Пазарџик

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Пазарџик
Пазарджик
Pazardzhik city centre.jpg
Центар Пазарџика
Грб
Административни подаци
Држава  Бугарска
Област Пазарџичка област
Основан 1485.
Становништво
Становништво
 —  95 485
Агломерација 161 847
Географске карактеристике
Координате 42°12′00″ СГШ; 24°19′59″ ИГД / 42.200° СГШ; 24.333° ИГД / 42.200; 24.333Координате: 42°12′00″ СГШ; 24°19′59″ ИГД / 42.200° СГШ; 24.333° ИГД / 42.200; 24.333
Ндм. висина 205 м
Пазарџик на мапи Бугарске
Пазарџик
Пазарџик
Остали подаци
Градоначелник Тодор Попов
Веб-сајт
pazardjik.bg

Пазарџик (буг. Пазарджик) град је у Републици Бугарској, у јужном делу земље. Град је и седиште истоимене Пазарџичке области.

Географија[уреди]

Град Пазарџик се налази у јужном делу Бугарске. Од престонице Софије град је удаљен око 140 km, а најближи већи град је Пловдив на 36 km удаљености.

Област Пазарџика налази се у бугарском делу историјске покрајине Тракија. Град се сместио на горњем току реке Марице, на месту где истиче и планинских крајева Родопа и у тиче у Тракијску равницу. Планинско подручје Родопа издиже се стрмо јужно од града, док се на северу пружа Средња гора.

Клима у граду је измењено континентална са утицајем средоземне, што се огледа посебно у веома жарким и сувим летима.

Историја[уреди]

Област Пазарџика је била насељена у време антике и средњег века. Крајем 14. века овим подручјем загосподарили су Турци Османлије. Убрзо се на месту данашњег града образовало татарско насеље као успутна станица и трговиште на важном царском путу Цариград - Београд (тур. пазар, порекло назива). Према Жерому-Адолфу Бланкију у Пазарџику се налазила једина црква у целој Бугарској са висином више од 5 m[1].

Путописац Француз, Љузињан је у лето 1786. године прошао кроз градић, на путу за Цариград. Град је имао тада 3000 кућа, турских, грчких и бугарских. У њему је била једна фабрика за гвожђе.[2]

У 19. веку град је живео од извоза пиринџа. Садио се у септембру мисирски пиринаџ, који би био готов за два и по месеца. Одатле се годишње извозило око милион ока те културе.[3]

Постао је град 1885. године део савремене бугарске државе.

Било је 1894. године у "Татар-Пазарџику" 16.343 становника.[4]

Срби у Пазарџику[уреди]

У Пазарџику је за време Турака било Срба, који су у те крајеве раније дошли, тргујући пре свега. Српске и бугарске територије је "ујединио" још српски цар Душан, створивши велико тржиште. Дубровачки трговци су то најбоље користили, стварајући трговачке пунктове дуж трговачких путева, по источним и јужним крајевима царства, о чему постоје документа. Ни под Турцима се није много ситуација променила, само је постало теже за човека, појединца Хришћанина. То је била јединствена турска царевина, у којој су се народи мешали, како пишу страни путописци. По једној молби упућеној одатле, српском Попечитељству просвете, 26. марта 1853. године, види се да је у том делу - корпусу бугарског народа, било велике потребе за београдским "Србским новинама". Молба коју је поднео учитељ Хаџи Најден Јовановић, односила се конкретно на Пазарџик, Пештер, Копривштицу, Дупницу и Сливен. Ту се среће у књигама, заиста много људи са српском верзијом имена и презимена.[5] Тражено је у молби да се српски лист редовно шаље (преко целе Бугарске) у те крајеве - о трошку српске државе - јер је ту имао своју, српску читалачку публику.[6]

Једну историјску српску књигу набавио је 1827. године "Поштенородни" Ламбре Михајловић трговац и житељ београдски, рођен у Пазарџику.[7] Исте године други српски наслов купио је у Пешти, Јован Стерију Грујо из Пазарчика.[8] У Београду је Стеријину "Невиност" 1827. године добио Георгије Ајгир трговачки калфа родом из Пазарџика.

Поучну књигу о оцу, прибавио је у Београду, 1832. године Стојан Аси-Гроздовић из Пасарџика.[9] Басне које је написало неколико аутора, почев од Езопа, објављене у књизи 1833. године купили су и Срби из Пазарџика. Били су то трговци и житари сада Београђани, али родом из тог града на југу: Ламбре Михајловић и Стојан Хаџи Гроздић.[10]

Културне и друге везе са Србијом, градили су најпре и највише Срби из Бугарске. Они су били природно лично оријентисани према својој матици, која је државотворно јачала. Па и "Бугари" који су се појединачно или у мањим групама селили из Бугарске на српску територију, су у ствари били тамошњи Срби. Нису они могли имати других мотива, осим родољубивих, иначе би ишли другде. Треба зато када је реч о "Бугарима", разликовати појединачне - националне везе (Срби са територија традиционалне Бугарске) од оних, друштвених - везе између држава (организоване мисије правих Бугара). Бугаре који су то заиста били, слале су тајно а плански њихове кнежевине, у одређеним мисијама, са циљем да раде за бугарске интересе и користе српске државне ресурсе; све док се нису те државице ујединиле. Србин издавач, Данило Медаковић се на том "послу" нарочито истакао - помогао својом сервилношћу, акције бугарских агитатора. Реч је о политички форсираном пројекту "Славјанству", којим се перфидно гушио српски ентитет ван кнежевине Србије. Ни једна бугарска демографска статистика не помиње Србе међу Бугарима. Српског краља Милутина Немањића чије мошти почивају у сред Софије, у његовој тамошњој цркви задужбини, они називају "наш крал"(!?).[11]

У Бугарској су се у 19. веку налазили не само српски учитељи, него су они и радили у српским школама. Али те школе су тенденциозно називане "славјанским", од стране бугарских националних радника. Тај аспекат живота Срба у Бугарској, се од стране наших истраживача још увек занемарује. Један од најпознатијих учитеља био је Хаџи Најдан Јовановић, о којем су написани научни радови. Као школовани Пазарџачанин - по свему Србин (по имену, језику, личним везама) деловао је у бугарском окружењу, продавајући повољно и српске и бугарске књиге. Касније је он и издавао о свом трошку, српске и бугарске књиге, у подједнаком броју наслова, за перспективно бугарско тржиште. Свој живот је и завршио у Србији, у Београду 1862. године, "болестан и заборављен од свих".[12]

Јавио се 1851. године међу београдском читалачком публиком "Поштенословњејшиј родољуден Коции желатељ све Болгарије просвешћени" г. Хаџи Најденовић учени "Татар-Пазарчичанин" - "књигопродавац посве сливну Болгарију". Исти трговац је "од велике ревности за своју братију 100 књига" (узео). А била је то српска књига о Александру Великом, Македонском цару.[13]

Године 1853. јавља се као пренумерант једне српске историјске књиге у Београду, Хаџи Најдан Јовановић из "Татар-Пазарчика". Био је исти такође "књигопродавац по целој Бугарској". Узео је за своје потребе 10 егземплара те књиге.[14] Две године потом 1855. поменути Хаџи Најден Јовановић "из Татар-Пазарџичаника" књигопродавац по Бугарској, платио у Београду - да се једна мудра књига, преведе са грчког - на српски језик.[15]

Није дефинитивно утврђена веза између та два књигопродавца, који би могли бити отац и син?

Становништво[уреди]

Демографија

Жером-Адолф Бланки, пролазећи кроз Пазарџик, пише да је 1841. Пазарџик бројао више од 12.000 становника[1].

По проценама из 2007. године град Пазарџик имао је 78.117 становника. Већина градског становништва су етнички Бугари. Остатак су малобројни Роми и Турци. Последњих 20ак година град губи становништво због удаљености од главних токова развоја у земљи. Оживљавање привреде требало би зауставити негативни демографски тренд.

Претежна вероисповест становништва је православна, а остатак исламска.

Занимљивости[уреди]

Град Пазарџик је познат по богатом Археолошком музеју са бројним партефактима трачке и староримске уметности.

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Жером Адолф Бланки, Voyage en Bulgarie pendant l’année 1841, pp. 239, 245
  2. ^ "Дело", Београд 1896. године
  3. ^ "Даница", Нови Сад 1864. године
  4. ^ "Службени војни лист", Београд 1894. године
  5. ^ Гаврил Крстовић: "Историја Булгарска", Цариград 1869. године
  6. ^ Климент Џамбазовски: "Културно-политичке везе Бугара са Кнежевином Србијом од почетка 19. века...",
  7. ^ Јевта Поповић: "Свеславије или Пантеон", Будим 1827. године
  8. ^ Аврам Бранковић: "Карактеристика", Будим 1827. године
  9. ^ "Отац или мисли чедољубивог оца", превод, Карловац 1832. године
  10. ^ Григорије Возаревић: "Басне", Београд 1833. године
  11. ^ "Света недеља", еноријски лист, Софија 2015. године
  12. ^ Џамбазовски, наведено дело
  13. ^ Ђорђе Ћирић: "Историја Александра Великог цара македонског", Београд 1851. године
  14. ^ Василије Јовановић: "Момчило војвода краља Дечанског", Београд 1853. године
  15. ^ "Историја Синдипе филозофа Персијскога", Београд 1855. године

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]