Пал Телеки

Из Википедије, слободне енциклопедије
Пал Телеки
Karlovszky Portrait of Count Pál Teleki 1933.jpg
Пал Телеки
Биографија
Датум рођења (1879-11-01)1. новембар 1879.
Место рођења Будимпешта
Аустроугарска
Датум смрти 3. април 1941.(1941-04-03) (61 год.)
Место смрти Будимпешта
Мађарска
Држављанство  Мађарска

Пал Телеки (мађ. Pál Teleki; 1. новембра 18793. април 1941) је био председник мађарске владе за време међуратног периода, који је дискредитовао кампању антисрпске пропаганде као лажног повода за инвазију на Југославију. Одиграо је значајну улогу у обликовању пронемачке политике Мађарске. Извршио је самоубиство у знак протеста због активне подршке његове земље инвазији нацистичке Немачке на Југославију.

Био је такође и познати стручњак за географију, универзитетски професор, члан Мађарске академије наука и шеф Мађарског савеза извиђача. Потомак је једне племићке породице из Алшотелека у Трансилванији.

Академска каријера[уреди]

„Црвена мапа“,[1][2] етничка мапа уже Мађарске објављена од стране[који? ] мађарске делегације. Области са густином насељености испод 20 особа/km2[3] су обележене белом бојом, а становништво из тих области је прикључено најближим регионима која имају густину насељености изнад те границе.
  Територије са мање од 20 особа по квадратном километру.

Отац Пала Телекија је био Геза Телеки (1844–1913), мађарски политичар и министар унутрашњих послова, а мајка му је била Ирен Мурати (Муратис) (1852–1941), ћерка богатог грчког трговца. Пал је рођен у Будимпешти где је похађао основну лутеранску школу од 1885 до 1889. Гимназију завршио у Пешти 1889–1897. 1897. је уписао Универзитет у Будимпешти где је студирао права и политичке науке. Телеки је затим студирао Краљевску мађарску академију економије у Мађарорвару (мађ. Magyaróvári Magyar Királyi Gazdasági Akadémia), и докторирао је 1903. Постао је универзитетски професор и експерт за географију и социоекономска питања у Мађарској пред Први светски рат, као и високопоштовани едукатор. Борио се у Првом светском рату као добровољац.

Током 1918–19,[4] је саставио и објавио прву мапу етнографског састава Мађарске. Ова мапа, позната као „Црвена мапа“, заснована је на густини становништва према попису из 1910, и направљена је за преговоре који су довели до Тријанонског споразума. Његове мапе су представљале одличан спој друштвених и географских података, чак и по модерним стандардима. Од 1911. до 1913, био је директор научног издаваштва Географског института, а од 1910. до 1923, био је генерални секретар Географског друштва. Био је делегат на Версајској мированој конференцији 1919.[5]

Политичка каријера[уреди]

Покушај очувања мађарске самосталности[уреди]

Неки виде Телекија као моралног хероја који је покушао да избегне учешће Мађарске у Другом светском рату. Послао је Тибора Еркхарда, високорангираног представника Странке ситних земљопоседника у Сједињене Државе са 5 милиона америчких долара за мађарског министра у Сједињеним Државама, Јаноша Пелењија, да припреми мађарску владу у егзилу, за случај када регент Хорти буде морао да напусти државу. Према поборницима овог става, Телеки је покушао да спаси шта се спасити може под политичким и војним притиском од стране Нацистичке Немачке, и да налик Пољској влади у егзилу на неки начин очува независну мађарску владу током ратних година.

Мађарска као „нератоборна“ држава[уреди]

Пал Телеки око 1939.

Телеки је поново постао члан владе 1938. као министар образовања. Подржао је немачко преузимање Чехословачке у нади да ће распарчавање Мађарске након Тријанонског споразума 1920. бити поништено. 16. фебруара 1939, мађарски премијер Бела Имреди, који је био познат као профашистички антисемитски вођа, је истеран са положаја након што је откривено да је јеврејског порекла. Телеки је постао премијер по други пут 15. фебруара 1939. Иако је тежио да укине неколико фашистичких политичких партија, није учинио ништа да укине антисемитске законе.[5]

24. августа 1939, Нацистичка Немачка и Совјетски Савез су потписали Споразум Рибентроп-Молотов који је између осталог одређивао да Совјетски Савез има дуготрајни „интерес“ у Бесарабији у Румунији. Недељу дана касније, 1. септембра 1939, Немачка је напала пољску. Немачка је захтевала да користи мађарски железнички систем, како би немачке снаге могле да нападну Пољску са југа. Мађарска и Пољска су традиционално имале јаке везе, и Телеки је одбио немачки захтев. Регент Хорти је рекао немачком амбасадору да би „пре дигао у ваздух пругу него учествовао у нападу на Пољску“.[6] Мађарска се прогласила „нератоборном“ нацијом и одбила је да дозволи немачким трупама да пролазе кроз Мађарску. Као резултат Телекијевог одбијања да сарађује са Немачком, током јесени 1939. и лета 1940, више од 100.000 пољских војника и стотине хиљада цивила, од којих су многи били Јевреји, су побегли из пољске преко границе у Мађарску. Мађарска влада је тада дозволила Пољском црвеном крсту и Пољској католичкој цркви да отворено делују у.[7] Пољски војници су званично били интернирани, али већина њих је успела да побегне у Француску до пролећа 1940, захваљујући попустљивости и пријатељском ставу мађарских званичника.

Међутим, како је Немачка заузела Аустрију, Чехословачку и Пољску, тампон зона између Мађарске и ратоборне Немачке и Совјетског Савеза је нестала. Немачка је изнела захтеве да је Мађарска економски подржи у рату, а заузврат би јој било плаћено у испорукама наоружања, али услед развоја ситуације на Балкану, те испоруке су преусмерене румунској војсци.[8]

У свом дневнику, италијански министар спољних послова и Мусолинијев зеет, Галеацо Ћано је написао да је Телеки током посете Риму у марту 1940 „избегавао да се отворено изјасни на било коју страну, али није крио своје симпатије према западним силама и бојао се немачке победе као куге“[9] Ћано је навео да је Телеки касније рекао да се надао „поразу Немачке, не потпуном поразу који би могао да изазове насилне потресе — већ поразу који би задуго отупео њене зубе и канџе“.[9]

Немачки захтев за помоћ од Мађарске[уреди]

Пал Телеки у мађарском парламенту јуна 1939.

Године 1940, Немачка је искористила неизбежно руско заузимање Бесарабије као изговор да се припреми за заузимање кључних румунских нафтних поља. Немачки генералштаб је од мађарског генералштаба тражио да допусти пролаз немачким трупама кроз Мађарску, и да Мађарска учествује у заузимању. Немачка је нудила Трансилванију као награду Мађарској. Мађарска влада је пружала отпор овој идеји, желећи да задржи неутралност. Мађари су се надали помоћи од Италијана. Послали су специјалног изасланика у Рим са поруком да се „за Мађаре јавља проблем било да пусте Немце да прођу, било да им се супротставе силом. У оба случаја, слобода Мађарске ће нестати“. Мусолини је одговорио, „Како је то могуће, кад сам ја Хитлеров савезник и намеравам да остане тако?“[9] Међутим, Телеки је дозволио немачким трупама да кроз мађарску територију пређу у јужну Румунију. У новембру, његова влада је потписала Тројни пакт, што је потез који га је прогонио само неколико месеци касније.

У марту 1941, Телеки се оштро противио мађарском учешћу у инвазији на Југославију.[10] Како се Мађарска опирала да помогне Немачкој, Немачка није имала поверења у Мађарску. Мађарска није била обавештена о хитлеровим строго поверљивим припремама за инвазију на Русију, и Мађарска испрва није учествовала у инвазији. „Мађарска, у припремном периоду за Барбаросу, не треба да се рачуна као савезник изван тренутних оквира...“ Штавише, немачке трупе нису прелазиле преко мађарских територија, а Луфтвафе није користио мађарске аеродроме, у складу са новим директивама врховне команде од 22. марта 1941.[11] Телеки је веровао да само Дунавски савез може да помогне централно и источноевропским државама — Аустрији, Чехословачкој, Југославији, Румунији и Бугарској — да избегну немачку доминацију.

У књизи Transylvania The Land Beyond the Forest, Луис Корниш[12][13] је описао како је Телеки, који је током 1941. био под сталним надзором немачког Гестапоа, послао тајну депешу својим контактима у Америци.[14]

Јасно је предвидео потпуни пораз Нацистичке Немачке, и хаос у Европи који ће бити последица рата. Веровао је да никаква будућност није замислива ни за једну од малих нација источне и централне Европе ако наставе са својим изолованим националним животима. Тражио је од својих пријатеља у Америци да им помогну у успостављању федералног система, да се федерализују. Само ово би могло да им осигура два велика услова за национални живот: прво, политичку и војну сигурност, и друго, економски напредак. Мађарска је, истакао је, биила спремна да се придружи таквој сарадњи, под условом да је она чврсто утемељена на потпуној једнакости свих држава чланица.[14]

Новинарка Дороти Томпсон је 1941. потврдила наводе других. „Узела сам из канцеларије грофа Телекија монографију коју је написао о структури европских држава. Као истакнути географ, развијао је план за регионалну федерацију, базиран на географским и економским реалностима.“[14] Телеки није добио одговор у вези са својим идејама, и морао је да доноси своје одлуке самостално.

Литература[уреди]

  • Wylie, Neville (2002). European neutrals and non-belligerents during the Second World War. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-64358-0. 

Референце[уреди]

  1. „Teleki Pál – egy ellentmondásos életút” (на језику: Hungarian). National Geographic Hungary. 18. 02. 2004. Приступљено 30. 1. 2008. 
  2. „A kartográfia története” (на језику: Hungarian). Babits Publishing Company. Приступљено 30. 1. 2008. 
  3. Spatiul istoric si etnic romanesc, Editura Militara, Bucuresti, 1992
  4. B. Ablonczy, Pál Teleki (1874–1941): The Life of a Controversial Hungarian Politician, Translated by Thomas, J., and DeKornfeld, H. D., (New York, 2006) p. 49.
  5. 5,0 5,1 „The People's Chronology: 1939 – Political Events”. Приступљено 3. 10. 2008. 
  6. Gabor Aron Study Group. „Hungary in the Mirror of the Western World 1938–1958”. Приступљено 21. 9. 2009. 
  7. „Poland in Exile – Escape Route”. Приступљено 24. 9. 2009. 
  8. Ranki, Gyorgy and Ervin Pamlenyi, Lorant Tilkovszky, Gyula Juhasz (eds.) (1968). A Wilhelmstrasse es Magyarorszdg, "The Wilhelm Street and Hungary". Budapest: Kossuth Konyvkiado. стр. 471.  Carl von Clodius, Leader of the Economic-Political Department of the German Foreign Ministry to the German Foreign Ministry, 13 January 1940, Doc. No. 299
  9. 9,0 9,1 9,2 Cadzow, John F.; Ludanyi, Andrew; Elteto, Louis J. (1983). Transylvania: the Roots of Ethnic Conflict. Kent, Ohio: Kent State University Press. ISBN 0-87338-283-8.  цитат из Ћанових дневника, 25. март 1940.
  10. Szinai, Miklos and Laszlo Szucs, Horthy Miklos, Titkos Iratai (1965). Secret Documents of Nicholas Horthy. Budapest: Kossuth Konyvkiado. стр. 291—292.  У писму адресираном Хортију, Телеки је открио своје ставове у следећим рачима: „Стали смо на страну са злочинцима . . . бићемо пљачкаши гробова, најбезвреднија нација“
  11. Documents on German Foreign Policy 1918–1945, Series D, Vol. XlI Directives of the High Command, Fuhrer's Headquarters. Washington: United States Government Printing Office. 22 март 1941. стр. 338—343.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  12. Cornish, Louis (1947). Transylvania The Land Beyond the Forest. Dorrance & Company. 
  13. Pal Teleki (1923). The Evolution of Hungary and its place in European history (Central and East European series). 
  14. 14,0 14,1 14,2 Francis S. Wagner (ed.) (1970). Toward a New Central Europe: A Symposium on the Problems of the Danubian Nations. Astor Park, Florida: Danubian Press, Inc. 

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]