многи ратници су били спремни на повлачење како би избјегли бомбардовање са зидина.[146] Историчар Дука је писао да је сам султан, лично „стојећи из војске са жељезним штапом, отјерао свој војнике до зидина, некима ласкајући благодетним ријечима, а некима пријетећи”.[150][151] Према ријечима Халкокондила, казна за плашљивог ратника била је тренутна смрт.[150][152] Према псеудо-Сфранзиосу, „чауши и дворски равдухи (војни полицајци у турској војсци) почели су да их туку жељезниим моткама и бичевима како не би показивали леђа непријатељу. Ко може да опише вапаје, вриске и туборне јауке претучних!”[150][153] Послије двочасовне битке, османски заповједници су издали наређење за повлачење.[150][154] Грци су почели да обнављају привремене баријере у процјепима.[149]

Други талас[уреди | уреди извор]

Мехмед је наредио повлачење и послао анадолијске трупе Исак-паше да нападну шанац код Треће војне капије (Тритон). Борба на уском простору дала је предност браниоцима, велики број нападача им је сметао. Урбани топ је уништио палисаду, што је омогућило да 300 нападача продре у зидине, али је Константинов одред успио да их истисне. И у осталим секторима одбране, браниоци су успјевали да одбију нападе. Са јужних зидина, један одред војника је отишао у помоћ браницима у долини Ликоса, монаси и Орханов одред су одбили неколико напада са Мраморног мора.[149] На зидини Златног рога, Османлије нису биле у стању да заиста угрозе одбрану Византије.[155] Напад одреда Заганос-паше на дворац Влахерна одбили су Млечани, а напад Караџа-паше одбили су браћа Бокијарди.[156]

Трећи талас[уреди | уреди извор]

Керкопорта, процјепи у зидинама Византије, дјело Мери А. Вокер из 1887. године.

Након повлачења анадолијских трупа под заповједништвом Исак-паше, налет граната погодио је зидине, након чега је услиједио трећи напад. Напад је преводило 3.000 јаничара, које је сам султан Мехмед довео до шанца утврђења и послао у напад. Јаничари су напредовали у двије колоне. Један је на јуриш упао на Влахернски бедем, а друго је дошао до процјепа у долини Ликоса. Упркос умору, браниоци су успјели да одбију овај напад. Опкољенима се, према Барбау, чинило да је побједа могућа у тренутку када се на једној од кула појавила османска застава.[82]

Како су Османлије ушле у град није тачно познато. Никола де ла Тучија је писао о Фирентинцу Нерију, који је живио 36 године у Цариграду и уживао повјерење цара. Према Николу, Нерију су повјерени кључеви од капија и управо је Нери отворио капију Османлијама током посљедњег јуриша.[157][158] Ђеновљани су, примјетивши османску заставу, кренули на њега. У том тренутку одвио се догађај који се сматра прекретницом посљедњег јуриша и кључним тренутком опсаде[159] — Ђустинијани је рањен код капије Светог Романа метком или стријелом (у руку или бедро)[160]. Хоџа Садедин је то описао на сљедећи начин:[161]

Вођа чистих ниткова, борећи се са нашим јунацима, попео се на бедеме, да узврати поборницима вјере. Храбар окретан младић попео се на зидину замка, као паук, и, извлачећи своју криву сабљу, једним ударцем изазвао да његова совина душа излети из нечистог гнијезда свога тијела.

Прво Ђустинијаново рањавање: „Зустунеј са цијелом одредом и свим фрагама почеше да обнављају кулу; а из топа на крају излети камена кугла, и погоди Зустунеја у прса; пао је на земљу, а чим је плима изашла, однијели су га у дом”.[162]

Од тада је Ђустинијанијев чин био контроверзан. Наводно да је остао са дежурним одредом, Цариград би можда био спасен.[159]

Нестор Искандер је тврдио да је Ђустинијани рањен два пута. Уочи посљедњег јуриша, или на самом почетку, „улетјела је камена топовска кула и, павши, ударила Зустунеја у груди и поломила му груди. И паде на земљу, а чим су га полили водом, однијели су га његовој кући”.[163][164] Послије рањавања у груди, „лијечен је цијелу ноћ”, али се никада није опоравио.[159] Други пут су „бацили копље и погодили Зустунеја, и ранили га у десно раме, а он је пао на земљу, као мртав”.[165] Поред Нестора Искандера, двоструку рану Ђустинијанија поменуо је Николаос Секундинос, који је послије опсаде дошао у Цариград (с млетачким изаслаником Бартоломеом Марчелом) да преговара о откупу заробљених Млечана. Секундинос је написао „Ђовани [Ђустинијани]… је почео да губи наду у спас града и задобио је двије ране”. Информације које је Николаос прикупио од преживјелих у опсади Цариграда. Друга рана је изазвала јак бол. Ово је драгоцјена информација која објашњава Ђустинијанијев одлазак са зидина.[166]

Предложено мјесто Керкопорта:[167][168] спој 96. јуле (лијево) и Порфирогенитовог дворца.

Извори су описали Ђустинијанијеву рану на различите начине: са стријелом у десној нози; у прса ударцем из самострела; оловни метак му је пробио руку и оштетио оклоп; рањен је кулеврином у раме; ударио га је један од његових војника.[23][169] Према Роџеру Кроулију, заговорнику верзије о двије ране, највјероватније је да је током другог рањавања Ђустинијанијев оклоп био пробијен оловним метком, али је тешко оштећење било скривено иза мале спољашње рупе.[169]

Млечани и Грци, предвођени царем Константином, остали су сами.[170] Константин је покушао сам да заустави продор Османлија, без Ђеновљана, послао је своје посљедње резерве на капије, али је било касно. Цар је пожурио у долину Ликоса, до капије кроз коју је Ђустинијани ушао у град, и покушао да организује одбрану, али су браниоци већ започели повлачење.[147] Даље, у неким излагањима се помиње извјесни јаничар Хасан, који је на челу одреда од 30 људи успио да упадне у процјеп. Половина њих је убијено, заједно са Хасаном, а остали су се консолидовали.[170][171] Јаничар Хасан се не помиње у описима његових савременика. Његово име се по први пут налази у Хроници Магис (Псефдо-Сфранцзи), која је фалсификат М. Мелисургос-Мелисеноса:[172][173]

Извјесни јаничар, по имену Хасан (а овај џин је дошао оз Лупадије), држећи лијевом руком штит над главом, а десном држећи мач, попе се на зид — одакле је видио нашу сметеност. За њим је ишло још тридесетак других, који су се натјецали у храбрости. Наши, који су остали на зидинама, ударали су их копљима, ударали стријелама, и на њих наваљивали огромно камење, тако да је њих осамнаесторо отјерано са зидина. Но Хасан је одлучио да не заустави јуриш, док се не попне на зидине и натјера наше људе у бјекство… побијено је немало Турака. Током ових борби за зидина је пао и Хасан, који је ударен некаквим каменом. Наши, окренувши се према њему и видјевши га како лежи, почели су да га гађају камењем са свих страна. Подигавши се на кољено, бранио се, али је од многих рана спустио десну руку и био засут стријелама.

Пад Цариграда, дјело Матауса Меријана из 1631. године.

Посљедњи браниоци су постепени потиснути на унутрашњи бедем, гдје су у великом броју погинули у шанцу од османских граната. Према Барбару, „у изласку Сунца Турци су ушли у град код Сан Романа, гдје су некада биле зидине, сравнивши их топом”.[82]

Дука је догађаје описао мало другачије. Према његовим ријечима, одлазак Ђустинијанија није био критичан, већ послије одласка Ђустинијанија, браниоци на челу са Константином одбили су напад Османлија на капији Светог Романа.[е] Ипак на споју зидина Теодосија и Влахерне, у сектору, који су бранили браћа Бокијарди, за ноћне борбе против Османлија браниоци су користили малу капију звану Керкопорта (Циркова капија). Вјероватно је неко заборавио да их затвори и то је брзо открио одред јаничара од око 50 људи, који су продрли у град и напали браниоце са задње стране.[ж] Дука је једини хроничар који је ово извјестио.[176][177] Рансимен се држао Дукине верзије и написао да је Керкопортова потерна била затворена, отворена за налет и грешком остављена отворена, што су опсадници искористили.[160]

Константинова смрт[уреди | уреди извор]

Покољ у Цариграду, скица из књиге аутора Ђованија Сагреда и Пола Рика 1694. године.

На овај или онај начин, Османлије су пробиле зидине града — кроз Керкопорту, друге капије или кроз процјеп у зидини. То је одмах довело до слома одбране Цариграда, пошто, због малобројности, браниоци нису имали резерве да спријече овај продор. Све бројније гомиле нападачких јаничара притекло је у помоћ онима који су се пробили, Ромеји нису имали снаге да се избори са притиском непријатеља. Према традиционалној верзији (објашњавају Рансимен и Бабингер), цар, чувши за непријатељски пробој кроз луку и схвативши да се град не може спасити, одбаци сва знамења царског достојанства, осим својих чизама, у јурну у бој.[160][23] Ова верзија заснована је на опису Критовула, према којем су посљедње ријечи цара биле: „Град је пао, ја немам више за шта да живим”.[178][179] У јеку борбе, Константин је задобио два ударца — у леђа и лице.[160]

Према Бабингеру, након заузимања града, по наређењу Мехмеда, претресено је мјесто битке и пронађено је тијело у пурпурној обући, које су препознали као Константиново. Одсјечена глава цара стављена је колону Августа, а затим послата „у драгоцјеној кутији од једног муслиманског владара до другог”. Мјесто укопа тијела је непознато. Према Бабингеру, Грци су крајем 16. вијека запалили свијеће у знак сјећања на Константина у једној гробници на тргу Вефаа, али су Османлије уклониле све трагове гробнице, „и само једно дебло старе врбе у углу двора упућивало је на напуштено мјесто царевог посљедњег почивалишта — трошни камен”.[180]

Пљачкање и разарање града[уреди | уреди извор]

Мехмед II улази у град

Сходно обећањима, Мехмед II дозволио је својим војницима пљачкање Цариграда. Иако им је обећао три дана и три ноћи за пљачкање, наредио је прекид након само 24 часа пошто је прошао градом и видео његову величину[181]). Издајући наредбу о прекиду пљачкања, убијања и поробљавања, рекао је:

Какав смо Град предали пљачкању и разарању.

Међутим, његова одлука је касно стигла, јер је добар део становништва већ био побијен, силован или поробљен, а већи део града и његове светиње уништене, међу њима и икона за коју се сматрало да је дело апостола Луке и читаве библиотеке са обиљем књига. Крв је улицама текла у потоцима о чему сведочи и турски назив за цркву Богородице Монголске Кан Килисе односно Крвава црква због велике количине крви која је текла крај ње[182].

Силовања нису биле поштеђене ни калуђерице, од којих су многе извршиле самоубиство да би спречиле да буду обешчашћене. О томе сведочи и историчар Сфранцес, који каже да су освајачи ломили главе оним женама које су им се опирале, након чега су на подовима цркава силовали њихова мртва тела[183]. Заробљени Лука Нотарас је одбио да преда Мехмеду своје синове зарад његовог задовољавања, након чега је овај запретио да ће их све (и њега и синове) побити. Лука је на то затражио да прво пред њим погубе његове синове, па тек онда њега, да би био сигуран да они неће служити Османлијама, што му је Мехмед дозволио, погубивши га одмах након његових синова[182].

Покољ у цркви Света Софија[уреди | уреди извор]

Велики број људи се скупио у цркви Свете Софије, надајући се да ће им Свевишњи пружити заштиту од неверника. Када је су одреди Османлија стигли пред цркву, развалили су бронзану капију и продрли у њу. Након уласка, у цркви Света Софија настао је покољ[184][185] и поробљавање оних који су у њој потражили спас. Остала је забележена легенда да су покољ и пад у заробљеништво избегла само два монаха, који су се пред Османлијама попели на спрат цркве, где су ушли у зид из кога ће изаћи тек када Цариград поново постане хришћански[185].

Некадашња црква Божанске Мудрости, данашњи музеј Аја Софија

Касно поподне је и Мехмед дошао до ње. Пре уласка у њу, он је заграбио шаку земље и посуо се по турбану, симболично показујући понизност према Алаху. Неколико преосталих Византинаца који су се још крили по угловима цркве је наредио да пусте кућама и да их не дирају, након чега је неколико свештеника изашло из тајних просторија и пролаза и замолило га за милост, што им је он и пружио дозволивши им да несметано оду. Након тога је наредио да се црква одмах претвори у џамију, а један од његових свештеника се попео и прогласио да нема другог бога, осим Алаха[182].

Након тога се упутио ка старој царској палати која је напуштена након крсташке пљачке града 1204. године, тако да је била запуштена и зарушена. Током шетње њеним одајама му се приписује да је изговорио речи чувеног персијског песника Фердосија:

Паук тка завесе у палати Цезара, сова оглашава време у Афраисабовим кулама.

Последице пада Цариграда 1453.[уреди | уреди извор]

Иако се Мехмед II сматрао наследником Римског царства, пад Цариграда 1453. године и нестанак Византије (Источног римског царства) представља његов коначни слом. Уторак, дан када је пао Цариград, је за Грке и дан данас несрећан дан[186][187][188], поготово што је скоро пет векова касније у уторак сломљена идеја о Великој Грчкој у грчко-турском рату.

Грчко становништво које је било поштеђено османске пљачке током историје постало је познато под називом Фанариоти, према једној од четврти које су се предале и због тога биле поштеђене после пада Цариграда (Фанар), иако су они себе називали (и називају) Ромејима.[189] Током векова Фанариоти су заузимали високе положаје у Османском царству. Неки Грци их и дан данас сматрају издајницима. Данас их у Истанбулу има једва неколико хиљада[190], иако их је почетком века било око 300 хиљада (270.000 1922. године после краја Првог светског рата[191]), услед договорених размена становништва између Грчке и Турске 1923. године и сталним настојањима Турске да протера преостале Грке (што је то био случај у Септембарским погрому).

Нећака цара Константина, Зоја (Софија) Палеолог, се 1472. удала за московског кнеза Ивана III Великог, и са собом је у Кремљ донела византијску културу, обичаје и церемонијал. Захваљујући њој, Москва је постала позната као Трећи Рим, а за владавине њеног мужа Ивана III, Московска кнежевина је утростручила своје територије и постала Русија.

Пад Цариграда 1453. године представља историјску прекретницу у многим аспектима, почев од тога да се у његовој опсади први пут употребило ватрено оружје, до тога да са нестанком Византије нестаје и искључиво хришћанска Европа, на чије је тло је поново снажно ступио ислам. Освајањем Цариградаколонија италијанских градова-држава у њему) и Босфора Османлије су пресекле главну трговачку везу западне Европе са Азијом. У жељи да нађу други пут до Азије, многи европски морепловци ће организовати серију експедиција, од којих ће једна резултовати открићем новог континента, Америке. Велики број учених људи из Византије који су пред Османлијама побегли на запад носећи са собом мудрост хеленизма, биће један од катализатора појаве ренесансе у европској култури.

Народна предања и веровања[уреди | уреди извор]

Непосредно након пада Цариграда, али и вековима касније, многи писци су овај догађај покушали да тумаче као испуњење давно записаног пророчанства које је самим тим било неизбежно, али и као Божју казну за коју су сами његови становници, односно вође, директно били криви. У прилог овим причама ишло је и неколико чудних догађаја који су се одиграли током трајања опсаде и који су тадашњем средњовековном становништву деловале као јасни божији знаци.

Константин Велики дарује Цариград Богородици, детаљ мозаика са улаза у Аја Софију (око 1000. године)

Први васељенски патријарх под Османлијама, Генадије Сколарије, забележио је 1459. године неколико старих пророчанстава и чудних коинциденција[192][193]. Једно од тих занимљивих пророчанстава је везано за подударање имена оснивача и последњег владара самог Цариграда. Град је основао Константин Велики (306—337) чија се мајка звала Јелена, а пророчанство је говорило да ће Град пасти када њиме буде владао Константин чија се мајка буде звала Јелена[194]. Последњи византијски цар је био Константин XI, а његова мајка је била српска принцеза Јелена Драгаш, а између њих двојице мајка ниједног другог цара Константина се није звала Јелена. Додуше, приликом првог освајања Цариграда који су извршили крсташи 1204. године, цар који је тада владао (и изгубио град)такође се звао Константин (Ласкарис), међутим, треба имати у виду да је он био проглашен за цара у последњим тренуцима завршне битке и није био званично овенчан на церемонији, тако да не одговара у потпуности опису цара из пророчанства. Са друге стране, и сам Константин Драгаш био је само у Мистри проглашен за цара и никада није званично овенчан[192].

Генадије је такође приметио и да су се први и последњи патријарх у Цариграду звали исто — први је био Митрофан I, а последњи Митрофан II, као и да између њих није било патријарха са тим именом[192][193]. Треба имати у виду да је последњи званични васељенски патријарх пре пада био Григорије III, али њега Генадије као унионисту није признавао[192][193] и за њега он никада није био православни патријарх, а сам Григорије је у време пада Цариграда већ неколико година живео у Ватикану[192].

Поред тога, Генадије је указао на симболику датума у историји Цариграда — сви битни догађаји везани за град десили су се у мају. Цариград је основан 11, изграђен 3, а пао 29. маја. Генадије је такође у својим списима скренуо пажњу и на чињеницу да је према византијском рачунању времена смак света требало да се догоди 1492. године[192][193], што је по његовом тумачењу врло блиско самој 1453. години, па је и сам пад Цариграда представљао неку врсту увода у сам смак света[192][193]. Интересантно је да се управо те године, 1492, када је Генадије предвидео смак света, десио други потпуно супротан догађај који је проширио хоризонте знања о до тада познатом свету који је све више јачао — Кристифор Колумбо је открио амерички континент.

Последње пророчанство на које је Генадије указао било је оно да ће се крај Царства приближити када њиме буду владали цар и патријарх чија имена почињу на Јо-[192][193]. За владавине Јована VIII (1425—1448) и патријарха Јосифа у Фиренци склопљен је савез са Ватиканом[195].

Део махом тврдокорних грчких писаца је покушао да пад Цариграда представи као божију казну због грехова, како Константинових и његових царских претходника, тако и становништва које им се није одлучније супродставило у њиховој издаји православља и прихватању фирентинске уније са католичком црквом односно због издаје праве и истинске вере и небеског живота зарад јефтиних материјалних користи које је у облику војне помоћи требало да донесе Фирентинска унија[тражи се извор]. Константину се поред тога приписују као греси и непотребно рушење Кларенце као и обнова заштитног бедема на коринтском земљоузу који је штитио једини копнени прилаз Пелопонезу, Хексамилеона, уз тежак кулук локалног становништва, који не само да није служио сврси, него је само испровоцирао Османлије да нападну, сравне га са земљом и поробе цели северни Пелопонез 1446. године[192].

Остаци некадашње куле Хексамилеона, након османског рушења 1446. године

Пред почетак опсаде са појавом османске војске град и његову околину су потресла два мања земљотреса и неколико провала облака, што је тумачено као рђав знак[182]. Током саме опсаде 24. маја десило се помрачење Месеца[192] које је током три сата обавило град у потпуни мрак, што су неки опсађени, попут кнеза Игора, протумачили као лош знак. Многе је то подсетило на неко древно пророчанство да ће Цариград пасти када Месец нестане[192]. Да би подигао морал становништва, Константин је наредио да кроз град прође процесија са чудотворном икону Богородице, заштитнице града, и чијој су појави и Византинци и Османлије приписивали успешну одбрану Цариграда 1422. године. Међутим током процесије икона је изненада испала из рама у ком је ношена и готово истовремено су на небу одјекнули громови, а на Цариград се сручило страховито невреме праћено пљуском и градом[192]. Сва ова дешавања додатно су смањила ионако пољуљани морал опсађених.

Последњи омен одиграо се наредног јутра када се град пробудио у густој магли која се није подигла целог дана. Предвече магла се напокон подигла, али је град обасјала мистериозна црвенкаста светлост која се лагано пела по куполи цркве Божанске Мудрости ка великом позлаћеном крсту на њеном врху, што било протумачено да ће се хришћанство (крст) удавити у крви (црвена светлост), а ова чудна оптичка појава је уочена и у османском логору[192]. Нека новија научна истраживања сматрају да је последица такве чудне боје светлости било заправо велики облак прашине, последица вулканске ерупције на Пацифику који је баш тада стигао до Цариграда и створио такву чудну нијансу светлости[196], попут оне која се надвила над Европом после ерупције вулкана Лакија на Исланду 1783. Истог дана су стражари на бедемима уочили велика светла у даљини, далеко иза османског логора, што су неки протумачили као ватре хришћанске војске коју Хуњади води у помоћ опсађеном граду. Никаква војска се није појавила, нити је стизала, а порекло чудне светлости никада није разјашњено[182].

Свега неколико дана после свих ових дешавања дошло је до завршног напада на Цариград и његовог коначног пада, тако да су сви ови догађаји оставили великог трага у сећањима оних који су учествовали и преживели последњу опсаду византијске престонице, што се касније манифестовало у њиховим записима и мемоарима.

Судбине византијских војсковођа и заповедника[уреди | уреди извор]

Савременици пада Цариграда су о смрти последњег византијског цара Константина Драгаша изнели различите приче које варирају од његове кукавичке (која се махом јавља у османским изворима) до јуначке погибије (која се може наћи у махом хришћанским изворима), а има и оних који се граниче са фантастиком. Међусобно различите верзије његове погибије су створиле основу за стварање митова о њему и његовој погибији, али савремени историчари сматрају да је он погинуо у покушају да заустави османски пробој у град.

Икона на којој је као светац представљен Константин XI Драгаш

Ђовани Ђустинијани је након рањавања повучен у град и одмах однет на један ђеновљански брод, који га је касније однео на Хиос. На њему је од последица рањавања преминуо почетком јуна. Иако је био један од најзаслужнијих што се град одржао толико дуго, многи Млечани, Византинци, па чак и неки Ђеновљани (попут надбискупа Леонарда) су сматрали да је на самом крају испао кукавица и дезертер и да је требало да се, као и остали браниоци, суочи са болом и смрћу, а не да инсистира на томе да буде повучен у град и тиме директно угрози његову одбрану.

Браћа Бокијардо који су контролисали простор око Керкопорте и дворца Порфирогенита су и поред пробоја одбране код Романове капије, наставили са својим људима да пружају отпор и покушају да потисну Османлије. Међутим и они су убрзо схватили да је даљи отпор бесциљан, након чега са својим људима почињу продор ка бродовима укотвљеним у Златном рогу. Током њега је Паоло заробљен и погубљен, док су се Антонио и Трољо пробили до једног ђеновљанског брода и њиме се превезли у сигурност Пере.

Млечани предвођени својим бајлом Минотоом су услед пробоја кроз бедеме практично опкољени у Влахерни, након чега је већи део побијен, док је сам Миното и део угледнијих заповедника заробљен ради откупа. Слично се десило и дуж копнених бедема јужно од долине Ликоса на којима су одбијени сви османски напади захваљујући како много бољем стању бедема, тако и слабијем интензитету напада, али су се њихове посаде нашле у клопци услед продора Османлија. Они су покушали да се пробију из обруча, током чега је већина погинула, али су заповедници (Димитрије Кантакузин и Филип Контарини) и виђенији људи заробљени. Касније су Млечани изведени пред султана који наредио да Миното са сином, Катарином Контарином (који претходно заробљен, па откупљен, па потом поново заробљен) и још шесторицом угледнијих заповедника буде погубљен.

Принц Орхан и његова пратња, коју су чиниле Османлије, стационирани код Теодосијеве луке су се до последњег пружилали отпор нападачима, свесни да их у случају предаје, очекују стравичније казне од смрти. Они су се сукобили са посадама бродова стационираних у Мраморном мору које су браниоци Студиона и Псаматије након пробоја у град на копненој страни, пустили након што је постигнут договор да те четврти, њихови становници и цркве не буду изложени пљачки. Исто се десило у Фанару и Петриону на обали Златног рога. Орхан је на крају покушао да се са својим течним грчким спасе прерушен као монах, али је био заробљен. Касније га је неко од заробљеника препознао и лицу места му је одсечена глава.

Каталонски одреди који су бранили Букелеон (луку и некадашњи дворац) и стару царску палату су се одлучили да пруже отпор освајачима, док сви нису изгинули или заробљени. Касније су изведени пред султана који је наредио да се погуби њихов конзул и заповедник Пере Хулиа са неколицином заробљених.

Кардинал Исидор који је био стациониран на Акропољу над Сераглиом је закључио да је град пао и да нема потребе да се узалудно гине, због чега се он прерушио заменивши своје одело са неким просјаком. Несрећни просјак је ухваћен и погубљен као кардинал, а његова глава је пободена на колац и изложена. Сам Исидор је такође заробљен, али је за мале паре продат неком трговцу из Пере који га је препознао и откупио.

Ланац са дрвеним пловцима којим је био затворен улаз у Златни рог

Заповедник флоте, млечанин Диједо са којим је био и Николо Барбаро, је по пробоју Османлија у град отпловио до Пере и од тамошњих власти тражио мишљење о томе да ли ђеновљански бродови који су се борили треба да наставе борбу у Златном рогу или да беже према њиховим егејским колонијама, рекавши да млетачки и византијски бродови поступити у складу са њиховом препоруком. Начелник Пере је рекао да би требало да се пошаље посланство султану са питањем да ли ће допустити бродовима да слободно напусте град или ће отпочети рат са Ђеновљанском и Млетачком републиком. Диједо је сматрао да за то нема времена и покушао је да се врати на свој брод, али у томе није успео, јер су капије на колонији у међувремену затворене да би се спречио евентуални улазак Османлија у њу. Тек на упорно инсистирање ђеновљанских морнара, њему и његовој пратњи је допуштен повратак на брод, након чега су отпловили до ланца и секирама га откачили од бедема Пере, након чега га је морска струја однела, а хришћански бродови су почели да напуштају Златни рог. Бродови су се задржали у естуару колико су проценили да смеју, не би ли прикупили што више избеглица које су панично напуштале град. Мала флота се још око сат времена задржала у Босфору чекајући да види да ли ће још неки брод успети да се извуче из луке којом су Османлије лагано овлађивале, након чега је ношена јаким северцем отпловила кроз Мраморно море и Дарданеле до сигурности италијанских колонија у Егејском мору.

Султан је 30. маја наредио да се све благо и заробљеници изнесу пред њега, изабравши свој део плена и одредивши део који припада онима који су били спречени да учествују у пљачки, приступио је заробљеницима. За свој харем је изабрао најлепше девојке и младиће, али је већину преосталих племкиња ослободио и дао им средства да могу да откупе своје рођаке, док је младићима понудио да прихвате ислам и службу у његовој војсци, што је неколико њих прихватило, али је већина одбила. Међу заробљенима су препознати Лука Нотарас и деветорица других Драгашевих министара, али не и Сфранцес. Он их је откупио и ослободио, али су сви они врло ускоро погубљени на овај или онај начин, пошто је Мехмед тиме желео да обезглави грчку заједницу, а слично су прошли и преостали припадници племства. Сам Сфранцес је касније успео да откупи себе и своју супругу, али не и своју децу, након чега је напустио Цариград и отишао у западну Европу, где је довршио своје мемоаре.

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Становници Источног римског царства су себе називали Ромејима тј. Римљанима, а посљедњих година постојања царства почели су се називати и Хеленима. Своју државу никада нису звали „Византија”, а себе никада „Византинцима”. Понекад би се тако могли назвати и становници Цариграда, али само у књижевним текстовима стилизованим као старогрчки. Хијероним Волф је 1577. издао антологију Corpus Scriptorum Historiae Byzantinae, након чега се у односу на Источно римско царство успоставио коцепт „византијског”. Становници Источног римског царства нису себе називали Грцима. Према туркологу и византисти Рустаму Шукурову, источни извори такође никада нису користили изразе „Грци” или „Византинци” за становнике царства, него изразе „Ромеј”, „ромејски”. Изразе „Грк”, „грчки” коришћени су само у односу на грчке класике, антику. Чак се и језик није звао грчки, него румијски. Слично, поданици Османског царства нису себе звали Турцима, а своје земљу Турском. Ово име су позајмили од Европљана тек 1923. године. У вријеме када су се одвијали догађаји описани у чланку, Европљани су Турцима са омаловажавањем називали представнике свих турских (туркменских) племена, које су Монголи протјерали из средње Азију на Блиски исток и у Малу Азију.[1]
  2. ^ а б Јакопа Контаринија помиње Рансимен,[72] други извори не помињу члана одбране под тим именом.[74]
  3. ^
    • Дука: „паде му на ум храбра и достојна мисао. Он наређује да се удубине које леже иза Галате прођу право — од области на истоку, испод Диплокиона, до друге тачке Галате, која лежи на обали Златног рога наспрам Космидија. А када су они пут учинили глаткијим колико су могли, онда је, поставивши биреме на ваљке и опремивши их једрима, наредио да се бродови повуку копном са скеле Светог Стомија и унесу у Златни рог. И лађе су повучене: и на сваком је био поглавар веслача, а други сједио на кормилу; трећи, управљајући опремом, покренуо је једра; један је ударао у тамбуру, други је свирао на труби, пјевајући поморску пјесму. И пловећи овако уз диван вјетар, прођоше сву земљу, — јаме и потоке, — док најзад, не дођоше до залива и не уведоше у њега осамдесет бирема; остале је оставио тамо гдје су прије стајале.”[90]
    • Константин из Островице: „И урадио је ово: на врху је направљен ископ, који је доле био обложен дебелим даскама, намазаним дебелим слојем масти, осим тога за сваки чамац био је причвршћен чист труп; и са подигнутим једрима, свих тридесет чамаца, један за другим, ишли су као по води са знамењима, са бубњевима, уз пуцње из топова; у то вријеме битка је прекинута због великог изненађења народа: чамци, које су обично вукли пјешице људи и биволи, копном су ишли ка мору.”[98]
  4. ^ Дука је писао о мосту од буради, а Константин из Островице о мосту од бродова:
    • Дука: Тиранин је саградио и дрвени мост: од обале Галате према Кинигу. А његова изградња је текла овако: тиранин наређује да се прикупи више од хиљаду празних буради вина; и везали су их конопцима, — тако да се добија дугачак ред буради и још један ред сличан првом; затим, повезујући и причвршћавајући оба реда и закуцавајући балване с обје стране, положили су их на врх даске. И био је то мост такве ширине, да су га лако могла прећи петорица пјешадинаца.[107]
    • Константин из Островице: „Између Цариграда и Галате, или Пере, постоји широк залив од два гона. Прек овог залива султан је наредио да се сагради мост на пловилима, који је био уређен тако да су могли да путују преко њега.”[108]
  5. ^
    • Кардинал Исидор је у писму папи Николи од 6. јула 1453. године: „Као што је глас основао Константин, Јеленин син, тако је сада трагично изгубљен за другог Константина, Јелениног сина”.[124]
    • Критобул је изразио изненађење због поклапања имена: „За вријеме Константина, успјешног цара, сина Јелениног, изградио га и уздигао до висина среће и благостања; док је под несрећним царем Константином, сином Јелениним, заузет и сведен у дубине ропства и биједе”.[125]
    • Гергије Схолариј је оставио биљешку о два цара по имену Константин, чије су мајке биле Јелене; први и посљедњи патријарси носили су име Митрофан; град је основан и порушен у мају. Међутим, то су биле накнадне мисли, није ријеч о предвиђању.[126]
    • „Прво пророчанство, које је изрекао Свети Константин, ’Одавде ће доћи онај који ће ме уништити’, показујући на Анадолију. Друго пророчанство, које је изрекао, било је, када се појави цар по имену Константин, син Јеленин, под његовом влашћу Цариград ће бити изгубљен, а било је још једно пророчанство, по коме када Мјесец да знак на небу, за неколико дана ће Турци добити Цариград”.[82]
    • „Речено је: Оно што је Константин створио, с Константином ће се завршити”.[127]
    • „И остварено је предвиђено: Константин је створио град и под Константин је уништен”.[128]
    • „У граду је био страшан знак. У петак увече цио град је био обасјан, и угледао окупљене страже, као да су Турци запалили град; и повика из свег гласа, и окупи се мноштво народа који виде, када је Великој цркви Софије Божије горе са прозора огроман огњени пламен избио и друго опколио цио врат цркве и, сабравши се, пламен се промијени, и постаде као неизрецива свјетлост, и одмах се подиже на небо. Неко од оних који су то видјели почели су да плачу, горко вичући: ’Господе, помилуј!’ Када је ова свјетлост стигла до небеса, отворише се небеска врата и, примивши свјетлост, затворише се”.[121]
  6. ^ „Када је зидина срушена топовима, син синопског архонта Скендера, по имену Исламил, започео је преговоре с Хеленима о миру… Чими се да је цар то захтјевао због изгледа, желећи да сазна расположење Хелена, тачније, видећи утврђења која су пропала, желио је да сазна шта сами Хелени мисле о себи, да ли сматрају да је њихов став чврст.”[132]
  7. ^ Дука: „Цар, увидјевши, да Јован одлази, уплаши се, као они који су били с њим; међутим, колико су имали снаге, борили су се. Турци, постепено приближавајући се зидинама, носећи штитове, почели су да причвршћују љестве. Међутим, ништа нису постигли, јер су их омели бацајући камење одозго, да би, на крају, наилазећи на препреку, стали”.[174]
  8. ^ Дука: „много године прије овог поузданог утврђеног, излаза, а када је о томе обавјештен цар, он је по његовом наређењу био отворен: и они су изашли из њега, заштићени зидинама које су овдје сачуване нетакнуте, и борили се са Турцима на бедему. Некада су се те тајне капије звале ’Керкопорта’.”[175] „Ромеји су, сви заједно са царем, доведени у ред борби против непријатеља, и сва њихова снага и намјера су били усмјерени ка томе, да спријече Турке да са срушених зидина отворе улаз у град: а у међувремену их је Бог који је то желио, другим путем тајно увео у град. Видјевши како се капија, о којој смо горе говорили, откључава и проваљују у град, педесетак именованих људи, робова тиранина, попели су се на зидине и, удахнувши ватру, побили оне који су им изашли у сусрет и почели да обарају стрелце”.[174]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Crowley 2009, Prologue: The Red Apple..
  2. ^ Рансимен 1983, стр. 9—11.
  3. ^ а б Рансимен 1983, стр. 28.
  4. ^ Рансимен 1983, стр. 11.
  5. ^ Острогорский 2011, стр. 661—667.
  6. ^ а б Рансимен 1983, стр. 20—23.
  7. ^ Острогорский 2011, стр. 667.
  8. ^ İnalcık 2006.
  9. ^ Faroqhi 1997, стр. 123.
  10. ^ а б в г д ђ е Crowley 2009, 5 The Dark Church.
  11. ^ Рансимен 1983, стр. 22—23.
  12. ^ Engel, Jean Hunyadi, régent du royaume magyar, 1446—1452 (40—41).
  13. ^ Рансимен 1983, стр. 24, 64—65.
  14. ^ Рансимен 1983, стр. 64—65.
  15. ^ а б в Рансимен 1983, стр. 78.
  16. ^ Рансимен 1983, стр. 15.
  17. ^ а б Babinger 1992, стр. 83.
  18. ^ а б в Рансимен 1983, стр. 5.
  19. ^ а б Јаничарове успомене 1978, стр. 70.
  20. ^ а б Рансимен 1983, стр. 62.
  21. ^ а б Рансимен 1983, стр. 87—88, 94.
  22. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ Crowley 2009, 4 Cutting the Throat.
  23. ^ а б в Рансимен 1983, стр. 95.
  24. ^ Рансимен 1983, стр. 102—103.
  25. ^ а б İnalcık 2010, стр. 164.
  26. ^ Babinger 1992, стр. 70.
  27. ^ Византийские историки 1953, стр. 389.
  28. ^ а б Рансимен 1983, стр. 84.
  29. ^ Рансимен 1983, стр. 102—104.
  30. ^ а б в Babinger 1992, стр. 72.
  31. ^ Рансимен 1983, стр. 56.
  32. ^ Thatcher 2011, стр. 34.
  33. ^ Babinger 1992, стр. 76—77.
  34. ^ а б Рансимен 1983, стр. 104—106.
  35. ^ а б Babinger 1992, стр. 76.
  36. ^ а б Babinger 1992, стр. 77—78.
  37. ^ а б Рансимен 1983, стр. 52.
  38. ^ Babinger 1992, стр. 78—79.
  39. ^ Византийские историки 1953, стр. 388.
  40. ^ Рансимен 1983, стр. 110.
  41. ^ İnalcık 2010, стр. 164—165.
  42. ^ Babinger 1992, стр. 80.
  43. ^ Nicol 1972, стр. 382.
  44. ^ Рансимен 1983, стр. 57.
  45. ^ а б в г д Babinger 1992, стр. 84.
  46. ^ а б в г Рансимен 1983, стр. 64.
  47. ^ а б Pears 1903, стр. 335.
  48. ^ „bashi-bazouk | Ottoman soldier | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 30. 5. 2022. 
  49. ^ а б в г д ђ е ж Рансимен 1983, стр. 58.
  50. ^ Рансимен 1983, стр. 117—118.
  51. ^ а б Византийские историки 1953, стр. 394.
  52. ^ Искандер 1982, стр. 229.
  53. ^ а б в г Crowley 2009, 6 The Wall and the Gun.
  54. ^ Византийские историки 1953, стр. 392.
  55. ^ Лицевой летописный свод, стр. 312.
  56. ^ Рансимен 1983, стр. 110—111.
  57. ^ Марк Эфесский 1994.
  58. ^ а б в Babinger 1992, стр. 79—80.
  59. ^ а б Millingen 1899, стр. 55.
  60. ^ Millingen 1899, стр. 56.
  61. ^ Millingen 1899, стр. 53—54.
  62. ^ Millingen 1899, стр. 53.
  63. ^ Millingen 1899, стр. 51.
  64. ^ а б в Millingen 1899, стр. 59.
  65. ^ Millingen 1899, стр. 60.
  66. ^ Рансимен 1983, стр. 66—67.
  67. ^ а б Рансимен 1983, стр. 63.
  68. ^ Рансимен 1983, стр. 4.
  69. ^ Сфрандзи 1982, стр. 223.
  70. ^ а б Babinger 1992, стр. 82—83.
  71. ^ İnalcık 2010, стр. 166.
  72. ^ а б в Рансимен 1983, стр. 68.
  73. ^ Philippides & Hanak 2011, стр. 118.
  74. ^ Philippides & Hanak 2011, стр. 661.
  75. ^ Рансимен 1983, стр. 68—69.
  76. ^ а б Рансимен 1983, стр. 69.
  77. ^ Рансимен 1983, стр. 65.
  78. ^ Рансимен 1983, стр. 65, 69—70.
  79. ^ а б Рансимен 1983, стр. 70.
  80. ^ Лицевой летописный свод, стр. 440.
  81. ^ Рансимен 1983, стр. 71—72.
  82. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ Barbaro.
  83. ^ а б Рансимен 1983, стр. 72.
  84. ^ Pears 1903, стр. 253.
  85. ^ Рансимен 1983, стр. 73—74.
  86. ^ Pears 1903, стр. 438—442.
  87. ^ Schlumberger 1914, стр. 128—129.
  88. ^ Рансимен 1983, стр. 74—75.
  89. ^ а б Babinger 1992, стр. 87.
  90. ^ а б Византийские историки 1953, стр. 395.
  91. ^ а б Рансимен 1983, стр. 75.
  92. ^ Schlumberger 1914, стр. 131—135.
  93. ^ Pears 1903, стр. 310.
  94. ^ а б Искандер 1982, стр. 231.
  95. ^ а б Рансимен 1983, стр. 75—76.
  96. ^ а б Pears 1903, стр. 443—446.
  97. ^ Babinger 1992, стр. 88—89.
  98. ^ Записки янычара 1978, стр. 70—71.
  99. ^ Рансимен 1983, стр. 76.
  100. ^ а б Рансимен 1983, стр. 77.
  101. ^ а б в г д Babinger 1992, стр. 89.
  102. ^ а б Pears 1903, стр. 283.
  103. ^ Pears 1903, стр. 280.
  104. ^ Philippides & Hanak 2011, стр. 13.
  105. ^ Pears 1903, стр. 280—281.
  106. ^ а б Рансимен 1983, стр. 79.
  107. ^ Византийские историки 1953, стр. 398.
  108. ^ Записки янычара 1978, стр. 71.
  109. ^ а б Рансимен 1983, стр. 80.
  110. ^ а б в Рансимен 1983, стр. 81.
  111. ^ Рансимен 1983, стр. 79—80.
  112. ^ а б Рансимен 1983, стр. 85.
  113. ^ а б в Рансимен 1983, стр. 82.
  114. ^ Рансимен 1983, стр. 78—79, 81—82.
  115. ^ Рансимен 1983, стр. 82—83.
  116. ^ а б в г Рансимен 1983, стр. 83.
  117. ^ Рансимен 1983, стр. 64, 83—84.
  118. ^ а б Рансимен 1983, стр. 83—84.
  119. ^ Pears 1903, стр. 295.
  120. ^ Искандер 1982, стр. 235.
  121. ^ а б Лицевой летописный свод, стр. 377—378.
  122. ^ Philippides & Hanak 2011, стр. 214—231.
  123. ^ Pears 1903, стр. 296—297.
  124. ^ Nicol 1992, стр. 75—76.
  125. ^ Nicol 1992, стр. 76.
  126. ^ Nicol 1992, стр. 74—75.
  127. ^ Лицевой летописный свод, стр. 448—449.
  128. ^ Искандер 1982, стр. 261.
  129. ^ а б в Рансимен 1983, стр. 86—87.
  130. ^ а б Babinger 1992, стр. 90.
  131. ^ Pears 1903, стр. 317.
  132. ^ Халкокондил 1953, стр. 439.
  133. ^ Рансимен 1983, стр. 87—88.
  134. ^ Pears 1903, стр. 318—319.
  135. ^ Рансимен 1983, стр. 88.
  136. ^ Рансимен 1983, стр. 88—89.
  137. ^ а б Рансимен 1983, стр. 89.
  138. ^ Nicolo Barbaro.
  139. ^ Рансимен 1983, стр. 90.
  140. ^ Babinger 1992, стр. 90—91.
  141. ^ а б Pears 1903, стр. 302.
  142. ^ Рансимен 1983, стр. 90—91.
  143. ^ а б Рансимен 1983, стр. 91.
  144. ^ Pears 1903, стр. 299.
  145. ^ Philippides & Hanak 2011, стр. 36.
  146. ^ а б Рансимен 1983, стр. 92.
  147. ^ а б Babinger 1992, стр. 91.
  148. ^ Рансимен 1983, стр. 92—93.
  149. ^ а б в Рансимен 1983, стр. 93.
  150. ^ а б в г Удальцова 1953, стр. 117.
  151. ^ Византийские историки 1953, стр. 401.
  152. ^ Халкокондил 1953, стр. 440.
  153. ^ Византийские историки 1953, стр. 426.
  154. ^ Искандер 1982.
  155. ^ Рансимен 1983, стр. 93—94.
  156. ^ Рансимен 1983, стр. 94.
  157. ^ Philippides & Hanak 2011, стр. 36—37.
  158. ^ Tuccia 1872, стр. 228.
  159. ^ а б в Philippides & Hanak 2011, стр. 120—121.
  160. ^ а б в г Babinger 1992, стр. 92.
  161. ^ Sad-ud-Din 1891, стр. 39.
  162. ^ Лицевой летописный свод, стр. 403.
  163. ^ Искандер 1982, стр. 251—253.
  164. ^ Crowley 2009, 13 “Remember the Date”.
  165. ^ Искандер 1982, стр. 253.
  166. ^ Philippides & Hanak 2011, стр. 121—122.
  167. ^ Millingen 1899.
  168. ^ Рансимен 1983.
  169. ^ а б Crowley 2009, 14 The Locked Gates 1:30.
  170. ^ а б Babinger 1992, стр. 91—92.
  171. ^ Crowley 2009, 14 The Locked Gates.
  172. ^ Philippides & Hanak 2011, стр. 129.
  173. ^ Византийские историки 1953, стр. 428.
  174. ^ а б Византийские историки 1953, стр. 400.
  175. ^ Византийские историки 1953, стр. 399.
  176. ^ Babinger 1992, стр. 95.
  177. ^ Pears 1903, стр. 343.
  178. ^ Philippides & Hanak 2011, стр. 176—178.
  179. ^ Nicol 1992, стр. 85.
  180. ^ Babinger 1992, стр. 94.
  181. ^ Робер Мантран, „Историја Османског царства“, Клио Београд 2002.
  182. ^ а б в г д Стивен Рансиман, Пад Цариграда, 1453[мртва веза] ( pdf, 853 kb, на српском језику), Нови Сад. 1996. ISBN 978-86-363-0329-0.
  183. ^ Георгије Сфранцес, „Хроника“. неколико одломака (www.deremilitari.org) (језик: енглески)
  184. ^ „CONSTANTINE XI PALAEOLOGUS (1449—1453) FALL OF CONSTANTINOPLE "Ealo h Polis"“ (језик: енглески)
  185. ^ а б Donald Nicol, „Last Centuries of Byzantium“, Cambridge 1993. (одломак) Архивирано на сајту Wayback Machine (3. март 2016) (језик: енглески)
  186. ^ „Greek Superstition:Tuesday“ (www.greekspider.com) (језик: енглески)
  187. ^ „Black Tuesday: The Last Day of the World“ (www.humanevents.com) Архивирано на сајту Wayback Machine (30. септембар 2007) (језик: енглески)
  188. ^ „The fall of Constantinople“ (www.economist.com) Архивирано на сајту Wayback Machine (2. септембар 2006) (језик: енглески)
  189. ^ Ivan Đurić, Sumrak Vizantije, Vizantološki institut SANU, Beograd, 1984.
  190. ^ Студија професора Вирона Коцаманиса, „Сабор етничких Грка Истанбула“ (Атинска новинска агенција) (језик: енглески)
  191. ^ „The Greek minority of Turkey“ (www.hri.org) (језик: енглески)
  192. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Доналд Никол, „Бесмртни Цар“, Београд 1997. (одломци: [1], [2] (језик: енглески))[3] Архивирано на сајту Wayback Machine (29. април 2009), Приступљено 14. 4. 2013.
  193. ^ а б в г д ђ Генадије Сколарије,
  194. ^ Николо Барбаро, неколико одломака (www.deremilitari.org) (језик: енглески)
  195. ^ Брујић, Драган (2005). Водич кроз свет Византије од Константина до пада Цариграда. Београд. ISBN 978-86-85275-04-3. 
  196. ^ Dr. Kevin Pang, Jet propulsion laboratory (NASA) [4] Архивирано на сајту Wayback Machine (14. децембар 2016) (језик: енглески)

Литература[уреди | уреди извор]

Примарни извори[уреди | уреди извор]

Поред њих, читав низ других савременика дешавања доноси податке о опсади и паду града. Од извора на грчком језику, ту су још дела Лаоника Халкондила и Генадија Сколарија (противника фирентинске уније и првог васељенског патријарха након пада Цариграда). Од западноевропских извора, ту су још извештаји надбискупа Лезбоса Леонарда Хиоског и кардинала Исидора, затим подеста (управника) Галате Анђела Ђованија Ломелина, као и записи учесника Ђакома Теталдија (који је нарочито битан за неке детаље, а писан је за авињонског кардинала), Монталда, Кристофера Рикериа и Умбертина Пускула, а овом списку треба додати и Андреа Камбинија, који је писао на основу разговора са учесницима опсаде. Османски извори се практично не баве самом опсадом, већ више дворским сплеткама и политиканством током ње, а у њиховим делима се могу наћи одблесци тренутно политике у Османском царству. Без обзира на то, треба међу њима истаћи Ашик пашу Задеа, Дурсун бег и Нешрија који пишу у доба Бајазита II (1481—1512), потом Саадедина који своје дело пише крајем 16. века и базира га на пређашњим записима, као и Евлију Челебију чији се подробан опис дешавања настао почетком 17. века граничи са фантастиком, пошто иако он тврди да је све то сазнао од свог прадеде, у његовом делу се могу наћи дешавања из крсташког заузећа Цариграда 1204. године која су уклопљена у контекст османског освајања.

Научни радови[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]